Grafit: Bez nacija!
Foto: Slavica Miletić

Ovih dana mladi ljudi biraju i upisuju se na fakultete. Neki od njih završiće na katedrama za srpski jezik i književnost. Nema ih mnogo. Zapravo, malo ih je. Iza tog malog broja stoji priča o – identitetu. Preciznije, o „srpskom“ identitetu.

Trebalo bi da je jednostavno, a ispada da nije. „Naši“ univerzitetski radnici i kreatori obrazovnih politika i programa nikako da shvate: u školu se ne dolazi po identitet, u školu se dolazi sa identitetom. To važi već za prve razrede osnovne škole. A za visoku školu, to jest fakultet, moralo bi da se podrazumeva. Ali, ne podrazumeva se: u središtu programa i za visoke škole stoji cilj: da se formira – koji drugi ako ne – nacionalni identitet. Na stranu sad što većina zagovornika nacionalnog identiteta kao cilja obrazovanja ne bi umela da kaže šta je to identitet uopšte, a onda i šta bi to trebalo da bude nacionalni, dakle „srpski“ identitet. Zbunjuje čvrsta vera ovih neznalica da će baš one punoletnim osobama utuviti taj neki „identitet“, ako to do tad nisu već učinile osnovna i srednja škola.

I, šta smo dobili? Akademski bastioni „srpskog“ identiteta su na izdisaju. Ne zato što je Srbija raščistila sa svojim nacionalizmom, jer nije. Ne ni zato što taj nacionalistički „srpski“ identitet više ne dominira javnim prostorom kao ranije, jer dominira i dalje s istim intenzitetom. Nego naprosto zato što na nivou realnog života i obične svakodnevice to više ne znači apsolutno ništa. A ne znači ništa jer su upravo „srpske“ nacionalističke politike obezvredile život i svakodnevnicu učinile nepodnošljivom. Pa sad deca – mete naopakih „srpskih“ identitetskih politika i obrazovnih programa – beže glavom bez obzira iz školskih proizvodnih pogona za izbacivanje novih „Srpčića“ po nacionalističkoj obrazovnoj modli. Nacionalističko zvono za uzbunu zvoni već godinama, ali deca ne mare.

Vest kaže: nema studenata na katedrama za srpski jezik i književnost na univerzitetima u Nišu, Novom Sadu i Beogradu. Dobro, nije da ih sasvim nema, ima ih: u Nišu negde oko pola od odobrenih mesta, a u Novom Sadu i Beogradu manje od trećine. Da bi mlada osoba studirala srpski jezik i književnost uopšte ne mora da radi test. I sa nula bodova sa testa upisaće se na studije „identiteta“ – kako katedre za srpski jezik i književnost shvataju oni koji na njima rade – ako to poželi. Štaviše, dete koje na vreme odluči to da studira, neće morati da zapne ni u osnovnoj i srednjoj školi: sa osrednjim prosekom, oko trojke, ispunjavaju se uslovi za upis na „srpski“ fakultet. To na kraju znači da više nema nikakve selekcije za bilo koga ko poželi da jednog dana radi u školi i predaje srpski jezik i književnost.

Ali, zašto da stvar svedemo samo na osnovne i srednje škole. To znači da će s vremenom praktično bilo ko moći da završi kao univerzitetski profesor srpskog jezika i književnosti, jer su kriterijumi za to postali… Zapravo nisu postali nego su – nestali. To je nama naša borba za identitet dala. Čitalac sada već naslućuje vrzino kolo „srpskog“ identiteta. Slabo selektovani kadrovi od najvišeg do najnižeg obrazovnog nivoa staraće se za „srpski“ identitet i raditi na proizvodnji novih kadrova. U svakom novom ciklusu, stvari će dakle stajati još gore. Ali, to je optimistična vizija. Istina je da se niz tu identitetsku silaznu spiralu kotrljamo, zapravo srljamo već decenijama. Broj mladih ljudi koji su pomislili da studiraju srpski jezik i književnost prava je mera učinka domaćih identitetskih politika i obrazovnih programa.

Što je opet razlog ne za brigu, nego za veselje. Pošto se podatak može čitati i ovako – veliki broj mladih ljudi odbio je da studira srpski jezik i književnost jer je s dobrim razlozima zaključio da su te studije besmislene. Čitalac bi sad mogao da prigovori: neće biti da su studije srpskog jezika i književnosti, za razliku od recimo studija stranih jezika, postale neprivlačne samo zbog idiotskih nacionalističkih identitetskih težnji kreatora tih programa i zaposlenih na njima. Očajno loš položaj prosvetnih radnika u Srbiji svakako je uticao na to da se mali broj mladih odluči da studira na grupama sa kojih put za zaposlenje vodi pravo u školu. Nadalje, broj mladih ljudi uopšte smanjuje se u Srbiji iz godine u godinu. A dok se broj smanjivao, otvarale su se nove katedre za srpski jezik i književnost.

Više katedri, a manje ljudi – logično je onda da se broj studenata prepolovi na tim katedrama. Ako je tako, to je loša vest za domaće „identitetske“ stručnjake: da bi se na nekim katedrama sačuvao odgovarajući broj studenata, druge katedre bi trebalo da se zatvore. Što bi značilo da neki radnici na „identitetu“ moraju ostati bez posla. To bi bio jedan izvod. Ali, postoji i drugi put: iz temelja preosmisliti programe na katedrama za srpski jezik i književnost, pa onda i obrazovne programe za nastavu srpskog jezika i književnosti u osnovnim i srednjim školama. Umesto da se radi na utuvljivanju identiteta, možda bi se mogao sam pojam identiteta rasklopiti i objasniti đacima i studentima. Pored toga, možda bi im se moglo pokazati da su jezik i književnost mnogo više od simplifikovane identitetske priče i podele na „nas“ i „ostale“.

Konačno, možda bi trebalo potrošiti neko vreme da se razmisli šta bi još, pored nastavničkog posla u školama, mogli da rade u realnom svetu i običnoj svakodnevnici diplomirani studenti srpskog jezika i književnosti. Kod nas je sva priča o srpskom jeziku i književnosti oslonjena na identitet i sa identitetom se završava. Iako nam zdrava pamet jasno govori da kada izađemo na ulicu ne prilazimo jedni drugima i ne govorimo neprestano – „Dobar dan, ja sam Srbin/Srpkinja“, univerzitetski radnici i kreatori kurikuluma nikako da se pomire s tom jednostavnom činjenicom. Njihova obrazovna rešenja imala bi smisla samo ako bi običan život u Srbiji izgledao isključivo tako – „Dobar dan, ja sam Srbin/Srpkinja“. Ako ne izgleda tako, šta tom realnom životu još mogu da ponude domaći stručnjaci za „identitet“?

Od odgovora na to pitanje direktno zavisi broj studenata koji će izabrati da studiraju srpski jezik i književnost. Već godinama unazad pokazuje se da univerzitetski radnici očajno loše odgovaraju na ovo, za njih, egzistencijalno pitanje. Možemo ih razumeti – našli su se u vrzinom kolu „identiteta“. Ali ih ne možemo opravdati. Što je u stvari nebitno. Nije važno ima li ili nema opravdanja za njih: s opravdanjem ili bez njega, to je struka u nestajanju. Ne zato što mora nestati, nego zato što su njeni „stručnjaci“ nesnađeni – od jednog izmišljenog identiteta (a svaki identitet je takav – izmišljen) ne vide svet.

Peščanik.net, 08.07.2021.

RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).