Zašto ne treba izići na referendum ili zašto treba reći ne?
Prva grupa razloga leži u zloupotrebi ustavne procedure kojom je zaskočeno društvo Srbije, a i u neprimerenoj „argumentaciji“ kojom nas Vlada i njoj bliski ovih dana zasipaju.
Njihova teza br. 1: Ustav je neophodno doneti zbog pozicije Srbije u pregovorima o statusu Kosova, jer će, navodno, ta pozicija biti ojačana, ako se u Ustavu kaže da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije.

Subjekt je profesionalac i pravnik. Zanimanje „pravnik“ je poznato. I zanimanje „profesionalac“ je poznato, naročito posle objavljivanja i izvođenja Kovačevićeve drame. Da li je Stojković pravnik ili „profesionalac“? Oboje zajedno teško biva, iako se ovde često sreće. Dalje, subjekt je profesionalac i pravnik „pre svega“, a tek posle toga je član DSS-a. Čime se ponosi. U rečenici manjka jedan zarez, pa nije izvesno da li se subjekt ponosi svime što je: i time što je pravnik i što je profesionalac i što je član DSS-a, ili samo time što je član DSS-a, premda ima više elemenata za zaključak da se ponosi samo time što je član DSS-a.

Prošle nedelje je udarila na Darvina, ali je Čolićeva ostala – za sada - pravno neuzdrmana. Pozivi da podnese ostavku nisu prava politička ni pravna reakcija – ministarka bi morala biti smenjena da dalje ne bi činila štetu javnim poslovima, jer više ne može da uživa javno poverenje. Liči na lustraciju, ali nije – smena ministarke bila bi očekivana pravnopolitička sankcija u pravnoj državi.

Ako je smisao predloga da određeno lice bude poslanik taj da ono, u slučaju izbora, odista vrši posao poslanika, a isto to lice je lišeno slobode i izvesno je da će bar dve ili tri naredne godine protiv njega trajati krivični postupak, onda nezavisno od ishoda tog postupka, ono neće moći da vrši funkciju poslanika. Iz toga proizlazi da predlaganje takvog lica za poslanika, kao i njegov pristanak da bude predloženo, nisu učinjeni u cilju vršenja poslaničke funkcije, nego radi ostvarenja nekog drugog cilja koji, sa stanovišta biračkog prava nije relevantan.

Valja znati da zidove kluba »Jelena« krase platna Lubarde, Milosavljevića, Uzelca... – što je već znak tranzicije ka ozbiljnim umetničkim ciljevima. Braća Karići će vremenom naučiti da je takva platna bolje držati u privatnim no u javnim prostorima, a ako se ne mogu uzdržati od izlaganja – da je pravo mesto muzej, a ne kafana. Međutim, da li će nova srpska politička elita ikad naučiti da se ne pleše, ne peva, ne sedi i ne jede sa onima koje je ta ista elita označila kao Miloševićeve neopravdano privilegisane profitere, ili bar da se to ne čini na njihov račun?