Bi­lo je to 1956, ka­da smo otac i ja se­li na bi­ci­kle i od­ve­zli se do sko­ro 30 ki­lo­me­ta­ra uda­lje­nog No­vog Sa­da. Na ma­lom tr­gu, pri­ta­je­nom u sa­mom cen­tru gra­da, moj otac je od­jed­nom pri­ko­čio. Uko­če­nim po­gle­dom upi­ljio se u pla­kat sa ku­ka­stim kr­stom. U ne­do­u­mi­ci sam stao po­red nje­ga. Pri­zor me je pod­se­ćao na par­ti­zan­ske fil­mo­ve, ko­je smo mo­ra­li da gle­da­mo dok sam išao u osnov­nu ško­lu i da po­sle to­ga na­pi­še­mo domaći zadatak o tom do­ži­vlja­ju.  

I da­nas su u mom se­ća­nju na te fil­mo­ve ži­ve sli­ke ku­ka­stog kr­sta, gnev­nih li­ca, sti­snu­tih pe­sni­ca i oba­ve­znog po­bed­nič­kog za­nosa. Par­ti­za­ni su re­dov­no po­beđivali i ja sam, kao i svi osta­li, za­vr­ša­vao svoj domaći zadatak re­če­ni­com da su Do­bri po­be­dili Zli­kov­ce.

Zbu­nila me je oče­va uzru­ja­nost. Ni­sam mo­gao da je raz­u­mem, jer sam ži­veo u dečijem uverenju da par­ti­za­ni i ona­ko uvek po­be­đu­ju. Do­ne­kle se smi­rio tek ka­da je sa­znao da se na tom tr­gu pri­pre­ma sni­ma­nje još jed­nog fil­ma o par­ti­za­ni­ma. Ovaj pri­zor ve­ro­vat­no je u nje­mu oži­veo se­ća­nje na Raz­li­či­tost, na be­lu tra­ku ko­ju su mu 1944. ve­za­li oko ru­ke. Sce­na iz fil­ma ko­ja se od­jed­nom po­ja­vlju­je u stvar­nom gra­du, na stvar­nom tr­gu, na nje­ga je de­lo­va­la sna­gom stvar­nog; dok je to za mene bilo samo snimanje filma u ko­jem će Do­bar ne­iz­be­žno po­be­di­ti Zli­kov­ca.

Za­o­bi­la­znim putem smo sti­gli pred pra­sta­ru zgra­du gim­na­zi­je, ko­ja je sa­zi­da­na u vre­me Austro­u­gar­ske mo­nar­hi­je. Moj otac se i do­ve­zao bi­ci­klom u No­vi Sa­d da bi pri­su­stvo­vao pro­sla­vi po­čet­ka škol­ske go­di­ne i sa­slu­šao sve­ča­ne go­vo­re. Pro­le­tos, ka­da sam se upi­si­vao, na ta­bli po­sta­vlje­noj na glav­nom ula­zu, još je pi­sa­lo Gim­na­zi­ja „Pal Pap“ na ma­đar­skom je­zi­ku. Me­đu­tim u je­sen, na po­čet­ku škol­ske go­di­ne za­me­ni­li su tablu i sa­da je na me­stu pret­hod­ne sta­ja­la no­va, na ko­joj je pi­sa­lo da je to sa­da Me­šo­vi­ta gim­na­zi­ja „Mo­ša Pi­ja­de“. Obo­ji­ca smo se po­na­ša­li kao da se ni­šta ni­je de­si­lo, a ta­ko su se po­na­ša­li i pri­sut­ni ro­di­te­lji, mo­ji bu­du­ći škol­ski dru­go­vi i na­stav­ni­ci.

Za­što bi bi­lo ko imao pri­med­bu? Pal Pap je bio ko­mu­ni­sta i an­ti­fa­ši­sta, ko­ga su ma­đar­ske vla­sti po­gu­bi­le po­sle ula­ska Mi­klo­ša Hor­ti­ja i nje­go­ve voj­ske u Vojvodinu, a an­ti­fa­ši­sta Mo­ša Pi­ja­de je bio vo­de­ća lič­nost ko­mu­ni­stič­ke no­men­kla­tu­re. Obo­ji­ca su bi­li ko­mu­ni­sti i an­ti­fa­ši­sti – kao što je to bi­lo i mo­je ce­lo­kup­no okru­že­nje. Na če­stim sve­ča­nim pri­red­ba­ma rev­no­sno smo pe­va­li pe­sme o to­me ka­ko će Ame­ri­ka i En­gle­ska bi­ti ze­mlja pro­le­ter­ska i ka­ko će prav­da po­be­di­ti.

Svi smo bi­li ko­mu­ni­sti, čak i oni ko­ji ni­su ima­li par­tij­sku knji­ži­cu. Ni­je to bi­lo sa­mo po­li­tič­ko, već i ve­ro­do­stoj­no ži­vot­no ose­ćanje. Svet je bio kao film u ko­jem je­dan na­su­prot dru­gom sto­je do­bar i zao, a sve što je raz­li­či­to, to je i sum­nji­vo. Čim bi se po­ja­vi­la, Različitost bi bila ži­go­sa­na.

Ka­da sam ugle­dao no­vi na­ziv gim­na­zi­je, pa­la mi je na pa­met Raz­li­či­tost. Od­mah mi je si­nu­lo da su ime Pa­la Pa­pa za­me­ni­li za­to što je bio Ma­đar, ali tru­dio sam se da što pre oda­gnam tu muč­nu pomi­sao, da ne bih sa­mome se­bi po­stao sum­njiv.

Obič­ni lju­di su tra­ži­li uto­či­šte u ulo­že­noj na­di u bu­duć­no­sti, što ni­je bi­lo bez osno­va, jer su se uslo­vi ži­vo­ta po­pra­vlja­li iz da­na u dan. Onaj ko ni­je učestvovao u ras­pra­vi u jav­nom ži­vo­tu, u pri­vat­nom ži­vo­tu je mogao biti slo­boda­n. Nad nama je lebdeo Ti­tov profil do­bro­tvo­ra. U sta­nju sreć­nog ne­zna­nja, Raz­li­či­tost je po­ti­snu­ta u po­za­di­nu, tre­ba­lo ju je za­bo­ra­vi­ti, zajedno sa celom pro­šlošću. Ro­di­te­lji i na­stav­ni­ci, ro­đa­ci i po­zna­ni­ci, pred­stav­ni­ci sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je, ko­ji su bi­li saučesnici te prošlosti, utonuli su u du­bo­ko ću­ta­nje: že­le­li su da za­bo­ra­ve bol­ne uspo­me­ne iz ra­ta, ka­da su lju­di u ime Raz­li­či­to­sti kla­li je­dni dru­ge.

No­vi so­ci­ja­li­stič­ki si­stem je Različitost dr­žao pod strogom kon­tro­lom. Jo­sip Broz Ti­to je svo­ju vla­da­vi­nu za­po­čeo kao dik­ta­tor, za­tim je na­sta­vio kao bal­kan­ski Fra­njo Jo­sif, dok mu je u gru­di­ma ku­ca­lo bolj­še­vič­ko sr­ce. Posle vihora rata po predelima Balkana je počeo da ćarlija pro­leć­ni po­ve­ta­rac uto­pi­je ko­mu­ni­zma, koja je pa­ci­fikovala Dru­gog, ali do­ve­la u sum­nju Raz­li­či­tost. Dru­gi i Raz­li­či­tost ni­su jed­no te isto. O Dru­gom se mo­že stvo­ri­ti ne­dvo­smi­sle­no mi­šlje­nje. Tu tač­no zna­mo da li je reč o ne­pri­ja­te­lju ili pri­ja­te­lju. Zna­mo sa kime ima­mo po­sla. Na­su­prot to­me, Raz­li­či­tost je za­go­net­na i ta­jan­stve­na, iza­zi­va strah. I bez sopstvenog pri­zna­nja da je takva, ona sebe do­vo­di u sum­nju, jer ka­ko je Bo­dler re­kao: Ona je uvek ne­ko dru­gi i ni­ka­da ni­je ono za šta se predstavlja. Ona je kao Šle­mil, ju­nak Adal­ber­ta fon Ša­mi­soa, či­ji glav­ni pro­blem ni­je u to­me što je ostao bez svo­je sen­ke, već što isto­vre­me­no ima vi­še sen­ki ko­je se raz­li­či­to po­na­ša­ju, tako da posle izvesnog vre­me­na ni on sam ne zna ko­ja je ona pra­va. On to po­ku­ša­va da ot­kri­je, ali na kra­ju se umo­ri i zauvek osta­je ne­re­še­no ko­ja senka je nje­go­va pra­va sen­ka. One su samo znak da se nje­go­va lič­nost umnožila, ali ni­jed­na od njih ni­je ve­ro­do­stoj­na, čak ni senka koja je on sam.

