Strah je bio gadan. Ali, građani su pobedili. Oslobodili smo se od straha. Prevladali, prevagnuli, razgrnuli, otvorili put. Zaista ima smisla kada pukne boca šampanjca, čep je stvarno izleteo. Otvorio se izlaz, nismo više vezani. Nismo više stegnuti, ucenjeni, zadržani, zaustavljeni. Postoji velika mogućnost. Vratila se mogućnost. Pa bismo od juče ujutro mogli, mogli bismo da uradimo i ovo i ono, i ovako i onako.

Prošle srede u podne Jugoslovensko dramsko pozorište proslavilo je šezdesetogodišnjicu svoga postojanja. U dvorani, u tišini, emitovani su snimci onih kojih više nema, a živi svih ovih šezdeset godina, mogli su se na svojevrstan način suočiti sa prošlošću. To je, u ovom slučaju, prošlost neprekidnog suočavanja sa sopstvenim kontinuitetom. 

Zaista, kuku lele ovde normalnom čoveku. Niti može da jede kako treba, niti može da se sahrani. Teško i živome, a i mrtvome. Kako se drukčije može objasniti tolika ponuda i potražnja vere i nade u zagrobni život. Cena hleba je narasla, a put ka "večnom konačištu" se smanjio.  

Ako igde postoji nešto dosledno u postmodernom ključu, onda je to Kosovo. Jer sve što u istinu postoji - ne postoji, i ono što ne postoji - tu je. U okviru projekta. Dakle, postoje kulturni modeli kao što je onaj u selu, ili bolje reći gradiću Mušnikovo iznad Prizrena gde čujete jezik boškački u kome se sinhronizuju srpske, albanske, makedonske, bugarske reči, a sve je to u okružju engleskog jezika.

"Ukoliko neko želi da vrati stvar na prethodno stanje, treba prvo da poništi odluku o proglašenju nezavisnosti" - reči su ministra za Kosovo i Metohiju, gospodina Slobodana Samardžića. A dotle? Koliko glava treba da padne do vraćanja u prethodno stanje? I koja je cena povratka u prethodno stanje?

"Ove godine se navršava sto godina od kada su tekstilne radnice, njih oko 15.000, marširale Čikagom i tražile bolje uslove za rad, kraće radno vreme i veće nadnice." Ovo je uvodni pasus proglasa Žena u crnom sa pridruženim ženskim i feminističkim organizacijama za obeležavanje stogodišnjice 8. marta, Dana žena. Na Trgu Republike, u podne. E, nema ništa od toga na Trgu Republike, Trgu slobode...

Kakav je to mozak smislio akciju da besplatno deli hleb ispred pekara u vlasništvu Albanaca u Somboru? Ima već dovoljno opisa mozga koji već dugo radi na taj, da i ja kažem "kontaminirani" način, ovih dana definisan kao "kolektivno ludilo" (Mlađan Dinkić).

Kakva je samo bila uzaludna petooktobarska nada da će doći dani kada neće nastati opšta pometnja i prekid u saobraćaju zbog dolazaka, prolazaka i ostanaka naših i međunarodnih političara. Mislila sam da je Miloševićev doček Lukašenka bio poslednji u toj demonstraciji bahatosti, razmetljivosti i siledžijstva.

Ulice Beograda zasute su obilatom količinom soli koja se izmešala sa prašinom, sivobele su, kao i prljavi automobili. Po njima jurcaju horde nezadovoljnika koji lome toponime pred kojima inače čekaju vize, u kojima inače statusno navaljuju na hamburgere i fritezirane krompire, ili, "u okviru porodice" kupuju, pogotovo ukoliko je u dodacima dnevne štampe objavljeno da je "tamo", u "Merkatoru", nešto jeftinije.

Koja je to sila, kakav je to način, o kakvoj se instanci radi, o kakvoj uceni, o kakvoj blokadi, o kakvom ratu mozga sa samim sobom, ko im je dao to ovlašćenje, kakvo je to čudovišno postavljanje pitanja "da li volite više mamu ili tatu". Evropu ili Kosovo.