Balkan je najbolje posetiti u proleće. Čim pređete srednjoevropske Alpe pred vama su zeleni predeli balkanskog poluostrva. I oni koji preziru prirodu uživaju u planinama, vazduhu, suncu, rekama, šumama i poljima. Jutra su blaga, a popodneva topla. Baš u ovo divno doba godine ljudi sa Balkana su u svojoj novijoj istoriji bili spremni na najveća divljaštva.
Prošle godine je baš u proleće i Peter Handke otputovao na Kosovo. Ne želim da ponavljam poznate okolnosti koje su Handkea ponovo odvele u Republiku Srbiju i u susednu državu, Republiku Kosovo. Samo ću ukazati na činjenicu da se knjiga koju je napisao o ovom putovanju dosta razlikuje od njegovih ranijih, ratnih putopisa sa Balkana. Rat i mir pod plaštom prirode: tako Handkea čitaju njegovi verni čitaoci koji ne gaje prevelike simpatije za Balkan. Oni će ovde naći jednog zamišljenog, nostalgičnog Handkea koji traži mir – sa sobom i sa svetom. Na pozornici su podeljeni grad Mitrovica sa albanskim jugom i srpskim severom, staro selo Hoçë e Madhe, ili na srpskom Velika Hoča, danas jedna od takozvanih srpskih enklava koja pripada području Orahovca. Autor ovde provodi nedelju dana sa Srbima.
Ko je upoznao Handkea kao angažovanog borca za srpsku stvar biće iznenađen time što autor ovoga puta ne zaboravlja drugu, albansku stranu. Iako se Albanci ne pojavljuju kao subjekti, oni ipak u mislima i opisima autora govore sopstvenim jezikom. Reči: qyqe/kukavica, shkrimtar/pisac, Kosova/Kosovo stoje jedne pored drugih, onako kako se na Kosovu i živi, u mnoštvu paradoksa ove zemlje. On piše onako kako se mora pisati o jednoj traumatizovanoj, posleratnoj zemlji koja lebdi između teške prošlosti i nade u bolje dane. Čitalac kojeg Balkan ne zanima posebno, ali ga zanima Handke, biće spokojan.
Ali ne i ja. Za one koji vole Balkan, koje je on blagoslovio i prokleo, koji su vezani za njega, u ovoj knjizi nedostaje jedan sloj. Poratne zemlje su poratne zato što je u ratu neko stajao na barikadama i ležao u rovu. Ova putopisna priča nam govori o tome da postoji vreme za rat i vreme za mir, kada u proleće sve stvari dolaze na svoje mesto. Tako nas teše svi posleratni autori.
Ali Handkeova knjiga je deo jednog opusa. Ona je nastavak njegovih ratnih putovanja po „njegovim“ srpskim teritorijama, preko reka i kroz idilične pejzaže, koji i ovoga puta zauzimaju važno mesto u njegovoj pripovesti – važnije od Ranka, Zlatka, sveštenika Vekoslava, Rade i ostalih njegovih saputnika i sagovornika na ovom putovanju. I sve je nekako skladno. I naravno da su Srbi iz Mitrovice, a posebno oni iz Velike Hoče, humaniji, stvarniji i tragičniji likovi nego što je to bio Slobodan Milošević.
Handke je govorio na Miloševićevom grobu, pred srpskom javnošću koja nije mogla da poveruje da je Milošević umro. Kada je u Bosni i Hercegovini ubijeno na desetine hiljada žena, dece i staraca, kada su pronalažene prećutane grobnice Srebrenice, dok smo nemoćno gledali prizore iz logora u Omarskoj, Handke je pisao o Bošnjacima: „Poziraju, kao da stvarno pate“! I zahtevao „pravdu za Srbiju“. Dok je ista Srbija sa Miloševićem na čelu tokom 1998. i 1999. ubijala Albance, silovala i progonila, na granici između Albanije i Crne Gore spaljivala njihove (srpske!) lične karte, da više nikada ne bi mogli da se vrate, Peter Handke je održao svoje „obećanje“ i „dočekao“ NATO-bombe u Beogradu. Za to je od Miloševića dobio orden „viteza srpske časti“.
