Tadić je nastavio, kao u kakvom zanosu, da ogromnu energiju troši u pokušajima da. Ovde se rečenica foknerovski prekida jer nije lako prevaliti preko usana na šta to predsednik Republike troši silnu energiju. 

Pošto je Evropska unija odbila da odmrzne Prelazni sporazum (Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju), Oli Ren, visoki činovnik gradilišta „Evropa“, predložio je Srbiji da jednostrano primeni neke od odredaba SSP.

Pod uticajem dve suprotstavljene sile – unutrašnje, koja je bila u zavadi sa stvarnošću i spoljašnje, koju je proizvodio Tadić – Radikali se nisu naprosto rascepili, nego su popucali, kao grnčarski sud.

Smrt Ranka Panića je, kao i svaka nasilna smrt (ukoliko se takvom pokaže), užasan događaj. Nekoliko dana posle radikalskog mitinga od 29. jula čovek je umro.

„Video sam policajca da nišani pravo u mene. Nisam verovao, nasmejao sam se i rekao mu da smo obojica Srbi i da nam to ne treba. U tom trenutku me je pogodio gumeni metak“ (NIN, 7. 8. 2008).

Zašto se patriotsko-patrijarhalni blok ućutao? Zato što zastupa isti pogled na svet kao i Muamer Zukorlić. To je ista ideja da se svima nametne jedan pogled na svet, ista netrpeljivost prema drugome, ista retorika, ista kulturna politika, ista beda i isti jad. 

Ima nečeg u toj fotografiji što odiše apsurdom, komikom, mukom, smehom, ima nečeg blesavog, ima nečeg na šta bi, možda, trebalo da se navikavamo. 

Ta tri prsta deo su srpskog identiteta na isti način na koji je ruka podignuta u nacistički pozdrav deo nemačkog identiteta... I sad je Tadić našao da Bušu iza leđa maše prstima i da ga čika simbolom zločina, pada i smrada. 

Potpuno je zapanjujuće da niko od sve silesije posmatrača, komentatora i (b)analitičara srpske političke scene, nije uočio osnovni razlog divljanja za vreme radikalskog mitinga: dosadu. 

Jeste da su radikali divljali, ali zar je to ikoga iznenadilo? Iste večeri uhitilo je Radovana Karadžića. A onda je Ivica Dačić izjavio da nema ništa s tim. Ajde!