Kolone dične radikalije srpske sa znamenjima i partijskim ripidama hodaju ulicama Beograda i prete i kunu - ni manje ni više nego prvom ustavnom faktoru u državi, B.Tadiću. 

Ne samo banalno, bljutavo je sve to, nema tu ni traga o heroju i hrišćanskom vitezu. I sve se kockice slažu: kafana u kojoj je najčešće boravio zove se „Luda kuća“, tu su gusle i krivo gudalo koje nam je veru sačuvalo, tu su novine „Zdrav život“, sa tekstovima doktora Dabića...

Ovo nema nikakve veze sa engleskim naslovom Kestlerovog romana – reč je o pomirenju kao političkoj dogmi koja nam se nudi. 

Lepa je ona biblijska vizija pomirenja, koja nudi sliku lava i košute koji spavaju zajedno. U istoriji i životu, pa i u Srbiji, nije tako. Činodejstvovao je Amfilohije nad odrom Z. Đinđića, a vladika Filaret je duhovne napore činio pod lipom u Požarevcu. Dogma o nacionalnom pomirenju, ako neko hoće da je prihvati, mora počivati na maksimi: pomirenje je moguće na istini i u istini. Ostalo je varljiva igra, prazna sholastika i politička mitologija. 

U jednom svom radu – veliki slavista ga je pisao na srpskom jeziku – M. Oben obrađuje kosovsku večeru, a u vezi s bitkom iz 1214. godine kada je francuski kralj Filip II odneo pobedu nad nemačko-englesko-flamanskom vojskom. To je bila pobeda nad rimsko-nemačkim imperatorom Otom IV – Francuska i kontinent spaseni su od snaga jedne zaista moćne vojne alijanse.

Dešavalo se već da su patrijarsi, zbog bolesti ili iz drugih razloga, bili sprečeni da obavljaju dužnosti, ali Crkvom nikada do sada nije upravljalo kolektivno telo. Položaj patrijarha definisan je Ustavom SPC. On je harizmatska glava tela Crkve, koja ostaje na tom mestu doživotno. Nadležnosti Sinoda – a to je crkvena vlada – takođe su jasno definisane i one se ne podudaraju s nadležnostima poglavara Crkve.