Srbija je zemlja-karikatura. U palanački samozadovoljnom društvu, koje se bezbedno smestilo s druge strane iskrivljenog cirkuskog ogledala pa se odatle ponosno ceri ostatku sveta, već predugo ništa nije isto kao drugde. Sve je ovde iskrivljeno i budalasto. Kontortirano. Sve je neurotično, histerično, manično-depresivno. Ovde, čak i tako ozbiljan politički čin poput štrajka glađu, uspeva da postane sopstvena parodija 

Živimo u čudnim, nejasnim vremenima, a sav njihov apsurdni naboj sažet je u rečenici koju je pre izvesnog vremena izgovorio jedan naš istaknuti političar i koja očito predstavlja prerogativ srpskog „plana“ za bližu a bogami, izgleda, i za dalju budućnost: „Nije vreme za Srbiju da bude racionalna“, rekao je taj i ostao živ.

 

Reći da neko izgleda „kao lepši Šiptar“ kod nas nikada nije predstavljalo kompliment. Ako ih i nismo otvoreno mrzeli, bilo je to prosto stoga što ih nismo ni smatrali dostojnim naše mržnje, pa smo ih naprosto podnosili, i to s nadmenošću koja je bila gotovo kolonijalnih razmera. Naš osećaj superiornosti nije poznavao granice. Između „njih“ i „nas“, pravog dijaloga nikada nije bilo. Čak i u najboljim vremenima, Albanci su za nas predstavljali tek primitivne, smešne pikaninije. Čiča Tome.