Obrni-okreni, sve i kad bi htela, Politika ne može pobeći od svoje sudbine. Opet je predmet međustranačkog potkusurivanja i preganjanja, što posle svega što se dešavalo na turbolentnoj srpskoj političkoj sceni i nije neko naročito iznenađenje. 

Za dva dana dve »bombe«. Jedna u Požarevcu, oslobađajućom presudom Marku Miloševiću za prebijanje otporaša, podgrejala je sumnje da čuveni Slobin »neimar« Mrkonjić baš i nije lupao gluposti kada je vladu sa DS-om uslovljavao prekidom progona članova Miloševićeve porodice. Druga u Pančevu, hapšenjem haškog begunca Stojana Župljanina, posle duge, preduge pauze, vratila je hašku priču u sam centar stranačkih pregovora o formiranju »proevropske« vlade. 

Oružani sukobi partijskih policija dve vodeće albanske stranke, i između njih i zvanične policije, jedan poginuli, više desetina ranjenih, glasanje pod pretnjom kalašnjikova i pištolja, otimanje i punjenje glasačkih kutija, čak i otmice članova biračkih odbora – sve to ličilo je na precizno izrežirani horor, koji je, istini za volju, postigao cilj: Makedonija je u šoku, međunarodna zajednica takođe, tamošnja levica u pravom nokdaunu, desničarski VMRO na pragu apsolutne, možda i apsolutističke vladavine.

Da li su konačno skinute rukavice? Nije li kafansko potpisivanje koalicionog sporazuma za preuzimanje Beograda, samo koji metar iznad divljih zveri Vuka Bojovića (kakve li simbolike), bogomdana potvrda da od sejanja iluzija i zabluda nema nikakve koristi? A štete - koliko ti duša želi.

Da nije komično, neko bi pomislio da je ozbiljno. Srbija, koja pune dve decenije egzistira u permanentnom vanrednom stanju, hroničnim obračunima ideologija i političkih „projekata“ – a kojima ideologije služe kao paravan za održavanje na vlasti – svaku pomisao (ideju) o nacionalnom pomirenju doživljavala je kao ruganje samoj sebi, ali i veličini zla koje je godinama unazad u njeno ime činjeno. Sva je prilika da se ovih dana suočavamo sa još jednom takvom ili sličnom prevarom.

Sada se dobro vidi šta se događa kada se jednom rigidnom, vlastoljubivom i preambicioznom (a neuspešnom) političaru, sklonom izrazito autoritarnoj vladavini,  predaju u ruke najvažnije poluge vlasti - od državne bezbednosti i policije do  najuticajnijih medija. Vidi se i efekat kohabitacije i »velikodušnosti« glavnog političkog partnera (sada rivala), Tadića i DS.

Svi mediji su pred kraj predizborne kampanje javili da su mere bezbednosti za predsednika Srbije Borisa Tadića podignute na najviši stepen. Mobilisani su, kažu, policija, BIA, VOA, Kobre, pošto je procenjeno (valjda se zna i Gde) da pretnje Tadiću nakon potpisivanja SSP u Luksemburgu valja ozbiljno shvatiti, da se ne bi ponovio 12.mart 2003.

Čak se i tehnički premijer ozbiljno zabrinuo. On, koji svakodnevno, poput lekarskog konzilijuma, pismenim putem obaveštava naciju o stanju »srca Srbije«, rve se sa tegobama koje mu stvaraju Ren, Solana, Dinkić, Čanak i svi ostali »domaći krpelji«, a Juda (Tadić) dovodi u predinfarktno stanje – brižnim, pokroviteljskim glasom pita novinare, a preko njih i neke političare, zašto toliko mrze njegovog miljenika Aleksandra Tijanića.

Jednom davno, 1999. godine, Srbija (SRJ) i Rusija potpisali su međudržavni sporazum o slobodnoj carinskoj zoni. Dve godine kasnije, Miloševićevi naslednici su ga i ratifikovali, ali ruska Duma ni do danas nije to učinila. Zašto?

Istina o zločinima nad novinarima uglavnom je tamo gde je i bila, zakatančena iza sedam brava. Povremeno tu i tamo »procuri« po koja »ohrabrujuća« vest, tek da se pokaže kako nije baš da država ništa ne čini po tom pitanju. Doduše, s vremena na vreme se oglasi poneki specijalni ili obični tužilac, ranije i ministar, seti se žrtava i šef države, pa sve jovo nanovo.