Cepanje meseca

I pruži Mojsije ruku svoju na more, a Gospod uzbi more vjetrom istočnijem, koji jako duvaše cijelu noć, i osuši more, i voda se rastupi. I pođoše sinovi Izrailjevi posred mora suhim, i voda im stajaše kao zid s desne strane i s lijeve strane.

Ove reči iz „Izlaska“ opisuju jedno od najslavnijih čuda u Bibliji. Nikada pre ni posle, ni na jednom okeanu ili moru vetrovi nisu napravili prolaz za ljude. Naučno gledano, to bi zahtevalo dugotrajan i precizno usmeren stub vetra snage uragana – pojavu moguću samo u malim razmerama, u veštačkom tunelu neke laboratorije iz 20. veka. Ali razdvajanje Crvenog mora dogodilo se pre 3.000 godina: Mojsije zatražio – bog isporučio. Bilo je to „čudo“ mimo prirodnih zakona, božja intervencija.

Po nedavnoj anketi koju je sproveo Harris Poll, 74 odsto ispitanih Amerikanaca veruje u boga, a 72 odsto u čuda. Čuda su obično povezana sa postupcima bogova ili drugih božanskih bića i ne događaju se samo u judaizmu i hrišćanstvu, već i u svim velikim religijama sveta. U islamu, Muhamed je prepolovio Mesec. U hinduizmu je sveti Džnandeva, kada mu je rečeno da nije kvalifikovan da govori Vede, položio ruku na vodenog bivola i ovaj je počeo da recituje vedske stihove. Budisti veruju da sva živa bića prolaze kroz ciklus smrti i ponovnog rođenja u novom telu prolazeći na tom putu kroz razna matafizička područja.

Čuda su, po definiciji, van nauke. Ona su nespojiva sa racionalnom slikom fizičkog sveta. Ali čak i u našem izrazito naučnom i tehnološkom društvu, u kome većina ljudi koristi prednosti mobilnog telefona, kola i drugih proizvoda nauke – rezultate predanog rada naučnika – veliki deo javnosti veruje u čuda. Ljudi nisu svesni ove protivrečnosti. Moja tetka je tvrdila da je posećuje njen pokojni otac i nabavila kasetofon – proizvod nauke – da snimi njegov glas (od tada duh ne dolazi).

Čuda pripadaju svetu imaginacije, snova i želja, a nauka svetu prakse, logike i kontrolisanog reda. Oduvek me fascinira naša sposobnost da uporedo živimo u dva do te mere suprotna sveta. Svaki na svoj način, oni su očigledno odraz nečeg duboko i suštinski ljudskog.

***

Čuda koja naizgled prkose prirodi odavno se pojavljuju u ljudskoj istoriji, kao i naši napori da uočimo red u prirodi, da njene osobine objasnimo takozvanim „prirodnim zakonima“. Jedan od najstarijih kvantitativnih zakona prirode je Arhimedov princip o svojstvu vode da održava tela na svojoj površini, izložen 250 pne. u njegovom delu O plutanju tela: „Ako u tečnost zaronimo čvrsto telo lakše od nje, ono će biti potisnuto nagore silom jednakom razlici između njegove težine i težine istisnute tečnosti.“

Zakoni prirode se obično izražavaju u matematičkom obliku. Prvi takav primer u istoriji nauke je zakon gravitacije Isaaca Newtona: snaga gravitacione sile između dve mase udvostručuje se kada se udvostruči masa, a učetvorostručuje se kada se prepolovi rastojanje među njima (u matematičkom obliku, F = Gm1 m2/d2). To je pravilo koje je Newton izveo da bi objasnio orbite planeta i pomoću njega se može predvideti kako će mase uticati jedna na drugu svojim silama teže bilo gde u univerzumu. Jedna od primena Newtonovog zakona bila bi ova: pošto je Mesec četiri puta manji od Zemlje, a masa mu je otprilike sto puta manja od Zemljine, na Mesecu bi naša težina iznosila oko jedne šestine naše težine na Zemlji. (Vidim da se ta malo poznata činjenica ne pominje u knjigama o dijetama.)

Drugi primer možete sami da iskusite: ispustite teg sa visine od četiri stope i izmerite trajanje njegovog pada. Ono bi trebalo da iznosi 0,5 sec. Sa visine od osam stopa, iznosiće oko 0,7 sec. Sa visine od 16 stopa oko jedan sekund. Ponovite eksperiment sa još nekoliko visina i otkrićete da se vreme udvostručuje sa svakim učetvorostručavanjem visine – pravilo koje je otkrio Galilej u 17. veku (matematički izraženo: t = konstanta x √h). Kada znate ovo pravilo, možete da predvidite vreme slobodnog pada sa bilo koje visine. Tako dobijate neposredan dokaz prirodnih zakona.

