I usred svega toga, pojavljuje se afera zvana Dragulj Medine, dakle, jedan eklatantni primer islamsko-klerikalističkog napada na slobodu štampe i govora, i to u sekularnoj evropskoj zemlji. 

Zato Tadić Boris - umesto da mudro ćuti kad već ne sme ili neće da izgovori Tabuizovani Tekst - zvuči onako smušeno i jadno dok vuče za rukav Sanadera i ekipu tražeći The Izvinjenje: „čekaj malo, prijatelju, jesi li siguran da znaš o čemu govoriš“, gotovo mu je tim rečima odvratio Mesić, otkačivši ga bez osvrtanja. 

...možete se i sami zaraziti smrću, što je ionako sudbina koja je Srbiji sasvim nedavno i bila namenjena, i koju bi joj svi oni nadžidžani krvavi pajaci sa bine na Trgu Republike ponovo namenili, samo da mogu. 

Virtuelni Dabić okupirao je svu pažnju, kreatura je nadmoćno pobedila kreatora, ali to je kreator, zar ne, od početka i hteo.

Svetlana L, Miša B. i ja krenuli smo u Bijeljinu, na promociju 11. knjige Peščanik FM; drugu u Bosni i Hercegovini (posle Sarajeva), i svakako prvu u Republici Srpskoj. 

Šta Koštuničina vizija vremenski neograničene i supstancijalno neizgubljive »borbe za Kosovo« nužno-posledično znači za izgled i karakter Srbije?

Možete li da zamislite ovu ljupku žanr-scenu: naši stari NSPM-drugari Đorđe O’ Vukadinović i Slobodan O’ Antonić sede u Irish pubu i nazdravljaju irskom referendumskom istorijskom „ne“ sedmom turom Ginisa... Pa osmom... Pa devetom... I tako sve dok se ne strovale pod masivni sto od hrastovine, zagrljeni, zaaagrljeni, sve pevajući potpuri pesama The Pogues, naročito Dirty Old Town...

Tako se i Župljanin našao u paklu, ali kao Belzebubovo službeno lice, kao onaj koji je tu da pomori što više duša. Bio je to njegov izbor, i ništa ga ne može oprati od njega: ova se vrsta dželata ne postaje slučajno, nepažnjom i iz trenutne zablude. Za nešto takvo moraš ozbiljno i temeljito raskrstiti sa ama baš svime što si do tada bio, mislio, osećao i znao. Tada stupaš na Drugu Stranu, i odande nema povratka – nema ga tvojim žrtvama, ali bogme ni tebi.

Zamoli, dakle, škorpija žabu da je prenese preko reke. Žaba odbija: neću, ubošćeš me! Ma kakvi, veli škorpija, pa nisam blesava, obe bismo potonule! Žaba zaključi da to ima rezona i pristade, škorpija joj se pope na leđa, i one zaploviše ka drugoj obali. I taman kad je sve trebalo da se završi u najboljem redu, kad se druga obala već jasno nazirala, škorpija ipak ubode žabu, i obe krenuše da tonu.

Ivica Dačić nije Bog, ali čini se da hrli ka tom statusu. Taj čovek još od postizbornog ponedeljka vredno pravi Vladu Srbije, a svi mu se nude da mu u tome pomognu – i tako to traje šest uzastopnih dana, širom Beograda, Moskve i Sheveningena. Sedmog dana, u nedelju, pregovora o Vladi nema: «odmaram se, zato danas nema pregovora o Vladi», prostodušno kaže Ivica.