Tumačenje izbornog rezultata patriotsko-patrijarhalnog bloka zavisi pre svega od toga da li će uspeti da obrazuju vladu ili ne. Obrazovanje vlade koju bi sačinjavali radikali + DSS + SPS (+ Velja + Krkobabić + Palma) oni bi, nesumnjivo, smatrali uspehom, uprkos tome što je rečena kombinacija vrlo siguran način da Srbija, s nosem tek neznatno iznad žitke mase u kojoj se ponosno kaška već dve decenije, ponovo uroni u nju. Masu, to jest.

Šta, dakle, Dačić može da uradi? Odgovor je savršeno belodan, uprkos svoj misterioznosti i zakukuljenosti razgovora, uprkos svim novinarsko-analitičkim spekulacijama, uprkos njegovom teatralnom odlasku u Rusiju, uprkos svoj galami koju, zajedno sa radikalima i Koštunicom, diže unaokolo. Dačić se može priključiti radikalima i Koštunici i tako, najdalje za četiri godine, politički upokojiti i svoju stranku i sebe, ili se može priključiti Tadiću, pokušati u tom priključivanju da bude skroman kakav je bio i do sada, i tako probati da preživi.

Entuzijazam sa kojim DSS razara društveno, državno, nacionalno tkivo, fanatična ubeđenost sa kojom vodi najprljaviju, najbeskrupulozniju kampanju koja je, od pada Miloševića, viđena na ovim prostorima, kao i to što će se, sasvim prirodno, stopiti sa radikalima, ne ostavlja gotovo nikakakav prostor za optimizam.

Radikali + Koštunica + Dačić ponašaće se, u slučaju da oforme vladu posle 11. maja, kao pacov na trbuhu svoga naroda. Ispod metalnog poklopca koji će, lagano, da se zagreva pod pritiskom izvan zemlje i pod pritiskom iznutra, pacov će da izludi od vrućine i krenuće u jedinom mogućem pravcu – u trbuh.

Dva elementa u političkom delovanju radikala otklanjaju svaku mogućnost da bi oni po eventualnom osvajanju vlasti 11. maja Srbiji mogli da donesu bilo kakav boljitak: 1. njihova politička biografija u kojoj se ne može pronaći ništa drugo do razaranje; 2. izostanak bilo kakve ideologije. Ova dva momenta ukazuju, dakle, ne samo da Srbija sa radikalima na vlasti ne bi načinila bilo kakav smisleni pomak, već da bi bila uvedena u novi krug pakla.

Svako ko iole ima veze sa ovim prostorima mogao je da se kladi bilo u šta što poseduje i što ne poseduje, da će na vest o suspenziji Čavića vaskolika patriotsko-patrijarhalna štampa da cikne do neba, još jednom upirući prstom u dokaz o svetskoj nepravdi i takoreći pavlovljevski uslovljenoj, organskoj mržnji prema Srbiji i Srbljima, mržnji što se ispoljava svakad i svukud, tek tako.

Ok, nacional-patriotska dreka ovoga puta nije prošla. Što ne znači da posle 11. maja neće da obrne još jedan krug. Za manje od mesec dana histeroidna politika (politika?) Vojislava Koštunice i radikala pričinila je znatnu štetu, pri čemu je šteta napravljena u beogradskim bahanalijama, propraćenim strogim, ali pravednim, očinskim pogledom predsednika vlade, mangupskim namigivanjem ministara za KiM (i cimet) i kapitalne investicije, te oštrim mrdanjem obrva za dušu zabrinutih radikala, u kojim je orgijastičkim ceremonijama probuđena srpska mladost neustrašivo nasrtala na kontejnere, ambasade, Mek Donalds i raspomamljenu obuću, ta šteta je, da ne bude zabune, apsolutno najmanja. 

U tekstu Kosmet i zombiji (Glas, 9. decembar 2007.), koji bi imao biti nekom vrstom političke analize (i u kojem nema nijednog vlastitog imena, ali zato sve vrvi od prvog i trećeg lica množine, od mi i oni), Slobodan se Antonić poduhvata razlikovanja između ljudi i zveri, a kao kriterijum razlikovanja predlaže odnos prema Kosovu (kao svojevrsnu antropološku konstantu homo serbicusa, valjda).  

Na Koraksovoj karikaturi od 3. marta 2005. („Vreme“ br. 739) vidimo sledeći prizor: četiri lika, od kojih jedan podseća na Aleksandra Vučića, drugi na Tomislava Nikolića, treći na Ivicu Dačića, a četvrti na Vojislava Koštunicu, združenim snagama prave Sneška Belića koji, odnekud, strašno liči na Slobodana Miloševića. 

Oglede sabrane u knjizi Kaptolski kolodvor, prevodilac, novinar i filozofski pisac Boris Buden, pisao je od početka balkanskih ratova do 2001. godine i objavljivao ih u evropskim, američkim, hrvatskim i srpskim časopisima. Rođen u Hrvatskoj 1958. godine, početkom devedesetih je (iz higijenskih razloga) napustio Tuđmanovu Hrvatsku i prešao u Austriju gde i danas živi. ”I domovina je samo jedan ideologem”, piše Buden, ”i promatrati je kako se gubi na horizontu, također daje osjećaj slobode”. Bez bolećivosti prema rodnoj grudi, pa time i bez opterećujuće pristrasnosti, Buden će ispisati neke od najprodornijih, što znači i najnemilosrdnijih stranica što se mogu pročitati o raspadu Jugoslavije.