Strah od Raz­li­či­to­sti pod­sti­če nas da li­či­mo je­dni na dru­ge, a ne da se raz­li­ku­je­mo. I ja sam to činio, jer me je iskustvo učilo da samo tako mo­gu da po­sta­nem rav­no­pra­van sa Dru­gima.

Ali u toj raz­dra­ga­noj igri sen­ki uvi­deo sam da je i vlast nad Raz­li­či­to­šću jed­na vr­sta ugnje­ta­va­nja. To mi je postalo sasvim iz­ve­sno dok sam pre­li­sta­vao knji­gu o isto­ri­ji No­voga Sa­da. Ži­vot je tada bio to­li­ko iz­ve­šta­čen, da je iš­če­zla raz­li­ka iz­me­đu isti­ni­tog i la­žnog. Bile su nam pre­o­sta­le sa­mo knji­ge. Ju­žni deo Pa­non­ske ni­zi­je, sav u mo­čva­ri, po­sle oslo­bo­đe­nja od Tu­ra­ka ostao je pot­pu­no pra­zan. Beč­ki car­ski dvor je plan­skim na­se­lja­va­njem po­ku­šao da oži­vi ovaj kraj, jer su mu bili potrebni novi poreski obveznici. U 18. ve­ku za­po­če­la je se­o­ba na­ro­da. Sa ju­žne stra­ne po­šli su Slo­ve­ni, sa se­ve­ra Ma­đa­ri, sa za­pa­da Nem­ci. Za nji­ma su sti­gli i Je­vre­ji, a u na­di za bo­ljim ži­vo­tom, tu su svo­ju do­mo­vi­nu našli i Ru­mu­ni, Slo­va­ci, Ru­si­ni i mno­gi dru­gi. Grad po­red Du­na­va sa po­god­nim ge­o­graf­skim po­lo­ža­jem ubr­zo je po­stao va­žan tr­go­vin­ski cen­tar i doživeo nagli pro­cvat. Me­šta­ni – Sr­bi, Je­vre­ji, Nem­ci, Ma­đa­ri, tr­gov­ci i za­na­tli­je – vi­de­li su da bi im im se isplatila ti­tu­la slo­bod­ne kra­ljev­ske va­ro­ši i za­to su po­di­gli po­zaj­mi­cu i kre­nu­li u Beč. Go­di­ne 1748. oni su svo­me gra­du ku­pi­li ti­tu­lu slo­bod­ne kra­ljev­ske va­ro­ši.

Ca­ri­ca Ma­ri­ja Te­re­zi­ja je za pro­tiv­vred­nost od 80.000 fo­rin­ti is­pu­ni­la nji­ho­vu že­lju, a on­da ih je upi­ta­la koje je ime nji­ho­vog gra­da. Za sa­da je grad bez ime­na, od­go­vo­ri­li su iza­sla­ni­ci i za­mo­li­li je da mu bu­de ku­ma. Vla­dar­ka je sa ra­do­šću pri­hva­ti­la ovu ulo­gu i ob­ja­vi­la da je ime gra­da Neo­plan­ta, pod uslo­vom da ga svi na­ro­di ko­ji u nje­mu ži­ve zovu na sop­stve­nom je­zi­ku. I ta­ko je od Neo­plan­te sa 4.620 sta­nov­ni­ka na­stao No­vi Sad, Ne­u­satz, Újvidék. Ži­te­lji gra­da, ko­jih je ta­da bi­lo u slič­nom pro­cen­tu, Sr­bi, Ma­đa­ri, Nem­ci – pre­ve­li su na svoj je­zik la­tin­ski na­ziv Neo­plan­ta. Ta­ko je bi­lo do za­vr­šet­ka Pr­vog svet­skog ra­ta, ka­da je po­sle ras­pa­da Austro­u­gar­ske mo­nar­hi­je či­tav re­gion pri­klju­čen no­vo­na­sta­loj Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji. Po­sle to­ga, grad je no­sio sa­mo ime No­vi Sad.

Po­sle 1918 – pre­ma mi­šlje­nju mno­gih, u bru­tal­nom 20. ve­ku – u sred­njeis­toč­noj Evro­pi osva­nu­la je epo­ha na­ci­o­nal­nih dr­ža­va: po­tla­če­ne ma­le na­ci­je su ostva­ri­le svo­je dr­ža­ve, či­me su ne­po­vrat­no – da se ne zavaravamo, ni do ta­da ni­su ima­le sjaj­nu sud­bi­nu – po­sta­le ken­ta­u­ri, na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne Evro­pe i bi­le osu­đe­ne na sud­bi­nu ko­pi­la­di.

Li­sta­ju­ći knji­gu o isto­ri­ji Újvidéka, se­tio sam se ta­ble sa ime­nom gim­na­zi­je i sud­bi­ne ko­pi­la­di. Gde je ne­sta­la Raz­li­či­tost? – pi­tao sam se. Šta se de­si­lo sa ken­ta­u­ri­ma? Gde su ne­sta­li Nem­ci? Za­što vi­še ništa ne ču­jem o Je­vre­ji­ma? Za­što i da­lje sva­ki na­rod grad u koje­m ži­vi ne zo­ve ime­nom na svom je­zi­ku, što je u stva­ri bi­la obe­ća­va­ju­ća evrop­ska me­ta­fo­ra za Raz­li­či­tost? I na kra­ju: da li je Raz­li­či­tost gre­šna?

Po­sle sko­ro če­tr­de­set go­di­na, po­čet­kom de­ve­de­se­tih i za vre­me bal­kan­skih ra­to­va, ve­ći­na ti­to­i­sta po­sta­li su mi­li­tant­ni an­ti­ti­to­i­sti. Sa zgra­de gim­na­zi­je uklo­ni­li su ta­blu sa ime­nom Mo­še Pi­ja­de; pre­ma ob­ja­šnje­nju ra­to­bor­nih an­ti­ti­to­i­sta, to je bilo uči­nje­no zbog to­ga što je Mo­ša Pi­ja­de bio pro­tiv Sr­ba. On, kao ni sam Ti­to, ni­je do­sto­jan da gim­na­zi­ja no­si nje­go­vo ime. Uosta­lom, dodavali su, Mo­ša Pi­ja­de je bio Je­vre­jin. Da ne bu­de ne­spo­ra­zu­ma, pravdali su se, mi nismo an­ti­se­mi­ti. Ova­ko su se po­na­ša­li oni Sr­bi ko­ji su 1992. u ime pa­tri­o­ti­zma za­su­li gra­na­ta­ma hrvatski Vukovar. Ali ni Pa­l Pa­p ne bi bo­lje prošao: i on je bio ko­mu­ni­sta i Je­vre­jin. Ni on ne bi bio do­sto­jan da no­vo­sad­ska gim­na­zi­ja bu­de na­zva­na po nje­mu, tvr­di­li su biv­ši ko­mu­ni­sti Ma­đa­ri, ko­ji su pre­ko no­ći po­če­li da sla­ve Hor­ti­ja.

