Osim religije, koja se nameće, odozgo, kao norma i kao osnovni činilac kolektivnog identiteta, ispostavilo se da i fudbal, dubinski i moćno, deli i zavađa ljude.

U Srbiji je, ne samo zbog ruske paradigme, pad komunizma proces koji je delimično prepušten budućnosti. Istočnoevropski primeri sugerišu da je najbolje kad to čine sami komunisti, ili socijalisti. U Srbiji su to i radikali, i narodnjaci, i sve ustanove društva, kulture i religije koje se obavijaju lažno tradicionalnim plaštom istorijske nevinosti. Ali Srbija teško uči na primerima koji bi trebalo da su jednostavni i lako dostupni.

Apsurdi koji pritiskaju političku Srbiju podvučeni su ishodom izbora koji ne dopušta jednostavna rešenja i iziskuje bolne kompromise. Ti kompromisi biće ozbiljni u onoj meri u kojoj biračko telo bude u stanju da počne da razabira sopstvene, opipljive potrebe. Trebalo bi da je i politička osnovica, uporedo sa odgovornošću elita, podložna preispitivanju, pošto se ukloni licemerje kao skrama lažne političke korektnosti. Ili o tome i dalje ćutati.

Danas na najvećem delu bivšeg jugoslovenskog prostora pojmovi Evrope i evropskih integracija deluju prazno i nedostižno. Prilike u zemlji i regionu su ponovo poziv na uzbunu. Etnička nepomirljivost, kulturne provalije, stvarne i izmišljene, i koruptivna, kriminogena politika doveli su Makedoniju, Kosovo i Bosnu, možda i Crnu Goru, na rubove dezintegracije.

Sistemski zločin koji se ne priznaje nego, naprotiv, revitalizuje, postaje smrt koja odbija da umre i zauvek pripadne prošlosti. To je jedno od objašnjenja koja su nahrupila, ili onih koje predstoje, o neuspehu pokušaja da se floskulama, i onima dobronamernima, o manjem zlu i izvesnosti pročišćenja amnestira uloga srpskih socijalista u nasilnom rasturanju druge Jugoslavije, ratnim zločinima i kulturnom genocidu. 

Umoran sam. Ostao sam bez ideja. Proteklih dana razmišljao sam i pisao o svemu, osim o gadostima kojima je prožeta politička Srbija, „ova odvratna zemlja“ (Svetlana Lukić), mada put do dobrog raspoloženja, do optimizma, ne vodi pravo u političku budućnost, koja se ne može zaobići, kao metafizika ovdašnje opšte sudbine koju svi dele, i kojoj se ne može izmaći.

Iako je u novu političku budućnost uložen ogroman optimizam, o čemu su utisci gotovo nepodeljeni, ta osećanja, koja su podstakla i fantastične skokove na berzi, sputana su i, ponovo, vrednosno ograničena i relativizovana postizbornim prebrojavanjem. Izbori nisu uspeli da uklone pretnje evropeizaciji i otvaranju, pošto o tim pitanjima nije ostvarena jasna, odlučna većina ni u kom smislu. Osim toga, postoje haške obaveze i uticaj Rusije.

U tradicionalnoj kolektivističkoj politici Beograd je sredstvo i plen, umesto institucionalnog i opipljivog, stvarnog urbanog okvira liberalizacije. Sintagma o otvorenom gradu je zbog nedostatka spremnosti političara da prihvate načela sloboda i prava postala izlizana, prazna floskula, potekla iz proizvoljne samodopadljivosti onih koji su, usled lične nesposobnosti da se menjaju, propustili da svoj identitet prilagode visokim standardima koje je Beograd prenosio generacijama, često ih stidljivo prikrivajući.

SAA je odlična vest, posle toliko vremena. Sad smem da priznam da sam osećao zadovoljstvo i zbog pobede Borisa Tadića na predsedničkim izborima. Mada on nije smogao snage da prizna, čijim glasovima je jedva umakao, sa Srbijom, onome najgorem. I sklonio se kad je bilo najteže, propustivši da saopšti kako oni koji urlaju da je Kosovo Srbija varvarski ruše i Srbiju i civilizaciju. Ali je 29. aprila bio hrabar, i tu hrabrost je potrebno zaštititi.

Dominatna srpska kultura zasniva se na mitologiziranom preplitanju stvarnih i izmišljenih vremenskih arhitektura. Odbacivanjem racionalizma u javnom pseudoideološkom diskursu, koji se prebacuje u domen ličnih, predatorskih poriva, odigrala se, u tom smislu, mitologizacija sadašnjosti, prošlosti i budućnosti.