Zašto bi se priroda pokoravala zakonima? Moguće je zamisliti svet nasumičnih događaja koji se odvijaju bez ikakvog razloga ili pravilnosti. Baštenska kolica mogu da se odjednom dignu sa zemlje i lebde u vazduhu. Dan može preći u noć, pa opet u dan u bilo kom trenutku. U takvom svetu naučnici bi naravno ostali bez posla. Ne samo što zavise od logike prirode, nego bi većina njih rekla da je iracionalan i nematematički svet nemoguć. Zakoni prirode, a posebno naša sposobnost da ih otkrijemo – od Arhimeda i Newtona do Einsteina – dala nam je osećanja moći, samopouzdanja, sigurnosti i kontrole.

Mimo ličnih želja naučnika, ideja o zakonitosti prirode pokazala se veoma korisnom. Redovno, predvidivo smenjivanje godišnjih doba omogućilo je razvoj poljoprivrede. Postojana svojstva materijala omogućila su razvoj industrije. Proizvodnja T-limfocita i drugih antitela kada se izlože vakcini protiv virusa omogućila je istrebljenje velikih boginja, jednog od najvećih ubica čovečanstva.

Pored praktičnih primena, nauka je uspela da objasni i predvidi – s velikom tačnošću – i ezoteričnija ponašanja prirode. Na primer, Merkurova orbita rotira malo brže nego što se može objasniti Newtonovim zakonom gravitacije iz 17. veka. To malo odstupanje (0,012 stepeni svakih 100 godina) uspešno je objašnjeno Einsteinovom modernom teorijom gravitacije, to jest opštom teorijom relativnosti.

Danas naučnici – a i ostali – znaju da su ljudi u stanju da otkriju te zakone. Nije uvek bilo tako. U Miltonovom Izgubljenom raju, kada se Adam raspituje o prirodi nebeskih kretanja, anđeo Rafael odgovara mu da je „Veliki Graditelj mudro učinio što je sakrio svoje tajne i nije dopustio da ih ispituju oni koji treba da im se dive“. Vekovima su ljudi smatrali da razne vrste znanja, uključujući i znanje o ponašanju prirode, spadaju u božju nadležnost koja je izvan granica ljudskog razumevanja. Veliki uspeh moderne nauke doveo je u pitanje taj stav, bilo da verujemo u boga ili ne. U izvesnom smislu, uspeh nauke, našeg sopstvenog, ljudskog pregnuća, ovlastio nas je da verujemo u postojanje prirodnih zakona.

To je vodilo nečem što bismo mogli nazvati Glavna doktrina nauke: svim svojstvima i događajima u fizičkom svetu vladaju zakoni, i ti zakoni važe u svakom trenutku i na svakom mestu u fizičkom svetu. Naučnici o toj doktrini ne govore eksplicitno. Kada sam bio postdiplomac na odseku za fiziku, moj mentor nikada nije pomenuo Glavnu doktrinu nauke, ali ona se podrazumevala u svemu što je radio u svojoj profesiji, kao i u uputstvima koja je davao studentima. Jedan od mojih prvih istraživačkih zadataka bio je ponašanje veoma vrelog gasa u središtu galaksija. Kada je gas dovoljno vreo, iz ogromne toplotne energije nastaju elektroni i njihove antičestice. Trebalo je da napišem jednačinu o tome kako u središtu galaksija materija nastaje iz energije, u skladu sa čuvenom Einsteinovom formulom E=mc2. Ni u jednom trenutku nisam posumnjao u to da ista jednačina važi za Zemlju i galaksije udaljene više miliona svetlosnih godina.

Filozofi raspravljaju o tome da li su „prirodni zakoni“ puki opisi prirode ili prirodne nužnosti, pravila kojima priroda bez izuzetka mora da se pokorava. Glavna doktrina nauke podudara se sa uverenjem većine naučnika: prirodni zakoni jesu nužnost.

***

Ljudska bića su oduvek sklona složenim koncepcijama prirode. Majka Priroda postoji u svakoj kulturi na Zemlji. U staroj Grčkoj zvala se Geja, u starom Rimu Terra Mater, u staroj Mesopotamiji Ninsun, u Indiji Gajatri, na Tajlandu Phra Mae Thorani. Maori je zovu Papatuanuku. Dok je priroda bila personalizovana, mogla je da bude gnevna i osvetoljubiva, blaga i ravnodušna. Mnoge religijske tradicije i danas povezuju božanstva sa prirodom. Trista trideset miliona bogova u hinduizmu prožeti su prirodom. Bogovi se naravno ne pokoravaju naučnim otkrićima niti bilo kojim drugim pravilima. U takvom pogledu na svet, granice između racionalnog i iracionalnog, predvidivog i nepredvidivog, običnog i čudesnog su zamagljene.

