U tjednu u kojem je Kosovo 17.2. 2008. postalo nezavisna država, što bi po patriotskom defaultu na emocionalnoj skali srbovanja bilo otprilike ravno najrazornijem duševnom zemljotresu – prava antička tragedija dogodila se, u stvari, u Novom Sadu gde je u nedelju ujutru, u dva posle ponoći, u kafiću "Lounge", u samom centru grada, u namerno izazvanom požaru izgorelo osam mladih ljudi.

Sad kad je sasvim izvesno da sa Evropskom Unijom nemamo nikakve, čak ni peting odnose – pobeda Koštuničine politike izolacije i kurčenja legitimna je repriza happeninga iz 1999. kad se identično ponašao Slobodan Milošević, uveren da brani Srbiju od međunarodne zavere. Da sve bude bolesnije, atmosfera u ovdašnjem srpskom društvu danas je gora nego pre devet godina; sasvim privatno, sigurnije sam se osećao pod Miloševićem nego sad pod Koštunicom!

Svega tri dana nakon pobede Borisa Tadića na predsedničkim izborima, država Srbija a posebice pomenuti Tadić jesu u zanimljivoj erotskoj situaciji opisanoj narodnom mudrošću: "Ako se odupreš, više ti stane; ako se ne odupreš, bolje ti ulazi."

Da je bilo sreće i pameti, Tadić i Nikolić bili bi u Vladi čiji bi predsednik bio Koštunica: fatum srpske nesloge udari premijera naglom glavoboljom, ustade i opet priđe prozoru. Učini mu se da na ulici vidi Čedomira Jovanovića, ali nije mogao da se zakune. Odjednom mu se sloši i krenu u toalet.

Ne vredi da nam netko iz LDP rukovodstva kaže šta da radimo u drugom krugu; Čedomir Jovanović je lepo objasnio da će svaki LDP član sam morati da odluči šta će sa svojim glasom, što u mom slučaju a bogami i u slučaju svih ljudi koje vrlo volim znači da nema šanse da Boris Tadić dobije naš glas!

Vojislav Koštunica, leden kao špricer, superiorno je ignorisao tzv. dileme srpskog društva (hoćemo li ili nećemo sa Evropskom Unijom potpisati ugovor o suradnji; hoćemo li ili nećemo pitanje Srpskog Kosova vezivati za Sporazum o pridruživanju EU; nećemo li ili nećemo u NATO) i čitav 14. januar ugodno proveo u kulturološkoj instalaciji na koju ga je obesio Nemanja (ex-Emir) Kusturica, fundametalni pravoslavni umetnik.

Međutim, jebiga, nikako mi nije dovoljno Borisa Tadića; svaki dan po deset puta u satu slušam njegove snimljene audio-poruke i uvek se sledim kad čujem da patetikom iz španskih serija kaže "naše bake i naše deke" pominjujući nekakve "pedale koje moramo da okrećemo", valjda mu je neko dobacio horogom ovu imbecilnu metaforu o Srbiji kao biciklisti pod dopingom, pa nesrećni Tadić okreće metaforu kao što bi okretao pedale, jebale ga pedale a posebno bicikl!

Šteta što Tadić nije definisao ko su ti "mnogi" u Srbiji koji hoće rat; ali, ako je od umerenog Borisa – dosta je i ovoliko; sama činjenica da govorimo o stotinama hiljada ljudi spremnih da praktično opet falsifikuju krvavu prošlost u globalu i detaljima jeste užasavajuća za zemlju koja bi, teoretski, već 28. ovog meseca trebalo da potpiše Sporazum o pridruživanju Evropskoj Uniji; da li će potpisati – ne zna nitko, jer u Srbiji ništa nije toliko jednostavno da se odgovori sa "da" ili "ne".

Koliko sam razumeo Rezoluciju, nećete u Srbiji moći da prodate ni čašu hrvatskog tečnog jogurta ako se jogurt ne složi da je K&M neotuđivi dio Srbije; uvozno, inozemno povrće koje se do sada hedonistički baškarilo po policama takvih apolitičnih shopping-malls kao što su hrvatska "Idea" ili slovenački "Mercator", moraće da poseduje atest da Srbiju priznaje u granicama priznatim UN, ili će povrće biti uništeno na licu mesta, sere se Srbija na vaše povrće kad kod nas sve uspeva: mogao bi i mango, ali nas mrzi.

Strah nije samo pitanje rata – teško da bi ovakva deprimirana Vojska, razumno smanjena na ceremonijalni broj, patološki uništena stalnim, zasluženim porazima, mogla da odigra bilo kakvu ulogu u bilo čemu, čak i kad bi upotrebila jedan od tri ispravna Mig-aviona; širenje propagandnog straha ide iz neukaljanih Koštuničinih izvora, odakle nam stižu domaćinske ideje za odmazdu – ako nam otmu Kosovo, prekidamo sve veze sa Evropom!