Pre nepunih sto godina, u vihoru Prvog svetskog rata, Srbija beše privremeno izgubila 100 procenata svoje teritorije. Tadašnjem državnom vrhu, međutim, ni u snu nije padalo na pamet da organizuje mitinge zapomaganja, niti da jadikuje što velike sile "krše naš ustav" i čine "nasilje nad međunarodnim pravom", još manje da huška civile na paljenje stražarskih kućica i prodavnica. 

Elem, prođe jedva tri meseca, a poluvanredno stanje je uvedeno. Boris Tadić se u nastojanju da izbegne gornji scenario, pozicionirao u sredinu sa devizom "I Kosovo i Evropa". Naoko zgodno. Problem je, međutim, što ovde ne postoji nikakva sredina, nikakav srednji put i nikakvo srednje rešenje.

Ako hoćemo da ustanovimo u kakvom se stanju nalazi jedna nacija, onda treba da pogledamo u kakvom je stanju njen temelj - jezik. Po jeziku sudeći, kod nas je zlo i naopako i biće sve gore. Poslednjih dana, recimo, novine su prepune reči "moleban".

Mislilo se posle Petog oktobra da ovdašnji "patrioti" više nikada neće imati priliku da maltertirajući i ubijajući neistomisleće Srbe ratuju protiv Amerikanaca i kosovskih secesionista. Izgleda da se pogrešno mislilo. Tihi građanski rat se nastavlja.

Sasvim predvidivo. Mučnina proglašavanja nezavinosti Kosova dodatno je i momentalno pogoršana večnim ponavljanjem istog: "spontanim okupljanjem" ili "događanjem naroda", kako vam drago. Nekada će neko možda uspeti da objasni zašto je zbog "ništavne" deklaracije u Prištini demoliran Beograd - ja, priznajem, nisam u stanju.

Zahvaljujući Koštuničinoj uvređenosti i samovolji, država Srbija je ovih dana prestala da postoji. Ne radi Vlada, ne zaseda Skupština, predsednik lebdi u polulegalnom limbu. Čeka se - legalizam tako nalaže - da onaj glasač iz Boljevca izvadi novu ličnu kartu. Ovakav rasplet događaja iznenadio je samo totalne naivčine.