Od svih režima u bivšoj Istočnoj Evropi ispade da je ovaj naš najžilaviji. Uspešno je prebrodio izbore. I to čak dva puta, neverovatan pad životnog standarda, rat i raspad države za čije očuvanje se, bar deklarativno, zalagao. Da li mu još nešto uopšte može nauditi? Da li je u međuvremenu postao imun na potrese i krize? Problemu ipak treba prići sa suprotne strane. Režim u Srbiji je opstao ne uprkos krizi, nego upravo zahvaljujući njoj.

Konačno je laknulo onima koji su se već mesecima pitali zbog čega srpski režim ne definiše "ratne ciljeve Srbije". Pre nekoliko dana dobili su definitivan odgovor. "Ratni ciljevi Srbije" sve vreme ratnih sukoba ostali su neodređeni zbog toga da bi svaki ishod mogao da bude prikazan kao pobeda politike srpskog režima. Ako čitamo poslednja saopštenja SPS-a, koja ponavljaju Miloševićevu argumentaciju, zaokruženu u otvorenom pismu Babiću, cilj nacionalne politike Srbije je zapravo oduvek bio dolazak plavih šlemova na srpske teritorije u Hrvatskoj.

Komunizam je bio jedino društveno uređenje u istoriji čovečanstva koje je uvedeno dekretom. Naravno da je istorija prepuna oktroisanih državnih uređenja i nametnutih oblika vlasti. Međutim, komunizam je bio znatno više od toga. On je predstavljao nameru da se na osnovu principa, formulisanih i obrazloženih u "naučnom komunizmu", tj. komunističkoj filozofiji istorije, stvarnost uspostavi, oblikuje i da se njome upravlja. Komunisti su društvu pristupali na isti način na koji konstruktor pristupa izradi nekog velikog projekta.

Ništa nije tako slabo kao ideja čije vreme je bespovratno prošlo. U Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi ta ideja je bez sumnje ideja socijalizma. Unapred bi bio osuđen na poraz svako ko bi pokušao da pomoću ove ideje mobilizuje pozitivne emocije i formira politički program. Svuda bi propao. Da li i u Srbiji? Globalni slom socijalizma ne bi smeo da nas toliko impresionira, da ne vidimo "malu razliku". Ta "mala razlika" je upravo Srbija.

Retke su zemlje, poput naše, u kojima je "ustavna radnja" napeta kao neki kriminalistički roman, prepun raznovrsnih zavera, zločina i namerno zamršenih tragova. Ova radnja pleni pažnju široke čitalačke publike koja se, u zavisnosti od trenutne sekvence, uvek iznova opredeljuje, ne mareći previše za vlastito prethodno ubeđenje. Uloge ustavobranitelja i ustavorušitelja razmenjuju se kao pozorišne maske.