Krajnji je čas da se idejom tolerancije ne namiruje savest, da se njome ne operiše u zamenu za stvarnost, kao što je i krajnje vreme da se redefiniše sekularnost ove države i da se ona kao takva izjasni.

U aprilu mesecu - sada mi se čini već veoma davno, jer šta se sve nije u međuvremenu zbilo - brutalno sam pokradena i ostadoh bez svojih gotovo četrdeset godina skupljanih telefonskih beležnica. 

Negde između ovih vremena može se tražiti ravnoteža u odnosima sa svetom, u obračunu sa zlom fašizma. Ravnoteža u vremenu i prostoru.  

Nadam se da je to tapšanje po ramenu, ili po nadlaktici, tako karakteristično za mentalitet, ako tako šta postoji, i neka vrsta osećanja greha pred onima koji ga prosto ne osećaju. 

Pobuna, pravo na pobunu, pobunjeni čovek, inauguracija pobune. To je bila osnovna značajka šezdeset i osme, te trećeg juna, posle četrdeset godina, hoću da kažem zdravo svima onima koji su se tada pobunili, a od kojih su se mnogi i posle toga bunili, više puta usprotivili. Pogotovo svima onima koji od toga nisu imali ama baš nikakve koristi, koji su radili i u prilog sopstvene štete.

Pa šta kažete urbanisti, arhitekti, znanstvenici i akademici, građanke i građani, šta kažete kada vam se lepo kaže: Nemoj da ruše i biju, baš on i baš oni kažu "Nemoj da ruše i biju". Tu za trenutak, ali samo za trenutak nedostaje da se kaže "Nemoj da mi ruše i biju". "Nemoj da mi sude","Nemoj da me spreče".

Toliko se pričalo i pisalo o našim i savremenim jahačima i jahačicama Apokalipse, pa zamislite kada bi sve to zaista uživo i videli. Bez obzira na to koliko se govorilo o Luci Beograd, o tome kako i zašto, jer je potpuno prirodno da dođe i do konfabulacija, razvoj događaja je neprirodan i na svojevrstan način nasilan, pa su mistifikacije logične, centralni preostali resurs - bez obzira i na građevinsko zemljište - jesmo mi, građani Beograda.

Strah je bio gadan. Ali, građani su pobedili. Oslobodili smo se od straha. Prevladali, prevagnuli, razgrnuli, otvorili put. Zaista ima smisla kada pukne boca šampanjca, čep je stvarno izleteo. Otvorio se izlaz, nismo više vezani. Nismo više stegnuti, ucenjeni, zadržani, zaustavljeni. Postoji velika mogućnost. Vratila se mogućnost. Pa bismo od juče ujutro mogli, mogli bismo da uradimo i ovo i ono, i ovako i onako.

Prošle srede u podne Jugoslovensko dramsko pozorište proslavilo je šezdesetogodišnjicu svoga postojanja. U dvorani, u tišini, emitovani su snimci onih kojih više nema, a živi svih ovih šezdeset godina, mogli su se na svojevrstan način suočiti sa prošlošću. To je, u ovom slučaju, prošlost neprekidnog suočavanja sa sopstvenim kontinuitetom.