U sred­nje­i­stoč­noj i ju­go­i­stoč­noj Evro­pi masovno su po­če­le da se ra­đa­ju no­ve bi­o­gra­fi­je. Na­ci­o­na­li­zam je is­kam­čio istu vlast kao ne­kada ko­mu­ni­zam. De­mo­kra­ti­ja je za­po­če­la sra­mo­ćenjem Raz­li­či­to­sti. Po zi­do­vi­ma su osva­nu­li pla­ka­ti s nat­pi­si­ma „Smrt Ma­đa­ri­ma“ i „Idi­te ku­ći“. Gra­fi­te su naj­če­šće kra­si­li ku­ka­sti kr­sto­vi. Mr­žnja pre­ma Ro­mi­ma i po­ni­ža­va­ju­će pra­vlje­nje raz­li­ke po­sta­li su sva­ko­dnev­na po­ja­va. O Hr­va­ti­ma, mu­sli­ma­ni­ma i Slo­ven­ci­ma go­vo­ri­lo se isključivo pre­zri­vim to­nom. Ovi do­ga­đa­ji na­te­ra­li su me da po­no­vo do­bro raz­mi­slim o pro­me­na­ma ime­na mo­je gim­na­zi­je, ali i o to­me za­što se moj otac to­li­ko iz­ne­na­dio ka­da je ugle­dao pla­kat s ku­ka­stim kr­stom.

Je­vre­jin, Ma­đar, Sr­bin… Samo ime naroda nije stva­ralo pro­blem. Sve je bilo u re­du dok je jed­no moglo strogo da se  razgraniči od drugog. Bilo je bitno da Dru­gi nije me­đu „nji­ma“, već me­đu „na­ma“, što je zna­čilo da do­ne­kle živi u na­ma, da je poznati stranac. Oso­be či­ja su ime­na sta­ja­la na ta­bli gim­na­zi­je bi­le su mešavina: i Je­vre­jin i Sr­bin, i Je­vre­jin i Ma­đar. Mo­glo se po­gre­ši­ti u određenju ko su oni zaista, to jest nji­ho­ve sen­ke su do ne­pre­po­zna­vanja zaklanjale nji­ho­ve stvar­ne lič­no­sti. Dra­ma Raz­li­či­to­sti je u to­me što njenog uče­sni­ka nije ­mo­gu­će ne­dvo­smi­sle­no de­fi­ni­sa­ti. Onaj Dru­gi, na­pro­tiv, ima svo­je ime, on je „sa­mo“ stra­nac: a to zna­či da on mo­že bi­ti i ne­pri­ja­telj i pri­ja­telj. Da­na­šnja Evro­pa je po­no­sna na to što je od mno­gih ne­pri­ja­te­lja na­pra­vi­la pri­ja­te­lje, što je od mnogih Dru­gih napravila Jednog. To­le­ri­še­mo u mi­ru je­dni dru­ge, ce­ni­mo na­še raz­li­či­to­sti. Pa­ci­fi­ka­ci­ja Dru­gih mno­go obe­ća­va. Pod­ra­zu­me­va se da će na za­jed­nič­kom evrop­skom igra­li­štu sva­ko ima­ti svo­je ime: i Nem­ci, i Fran­cu­zi, i Ru­mu­ni, i Ma­đa­ri, i Bu­ga­ri, i Če­si. Dru­gi je do­bio pre­ci­zno od­re­đe­no ime i gra­ni­ce. Unutar omeđenih te­ri­to­ri­ja, ma­nji­ne po­la­ko ne­sta­ju.

Postigli smo spo­lja­šnji, ali da li ćemo postići i unu­tra­šnji mir? I da­lje me uz­ne­mi­ra­va pi­ta­nje šta će bi­ti sa ne­i­me­no­va­nom Raz­li­či­to­šću, onom ko­ja je i po­zna­ta i stra­na, zna­či ne­što slo­že­ni­ja po­ja­va ne­go što je Dru­gi, jer je mno­go­vr­sna, to jest isto­vre­me­no pred­sta­vlja vi­še onih Dru­gih. Er­go, ima vi­še sen­ki. U sve­tu glo­ba­li­za­ci­je la­ko je po­sta­vi­ti znak jed­na­ko­sti iz­me­đu Dru­gih, iako se sva­ki Dru­gi tru­di da se što vi­še raz­li­ku­je od ostalih. Taj trud je uza­lu­dan, jer Drugi imaju sve manje razloga da se međusobno razlikuju. To iza­zi­va sve­op­štu zebnju. Reč je o ka­rak­te­ri­stič­noj in­te­lek­tu­al­noj tra­u­mi, jer in­te­lek­tu­a­lac že­li da se raz­li­ku­je. Ali nje­gov trud je Si­zi­fov po­sao, jer se raz­li­ke uni­for­mi­šu i ti­me obez­vre­đu­ju i ba­na­li­zu­ju. Za ute­hu, or­ga­ni­zu­ju se ve­li­ka me­đu­na­rod­na in­te­lek­tu­al­na sa­ve­to­va­nja o Dru­gom, na ko­ji­ma u stva­ri ne­ma o če­mu da se ras­pra­vlja. Eli­te na­ci­o­nal­nih dr­ža­va si­mu­li­ra­ju Raz­li­či­tost, a Dru­gi je po­stao ukra­sni predmet, dra­gi ka­men glo­ba­li­za­ci­je. U uje­di­nje­noj Evro­pi eli­te na­ci­o­nal­nih dr­ža­va iz­bo­ri­le su se za od­go­va­ra­ju­ću apo­lo­gi­ju Dru­gog, či­ja je je­di­na svr­ha da se odr­ži pri­vid Raz­li­či­to­sti, jer ne sme ni da se po­mi­sli da će na­ci­o­nal­na eli­ta an­ti­glo­ba­li­za­ci­je u svo­joj dr­ža­vi mo­žda osu­je­ti­ti po­sto­ja­nje Raz­li­či­to­sti ili da će ću­ta­njem pri­hva­ti­ti sa­u­če­sni­štvo u njenom tla­če­nju. Sa­vest Dru­gog ne mo­že bi­ti mirna ako se Raz­li­či­tost potpuno uguši.      

U sve­ča­nim sa­la­ma da­na­šnje Evro­pe uz­vi­še­nim re­če­ni­ca­ma se nazdravlja Dru­gom, ali se isto­vre­me­no sa gri­žom sa­ve­sti mi­sli o Raz­li­či­tosti. Šta će se do­go­di­ti sa „sta­nov­ni­ci­ma“ pred­gra­đa na­ci­o­nal­nih dr­ža­va, ko­ji ima­ju više sen­ki? Šta če­ka evrop­sku ko­pi­lad, ko­ja ži­ve u pa­ra­lel­nim sve­to­vima, od kojih nijedan nije nji­hov? Oni ne raz­go­va­ra­ju o raz­li­či­to­sti, o Dru­gi­ma, jer na nji­ho­vim ple­ćima je drugačiji te­re­t: oni ne že­le da se raz­li­ku­ju, oni su osu­đe­ni na to. Oni ne sa­mo da su pred­stav­ni­ci Dru­gog, već su i deo Jednog, od ko­jeg se raz­li­ku­ju. Na njihovu ne­sre­ću, nji­ho­va lič­nost u se­bi sa­dr­ži vi­še Dru­gih, nekoliko stranih ele­me­na­ta. Šta će se dogoditi sa poznatim stran­cem, raz­li­či­tošću po­je­din­ca koji ni­je samo strana­c, već Dru­gi ko­ji no­si stig­mu Raz­li­či­to­sti.

