Kako smo stražarno sprovedeni u Aranđelovac i iz Aranđelovca, uz prigodnu salvu uvreda i pretnji, i "ko stoji iza toga"

Na narečenom se suđenju kao svedok pojavljuje stanoviti Pero Vučković, radnik SUP Subotice, koji na paranormalnu misteriju nestanka 1822 meštana zvorničke opštine, a sve preko teritorije miroljubive Srbije »koja nije u ratu«, baca novo svetlo. Vučković svedoči da su zvornički deportirci doveženi na železničku stanicu na Paliću, i da su tamo »proveli tri dana u osamnaest vagona«. Aha. A sada se vi pitate, pošto se radi o pripadniku Organa Reda, šta je za to vreme radila policija Republike Srbije?

Ovako postavljeni odnosi razbijaju dva velika straha i tabua, i to jedan »levi« (klasni) i jedan »desni« (nacionalni). Onaj »levi« tabu je uplitanje u uređivačku politiku od vlasnika, dakle od kapitala, što nekako nikako ne izgleda lepo; »desni« tabu je užas pred tim da nama-koji-smo-naši tamo neki Stranac uređuje novine, jer to znači da nas zapravo »duhovno podjarmljuje«, da atakuje na naš jedinstveni Nacionalni Identitet...Kažem, VAC-formula, ovako kako je zamišljena i proklamovana, delovala je kao prilično inteligentno smišljen način da vuk bude prilično sit, a ovce prilično na broju.

Zar može biti nebezbednosti i neslobode javnog govora i javnog okupljanja mirnih građana u zemlji čiji premijer je čovek koji je i sam godinama upražnjavao ovu formu javnog prisustva? Vi se zacelo šalite. Ne samo da može, nego je ova i ovakva Srbija zemlja u kojoj će strah možda tek doživeti svoje zvezdane trenutke, jer će i besprizivno, opsceno fašistoidno nasilje – za početak verbalno, ali... - bandi samoovlašćenih «patriota» tek doživeti svoju apoteozu, ako se nešto brzo i jako ne promeni.

Sav taj kvazihedonistički urbo-turbo-trešdens tresiguz, muzički retardiran a tekstualno imbecilan do te mere posvemašnje skarednosti da nije jasno kako nam se svima nebo nije obrušilo na glavu, bio je onaj prateći zvuk iz pozadine na moronskim zabavama jul-je-kul podmlatka, ali i na splavovima i ostalim okupljalištima vaskolikog ološa koji su devedesete naplavile u naše živote. Kao i turbo-folk, dens je neodvojiv od kulture glamurizacije primitivizma, nasilja i kriminala, od kulture degenerične koliko i nihilističke «zabave» za trenutke maroderskog predaha negde u pozadini fronta.

Bivajući Ništa koje deluje, Šešeljeva »retorika« prevazilazi okvire trivijalne definicije »verbalnog delikta« i postaje Ubojito Oružje. Pošto mašta može svašta, uzmimo u obzir i mogućnost da Šešelj toga »u početku« nije bio svestan, da je bio samo cinični lakrdijaš koji je uživao u larpurlartističkom besmislu svoje kanibalske »retorike«, onako kako bezbrojni poluintelektualci ponekad vole da se prave da su Nezgodni Momci, a ne tek kabinetske zamlate; čak i u tom slučaju, on je u jednom trenutku nužno morao primetiti da ona – njegova famozna »retorika«, naime - proizvodi posledice u fizičkoj realnosti. I da li ga je to zaustavilo? Naprotiv, tek tada se svojski razgoropadio.

Sve što mogu jeste da svedočim: dvadeset i sedam godina živeo sam bez onoga što će se jednom prozvati Republika Srpska, i ništa mi nije falilo u tih dvadeset i sedam godina bez nje, kao što nije falilo ni bilo kome drugom, osim valjda serklu opako bolesnih duša koje su je izmislile, koje su je rodile kao nekakvu »Rozmarinu bebu«, prekomandovale je iz pakla među žive ljude. A kad su je rodili, uvalili su je svima-nama-koji-smo-Srbi da je ljuljamo, dojimo i tetošimo, pa još mrgodno i strogo proveravaju volimo li je dovoljno, dajemo li joj prvoklasnu papicu, pokrivamo li je da ne nazebe.

Sa ovakvim premijerom, sa ovom bledunjavom senkom od predsednika i sa zgubidanima od njegovih ministara, sa ovakvom politikom koja više i ne krije da joj je jedini smisao u tome da pusti iz boce sve Zle Duhove iz smradnih devedesetih, Srbija izgleda kao nekakva antiutopijska projekcija neke moguće, a nemoguće Poljske, onakve kakva je Poljska možda jednom mogla biti, samo da je trajno izgubila pamet.

Nije li to baš zanimljivo, kako ta velika, ta blistava i strašna zemlja Rusija, bilo pod obrvama Leonida Brežnjeva ili pod čizmom Vladimira Putina, nekako najlakše i najradije pruža utočište u nevolji odbeglim generalima, vlastodršcima, maroderima, optuženim ratnim zločincima i sličnima sa svih strana? Kada ste čuli da se neki umetnik ili intelektualac sklonio u Rusiju od progona u svojoj zemlji – osim ako to nije neko iz neke živopisne postsovjetske polukolonije?

Šta je, dakle, “kulturna politika” naših light-nacionalista? Unapred odbijam neznalački prigovor da takvi to i ne mogu imati: naprotiv, nacionalisti mogu da nemaju, na primer, “ekonomsku politiku”, ali ona “kulturna” im je alfa i omega, jer se kod njih sve vrti oko pitanja “identiteta”, naravno, specifično žanrovski shvaćenog. Pravi “teror kulture”, što bi rekao Ivan Č, još jedan od onih Palih sa JDP-ovog “stejdža”. Mislim, nisu pali sa stejdža nego su pali i propali više onako metafizički. A to je, znamo, mnogo dublje i teže za vađenje.