Bio si tu, dragi posleratni autore! To je i tvoja istorija! Rat ne moramo tražiti samo u biografiji autora, on je prisutan i u njegovom posleratnom delu. Nažalost, u poslednjem Handkeovom delu nema znakova kajanja, čak ni posle deset godina. Ali lični rat Petera Handkea sa samim sobom nalazimo u mnogim čudnovato zakrivljenim, preznojenim odeljcima: tamo gde, na primer, traži „mir u vazduhu“ Mitrovice. Ti delovi su pisani neobično ukočeno, jer su neiskreni, kao i njegovi pokušaji da „nađe“ albanski deo Mitrovice ili (bezimeno!) albansko selo u blizini enklave Velika Hoča. Nema potrebe toliko ih tražiti, vrlo ih je lako naći.
Kao velikodušni i pomirljivi spasitelj sveta, Handke u južnoj, „albanskoj“ Mitrovici u nekoj prodavnici posmatra mapu pod nazivom Ethnic Albania. Posleratni Handke odlučuje da kupi drugu mapu, čiji je naziv prosto – mapa Kosova. Ali u knjizi nema ni reči o propagandnim posterima na kojima Srbija seže do Karlobaga i Virovitice usred Hrvatske, a Kosovo se označava ornamentalnom naduvanom figurom „kolevka srpstva“, u kojoj nevoljna sadašnjost ustupa mesto preobraženoj prošlosti, tako da u toj fantaziji velika većina stanovništva „stare Srbije“ biva izbrisana – pre nego što bude zaista proterana. Ovi posteri su bili uvod u ratne zločine na Kosovu, zbog kojih je Haški sud sudio Slobodanu Miloševiću, a vodeće srpske političare nedavno osudio na ukupno 96 godina zatvora.
Neka niko ne kaže da Handke nije mogao da zna! Da li je zaboravio otvoreno pismo koje mu je poslao njegov nemački kolega, pisac Hans Kristof Buh, u leto 1999, u kojem mu opisuje stanje u Hoçë e Madhe i ostalim selima kod Orahovca, u kojem mu govori o „putu od Prizrena do Gjakovë“ po kojem leže „ugljenisane kosti koje glabaju psi“? Ova sela i taj put Handke nije morao da „traži“. „Bones are boring, you cannot interview them!“ Naravno da ne. Handke se vozio tim čuvenim albanskim i srpskim drumom duž kojega se čuju kukavice. I u albanskoj i u srpskoj mitologiji kukavice se čuju tamo gde su mrtvi i groblja.
Handkeova putopisna skica je njegov (poslednji?) pokušaj da, pošto je konflikt na Balkanu u vezi sa nezavisnošću Kosova izgubio na oštrini, nađe mir sa samim sobom. Tako razumem Handkeov pokušaj da ovoga puta osim srpskog nauči i albanski. Bez Albanaca. Bez ubijenih Albanaca svakako. Ali i bez preživelih.
Der Balkan im Frühling, Neue Zürcher Zeitung 13.03.2009.
Prevela sa nemačkog Jelena Gall
Prikaz knjige: Peter Handke, Die Kuckucke von Velika Hoca. Eine Nachschrift. Suhrkamp-Verlag, Frankfurt am Main 2009.
Beqë Cufaj, pisac, rođen 1970. u Dečanima, studirao književnost u Prištini. Živi u blizini Štutgarta u Nemačkoj. Poslednji roman: Sjaj tuđine (Der Glanz der Fremde), Zsolnay-Verlag, 2005.
Peščanik.net, 01.05.2009.
Srodni link: Razgovor sa autorom u časopisu Reč, decembar 2000.
HANDKEKOSOVO
