Moralni problem sa kojim se tranzicija suočava sastoji se u tome što isti ljudi koji su u zločinačkom režimu kao podanici odbijali da se suoče sa zlom sada postaju građani u demokratskom sistemu. Ovde možemo uočiti jednu vrstu zastrašujuće amoralne hronologije: radi se o ljudima koji su pre zločina živeli u skladu sa minimalnim moralnim standardima; sa dolaskom zločinačkog režima na vlast, oni su spremno pristali da učestvuju, podržavaju ili barem tolerišu zločin; nakon pada ovog režima, oni se vraćaju u civilizovanu normalnost, kao pojedinci koji jasno razumeju i prihvataju civilizacijske standarde kao svoje sopstvene.

Ja polazim od toga da poželjna demokratska budućnost ostaje nedostupna dok god ne počnemo da se bavimo pitanjem ispravnog odnosa prema lošoj prošlosti. Naime, ja tvrdim da ta prošlost nije prošla samom promenom režima, i da se ona ne može izbrisati iz javne sfere nekakvom političkom odlukom i odgovarajućim propratnim merama. Zbog toga što osećamo posledice prošlosti mi uopšte i ne možemo da biramo između zaboravljanja i pamćenja: onaj ko insistira na politici zaborava u stvari odbija da se suoči sa stvarnošću.

Teoretičar Zoran Đinđić naš je savremenik. Bez namere da potcenim sve ono vredno što je u polju društvenih nauka napisano i objavljeno u bivšoj Jugoslaviji, Đinđićevu knjigu Jugoslavija kao nedovršena država vidim kao do danas najznačajnije delo koje smo dobili u oblasti političke i ustavne teorije.

Kultura ćutanja nije kultura zaborava, već je u krajnjoj konsekvenci kultura političke afirmacije loše prošlosti. Alternativa je kultura suočavanja sa prošlošću. ‘Kultura ćutanja’ razvijena je kao masovna odbrambena reakcija i ne treba je videti samo kao nespremnost ljudi da se suoče sa režimskim zločinima. Problem je u tome što je ideološka racionalizacija nasilja imala svoj pandan u individualnoj racionalizaciji ćutanja: mnogi ljudi su prihvatali vladajuću ideologiju samo da bi izbegli suočavanje sa karakterom i razmerama zla.

“Ni trezveniji posmatrači neće se moći oteti utisku da su ovde zaista osnovne stvari dovedene u pitanje, utisku da je Jugoslavija zapravo nedovršena država, takoreći kao neka otvorena opcija, koja se opire svakoj konačnoj definiciji… U vakuumu koji se širi iza komunističkog pojma (ili tačnije: ne-pojma) državnosti izraslo je raznovrsno bilje, koje je nedostatak pretpostavki za život pretvorilo u vlastitu pretpostavku za život.” (Zoran Đinđić)