Nedavno istraživanje javnoga mnenja pokazalo je da većina gradjanki i gradjana Srbije sebe smatra religioznim, a nedavni izbori pokazali su takodje da većina gradjanki i gradjana Srbije misli da je za vodjenje države najpodobnija stranka čiji se vodja nalazi u zatvoru, optužen za najteže ratne zločine (genocid), čije su ideje manje-više iste kao i one koje su odvele u rat odnosno napad na Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, i čija se politička (skupštinska) efikasnost dosada pokazivala uglavnom u svadjanju, beskonačnom zauzimanju vremena za disksusiju, prostaklucima, vredjanjima, nesavladivoj količini gluposti, i jezičkoj nesposobnosti. U nedavnoj prošlosti, dotična stranka je sudelovala u nekoliko navrata u vladama SPS-a, i to u najgorim vremenima za većinu gradjanki i gradjana. Možda je potrebno setiti se i detalja da je vodja stranke otišao u Hag »dobrovoljno« u sumnjivo kratkome vremenu pre ubistva premijera Zorana Djindjića...

Da li je reč o istoj većini? Najverovatnije. U najmanju ruku, pred ozbiljnim smo problemom većinske nemogućnosti suočavanja sa sobom, stvaranja koliko-toliko odgovornoga samorazumevanja, o sposobnosti procene realnih okolnosti da i ne govorimo. Većina misli o sebi najbolje, i ne vidi nikakav problem u izglasavanju stranke koja bi što pre da ponovo ratuje za iste ciljeve kao i ranije – jer je, setimo se, ta strana rat izgubila. Većina je bedna i nesrećna, i glasala je iz neznanja i inata: relativno smo daleko od definicije hrišćanina, a u to bi u normalnim okolnostima trebalo da upućuje crkva. Čime se dakle bavi pravoslavna crkva? Crkva. očito, pothranjuje netačne i lažne pojmove o tome ko je hrišćanin, u čemu, rekli bismo, ima dugo i rastegnuto istorijsko iskustvo, i kratko i sažeto istorijsko iskustvo: za prvu proveru dovoljno je podsetiti se Deset zapovesti i Očenaša, a čitanje komplikovanijih tekstova pruža još beznadežniju sliku. Crkva se dakle ne može uzimati ozbiljno. Ali crkva još uvek ne vodi državu, i izvesno je da ima odgovornijih od nje: odgovorniji je školski sistem, koji nije smeo da napravi ni najmanji kompromis sa crkvom, već da očuva potpunu laičnost škole kao minimalni zahtev obrazovanja gradjanina. Školski sistem je po definiciji bezličan, upisan u stereotipe i bez sopstvene politike, dakle ni on se ne može smatrati odgovornim, posebno kada budući gradjanin istupi iz njenoga sistema, dakle negde oko 15. godine života. Ostaje porodica, koja se zahvaljujući patrijarhalizmu kao osnovnom upisanome kodu potpuno isključuje iz civilne države – zato je, izmedju ostaloga, potrebno zakonom regulisati nasilje nad ženama i decom. Pa ako je i porodica neodgovorna i izvan kontrole, onda ostaje još samo jedno područje javnog obrazovanja koje obuhvata skoro sve gradjane, a svakako većinu, a to su mediji. Mediji su, suprotno svakoj logici vaspitanja za gradjanina, »slobodni«, umesto da ih država plaća da proizvode odgovorne i svesne gradjane. U medijima možda ima manje onih pametnih, odgovornih, i čovečnih (hrišćana?), ali njihova reč može imati dubok uticaj, i može, polako ali sigurno, povećavati kvalitet i nivo gradjanske svesti, udružena sa državnom prinudom i školskim sistemom: recimo, vaspitanje za mir, teške doze primerenih dokumentaraca na TV u udarno vreme, sistem putujućih debatnih klubova, i sl. Ništa od toga nije se desilo, naprotiv: elitni proizvodjači reči su posle oktobra 2000, kada trenutak još nije bio izgubljen, zaključili da je krajnje vreme da unovče svoje zasluge, i da za Srblje proglase opštu neodgovornost – »predugo smo patili«. Protivnici ideja ovih rano ostarelih, uglavnom muških mlakonja, dobili su najgore javne uvrede. Lako je reći da sada kusaju ono što su onda zakuvali, jer u atmosferi opšte relaksiranosti i tumaranja za uhljebljem ubijen je premijer, a sudjenje pohvatanima  pretvara se sada u farsu.

A sudjenja se moraju nastavljati, kao recimo podujevsko. Nije možda ipak trebalo proglašavati Natašu Kandić »guzatom babom«, što je i inače suprotno osnovnome pravilu novinarske profesije, jer nikada ne znaš ko će biti vest. A i nije tačno. No u toj tački vidimo osnovni problem: kada elite napuste profesionalnost, pada kvalitet, opada svest, i ološ dobija reč, prostor, i na kraju vlast, u kojoj će prvo stradati elite. Drugim rečima, odgovorni za pad u hrišćansko-radikalski nesporazum su i elitni proizvodjači reči, možda prvi u uzročno-posledičnoj liniji. Dodjimo do kraja ovome razmišljanju: da, narod nije dobar, i treba ga menjati. Postoje institucije i pojedinci, koje u civilizovanim društvima, bilo da su plaćeni ili ne, obavljaju ovaj posao menjanja, obrazovanja, osvešćivanja, prilagodjavanja na nove okolnosti, održavanja kritičkoga sećanja, i ugladjivanja naroda. To nema nikakve veze sa totalitarizmom: anarhizam posebno obraća pažnju na takve institucije. Ideja nije bila da se iz apsurdnoga zahteva za »poštenom inteligencijom« napusti zauvek san o poštenoj inteligenciji. Provera, kao i obično, čeka u rovovima.

2005.

Povezani članci:

• CESID - Istraživanje javnog mnenja Srbije

  CESID - Istraživanje javnog mnenja Srbije,
  zima 2007/2008.

• Parlament šumom, a građani drumom

  Skrenuo bih pažnju, između ostalog, na dva velika opterećenja, slabosti predstavničkog podsistema koje vezu između parlamenta i građana čine jako slabom, a na momente i nepostojećom.

• Patriotske muke s rečima kojima se nagrđuju protivnici

  Za njih je zapravo to jedini ekstremizam koji postoji u inače jedinstvenoj sabornoj Srbiji jer se po njima desni, ultranacionalistički ekstremizam navodno pripitomio i jede iz demokratske ruke.

• Prezreni građani

  Inicijatori građanske inicijative okupljeni oko kampanje Bebac.com, noseći 35 000 potpisa građana koji su ih podržali, razgovarali su sa Ministarstvom finansija, dakle sa Vladom i glatko su (što u ovom slučaju znači i bezobzirno) odbijeni.

• Treća Srbija

  Gosti: sociološkinja Vesna Pešić, Vidan Hadžividanović iz Beogradskog centra za ljudska prava, pisac Boris Buden, Beograđani na mitingu Srbiju u Evropu, Čedomir Jovanović iz LDP-a
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković