Veoma je teško dati bilo kakvo pametno objašnjenje zašto su evropske novine, pre svega danske, morale da objave nešto što je svakome ko malo pozna politiku i stanje duhova moralo izgledati kao neposredna provokacija muslimana širom sveta. Prvi problem je posledica evropskoga maskiranja, kako u zajednici tako i oko nje, medju evropskim državama koje još nisu pristupile. Maskiranje počinje sa zasada – srećom – neprihvaćenim evropskim Ustavom, nastavlja se u svakodnevici, ne rešava se – nažalost – u evropskom Parlamentu.

Reč je o religiji, odnosno religijama: EZ, umesto da bez oklevanja i dosledno sprovede laičnost kao osnovu svake politike i svakoga ponašanja gradjanina u javnosti, da postavi ateizam ne samo kao jednak svim drugim verskim opredeljenjima, nego i kao nedvosmisleno bolji oblik opredeljenja gradjanina kada se regulišu svakodnevica, kultura, nauka, školstvo i politika, trabunja o hrišćanskim korenima Evrope, pa još umereno o antičkim, dakako samo grčkim i rimskim, ne bi li pitanje identiteta bilo malo više seksi. Iz te situacije govoriti o slobodi govora - naprosto je deplasirano. Ne samo da to koketiranje sa hrišćanskim religijama i crkvama otvara prostor svim bigotnima i netolerantnima, ozbiljno narušava pitanje ljudskih prava i jednakosti, uključujući ženska prava, već još gura pod tepih najbolje što je Evropa stvorila, prosvetiteljstvo i sistem javnih škola. Dodatni problem – to sa jedne strane negira druge religije Evrope, a sa druge nimalo ne problematizuje kolonijalni evropski pogled na drugoga, izvan Evrope. Nekadašnji kolonijalni zločinac sada,  kod kuće,  ne prestaje da ograničava, muči i ponižava svoje bivše podanike.

Na drugoj strani, ništa lakše nego navesti nepismenu sirotinju da sebi da oduška paleći, rušeći, urlajući – štagod, samo neka veruju da su užasno uvredjeni. Nikakav razuman odgovor ili pokušaj vraćanja racionalnosti tu ne znači ništa, posebno ne ako argument dolazi iz...istorije umetnosti.  Kome je poslana primedba da se u muslimanskoj umetnosti ponekad prikazivao Muhamedov lik? Indonežanskim muslimanima, koji nešto znaju o persijskoj minijaturi 18. veka? Vojskama i političarima, koje pripremaju mase za mogućni sveti rat? Otkuda evropska nadutost da se soli pamet drugima, dok je EZ još uvek okružena ne samo teškim graničnim prelazima, nego i minskim poljima u Grčkoj?

Posebno je komično kada se umetnici ratne propagande oglase da se zgroze nad muslimanskim ekstremistima, i to oni isti koji su koliko-toliko site i pismene gradjane Jugoslavije naveli da se ponašaju isto, još gore, i svakako mnogo duže. Posebno je stvar groteskna u kulturi u kojoj istrošeni starac i loš pisac, koji je od svake vlasti dobio sve i više, još uvek tvrdi kako nije izazivao rat, koji mu je doneo najviše.

Kakav je odgovor uvredjenih muslimana? Kako izgleda, ne mogu nikako napasti hrišćanskoga boga: zahvalimo evropskoj kulturi zavitlavanja, ateizma, i uspešne desakralizacije. Nije li to najbolji dokaz da to treba sačuvati i negovati? Pa kad već ne može da se napadne hrišćanski bog, napašće se holokaust. Uistinu, osnovna ideja prvih evropskih ideologa ujedinjenja Evrope, iz uglednih italijanskih jevrejskih porodica, bila je da se zauvek onemogući ponavljanje najstrašnijega doba evropske istorije. U tome smislu, holokaust Jevreja i drugih žrtava nacizma uistinu jeste »svet«. Zamena boga humanističkom vrednošću je postupak koji bi morao da otvori oči Evropljanima, da ih podseti kako je jednostavno i lako zavesti mase, iskoristiti lične frustracije kao pogonsku silu rata i istrebljenja, izazvati i usmeriti slepilo. Na evropskim mapama premišljanja prošlosti, danas se izvesno ističe Srbija, u kojoj niko ko je zaurlavao od sredine 80' do septembra 2000, nije zaćutao za više od dva meseca – ako se dobro sećam, negde do početka decembra 2000. Umesto ućutkivanja njih, ućutkivani su oni drugi, naročito oni koji se zalažu za govor i misao o odgovornosti. Zamena vredjanja boga vredjanjem humanističkih vrednosti se tu kod nas već desila, što znači da je Srbija dala sjajan primer današnjem dirigovanju muslimana. Danske i druge ambasade, zasad još jedine u plamenu, mogle bi biti pouka Srbiji da je krajnje vreme da se počne sa skidanjem šminke, i to ne samo zbog stavljanja evropske maske.

Peščanik, 10.02.2006.