Orden sv. Save postoji još od obrenovićevskih vremena i dodeljivao se sve do 1945. godine u znak priznanja za "iskazanu ljubav prema Crkvi i narodu". Istini za volju nikom nije jasno kako ga - ima li tu propisa - i kome dodeljuje princ A. Karađorđević. U Crkvi je to barem u načelu jasno i tu ne bi trebalo da bude problema ali ni tu stvari ne stoje kako bi trebalo. Tu smo gde smo i kako smo - države je sve manje a ordena, praznika i svetkovina sve više jer čitava jedna generacija političara oseća potrebu za istorijskom identifikacijom i obrasci se ne traže samo u XIX veku već se ide sve dublje u srednji vek.
 

Sve su češći nesporazumi oko pisama kojima se patrijarh srpski g. Pavle obraća javnosti, a muke oko njegovog potpisa su sve veće. Pravu političku vejavicu nad panonskom ravnicom izazvalo je i ono odmah iza Nove godine. I sve se zavrtelo na poznat način - danima se u novinama raspravljalo je li pismo autentično ili nije i najzad se - barem to - razjasnilo da jeste, i da je u njemu izražen stav sv. Sinoda SPC.  

Evropska shuttle diplomacy - od početka pregovora o budućem statusu Kosova - zaista radi punom parom. SB OUN će već početkom januara 2006. imati od čega da počne svoj deo posla. Neumorni finski diplomata M. Ahtisari stiže svuda i već je sigurno da će stići i u Beč gde će - to će mu biti sedište - privesti za pregovarački sto Albance i Srbe. To nije malo jer do sada to nikom nije uspelo. U Beogradu, pak, mimo svih očekivanja, nema ni žurbe ni neke veće nervoze.  

Proglašenje blaženih - "ugodnika božjih" - svetaca i svetitelja u hrišćanskoj Crkvi je drevna praksa - oduvek je bilo ljudi koji su svojim životom i delima nadišli okvire profanog života, koji su se žrtvovali za druge. Odolevali su, recimo, korupciji i s pravom su našli mesto u katalogu svetitelja kao "besrebrenici". Čin beatifikacije ima taj smisao, kao i čin santifikacije. Nisu svi sveti i svetitelji isti po zaslugama i vekovima se čuje dobra formulacija - Prema svecu i tropar.  

Onaj ko bude hteo da shvati spor između SPC i kanonski nepriznate MPC - koji se odlukama majskog saziva Sabora SPC zavezao u još komplikovaniji čvor - to sigurno neće moći bez uvida u istoriju tog spora koja traje već četrdeset godina. Breme nedovršene istorije jednako pritiska sve, ali posledice nisu naravno uvek iste - nekima je istorija nezavisno od njih počela dosta "kasno". Reč je o Makedoncima koji su tek nedavno - pre šezdesetak godina - doživeli okončanje istorijskog procesa formiranja države i nacije.  

Godinama Srbi i Rusi - i još neki pravoslavci - imaju na Zapadu problema sa svojim julijanskim kalendarom kojeg se drže SPC, zatim RPC i Jerusalimska patrijaršija, Sinaj i Sveta gora u Grčkoj. U zemljama u kojima je davno prihvaćen gregorijanski kalendar to stvara probleme vernicima kod proslave najvećih hrišćanskih praznika, posebno Uskrsa. "Kalendarsko pitanje" nije samo njihovo, nije novo ali je nesumnjivo komplikovano i ni na pomolu nema zadovoljavajućeg rešenja.  

Gospođa ministarka prosvete u Vladi Srbije Lj. Čolić utisnula je zaista snažan "lični pečat" prognavši Darvinovu teoriju evolucije iz nastavnog plana. I podnela je ostavku. No, pečat ostaje kao znak vremena večnog duha palanke koji se opire razumu. Još se nije stišala buka oko toga, a gospođa ministarka nastavlja - "Od stupanja na dužnost ministra prosvete svako veče pred spavanje molim se svetom Savi da me prosvetno umudri". Sva je prilika da svetitelj nije uslišio njenu molitvu jer je bila neiskrena - dobro je što slavni svetitelj i prosvetitelj ne prima takve molitve.  

U SPC, jedni su za ekumenski iskorak ka novim evropskim ekumenskim horizontima, dok drugi ostaju zarobljenici etnofiletizma Povoda za veličanstveno slavlje na Vračaru - pred hramom sv. Save - uistinu je bilo mnogo. Odvojeno od Vlade, SPC je slavila godišnjicu Ustanka, godišnjicu spaljivanja moštiju velikog svetitelja i prosvetitelja i početak majskog redovnog Sabora. Svečano i uzvišeno delovala je doksologija koju je vodio crnogorski mitropolit Amfilohije na ovom "najvećem pravoslavnom skupu".  

Beogradski nedeljnik Vreme - 15. 04. 2004. - posvećuje pune dve stranice besedi srpskog kaluđera Atanasija Jevtića - bivšeg vladike zahumsko-hercegovačkog - koja uistinu raspamećuje čoveka koji čita. Bože jedini, čega sve tu nema. Pod šatorom slovi kaluđer o dosovskoj vlasti koja je zlo "gde se šljam okupio", pominje neke Sonje i Nataše - bez saradnika Republike Mirka Đorđevića nije se moglo - i druge ljude koji sa svojim "nastranostima" izazivaju zgražavanje građana jer su valjda homoseksualci koje treba i tući.  

Gužva oko Crkve je zaista ogromna i svi su na okupu - i vernici i nevernici, političari u kampanji i vladike-političari za oltarom i oni koji su u svemu prepoznali pravu "igru". Svi imaju karte i svejedno je da li je karta lažna ili prava. Nije važno, u svakoj se igri situacija za stolom menja svakog trenutka. Za razliku od normalnog takmičenja ovde nije važno igrati već - dobiti u igri. Naša Crkva stvara nekakvu drugu paralelnu MPC, sa onom u RM neće da razgovara, a kako će ta crkva izbeglička služiti u Makedoniji, to niko ne mari. Ali, ko zna kako će se igra okončati.