Zato je tako savršeno odigrao ulogu nadrilekara, sitnog, preobučenog prevaranta, to što bi Karadžić stvarno bio. Jedina zajednička veza Dabića i Karadžića bile su gusle u kafani „Luda kuća”, taj njihov zajednički zov divljine. 

O Miloševiću se govorilo da je za sve kriva njegova žena. On je dobar, a još je i bolestan. Ima „visok šećer“, a taj visok šećer je dobio, jer se žrtvuje za srpski narod. Dinkić za Tadića kaže da je tako dobar da ni „cvet ne bi zgazio“. Ako po neki cvetić i zgazi, najčešće se krivica baca na preterani marketing. Neko ga je prešminkao. Ne misli on tako, već to što priča mu šapuće Šaper. A mora se, pragmatična politka svašta traži od vođe koji pravi proevorpsku vladu.

Prošlogodišnje i ovogodišnje koaliciono potentne stranke imaju slične karakteristike: one mogu i sa jednom i sa drugom stranom. Kad se brojčano dobro nameste, ovakve stranke postaju koalicione namiguše za kojima čeznu i evropske i antievropske stranke.

Iako izborna trka teče, i još uvek se ne zna ko ce pobediti za koju vlast (republičku, gradsku, lokalnu), trkači govore kao da su već na vlasti. Prikazujem vam četiri slučaja koja su u najmanju ruku problematična i teraju nas da razmišljamo kakav je to sisitem zaveden u Srbiji. Svi slučajevi pokazuju da su takmaci za vlast već na vlasti i da svaki od njih sa vlasti preti svojim konkurentima.