Broj ken­ta­u­ra is­toč­ne Evro­pe 20. ve­ka, to jest broj na­ci­o­nal­nih ma­nji­na, ne­pre­kid­no opa­da. Dok je u ve­li­kim gra­do­vi­ma za­pad­ne Evro­pe et­nič­ka kar­ta sve mo­za­ič­ni­ja, u na­ci­o­nal­nim dr­ža­vama is­toč­ne Evro­pe – pre­ma de­mo­graf­skim po­da­ci­ma – ma­nji­ne su osu­đe­ne na po­la­ga­no od­u­mi­ra­nje. Evro­pa polako žr­tvu­je svo­je ken­ta­u­re, evrop­sku ko­pi­lad. Et­nič­ko či­šće­nje je do­zvo­lje­no, ali sa­mo ako je hi­rur­ška in­ter­ven­ci­ja ura­đe­na pod ane­ste­zi­jom. U ot­me­nim sa­lo­ni­ma Evro­pe do ne­ba se uz­di­že Raz­li­či­tost, dok ken­ta­u­ri u agoniji izumiru po pred­gra­đima. Na­ci­o­nal­nim ma­nji­nama – kao ni pa­stor­čadi u go­spod­skoj ku­ći – nema me­sta u sa­lo­ni­ma u kojima se ve­li­ča Raz­li­či­tost.

Oni to ne bi ni hteli, jer je Raz­li­či­tost za njih apo­krif­ni do­ži­vljaj, či­ji glas iz­bi­ja iz „du­bi­ne ze­mlje“, kao iz ne­kog ta­jnog skro­vi­šta, skoro ge­ta. I kada progovore o sebi, to je po­li­fo­na di­sku­si­ja, u kojoj kentauri govore ne­kim ne­ra­zu­mlji­vim je­zi­kom. Oni ima­ju vi­še je­zi­ka i te­ško je za­klju­či­ti ko­ji je nji­hov, jer je­zik ko­jim pro­go­vo­re uvek uka­zu­je na nešto van njega. Iz­me­đu zna­ka i zna­čenja na­sta­je ta­kva za­teg­nu­tost da se na­me­će pi­ta­nje: Ima­ju li oni svoj ma­ter­nji je­zik? Taj je­zik često ne raz­u­me­ju ni oni ko­ji mu pe­va­ju rutinske, politički korektne sla­vo­poj­ke.

Raz­li­či­tost se­be ne upo­re­đu­je sa Dru­gim, jer pred­sta­vlja oso­be­nu le­gu­ru Dru­gih, ko­ja se sa­sto­ji od vi­še nepodudarnih elemenata. Ona ne že­li da se raz­li­ku­je, već da bu­de sli­čna. Dru­gi go­vo­ri je­zi­kom vla­da­ju­će na­cije, dok se je­zik Raz­li­či­tog ra­đa van sfere mo­ći, na gra­ni­ci sa Nig­dinom, na Ni­či­joj ze­mlji. Dru­gi ima kul­tu­ro­lo­šku auru, Raz­li­či­tost je ne­ma. Raz­li­či­tost je bol i po­ni­že­nje, tra­jan strah od se­be: ve­či­ta mi­mi­kri­ja.

Ovu po­ja­vu pr­vi put sam pri­me­tio kod moga de­de. On je bio pr­vi poznati stra­nac ko­jega sam sreo. Dva­de­se­tih go­di­na, za vre­me ve­li­ke eko­nom­ske kri­ze – da ban­ka ne bi pri­svo­ji­la dvo­sob­nu ku­ću ko­ju je ku­pio od po­zaj­mi­ce – moj de­da je oti­šao na privremeni rad u Fran­cu­sku. U to vre­me u Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji su de­li­li ze­mlju oni­ma ko­ji je ni­su ima­li, ali moj de­da ni­je mo­gao da do­bi­je ze­mlju, jer je no­va vla­da sma­tra­la da Ma­đa­ri to ne za­slu­žu­ju. Ta­kav po­stu­pak vla­sti srp­ski su­se­di su sma­tra­li is­prav­nim. Moj de­da je bio po­zna­nik, ali u isto vre­me i stra­nac; a poznatom stran­cu ne sle­duje ze­mlja na uga­ru. Pri­vre­me­no je oti­šao za Fran­cu­sku, u kojoj je bio „sa­mo“ stra­nac. U tu­đi­ni se oslo­bo­dio žiga Raz­li­či­to­sti, po­stao je „sa­mo“ Dru­gi. On bi se sigurno složio sa Jo­si­fom Ro­tom, ko­ji je za­pi­sao: „Je­di­no u tu­đi­ni mu je bi­lo za­i­sta do­bro.“ Ne tre­ba za­ne­ma­ri­ti ni du­blju ana­li­zu te re­če­ni­ce: ži­vot mu je bio te­žak ta­mo gde mu je bi­la do­mo­vi­na. To je moj deda iskusio tek ka­sni­je. U po­čet­ku je znao sa­mo to da mu je naj­bo­lje u tu­đi­ni.

Čo­vek na pri­vre­me­nom ra­du u tu­đi­ni ba­vio se cve­ćar­stvom i na­u­čio sve po­je­di­no­sti ove stru­ke. To­li­ko mu se do­pa­lo no­vo za­ni­ma­nje, ko­jem se po­sve­tio da bi obez­be­dio hleb na­su­šni, da je bio čvr­sto rešio da na­mi­ri svoj dug ban­ci, a da on­da poč­ne da ga­ji cve­će u ba­šti kod ku­će. Kao be­ze­mljaš on će ga­je­njem cve­ća osi­gu­ra­ti svo­joj po­ro­di­ci pri­sto­jan ži­vot. Za­vo­leo je Fran­cu­sku i osim o ga­je­nju cve­ća, tamo je učio i o mnogim drugim stvarima, kao što su sin­di­kati.

Po po­vrat­ku je za­po­čeo ga­je­nje cve­ća. Sa so­bom je do­neo neo­bič­ne vr­ste se­me­nja i lu­ko­vi­ca; ali na nje­go­vo ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje, ovo no­vo i neo­bič­no cve­će uza­lud je po­ku­ša­vao da pro­da na pi­ja­ci, kup­ci ga ni­su hte­li. Ni­je mu pre­o­sta­lo ni­šta dru­go ne­go da – na nje­go­vu ve­li­ku ža­lost – poč­ne da ga­ji ono što su kup­ci tra­ži­li. Te­ška vre­me­na pre­ži­veo je za­hva­lju­ju­ći mimikriji. Ni­je že­leo da se su­prot­sta­vi, već da se pri­la­go­di. Iz čiste nostalgije je za svo­je lič­no za­do­volj­stvo, sa ogrom­nom pa­žnjom ga­jio svo­je neo­bič­no cve­će, što je izazivalo sum­nju oko­li­ne. Ne­po­ve­re­nje pre­ma mome de­di je još vi­še po­ra­slo kada je u par na­vra­ta po­menuo sin­di­kate u Fran­cu­skoj. U to vre­me je i u Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji po­čeo da ja­ča sin­di­kal­ni po­kret. Za nje­ga je sin­di­kal­ni po­kret bio isto ta­ko eg­zo­tič­na stvar kao neo­bič­ne sor­te francuskog cve­ća.

Ali po­stao je sum­njivi ele­ment. Na­i­me, ka­ko se usu­đu­je da kao Ma­đar ši­ri ko­mu­ni­stič­ku ide­ju? Po­li­caj­ci su ga otvo­re­no pi­ta­li – za­što se pri­li­kom po­vrat­ka iz Fran­cu­ske ni­je upu­tio u Ma­đar­sku? Za­što ta­mo ne pro­pa­gi­ra taj svoj ko­mu­ni­zam?! Fan­ta­zi­ju obič­nih po­li­ca­ja­ca po­pri­lič­no su uz­dr­ma­le i neo­bič­ne i iz­u­zet­ne sor­te cve­ća iz Fran­cu­ske, jer su ga is­pi­ti­va­li i o to­me za­što ga­ji stra­no cve­će, od ko­jega ne­ma ni­ka­kve ko­ri­sti. Uza­lud su ga maltretirali. Najteži dokaz protiv njega ostala je činjenica da je on poznati stranac, na kojega samim tim pada sumnja.

