Kada je, u noći demonstracija, iz američke ambasade policija izvukla telo, spaljeno do neprepoznavanja, nemiri u Srbiji su odneli možda tek svoju prvu žrtvu. Uplašeni roditelji, čija su deca iskoristila poziv Vlade Srbije da se, u danu mitinga, besplatno prevoze vozovima i autobusima za Beograd, u panici su zvali bolnice i policijske stanice, svaki mladić koji se te noći nije vratio svojoj kući, mogao je biti žrtva.

Kada se svojevremeno spremao miting na Ušću, bila sam gimnazijalka, u školi je tim povodom bila proglašena radna subota i učenici organizovano privodjeni da slušaju Miloševićev govor, onaj koji je najavio smrt mnogih od njih. Mene roditelji na Ušće nisu pustili, delom zbog toga što su od početka Miloševića smatrali opasnim čovekom željnim vlasti, ipak više zato što su smatrali da na političkom mitingu deci nije mesto.

Ja za sebe i u svoje ime ovako odlučujem. Gledam svoju zemlju na ivici ambisa i za taj sunovrat krivim vlast koju svojom pogrešnom politikom održava Boris Tadić. Svesno i ne bez ljutnje, odlučujem da mu dam poslednju šansu.

Nije istina da su Srbi gluplji od ostalih naroda, da imamo kratko pamćenje, da smo već danas zaboravili šta je bilo juče – iako vlast to misli. Ako je izborna volja većine pre manje od godinu dana izneverena, nezadovoljstvo time treba pokazati na ovim izborima.

NAPOMENA: autorka skreće pažnju da su u pitanju "autorske verzije" njenih drama koje nisu prošle lekturu i korekturu, te napominje da tekstovi nisu za štampanje, kopiranje ili umnožavanje.