Većina razočaranja je lične prirode, mada ima i takvih koja se gaje godinama i koja imaju kolektivne razmere. Najnovije razočaranje koje je obelodanio srpski premijer Vojislav Koštunica deluje ipak nekako fascinantno. Vojislav Koštunica je, naime, obraćajući se građanima Srbije, rekao da je razočaran Evropom.

Onaj ko smatra da su svake promene - pa i promene u pravcu nazadovanja, izolacije i straha same po sebi dobre, taj je ili bolesni cinik ili proračunati trgovac koji za svaki slučaj priprema teren za sopstvenu promociju i buduće privilegije.

Čisto hipotetički bilo bi veoma zanimljivo kako bi izgledala lepeza srpskog političkog radikalizma da LDP nije postao parlamentarna stranka. Tada bi se, valjda, Demokratska stranka našla na tom mestu, jer su suprotstavljeni radikalizmi apsolutno neophodni za pravljenje idealne, da ne kažemo najbolje vlasti. Ili bi, u tom slučaju, ceo sistem izgubio na svojoj uverljivosti - možda bi tada SRS postala stranka oslobođena svakog radikalizma. Osim u svom nazivu, naravno.

Antievropstvo svakako nije nova pojava u srpskoj politici i kulturi. Bilo je u bližoj i daljoj prošlosti različitih povoda i različitih manifestacija sumnje i otpora prema svemu što dolazi iz Evrope, od narodnjačkog konzervatizma do socijalističkog populizma.