Po­sle Hor­ti­je­vog ula­ska u Vojvodinu, srp­ska po­li­ci­ja pre­da­la je svoja do­sijea dr­žav­ne bez­bed­no­sti ma­đar­skoj po­li­ci­ji, ko­ja je rev­no­sno pro­u­či­la iz­ve­šta­je. Sum­nja je po­no­vo pala na mo­ga de­du; bio je u Fran­cu­skoj, pro­iz­vo­di eg­zo­tič­no cve­će, sim­pa­ti­zer je sin­di­ka­ta, naj­ve­ro­vat­ni­je je i ko­mu­ni­sta. Za Hor­ti­je­ve lju­de su svi ko­mu­ni­sti bili opa­sni, ali je naj­o­pa­sni­ji bio onaj ko­ji je i Ma­đar. Moj de­da je po­no­vo po­stao po­znati stranac unu­tar ma­đar­skog sve­ta.

Uhap­si­li su ga, a za­tim ra­di is­tra­ge od­ve­li u se­ge­din­ski za­tvor Či­lag, gde su ga me­se­ci­ma te­ra­li da lju­šti krom­pir pod prezrivim pogledom za­tvor­skih ču­va­ra. Ni­je bio osu­đe­nik, sa­mo ve­o­ma sum­njiv. Još se i mo­glo pri­hva­ti­ti da je­dan Sr­bin bu­de ko­mu­ni­sta, ali je bi­lo ne­za­mi­sli­vo da se za ta­ko ne­što opre­de­li je­dan Ma­đar.

Po­sle sko­ro go­di­nu da­na za­tvo­ra, u ne­do­stat­ku do­ka­za, pu­sti­li su ga ku­ći. Pre­ma pre­su­di, do­bio je sa­mo ono­li­ko me­se­ci za­tvor­ske ka­zne ko­li­ko je pro­veo lju­šte­ći krom­pir, da po po­vrat­ku ne bi tra­žio od­šte­tu. Kod ku­će, broj­ni ro­đa­ci i pri­ja­te­lji sa­ža­li­li su se nad sud­bi­nom de­de ko­ji ga­ji eg­zo­tič­ne bilj­ke. Ali on nije prestajao da sa­nja­ri o Fran­cu­skoj; u dnu ba­šte je u taj­no­sti ga­jio svo­je cve­će i pri­se­ćao se svo­je sta­re lič­no­sti, ko­je je sada morao da se od­rek­ne.

Po­sle ne­ko­li­ko me­se­ci bojna po­lja su osta­la bez ne­pri­ja­te­lja i Nem­ci i Ma­đa­ri su iz­gu­bi­li rat. U grad su ušli srp­ski par­ti­za­ni i ru­ske je­di­ni­ce. Moj de­da je to dočekao sa za­do­volj­stvom na­da­ju­ći se da je ono naj­te­že pre­ži­veo. Ni­je bio u pravu. Jed­ne no­ći su mu na prozor za­lu­pa­li par­ti­za­ni. Iza­šao je na uli­cu, ali pre ne­go što je i pro­go­vo­rio, obo­ri­li su ga na zemlju i to­li­ko išu­ti­ra­li da ni­je mo­gao da ustane. Dok su ga šu­ti­ra­li, pro­kli­nja­li su ga i ur­la­li da je ma­đar­ski fa­ši­sta. On je bio ko­mu­ni­sta, ali je po­stao fa­ši­sta, a da ni­je pro­me­nio svoje mi­šlje­nje: sud­bi­na ken­ta­u­ra je nepredvidiva. Mo­ja ba­ba ga je uvu­kla u ku­ću, ne­go­va­la ga, bri­nu­la o nje­mu ka­ko je zna­la i umela.

Moj otac ni­je že­leo da se me­ša u po­li­ti­ku kao moj de­da i zato se skri­vao po sa­la­ši­ma da bi izbegao pozive za Hor­ti­je­vu voj­sku. Jed­no vre­me je bio oslo­bo­đen vojske kao hra­ni­telj po­ro­di­ce, ali pri kra­ju ra­ta je ma­đar­ska voj­ska od­vo­di­la sve od re­da. Te kri­tič­ne me­se­ce moj otac je pro­veo skri­va­ju­ći se na ima­nju srp­skog ve­le­po­sed­ni­ka. On mu je po­mo­gao, sa­kri­vao ga, a moj otac im je za uz­vrat besplatno radio: hra­nio je svi­nje i mu­zao kra­ve.

Ka­da su do­šli par­ti­za­ni, moj otac se vra­tio svo­joj po­ro­di­ci. Ali jed­ne no­ći su i njemu za­lu­pa­li na pro­zor. Iz­ne­nad­ni po­se­ti­o­ci su mu na­re­di­li da od­mah kre­ne i po­ne­se sa so­bom će­be. Ugu­ra­li su ga u ka­mion pun Ma­đa­ra, koji su se pi­ta­li ku­da ih to vo­ze. Od­ve­zli su ih na je­dan da­le­ki sa­laš, ta­mo su im oko ru­ke ve­za­li be­lu tra­ku i nate­ra­li ih da na ima­njima ve­li­kih ga­zda be­ru ku­ku­ruz kao rad­ni­ci na pri­sil­nom ra­du. Ovaj pri­sil­ni rad zna­čio je da je ku­luk tra­jao od zo­re do za­la­ska sun­ca.

Iznenada se desio neo­če­ki­vani pre­o­kret. Nije bilo precizne li­ni­je fron­ta, voj­ska je mar­ši­ra­la go­re-do­le po njivama, po­di­za­la im­pro­vi­zo­va­na voj­na utvr­đe­nja i pri­pre­ma­la se za ko­na­čan obračun sa Ma­đa­rima i Ne­m­cima. Naišli su Rusi. Kli­ma­va ko­la vu­kli su ko­nji sit­nog ra­sta. Ba­ću­ške su bi­če­va­le ra­ge da bi br­že na­pre­do­va­le i ur­la­li: „Đi, Ber­lin!“ Ka­mion ko­ji je išao na če­lu ko­lo­ne je stao uz ivi­cu ku­ku­ru­zi­šta. Na­o­ru­ža­ni voj­ni­ci su po­ska­ka­li iz ka­mi­o­na, raz­o­ru­ža­li partizansku stra­žu, a za­tim is­te­ra­li be­ra­če ku­ku­ru­za na put.

Ofi­cir je sko­čio na ka­mion, po­zvao pre­vo­di­o­ca i odr­žao gro­mo­gla­sni go­vor o to­me da vi­še nema fa­ši­zma. Pre­vo­di­lac je go­vor ru­skog ofi­ci­ra pre­vo­dio na srp­ski. Po­sle ovo­ga do­ći će ko­mu­ni­zam, rekao je oficir, osmo­trio ka­kav uti­sak je ostavio, a za­tim zna­čaj­no prešao po­gle­dom pre­ko ma­se pri­sil­nih rad­ni­ka sa be­lom tra­kom. Rekao je - Drug Sta­ljin je po­be­dio ažda­ju sa se­dam gla­va i od sa­da ni­ko ne­će mo­ra­ti da no­si tra­ku oko ru­ke. Ži­veo drug Sta­ljin, po­be­do­no­sna Cr­ve­na ar­mi­ja, ži­veo So­vjet­ski Sa­vez. Smrt fa­ši­zmu – slo­bo­da na­ro­du. Ru­ski voj­ni­ci su ot­po­zdra­vi­li ovacijama odu­še­vlje­no apla­u­di­rajući i bacajući oruž­je u va­zduh.

