Svi koji smo bili u blizini rata i ratišta, poznajemo osećanje izdvojenosti dok smo posmatrali ono što nam se dešavalo pred očima. Vreme se podvojilo, jedan deo, zavisan od nas, zastao je, drugi je tekao. Ovaj zaštitni mehanizam, koji nam je izvesno pomagao da sačuvamo razum, doveo je do drugih poremećaja u percepciji vremena, i kod mnogih se završava kao delimično ili potpuno neprihvatanje realnosti koje je vreme donelo. Sve je to dobro poznato, istraženo, opisano: jedini je problem da se nađe odgovarajući broj terapeuta za postraumatsko stanje, i drugo, da se nađe vlast koja hoće da tepariji podvrgne veći deo glasačkog i neglasačkoga tela. Drugim rečima, stvar je skupa, dakle i beznadežna...

Pa ipak, za one koji hoće da se sami leče, postoji niz postupaka koji mogu pomoći. Prvo, treba razumeti da se posle godina crno-belih ili opšte-sivih opredeljenja, danas sklapaju veze, koalicije i savezništva koja se ranije nisu mogla ni zamisliti. Dani »dugine koalicije« možda su još daleko, ali druge, jednostavnije kombinacije treba očekivati. Da bismo ih razumeli, treba znati šta boje znače. Ako u jednoj pretežno katoličkoj Sloveniji prosvećeniji i/ili ateisti mogu upotrebljavati izraz »črnuhi« (»crni«) za sa crkvom povezanu desnicu, zašto bi boja-određenje bila toliko strana u Srbiji? Drugo, treba razumeti da demonstracije policajaca, koliko god ličile na kobnu kombinaciju parade i puča, naprosto ponavljaju već viđen model plemenitosti (ne pucamo na narod) i efikasnosti (pucamo na koga nam plate). Treće, treba razumeti da je ključni postupak za hvatanje optuženih ratnih zločinaca zidanje nove zgrade suda, posle čega treba pustiti razumnih petnaestak godina političke stabilizacije kao i uhodavanja suda, u kojima će deo zaniteresovanih poumirati, a delu više neće štetiti hvatanje dotičnih. Četvrto, treba razumeti da ludilo okolnoga sveta realno pokriva ludilo unutarnjega, kako se prethodni režim toplo i nadao, samo nije dobro uračunao vremensku sinhronizaciju: dovoljno je navesti primer donatorske konferencije za Irak, koja će dati jedva malo više novca za ogromno zaostalu zemlju nego što je Pakt stabilnosti dao malim post-jugoslovenskim grabljivcima.

Dalje, nije slab primer ni prizemljivanje Konkorda: umesto da po svetu letimo brzim, sigurnim i komfornim avionima koji bi smanjili zagađenje i promet, suprotno lažnim tvrđenjima, američki monopol je uspeo da sahrani evropsku ingenioznost, a unutar Evrope su francuski Minitel, mnogo efikasnija i jeftinija stvar od PC informatike, i brzi francuski vozovi (TGV) ostali isto tako usamljeni...Naučimo se da kapitalizam nije povezan sa progresom! Peto, treba razumeti da će predsednike i predsednice skidati, kako snajperom tako i glasanjem, i za mnogo manje ciljeve nego što ih sada slušamo u Skupštini. Šesto, treba razumeti da se pojmovi demokratija i jednakost ne poklapaju, i da, nažalost, ljudi nisu odgovorni za ono što su mislili da su hteli: odgovorni su samo za ono što su uradili. Pa ako nisu uradili nešto što je zapravo nemoguće, jer se demokratija i jednakost ne poklapaju, onda je neobično glupo optuživati, recimo, radnike koje ionako niko ništa nije pitao od samoupravljanja naovamo, da su hteli kapitalizam koji ih nenadanom brzinom vodi ka bednome kraju života. Sedmo, treba razumeti da ni u demokratiju ni u jednakost nisu upisani ljudska solidarnost, razum i poštovanje drugoga, tako da glad i beda ne isključuju odgovornost za pasivno (a tek aktivno!) podupiranje rata.

Više sa razloga stila nego zbog oskudice tema, zaustavljam se na mitskome broju sedam. Posleratne godine mogu izgledati apsurdno i ludo zato što teku ujednačenim vremenskim tokom, i zato što grotesknost, smeh ili ciniziam ne proizvode tako temeljite preseke u percepciji vremena kao očigledni užas – recimo ratni. Kako opažamo da smo u plićaku vremenskoga toka,  možemo se brzo izvaditi i udaljiti. No ne treba se zavaravati: to udaljavanje može proizvesti, na duge staze, mnoge slabe posledice – recimo rat. Zato čitajmo i primećujmo: smešne policajce, eleganciju Konkorda koji više neće poleteti, ko nastupa sa kim na kojoj televiziji, ko se sramoti misleći da više niko ništa ne primećuje, ko se smeje u brk onima koji primećuju. Vratimo se u plićak beznađa, vremenska poplava je možda iza ugla.

2006.

Povezani članci:

• 113. emisija

  Gosti: Živojin Pavlović, reditelj, Raša Todosijević, umetnik, Petar Luković, novinar, Gordana Suša, novinarka, Perica Vučinić, novinar, Božo Prelević, advokat, Milica Lučić-Čavić, novinarka, Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, Ratko Božović, sociolog kulture, Čedomir Čupić, profesor Fakulteta političkih nauka, Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa i Voja Brajović, glumac
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 16 godina od početka opsade Sarajeva

  Nakon deset mjeseci rata, u Sarajevu možeš čuti "intelektualce" koji pitaju: zašto nam se ovo desilo, i zašto tako brutalno? Nepametni, oni ne vide da je odgovor: Zato! Upravo zato. I zato jer sva pitanja sada dolaze prekasno.

• Šesti princip

  Novi predlog gubitnika poslednjih izbora o takozvanoj podeli odgovornosti tj. vezivanju mesta premijera i mesta predsednika Republike i njihovoj automatskoj dodeli "onoj drugoj strani" nezapamćeno je javno priznanje o ukidanju izbora i volje građana kao osnovnog mehanizma i principa demokratije.

• Šestoprsti predsednik

  Svi ti prsti, svejedno da li ih je bilo tri ili šest ili, računajući slugu Vuka, dvanaest, bili su namenjeni Bušu koji je – gle, nesreće! – sedeo dva reda niže, ali je to, ipak, nekako video, maltene se uzbudio, samo što nije bombardovao Srbiju zbog tog Hrabrog Gesta našeg još Hrabrijeg Predsednika. 

• Španija bije poslednju bitku iz građanskog rata

  Za nekoliko dana, i bez najave u španskim medijima, grupa postarijih obožavalaca generala Franciska Franka, diktatora koji je umro 1975, krenuće iz svoje kancelarije u Fondaciji Franko u Madridu na misu za svog heroja, koja će se održati u Dolini palih. Oni tvrde da će se moliti za sve koji su poginuli u Španskom građanskom ratu: za pripadnike poražene republikanske vojske u njihovim masovnim grobnicama rasutim po čitavom poluostrvu – Frankove žrtve – kao i za generalove pobednike nacionaliste.