Shvatanje sveta kao nepromenljivog entiteta nije neobično za pojedinca, u kojoj god državi on živeo. Psihološki, sagledavanje prirodnog i socijalnog okruženja van okvira ograničenog ljudskog života, predstavlja veliki problem. Sve što smo u školi naučili o istoriji, biologiji, geologiji, astronomiji, jesu empirijski podaci koje prilično lako memorišemo, ali ih veoma teško ugrađujemo u temelje našeg pogleda na svet, budući da malo dodirnih tačaka imaju sa svakodnevnim životom pojedinca. Suštinsko shvatanje promenljivosti i njenih zakonitosti (posebno biološke evolucije) zahteva potpuno drugačiji sistem mišljenja u odnosu na rigidnost i siromaštvo iskustava naših malih života.

Pokušajte da svoje bitisanje i trenutak u kome živite stavite u kontekst desethiljadugodišnje istorije civilizacija. Sagledajte svoj ograničeni život u 200 000 godina biološke evolucije naše vrste, više miliona godina evolucije naših predačkih vrsta, ili skoro četiri milijarde godina evolucije života na Zemlji. Zamislite sebe u malecnom trenutku našeg svemira čija se starost procenjuje na najmanje 13 milijardi godina! Teško je, zar ne? To zahteva priličnu logičku apstrakciju (konceptualnu promenu mišljenja) i, sa druge strane, sposobnost da svoj život ne sagledavate kao trenutak upisivanja između dva ništavila (pre i posle vas), već kao doprinos kontinuitetu živog sveta i njegove promenljivosti. Ovakvo shvatanje sopstvenog života ne samo da vas čini mudrim, operativnim i korisnim za društvo u kome živite, već vas može i izvući iz crnih kandži religije koja se hrani strahom od ništavila.

Dakle, nije problem u srpskom pojedincu, problem je u društvenom pravcu, ili, možda je bolje reći, u zamrznutom trenutku velikosrpske istorije, zaustavljanju naše društvene evolucije. Bez obzira da li evoluciju posmatrate sa biološkog ili društvenog (kulturološkog) aspekta, jedan opšti zaključak možete izvući – ono što se ne menja u skladu sa promenama svog okruženja postaje neprilagođeno i ugrožen mu je opstanak. Verovatno ću biti optužena za biološki determinizam, ali neke analogije između biološke i kulturne evolucije mi se prosto nameću.

U evolucionoj biologiji postoji fenomen koji je opisan kroz „hipotezu Crvene Kraljice“.

Naziv ove hipoteze preuzet je iz romana Luisa Kerola „Alisa iza ogledala“.

U trci sa Crvenom kraljicom (šahovska figura), Alisa se, uprkos neprekidnom trčanju, nije pomerila sa istog mesta. Alisa je tada rekla: „Pa, u našoj zemlji obično stigneš na neko drugo mesto ukoliko brzo trčiš duže vreme, kao što mi to sada činimo.“

„Spora je to neka zemlja!“ odgovorila je Crvena kraljica. „Vidiš, ovde je potrebno da trčiš koliko god možeš da bi ostala na istom mestu. Ukoliko želiš stići negde drugde, moraš trčati bar duplo brže od toga!“

Reči Crvene kraljice fenomenalno opisuju „evolucionu trku“ između bioloških vrsta koje u nekom staništu zajedno žive. Da bi jedna vrsta opstala, njena adaptivna evolucija mora tempom pratiti evolucione promene drugih vrsta u okruženju. Na primer, evolucija predatora ka efikasnijem hvatanju plena stvara nove okolnosti i nove selektivne pritiske za sam plen. Opstanak plena zavisi od evolucionih promena u pravcu efikasnije zaštite od predatora. Sam predator mora svojim evolucionim promenama odgovoriti na novu efikasnost plena, inače neće opstati, što će inicirati nove promene kod plena, itd. Trka se nastavlja, vrste su uvek na istom mestu u svom međusobnom odnosu, pobednika nema. Osim ukoliko neki igrač nema mogućnost da se promeni u skladu sa novim okolnostima.

Prevedimo ovu priču u naš društveni kontekst. Svet se menja i morate trčati tu trku najbolje što možete, ukoliko nemate nameru da zaostanete, pa čak i sasvim izgubite. Ako je pravac evolucije adekvatan i tempo jako brz, društvo ima šansu da prestigne druge. Što su promene sporije, šanse da se održi korak sa drugima postaju sve manje. A ukoliko arogantno zanemarujemo okolnosti, ili jednostavno nismo svesni da je svet otišao mnogo dalje od našeg zamrznutog istorijskog trenutka, ili prosto ne želimo da se menjamo, nemamo se čemu nadati u budućnosti. Brzina puža na samrti kojom se kreće naše društvo, ne obećava ništa dobro.

Za razliku od biološke evolucije, kulturna (društvena) evolucija, njen pravac i njena brzina zavise od ljudi kao svesnih bića. Drugim rečima, sve zavisi od vladajuće društvene metafizike. Misticizam i religijski pogled na svet oponira savremenim svetskim trendovima. Možemo krenuti tim putem i završićemo kao na primer Avganistan. Izgradnja materijalističkog i logičkog svetonazora može našu društvenu evoluciju usmeriti ka poboljšanju realnog života. Trenutno su obe karte na stolu.

Vratimo se na početak ovog teksta. Sagledavanje sopstvenih života u kontinuumu vremena i prostora neophodno je za razumevanje uloge čoveka, uloge svakog od nas u realnom svetu. Kada jednom uspete u tome, postaju smešne antropocentrične vizije pravičnosti zakona univerzuma, prema kojima taj isti svemir postoji samo i isključivo zbog nas. Univerzum se ne vrti oko nas; čak ni naša galaksija nije u njegovom centru. Ovaj jedini život koji imamo, pa još i svestan svog postojanja zahvaljujući zanimljivim evolucionim okolnostima, pruža nam mogućnost da oblikujemo društveno okruženje na način koji će nam obezbediti sreću i blagostanje. Sagledajte svoj život na takav način. Sve ostalo je prodavanje magle.