Za­što ne apla­u­di­ra­te, za­što niste odu­še­vljeni, raz­drao se ofi­cir na pre­pla­še­ne pri­sil­ne rad­ni­ke. Vi­deo je koliko su uplašeni i na­re­dio da Je­vre­ji poskidaju tra­ke sa ru­ku. Ne­moj­te se pla­ši­ti, od da­nas ste slo­bod­ni, rekao ima je. Ni­su oni Je­vre­ji, nego Ma­đa­ri, pro­mr­mljao je je­dan od par­ti­za­na. Ru­ski ofi­cir se iz­drao na nje­ga, a za­tim je po­čeo da ga pod­u­ča­va: oni ko­ji no­se tra­ku oko ru­ku, žu­tu zve­zdu ili bi­lo ko­je slič­no obe­lež­je su - Je­vre­ji. Pri­sil­ni rad­ni­ci su zbu­nje­no pogle­da­li je­dan dru­goga, od­me­rili svo­je ču­va­re i ni­su se usudili da ­skinu tra­ke sa ru­ku. Ofi­cir se lu­pio po če­lu i na­re­dio svo­jim voj­ni­ci­ma da im po­ski­da­ju tra­ke. Ru­ski voj­ni­ci su im te­tu­ra­ju­ći se, pri­dr­ža­va­ju­ći se za njih, jed­nom po jed­nom po­ski­da­li tra­ke. Čvr­sto su ih za­gr­li­li i po pra­vo­slav­nom obi­ča­ju tri pu­ta po­lju­bi­li u obraze.

Za­brun­dao je mo­tor ka­mi­o­na i Rusi su po­šli dalje. Za kamionom je kre­nuo i ka­ra­van konjskih zaprega, ru­ski voj­ni­ci su iz sve sna­ge tu­kli ko­nje i kao da su do­bi­li još jed­nu bit­ku, po­be­do­no­sno vi­ka­li: „Đi, Ber­lin!“ Otišli su i partizanski čuvari. Nekoliko prisilnih radnika je predložilo da svi po­no­vo pri­ve­žu tra­ke oko ru­ku i na­sta­ve sa po­slom. Ču­va­ri par­ti­za­ni mogu da se vrate i osve­te im se. Dru­gi su sma­tra­li da je bo­lje da po­slu­ša­ju Ru­se, oni su ja­či. Na kra­ju se do­šlo do za­ključ­ka da je naj­bo­lje da na­sta­ve da be­ru ku­ku­ruz, ali bez tra­ke na ru­ci. Po­ku­pi­li su po­ba­ca­ne be­le tra­ke i na­gu­ra­li ih u dže­po­ve. U su­mrak su neo­d­luč­no pi­lji­li je­dan u dru­gog, a za­tim kri­šom, svaki za sebe, kre­nu­li svo­jim ku­ća­ma…

Ve­ro­vat­no je mom ocu pa­la na pa­met ova kob­na be­la tra­ka, ka­da je uko­čen stao is­pred pla­ka­ta sa ku­ka­stim kr­stom, jer je to­li­ko če­sto po­mi­njao da za svoj ži­vot mo­že da za­hva­li Ru­si­ma, ko­ji su ga sma­tra­li za Je­vre­ji­na. Oni su po­me­ša­li dva zna­ka za obe­le­ža­va­nje: žu­tu zve­zdu i be­lu tra­ku.

Pi­ta­nje je šta bi se de­si­lo da je bi­lo dru­ga­či­je, da ru­ski ofi­cir prinudne mađarske radnike ni­je pomešao sa Je­vre­ji­ma; da se na jed­nu Raz­li­či­tost ni­je pri­le­pi­la dru­ga Raz­li­či­tost. Bilo kako bilo, moj otac se srećno iz­vu­kao, za razliku od moga dede. Obo­ji­ca su sa za­pre­pa­šće­njem za­klju­či­li da je Raz­li­či­tost jed­no ne­pred­vi­di­vo, opa­sno sta­nje.

Strah od Raz­li­či­to­sti stvorio je dve naj­stra­šni­je kul­tu­re na­šeg sto­le­ća, a to su ho­lo­ka­ust i kul­tu­ra ma­sov­nih grob­ni­ca. Ra­to­ve pot­pi­ru­ju in­te­re­si, volja za moć i žudnja za osva­ja­njem, a ho­lo­ka­ust i ma­sov­ne grob­ni­ce – pre­ko sve­ga to­ga – in­du­ku­ju i ideološka uve­re­nja i religija. Žr­tve ho­lo­ka­u­sta i ma­sov­nih grob­ni­ca ni­su obič­ni stran­ci, pro­tiv­ni­ci, Dru­gi, već poznati stra­nci: Raz­li­čiti. Ra­to­ve je iza­zvao ne­pri­ja­telj, Dru­gi, ko­ji je po­že­leo da nas po­be­di i vla­da nad nama, a ge­no­cid, kre­ma­to­ri­jum i ma­sov­ne grob­ni­ce stvo­ri­la je če­žnja za uni­šte­njem Raz­li­či­tog.

Je­vre­je u logore smrti ni­je poslala stra­na ar­mi­ja ili stra­na vlast, već njihovi ro­đe­ni su­gra­đa­ni, oni ko­ji su u nji­ma vi­de­li istovremeno po­zna­ni­ke i stran­ce. U po­za­di­ni tog pa­kle­nog pla­na nalazili su se i dru­gi in­te­re­si, koji su odigrali značajnu ulogu, ali strah od Raz­li­či­to­sti uči­nio ih je ma­sov­nom stra­šću iskon­ske sna­ge. I tako su narodi gu­rnuli u ma­sov­ne grob­ni­ce svoje manjine, svoje poznate strance.

Cvet­na ba­šta mo­ga de­de i be­la tra­ka za nad­lak­ti­cu mo­ga oca po­mo­gli su mi da raz­u­mem strah koji osećaju Raz­li­či­ti. U osnov­noj ško­li me­đu mo­jim dru­go­vi­ma bi­lo je i ta­kvih či­ji oče­vi ni­su ne­sta­li u ra­tu, već su sa­mo ne­sta­li bez tra­ga. To se formulisalo ova­ko: ne­stao. Sta­ri­ji su zna­li šta zna­či ova reč, ali su ću­ta­li o to­me. Čak ni u naj­u­žoj po­ro­di­ci ni­su ot­kri­va­li svo­ju taj­nu, jer su se pla­ši­li da ona no­si be­leg sra­ma.

Žene či­ji su mu­že­vi ne­sta­li u ma­sov­nim grob­ni­ca­ma če­sto su bi­le žr­tve si­lo­va­nja i ra­đa­le de­cu, ko­ja su verovala da su im oče­vi po­gi­nu­li na ne­kom da­le­kom fron­tu, ne slu­te­ći da čovek koga smatraju ocem leži na obližnjem neo­zna­če­nom ma­sov­nom gro­blju. Žr­tva ra­ta se javno ogla­ša­va i op­tu­žu­je ili se bra­ni, dok žr­tva Različitosti sa za­pa­nju­ju­ćom su­zdr­ža­no­šću čuva svoju taj­nu. Maj­ke su svo­joj de­ci po­na­vlja­le: ne­stao. Ako bi de­te slu­čaj­no po­če­lo da sum­nja ili sa­zna­lo isti­nu, majke bi se i dalje po­na­ša­le kao da o tome ni­šta ne zna­ju. Ni­je ma­li broj „gre­šnih rat­nih si­ro­či­ća“, ko­ji­ma je od­u­ze­to se­ća­nje.

