Zašto jedan uspešan političar piše poeziju i izlazi u javnost sa zbirkom pesama? Šta će mu to? Šta očekuje da na taj način postigne? Da o ovome razmišljam podstakao me je Slobodan St. Milosavljević, ministar poljoprivrede u Vladi Srbije. On je nedavno objavio knjigu pesama pod naslovom Izvor i pritoka, koja je izašla u izdanju novosadske izdavačke kuće Stylos. 

U moderno doba, zaključuje autor knjige Moralistički fragmenti, moralista je marginalizovan, vlada mišljenje da je on savršeno nepotreban. I još gore od toga, kaže profesor Lompar – danas se “moralista ne doživljava ni kao prepreka, već se registruje (ako ima sreće da bude opažen) kao dosadna muva, baksuz, namćor, kvariigra".

Možda će se jednoga dana pred zadivljenim pogledima posetilaca Beograda uzdizati velelepna građevina, koja će se zvati Kula Balkana, jer će to biti najviša zgrada na našem poluostrvu. Predlog da se podigne jedna ovakva kolosalna zgrada, odnosno kula, izneo je građevinski preduzimač i književnik Igor Ivanović, u knjizi «Kultura i identitet. Pogled zdesna», koju je nedavno objavio izdavački centar časopisa «Nova srpska politička misao».

Nedavno je Politika u svom kulturnom dodatku započela seriju intervjua sa – kako stoji u najavi serije – «vrhunskim srpskim intelektualcima». Oni su pozvani da odgovore na pitanja koja – opet citiram najavu serijala – «postavljamo jedni drugima u prelomnim danima za našu državu». A to su ova pitanja: «Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, a sačuvati svoj identitet? Srbija između Istoka i Zapada, Srbija u Evropi, ali kako, kada, po koju cenu?»
 

Da, i ja mislim da glavno pitanje glasi: zašto je Srbija izgubila Kosovo, odnosno, može se i tako reći, zašto ta teritorija od pre neki dan samo zauvek ostaje u Srbiji, ali ne i na neki drugi način. Čuli smo, a i dalje slušamo šta o tome misle političari, analitičari, popovi i navijači. Rodoljubivi pisci i drugi umetnici, valjda sluteći kuda stvari idu, još ranije su se izjasnili o uzrocima ovog gubitka.

U intervju u “Nedeljnom telegrafu”, čitalac će, uporedo sa pričom o tome kako se naš umetnik priprema na rastanak od devojaka ispred beogradskih kafića, naći i priču o njegovom tužnom rastanku od lepe Simonide, one na fresci u manastiru Gračanica. Njegovi čitaoci ne sećaju se da je on sa njom ranije nešto imao, o njoj na Adi nije nikome pričao. Tek, eto, sad mora tobože da se sa njom rastane.

Sve što mi u Srbiji danas govorimo jedan čovek sluša i snima. Sluša nas i snima ma gde da smo, u stanu, u kancelariji, u školi, u kafani, u crkvi, u toaletu. Čovek se zove Džordž Soroš. On ne prisluškuje naše telefone, niti je u prostorijama gde radimo, živimo i pričamo razmestio mikrofone, takozvane bubice. Ima on para i mogao bi i to da izvede, ali mu ne treba. Džorž se oslanja na novu, jeftiniju i mnogo efikasniju tehnologiju. On uspeva da sluša šta pričamo zahvaljujući kablovskoj televiziji.

Božića kao Srbina, a bogme i kao muškarca, najviše pogađa besramna golotinja Meštrovićevog Pobednika. To je, kaže on, «muškost u samoponiženju». A golotinja Pobednika – ko bi znao zašto - ima neke veze sa Bitefom, jer on nije tek tako bez veze razgaćen, nego je, kaže Božić, «bitefovski nag». Njega pri tom, reklo bi se, manje šokira ono što Pobednik pokazuje s preda, a više fakat da je gologuz, to jest, kako se Božić pesnik delikatno izrazio, što mu je nag «južni deo tela», koji je on bezobrazno okrenuo srpskoj prestonici, pa tako izgleda – žali se naš pesnik – kao da se Pobednik «podsmehuje svemu muškom što je preteklo i živi u ovom gradu».