Svi ti prsti, svejedno da li ih je bilo tri ili šest ili, računajući slugu Vuka, dvanaest, bili su namenjeni Bušu koji je – gle, nesreće! – sedeo dva reda niže, ali je to, ipak, nekako video, maltene se uzbudio, samo što nije bombardovao Srbiju zbog tog Hrabrog Gesta našeg još Hrabrijeg Predsednika. 

Kako da Boki Taki odbije Palmu kad ga ovaj pogleda svojim tečnim pogledom koji podseća na Waterpark ili na Zoološki vrt? Da li biste odbili tužnog gorilu? Usamljenog nilskog konja? Bika Koji Sedi?

Nema tog razloga da danas podržim Dačića via Tadić; neću, ne dolazi u obzir, ni mrtav, samo me poštedite objašnjenja da je sve ovo u „korist Srbije na njenom budućem evropskom putu“. Ako je Dačić supružnik Tadića, a jeste, ne usuđujte se da me pitate da li ću ikad podržati ovu Smrdljivu Vladu: nikad, never, not in a million years, ne dolazi u obzir, jok, zaboravi, fade away!

Čak i da nije istina – mada su Tadićevi kriterijumi dokučivo racionalni – sam pomen da bi Bajatović mogao biti ministar policije, poništava svaku priglupu DS reklamu iz dueta Nebojša Krstić/Sršan Šaper da su se socijalisti promenili, danas je, bre, to evropska partija, sve levičar do koljača, sve zločinac do euroentuzijaste, sve demokrata do socijalista, ne zna se gde počinje Tadić a gde u vimetu završava Dačić! 

Samo se iznenadnom i očekivano-razarajućom bolešću u tragovima mozga može objasniti ono što se u ćelijama svesti oblikovalo pomenutom Političkom Mešetaru u procesu kupovine miloševićevskog Otpada kako bi on, Tadić, nekako, bilo kako, svakako, po bilu koju cenu, formirao Vladu sa socijalistima, psihotički uveravajući javnost da SPS krdo Ivice Dačića europski muče, i da je ta ekipa, okupljena oko mrtvog Slobodana Miloševića dovoljno živahna u svom mrtvilu da će se, koliko sutra, o njima govoriti kao o intelektualnoj eliti po meri Borisa Tadića. 

U sredu, u podne, u fancy-ambijentu restorana "Kalemegdanska terasa" potpisan je koalicioni sporazum onih stranaka koje će narednih godina voditi Beograd; bez mnogo frke, Šešeljevi radikali, Koštuničin DSS, miloševićevski SPS i otužno penzionerski PUPS (Partija Ujedinjenih Penzionera Srbije) dogovorili su da su Skupštini Beograda formiraju Većinsku Koaliciju i da za gradonačelnika predlože Aleksandra "Pussy Lips" Vučića, inače generalnog sekretara Srpske Radikalne Stranke. 

Ne umem da objasnim zašto sam neku noć, vileneći u krevetu, gledajući u razarajuće svetleći mesec koji me je ubitačno fiksirao, razmišljao o doktorici Mirjani Marković: u stvari, znam, otvoreno lažem – vijest da je Ivica Dačić, Master of Serbia, otputovao u Moskvu, verovatno je bila onaj mentalni trigger za ličnu predstavu o filmu u kojem mali Ivica i velika Mira sklapaju pakt pomirenja, celivajući sporazum dugim, sočnim poljupcem, uz vatrene jezike koji se ispituju, ruke koje ne miruju ili cvetove koji se polno otvaraju čim se pomene nova, buduća Vlada Srbije u kojoj će Slobodan Milošević biti ona vrsta kohezivnog duha koja će spojiti sve što je za života razdvojio.

Svega nekoliko minuta nakon što su objavljeni šokantni rezultati samoproglašenih historijskih izbora, glasači zaljubljeni u Borisa Tadića, Mlađana Dinkića, Vuka Draškovića & njegovu Danicu, Nenada Čanka i, čak takvih pacijenata ima, u Rasima Ljajića – energično su isključili mozak, odlučni da senzacionalni rezultat od 103 osvojena mandata koalicije "Za evropsku Srbiju" praktično pretoče u alkoholnu euforiju koja je u tečnom naletu cunamija kolektivno poništila poslednje ostatke izborne matematike.

Srbija je, dozvolite da se do imbecilizma divim, zemlja živućih heroja: samo narodi koji su istesani od najčvršćeg genetskog materijala mogu s neizmernom lakoćom postojanja da izdrže petomesečnu non-stop izbornu kampanju: prvo ste birali i nekako izabrali Predsednika države da biste, bez pauze, krenuli u parlamentarne, pokrajinske i lokalne izbore. U međuvremenu, ostali ste bez Vlade koja se raspala na sastavne delove, Kosovo je proglasilo nezavisnost, čak ste stigli da potpišite Sporazum o pridruživanju sa EU – ali to nije omelo kampanju, naprotiv.

POTPISALI SPORAZUM, VAISTINU POTPISALI: Nakon tri meseca mentalno razuzdane rasprave među lokalnim partijskim domorocima o tome da li država Srbija treba ili mora ili ne treba ili ne mora ili neće ili hoće ili joj se jebe ili joj je svejedno ili nikako ne sme ili obavezno da potpiše ili da odbije da prihvati SSP (Ugovor o stabilizaciji i pridruživanju sa EU), čitava diplomatska pizdarija sa elementima spektakularnog međunarodnog cirkusa okončana je u utorak popodne kad je u minijaturnom Luksemburgu svoj ćirilični potpis na famozni SSP stavio potpredsednik (tehničke) Vlade Srbije Božidar Đelić.