Sa­mo u Voj­vo­di­ni je u je­sen 1944. i u pro­le­će 1945. u ma­sov­nim gro­b­ni­ca­ma ne­sta­lo bar 60.000 Ne­ma­ca i 20.000 voj­vo­đan­skih Ma­đa­ra. Tačne brojke do da­nas ni­su utvrđene, jer je is­tra­ži­va­nje o tome de­ce­ni­ja­ma bi­lo za­bra­nje­no. Pred­stav­ni­ci po­či­ni­la­ca tvr­de da je ovaj broj ma­nji, a pred­stav­ni­ci žr­ta­va sma­tra­ju da je ve­ći. U Slen­dri­ji je, na primer, došlo do masovnih pogubljenja. Pre­su­de su naj­če­šće donošene bez pro­ce­sa na re­gu­lar­nom su­du. Pri­ča se da bi sa­mo no­ću za­ku­ca­li na pro­zor. Ko je od tih ljudi bio kriv, a ko ne­vin, znaju samo po­ro­dič­ne hro­ni­ke.

U oko­li­ni ma­lih gra­do­va i za­bi­tih se­la, po li­va­da­ma, ne­po­zna­tim de­lo­vi­ma gro­blja, sve do da­nas se skri­va­ju neo­t­kri­ve­ne ma­sov­ne grob­ni­ce. Sreć­ne ti­to­i­stič­ke ge­ne­ra­ci­je de­ce­ni­ja­ma ni­su ima­le poj­ma da ži­ve op­ko­lje­ne ma­sov­nim grob­ni­ca­ma. Lu­ta­le su po pa­non­skim pre­de­lima kao Sten­da­lov ju­nak, Fa­bri­ce del Don­go, ide­a­li­sta ne­spo­so­ban da bu­de sre­ćan, ko­ji je šetao livadama i brao cve­će za svo­ju dragu. Iz da­lji­ne je čuo gr­mlja­vi­nu to­po­va, ali ni­je shvatao da se na­la­zi na po­pri­štu bit­ke kod Va­ter­loa.

Go­di­ne 1945. ro­di­la se no­va pro­šlost, a onu sta­ru je tre­ba­lo za­bo­ra­vi­ti. U ško­li sam učio sa­mo o sram­nim zlo­či­ni­ma ne­mač­kih i ma­đar­skih fa­ši­sta. S du­bo­kim uža­som slu­šao sam o no­vo­sad­skim „le­de­nim da­ni­ma“,o to­me ka­ko su Hor­ti­je­vi voj­ni­ci u No­vom Sa­du 1942. u tro­dnev­noj ra­ci­ji ubi­li oko 1.300 Je­vre­ja i Sr­ba i ba­ci­li ih u Du­nav. Mor­bid­na sce­na kul­tu­re ma­sov­ne grob­ni­ce u me­ni je pro­bu­di­la gri­žu sa­ve­sti i s tom gri­žom sa­ve­sti mo­rao sam da na­u­čim da ži­vim. Na uli­ca­ma No­vog Sa­da, na ne­koj tro­šnoj fasadi, tu i ta­mo se ispod maltera po­ja­vi Da­vi­do­va zve­zda, ko­ja mi u se­ća­nje vra­ća be­lu tra­ku na ru­ci mo­ga oca.

Mo­ja mla­dost je pro­šla u zna­ku anti­ne­mač­ke i antima­đar­ske so­ci­ja­li­za­ci­je. U udž­be­ni­ci­ma, fil­mo­vi­ma, jav­nim go­vo­ri­ma na­gla­ša­va­lo se da su Ma­đa­ri bi­li Hi­tle­ro­vi po­sled­nji sa­ve­zni­ci. Na­stav­ni­ci su po­ne­kad sa ­ža­lje­njem do­da­va­li da ni­smo kri­vi mi, Mađari iz Vojvodine, već oni, Mađari iz Mađarske. Ova primedba će mi poslužiti da ob­ja­snim šok ko­ji sam do­ži­veo 1956. Po­što je ugu­še­na ma­đar­ska re­vo­lu­ci­ja, u Voj­vo­di­ni su se po­ja­vi­li pri­vre­me­ni kam­po­vi za sme­štaj ma­đar­skih iz­be­gli­ca.

Sta­ri­ja ge­ne­ra­ci­ja Mađara iz Vojvodine 1956. se pr­vi put od 1944. su­sre­la sa Ma­đa­ri­ma iz Ma­đar­ske, a mla­đa ge­ne­ra­ci­ja pr­vi put u ži­vo­tu. Ken­ta­u­ri su se su­o­či­li sa svo­jom dru­gom lič­no­šću, sa svo­jim ose­ća­njem kri­vi­ce. Evo, to su oni o ko­ji­ma udž­be­ni­ci pi­šu, od­me­ra­va­li su ih u se­bi. Raz­go­vo­ri su te­kli usi­lje­no i u kru­gu naj­u­že po­ro­di­ce. I oni su bi­li Ma­đa­ri, ali su nji­ho­ve pri­če bi­le dru­ga­či­je od pri­ča mo­jih ro­di­te­lja. Oni su se sećali ne­čeg dru­gog, pri­ti­ska­li su ih dru­ga­či­ji pro­ble­mi. Govorili su istim je­zi­kom, ali o ne­kom dru­gom sve­tu. Ma­đa­ri iz Ma­đar­ske u Vojvodini su se su­sre­li su oni­ma ko­ji su bi­li oli­če­nje poznatih stranaca. Ni­su se raz­u­me­li. Ken­ta­u­ri su po­sta­li stvar­nost.

Ko že­li da se oslo­bo­di ovog tereta, mo­ra da pro­me­ni svoj je­zik, te­ri­to­ri­ju i iden­ti­tet. Ako to ni­je u sta­nju, osu­đen je da ve­čno žu­di i te­gli za so­bom svo­je sen­ke i svest da nikada ne­će potpuno pri­pa­da­ti ni jed­nom ni dru­gom sve­tu. Ni u jednom od njih ga ne­će raz­u­meti do kraja, a ne treba da se iznenadi ni kada tu podeljenost oseti i u sebi samom. Kao pi­sac Ni­či­je ze­mlje, če­sto sam se su­o­ča­vao sa ovim problemima i na ma­đar­skoj i na srp­skoj stra­ni. Po­zna­vao sam do­ga­đa­je i jed­nog i dru­gog svet, oba su ži­ve­la u me­ni, ali nijedan od njih nije po­zna­vao mene. Je­dan je po­zna­vao jed­nu, a dru­gi onu dru­gu stranu. Knji­žev­nost ro­đe­na u Ni­či­joj ze­mlji u stva­ri ne pripada Drugom – ona je Ni­či­ja. Ja kao pisac ne pripadam nijednoj na­ci­o­nal­noj dr­ža­vi. Ja sam sta­nov­nik Ni­či­je ze­mlje.

U no­vi­joj isto­ri­ji, u sred­njeis­toč­nom i ju­go­i­stoč­nom de­lu Evro­pe pre­po­ruč­lji­vo je pod­no­si­ti Dru­gog. Stra­nac je lep, tvr­de, ali sa­mo on­da ka­da je da­lek, zna­či ne­po­znat. On više nije eg­zo­ti­čan kao što je to bio u 19. ve­ku, ali mi se pre­tva­ra­mo da nam je eg­zo­ti­čan, jer nam je su­đe­no da se sva­ko­dnev­no sa­pli­će­mo o njega.

Da bi se sma­nji­la zbr­ka, in­te­lek­tu­al­ni, kul­tur­ni i po­li­tič­ki ži­vot funk­ci­o­ni­še kao mul­ti­na­ci­o­nal­no pred­u­ze­će. Sve je u nje­mu po­ve­za­no, jer iako do­li­ku­je da se glo­ba­li­zam ne pri­hva­ta, nje­go­va pra­vi­la se mo­ra­ju poštovati. Na me­đu­na­rod­nim sim­po­zi­ju­mi­ma Dru­gi uva­ža­va Dru­gog i oni postaju sve sličniji jedan drugom: ista su im je­la, ista mo­da, iste teh­no­lo­gi­je, iste knji­žev­ne stru­je, isti žar­go­ni u di­sku­si­ja­ma. Di­ja­lo­zi o Dru­gom slu­že o­ču­vanju ra­sto­ja­nje od njega. Go­vo­ri se da se mo­ra­ju uva­ža­va­ti pred­stav­ni­ci matičnih na­ci­o­nal­nih dr­ža­va, auten­tič­no Dru­gih, ali kroz tu ce­re­mo­ni­ju se ra­đa „ša­re­na bez­boj­nost“. Na kra­ju kra­je­va, Dru­gog sim­bo­li­zu­ju re­pre­zen­ta­tiv­ni pred­stav­ni­ci na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve, pa tako po­sto­ji sa­mo jed­an auten­tič­ni kul­tu­r­ni na­ra­ti­v: na­ra­ti­v na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve. Ti­me se za­tva­ra ta­ko­zva­ni ko­smo­po­lit­ski evrop­ski krug.

