Brže, tiše, skuplje

Svetska antidoping agencija (WADA) je optužila Rusiju za sistematsku i organizovanu primenu dopinga u sportu i predložila Međunarodnom olimpijskom komitetu da Rusiju isključi iz takmičenja na ovogodišnjoj letnjoj Olimpijadi u Rio de Žaneiru.

Uprkos našoj uobičajenoj i duboko ruskoj uverenosti da je sve što se u svetu događa nečija politička odluka uperena protiv nas, Rusija nije jedina država na svetu koja je stradala zbog direktnog mešanja države u sport. MOK je i ranijih godina zbog sličnih razloga donosio ovakve odluke. Bivalo je da su Indiju, Kuvajt, Ganu i Panamu, bez nekih velikih ceremonija, ostavljali iza „ograde“ glavnog olimpijskog stadiona.

Uostalom, nemamo na šta da se žalimo. Na ovogodišnjoj Olimpijadi Rusija ipak neće biti samo puki posmatrač. Predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta Tomas Bah nije uslišio žarke želje i preporuke WADA i nije isključio celu rusku reprezentaciju iz ovogodišnjih olimpijskih takmičenja. On je vešto prebacio odgovornost na međunarodne sportske federacije i naložio im da one, svaka za sebe, pojedinačno donesu odluke o eventualnom isključenju ruskih takmičara.

Što se ove lukave ujdurme tiče, našeg druga Tomasa Baha je lako razumeti: međunarodna sportska birokratija ne voli galamu, tim pre što Olimpijske igre u poslednje vreme gube privlačnost. One se pre svega više ne isplate. Ne postoji način da zemlja koja je preuzela organizaciju Olimpijskih igara – posebno zimskih – vrati novac koji je u nju uložila, bez obzira na to što stanovnici olimpijskih gradova Igre obično prihvataju s priličnim oduševljenjem. Na primer, londonsku Olimpijadu je odobrilo 70% stanovnika britanske metropole. To bi mogao biti važan plus u sledećem izbornom ciklusu, ali je problem u tome što je sedmogodišnji period od donošenja odluke do ubiranja njenih plodova, za političare koji žive i rade u uslovima takozvane zapadne demokratije – predug. Naime, isuviše je mala verovatnoća da će političar koji je podneo prijavu za Igre „doživeti“ i njenu realizaciju.

I zato na Olimpijske igre danas pretenduju uglavnom zemlje u kojima su na vlasti autoritarni režimi. Prilikom izbora mesta za održavanje Zimske olimpijade 2022, MOK je bio prinuđen da bira između Pekinga i Alma-Ate. Gradovi Oslo, Stokholm, Lavov, Krakov, Sankt Moric i Minhen su ili povukli već podnete prijave, ili su u poslednji čas odlučili da ih i ne predaju.

Odluka Osla je za MOK bila posebno bolna. „Polazeći od nekakvih poluistina i sasvim pogrešnih zaključaka, norveški političari su doneli odluku da povuku svoju prijavu za organizaciju Zimske olimpijade“, žalio se sportski direktor MOK-a Kristof Dubi. On je pod tim „poluistinama“ imao u vidu razne „ćefove“ MOK-a koji su šokirali egalitarnu norvešku javnost. Kao da su u najmanju ruku nekakve razmažene pop zvezde na samom vrhuncu svoje slave, sportski birokrati su od organizatora zahtevali besplatno jelo i piće na svim stadionima tokom čitavog toka Igara, kao i barem jednu obaveznu večeru s kraljem Norveške.

U uslovima kada su demokratske zemlje sve manje zainteresovane za organizaciju Olimpijskih igara, za MOK posebnu važnost dobija druženje sa autoritarnim režimima širom sveta. Kod njih se članovi MOK-a osećaju kao u zemlji dembeliji. Kod njih u gostima, vrhunska pića teku potocima, a (kao onomad u Sočiju) kavijar se služi na tone. Pojedini članovi Međunarodnog olimpijskog komiteta mogu ne samo da večeraju sa mesnim velikašem, već i da sutradan s njim odu u carski lov.

Ali na MOK-ovu nesreću, ti isti autoritarni režimi koji su veoma voljni da u svojim zemljama organizuju Olimpijade, skloni su i organizovanju državnih programa za podsticanje dopinga, što sportskim birokratima pravi ozbiljne probleme. S jedne strane, oni moraju da vode računa da ne uplaše svoju širokogrudu diktatorsku klijentelu, a s druge da ne umanje već okrnjenu kapitalizaciju igara. Jer, koliko god se trudili da to zataškaju, sve očiglednija korupcija i sve češće gledanje kroz prste u vezi sa dopingom, krnje ugled ove organizacije.