Te granice nisu jasne ni u judeo-hrišćanskim verovanjima i tradicijama. Kako bismo inače objasnili činjenicu da više od dve trećine američke javnosti veruje u čuda, ali istovremeno veruje u nauku kad god okrene volan dok juri autoputem brzinom od preko sto kilometara na sat? Kao neko ko je živeo i na teritoriji nauke (kao fizičar) i na teritoriji umetnosti (kao romanopisac), izneću svoje mišljenje o tome kako i zašto nastaju ta naizgled protivrečna verovanja.

Čudesno ima smisla samo u suprotnosti prema nečudesnom, običnom, normalnom ponašanju prirode. Izgleda da u modernom svetu – klimatizovane zgrade, asfaltirani putevi, veštački travnjaci, kompjuteri i ajfoni preko kojih razgovaramo sa ljudima udaljenim hiljadama kilometara – gubimo jasnu predstavu o tome šta je „prirodno“ a šta „neprirodno“. Retko posmatramo prirodni svet neposredno, bez ijedne sprave koju je čovek napravio. Čak i u nauci, astronomi više ne gledaju direktno kroz okular teleskopa, već na ekranu gledaju slike koje su prikupljene digitalnim spravama koje se zovu CCD.

Poslednjih godina ekološki pokret je donekle pojačao našu svest o prirodi. U svojoj knjizi Earth in the Balance (Zemlja u ravnoteži) Al Gore piše: „Nesklad u našim odnosima sa Zemljom, koji delimično proizlazi iz naše zavisnosti od obrasca koji nalaže trošenje sve veće količine resursa zemlje, sada se ispoljava sukcesivnim krizama, a svaka naredna označava sve razorniji sudar između naše civilizacije i pirodnog sveta“. Ali čak ni ekološka svest nije ublažila rascep između ljudskih bića i prirode. Većina ljudi živi u gradovima iz kojih se ne vidi zvezdano nebo. Većina ljudi zimi greje kuće a leti ih hladi i tako se izuzima od smenjivanja godišnjih doba.

Ali postoji još uverljivije objašnjenje za našu sposobnost da istovremeno verujemo u čudesno i naučno. Mnogi od nas svesno ili nesvesno veruju u nekakav duhovni svet koji postoji paralelno sa fizičkim. Čuda bi onda proizlazila iz interakcije ta dva različita oblika postojanja.

Postoje dva izuzetka od ove podele. U panteizmu, filozofiji koju je proslavio Spinoza u 17. veku, fizički i duhovni svet nisu razdvojeni: postoji samo jedan svet, priroda je ispunjena bogom, ona je bezgranična, ona je sve. U tom slučaju takozvani naučni zakoni prirode opisuju samo jedan njen aspekt. U drugom aspektu se zbivaju božanski događaji nedostupni nauci. Drugi izuzetak je deizam u kome postoje dva sveta, pri čemu je bog odsutan iz fizičkog. Nema presecanja: bog je pokrenuo svet i otišao. Zato u deizmu nema čuda. Deizam se raširio u doba prosvećenosti i omogućio ljudima da pomire svoja religijska verovanja sa razvojem moderne nauke.

Više teškoća stvara shvatanje da su fizički i duhovni svet odvojeni, ali čuda povremeno probijaju granice egzistencije koja se inače strogo pokorava prirodnim zakonima. Po tom shvatanju, bića i događaji iz duhovnog sveta se ponekad pojavljuju u fizičkom univerzumu. Najvažniji primeri su razdvajanje Crvenog mora, Isusovo uskrsnuće i Muhamedovo cepanje Meseca. Mnogi ljudi doživljavaju „mala“ čuda u svakodnevnom životu, kao što su sećanja na prethodni život ili predviđanja budućih događaja. I neki naučnici veruju u ova „preskakanja granice“. Owen Gingerich, redovni profesor astronomije i istorije nauke na Harvardu, mi je rekao: „Verujem da je naš fizički univerzum na neki način umotan u širi i dublji duhovni univerzum, u kome su čuda moguća. Naučna slika sveta je veoma značajna, ali ona ne objašnjava sve“. Po mojoj proceni, tri do pet odsto naučnika deli Gingerichovo gledište. Takvi naučnici – koji su očigledno u manjini – veruju da nauka i zakoni prirode važe u najvećem broju slučajeva, ali da bog povremeno posećuje fizički svet i postupa na način neshvatljiv nauci.