Dok je od­me­re­no dr­ža­nje ra­sto­ja­nja odr­ži­vo, mo­že se ra­ču­na­ti na uza­jam­no raz­u­me­va­nje. Zbog to­ga tre­ba si­mu­li­rati dru­gar­ske od­no­se na ra­sto­ja­nju i uza­jam­no raz­u­me­va­nje. Vre­me var­va­ri­zma je prošlo. Jedan go­spo­din ne oma­lo­va­ža­va Dru­gog, a svi pro­le­te­ri biv­še sred­nje i ju­go­i­stoč­ne Evro­pe že­le da po­sta­nu go­spo­da.

Ra­to­vi na te­ri­to­ri­ji biv­še Ju­go­sla­vi­je pred­sta­vlja­li su po­sled­nji po­du­hvat var­va­rskog Dru­gog. I on je baš takav, varvarski, ostva­rio za­pad­nu dok­tri­nu sa po­čet­ka 20. ve­ka, ko­ja je za­cr­ta­la stva­re­nje na­ci­o­nal­nih dr­ža­va u sred­nje­i­stoč­noj i ju­go­i­stoč­noj Evro­pi. Takozvani kra­tki 20. vek za­po­čeo je stva­ra­njem is­toč­no­e­vrop­skih na­ci­o­nal­nih dr­ža­va, a u Ju­go­sla­vi­ji se ti­me za­vr­šio. Na et­nič­ki ša­re­nom pro­sto­ru, na­ci­je su od­re­di­le svo­je te­ri­to­ri­je i svo­je gra­ni­ce i naj­zad je ume­sto ne­re­da na scenu stu­pio - re­pre­zen­ta­tiv­ni Dru­gi.

Po­sle ras­pa­da et­nič­ki mo­za­ič­nog si­ste­ma dr­žav­ne za­jed­ni­ce, u bivšoj Ju­go­sla­vi­ji više niko ni­je že­leo da bude na­ci­o­nal­na ma­nji­na. Svaki čla­n bivše za­jed­ni­ce bi­o je uvere­n da na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne u njegovoj dr­ža­vi imaju do­bar po­lo­ža­j i da je „pi­ta­nje na­ci­o­nal­nih ma­nji­na“ re­še­no. Me­đu­tim, sva­kom po­je­din­cu je ja­sno je da je to li­ce­mer­na laž. Ko­lek­tiv­no isto­rij­sko pam­će­nje čitave Evrope pod­se­ća nas da je bi­ti ma­nji­na, to jest bi­ti Dru­gi ispunjen stra­hom - po­ni­ža­va­ju­će sta­nje.    

Sva­ko u bivšoj Jugoslaviji je hteo da po­sta­ne Dru­gi, ali bez mu­ka ko­je pra­te sta­nje: bi­ti Dru­gi. Rat je iz­bio u zna­ku stra­ha od Raz­li­či­to­sti i naj­ve­ća pu­stoš na­pra­vlje­na je tamo gde je sta­nov­ni­štvo bi­lo me­šo­vi­to. Gnu­ša­mo se nad tim, ali se pra­vi­mo da nas je sna­šla pri­rod­na ne­po­go­da. Ne­ma­mo hra­bro­sti da kul­tu­ru ma­sov­nih grob­ni­ca sme­sti­mo u Hro­ni­ku Ve­li­ke Evro­pe. Tu kulturu su evrop­ske si­le po­ne­kad i bla­go­siljale i po­či­ni­o­ci su ostajali nekažnjeni. Posle ratova devedesetih bilo je kažnjeno samo ne­ko­li­ko po­je­di­nač­nih zlo­či­na­ca, jer ko­dek­s tra­di­ci­o­nal­nog evrop­skog ose­ćaja za prav­du ne priznaje ko­lek­tiv­ni zlo­čin, iako su ko­lek­tiv­ne žr­tve evi­dent­ne.

Kultura holokausta je opo­mi­nju­ći pri­mer nasilja nad Raz­li­či­to­šću, ko­ju zbog njenih gi­gant­skih raz­me­ra ne mo­že­mo da zaboravimo, ali je po­u­čan i pri­mer pre­ćut­ki­va­nja kul­tu­re ma­sov­nih grob­ni­ca. Ho­lo­ka­ust je bio završni ishod an­ti­se­mi­ti­zma, dok su ma­sov­ne grob­ni­ce po­sle­di­ca su­prot­sta­vlja­nja ma­nji­na­ma. Ove dve stva­ri ni­su iste, ali ima­ju je­dan za­jed­nič­ki ime­ni­telj – strah od Raz­li­či­to­sti. Ta­mo gde po­sto­ji an­ti­se­mi­ti­zam, pre ili ka­sni­je će se osna­ži­ti i ne­prij­atelj­stvo pre­ma ma­nji­nama. U oba slu­ča­ja žr­tva je Raz­li­či­tost.

Ne­ma sum­nje da poznati stranac osta­je de­li­mič­no to­le­ri­sa­na, de­li­mič­no sum­nji­va oso­ba, ko­ja no­si te­ret svo­jih ne­bro­ja­nih sen­ki. Pred­stav­ni­ci evrop­skih na­ci­ja di­sci­pli­no­va­no se sme­še, dru­že se, pri­stoj­no se po­na­ša­ju je­dni pre­ma dru­gima u skraj­nu­tim delovima i po hi­brid­nim ša­vo­vi­ma Evrope, dok se unutar li­me­sa (lat. – utvr­đe­ne gra­ni­ce Rim­skog car­stva) si­ste­mat­ski sma­nju­je broj poznatih stranaca, te ko­pi­la­di Evro­pe. Po­be­dio je evrop­ski nar­ci­so­id­ni Dru­gi: pro­ždrao je Raz­li­či­tost.

Povezani članci:

• Ahmedinedžad na Kolumbiji

  Posetivši Njujork da bi govorio pred Savetom bezbednosti UN, iranski predsednik Ahmedinedžad je posetio i prestižni američki univerzitet Kolumbija, što je izazvalo oštre reakcije i proteste. U razgovoru sa studentima, on je dobio priliku da iznese svoja gledišta o Izraelu, Holokaustu, homoseksualcima, ženama itd.

• Istorija neprijatelja - razgovor sa Gil Anidjarom

  Gil Anidjar je profesor na katedri za komparativnu književnost na univerzitetu Columbia u Njujorku. Tokom aprila Aniđar je bio u poseti Beogradu, Sarajevu i Prištini, na promocijama svoje knjige Jevreji, Arapi: istorija neprijatelja, Beogradski krug, Beograd, 2007.

• Jevreji, trgovke belim robljem i škorpioni

  Ratni zločini su stigli u Srbiju! Bilo je potrebno tako malo, svega nekoliko minuta prikazivanja snimka egzekucije pa da javno mnenje burno reaguje. 

• Pleši me do kraja ljubavi

  Vesna Rakić-Vodinelić nam je javila da je Lenard Koen, dok je pisao jednu od svojih najboljih ljubavnih pesama Dance me to the end of love, mislio na koncentracione logore iz Drugog svetskog rata.