Olimpijske igre već godinama neprekidno i sistematski gube svoju publiku. Na primer, sočinsku Olimpijadu je u Americi gledalo 17% manje ljudi od one prethodne koja je održana u Vankuveru. Sve manjoj zainteresovanosti doprinosi i to što se spisak olimpijskih sportova neprestano širi, i to na račun onih disciplina koje su manje zanimljive za gledaoce. Ovi manje atraktivni sportovi takođe odgovaraju potrebama političara, posebno autoritarnih zemalja. Oni njihovim vlastodršcima pomažu da brojem osvojenih medalja hrane svoj ego. Upotpuniti svoju zbirku medalja takmičenjima u nekakvom karlingu je kudikamo lakše nego u nekom atraktivnom sportu koji ne zahteva pomoć države. Osim toga, svaka birokratija, pa i sportska, uvek je sklona tome da se širi i razmnožava.

Poslednji veliki doping skandal za koji je zaslužna Rusija doveo je Međunarodni olimpijski komitet u veoma težak položaj. Da se razumemo, reč je o svetinjama. Radi se o statusu i novcu. Jer Olimpijada za njih nije samo besplatno piće na stadionima, već i nešto mnogo, mnogo važnije. Olimpijada je i oko 70% novca prikupljenog od sponzora i televizjskih prenosa kojima raspolaže isključivo MOK. A to kako će se te pare podeliti – e, to je već pitanje za milion dolara. Britanski think tank „One World Trust“ je 2008 godine, prilikom istraživanja koje je sproveo nad 30 međunarodnih asociacija, MOK proglasio za jednu od najnetransparentnijih organizacija na svetu. Rezultati ovog istraživanja su pokazali da je čak i NATO transparentniji od MOK-a. I zato su MOK i autoritarni režimi prosto kao stvoreni jedno za drugo. Oni bratski združeni slede svoj olimpijski moto „brže, tiše, skuplje“, a ne „brže, više, jače“ kako nam je preporučivao stari dobri Pjer de Kuberten.

Na prvi pogled, reakcija ruskih vlasti na skandal o dopingu naših sportista bila je standardna. Znate već ono: svi nas mrze, okruženi smo neprijateljima. „Sve optužbe na račun ruskih sportista su zasnovane na svedočenju samo jednog čoveka, uzgred, vrlo sumnjive reputacije“, izjavio je Vladimir Putin.

Međutim, sam iskaz Grigorija Rodčenkova je bio tek mali deo onoga što je WADA doznala. On je zaista prilično podrobno ispričao dosta toga o specijalnoj operaciji zamene uzoraka mokraće takmičara na Zimskoj olimpijadi 2014, o tajno prokopanoj rupi u zidu laboratorije u kojoj su ti uzorci bili čuvani i o bočicama koje su sportisti punili čistom mokraćom kojom su ih pripadnici tajne službe pred samu zamenu snabdevali. No budući da te bočice proizvodi samo jedna kompanija na svetu, sav inkrimisani materjal je, naravno, njoj predat na ekspertizu. Stručnjaci firme Berlinger su lako ustanovili i potvrdili da su te bočice zaista bile otvarane i potom ponovo punjene. Osim svoje izjave, Rodčenkov je Svetskoj antidoping agenciji predao i mnoštvo materijalnih dokaza. Uz sve to kolaju glasine da on nije jedini svedok optužbe. Priča se da je nakon tajanstvene prerane smrti dvojice činovnika Ruske antidoping agencije (РУСАДА), čak i jedan od neposrednih učesnika specijalne operacije, nekakav podoficir FSB-a, takođe pobegao na Zapad.

I mada je, kao što rekoh, reakcija ruskih vlasti naoko bila standardna, ako se malo pažljivije analizira, lako se da primetiti da gnevne izjave tipa „svi nas mrze“ izgovaraju isključivo ministar sporta Vitalij Mutko i njemu podređeni sportski činovnici i sportisti.

Kremlj se sve vreme ponaša zadivljujuće odmereno. Razlog tome je očigledno to što je Kremlj trezveno procenio čitavu situaciju i doneo tačan zaključak: tajnovita i krajnje neodgovorna olimpijska birokratija je u stvari najverniji saveznik Kremlja. Iz istih razloga zbog kojih je bila zainteresovana za održavanje Olimpijade u Sočiju, ona je danas motivisana da zabašuri naš skandal sa dopingom.

Новая газета, 29.07.2016.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 04.08.2016.

Srodni linkovi:

Ежедневный журнал – Pustiše nas

Grani.ru – Krivotvorena domovina