Vera u duhovni univerzum potiče iz ljudske potrebe za smislom u životu pojedinca i životu kosmosa. Nauka nam pruža psihološki oslonac reda, racionalnosti i kontrole, ali se ne bavi smislom postojanja. Na duboka filozofska pitanja kao što su „Zašto sam ovde?“, „Šta je svrha mog života?“, „U čemu je smisao ovog čudnog univerzuma?“, kao i na moralna pitanja kao što su „Da li je ispravno ubijati u ratu?“, „Da li smem da kradem da bih nahranio porodicu?“ nauka nema odgovor. A ta pitanja su ključna za naš mentalni i emocionalni život. Odgovore na njih tražimo u duhovnom univerzumu, području koje sadrži večne istine i smernice, koje je postojano za razliku od našeg prolaznog života. Tu nema logike i racionalnosti.

Duhovni univerzum ne mora podrazumevati boga, ali se obično povezuje sa religijom. U knjizi iz 1902. The Varieties of Religios Experience: A Study in Human Nature (Vrste religijskog iskustva: Studija o ljudskoj prirodi) harvardski filozof i psiholog William James definisao je religiju u najširem smislu kao „verovanje da postoji nevidljivi poredak i da vrhovni bog prebiva u našem skladnom prilagođavanju tom poretku“. „Poredak“ u Jamesovom shvatanju religije pomaže nalaženju smisla. On mora biti nevidljiv, jer su naš svet i ljudski odnosi haotični i ne podležu racionalnim objašnjenjima. Takav poredak nam pruža oslonac i sigurnost i sugeriše da kosmos možda ima svrhu. Za vernike je smisao postojanja skriven u duhovnom svetu, koji paradoksalno, ponekad stupa u fizički svet, krši zakone prirode i proizvodi čuda.

***

Ne verujem u čuda. Nisam verovao u njih ni kao dete. Pretpostavljam da su moja shvatanja delimično oblikovali dokazi da se fizički svet pokorava zakonima (za razliku od sveta ljudskih odnosa, koji me je uvek zbunjivao svojom iracionalnošću). Sećam se da sam kao dečak od 12 ili 13 godina pravio klatna od ribarskih tegova i konca i merio njihovo kretanje štopericom. U Popularnoj nauci ili nekoj drugoj knjizi pročitao sam da je period oscilovanja – vreme za koje klatno jednom pređe ceo put – proporcionalno kvadratnom korenu dužine niti. Lično sam proverio tu formulu i onda je koristio da predvidim period kretanja novog klatna. Kako je čudesno, mislio sam, to što ova prosta formula uvek radi – u mojoj kući, u kućama mojih drugova, bilo gde. Za razliku od nepredvidivog raspoloženja moje braće, majke i oca, priroda je bila pouzdana.

Kasnije sam učio o prirodnim zakonima, o tome šta rade naučnici i ništa me nije upućivalo na natprirodni svet. Činilo mi se, i još uvek mi se čini, da je svet objašnjiv postojanim i univerzalnim zakonima prirode. Izvesno je da ne poznajemo konačni skup prirodnih zakona, ali delim uverenje većine naučnika da takav skup postoji. Istorija nauke je u stvari istorija stalnog napredovanja u otkrivanju zakona prirode.

Istovremeno mi je krajnje neverovatna mogućnost postojanja neke druge stvarnosti, inteligencije ili bića izvan fizičkog sveta, koji po svojoj volji dolaze u naše vreme i prostor. Prosto mi ništa ne ukazuje da je to moguće. U tom smislu sam se uvek kladio na Okamovu britvu: među rivalskim hipotezama uvek se drži najprostije, one koja zahteva najmanje pretpostavki, sve dok se ne pokaže pogrešnom. Ako događaji u fizičkom svetu mogu da se objasne prirodnim zakonima, zašto prizivati sile van prirode? Otvaranje prolaza u Crvenom moru i druga čuda nisu dokumentovana ni dokazana. Naprotiv, ona protivreče stvarnosti koju sam prihvatio na osnovu bezbroj ličnih iskustava sa prirodom, malih i velikih, od eksperimenata u detinjstvu do istraživanja u fizici i do mog svakodnevnog života.

Sa ženom provodim leta na malom ostrvu u Mejnu, daleko od gradske buke. Noću vidimo zvezde i kada nema vetra i plime i okean se smiri, sa našeg mola gledamo odraz zvezda u vodi. Okean tada izgleda kao tamni ćilim sa milionima iskri koje se blago pomeraju sa svakim talasom. Gledam ih kao opčinjen. Meni je to čudo sasvim dovoljno.

Autor je profesor na MIT-u, piše za The Atlantic, Granta, Harper’s, The New Yorker, The New York Review of Books, Salon; najpoznatiji roman: Ajnštajnov san; knjiga eseja: Slučajni univerzum – svet koji smo mislili da poznajemo / The Accidental Universe: The World You Thought You Knew; 2005. je osnovao Harpswell fondaciju koja se bori za prava žena u Kambodži.

Alan Lightman, Guernica, 15.09.2015.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 03.10.2015.