Da­nas su u mom se­ća­nju na te fil­mo­ve ži­ve sli­ke ku­ka­stog kr­sta, gnev­nih li­ca, sti­snu­tih pe­sni­ca i oba­ve­znog po­bed­nič­kog za­nosa. Par­ti­za­ni su re­dov­no po­beđivali i ja sam, kao i svi osta­li, za­vr­ša­vao svoj domaći zadatak re­če­ni­com da su Do­bri po­be­dili Zli­kov­ce. 

NZZ: U Exterritoriumu opisujete kako ljudi tokom rata žive istovremeno u dva sveta: u onome što proživljavaju i u fantaziji. A svet fantazije poništava iskustvo.
Vegel: Moja knjiga nije politička, ona je antipolitička. Ja pišem o teroru paradoksa u glavi i u duši. Politika je fantazmagorija. U toj fantazmagoriji su ljudi s oružjem i bombama čekali Godoa. Borili su se protiv stvarnosti. I kada je na kraju Godo došao, nisu poverovali.

"Postoje tri forme življenja: isusovska (Isus), faustovska (Faustus) i ulisovska (Ulysses)" - pisao je Šandor Marai (Sándor Márai) početkom pedestih godina, kad je stupio na svoj ulisovski put. Bio je tek formalno na njegovom početku, jer je duhovno već bio prevalio dobar deo tog puta. Ovaj mađarski pisac nemačkog porekla, a rođen u Košicama, nakon što su stupili na snagu mirovni ugovori potpisani u Trijanonu, preselio se u Budimpeštu gde se, ipak, u priličnoj meri osećao strancem... 

Upire u mene pogled pun iščekivanja. Gospođa teacher. Ja sam na redu. Da govorim o my country. Tutnula mi je pre neki dan u ruke jedan raskošno opremljeni album fotografija, pripremite izveštaj o Jugoslaviji za sledeći čas, please, rekla je s ljubaznošću obaveznom u gradiću kakav je Bell, i s onom prirodnom engleskom melodioznošću koju ja nikad neću savladati. Tako je to u redu, čuli smo već priče o Italiji, Švajcarskoj, Tajlandu, Japanu, Španiji, Južnoj Koreji, a sad je Jugoslavija na redu da bude my country...