U Evropi, pa i u nekim balkanskim zemljama – recimo Grčkoj, počelo je karnevalsko doba – pust, mesojeđe, ludovanje pred veliki uskršnji post. Konačno u Hagu, g. Šešelj je u skladu sa kalendarom ponašanja izneo nekoliko svojih duhovitih primedbi, ravnih onima koja su nam ostala - nekima u sećanju, a nekima direktno u oku, grlu ili lobanji – o zarđalim kašikama, recimo.

Tokom karnevala sve je obrnuto: tako sudije u svakodevnoj odeći garantuju pravičnost, premda istoga g. Šešelja nisu mogle kazniti čak ni za pucnjavu, pretnje oružjem, premlaćivanje, lomljenje vilica, isterivanje dece iz obdaništa, nasilno preseljavanje, krađu, polivanje vodom, psovanje, pljuvanje, vređanje i razne druge nestašluke koje je isti izvodio uglavnom izvan doba mesojeđa. No karneval je, i Šešelj će morati da shvati da upravo smešno odevene sudije sa još smešnijim perikicama na glavi odlučuju o njegovoj sudbini, te  da se njihovom karnevalskom izgledu veruje više nego njegovoj prirodno uvijenoj palestinskoj marami oko vrata. Trebalo je misliti na bolju masku, mnogo, mnogo ranije...

No svet postavljen na glavu tokom karnevala nikome ne prašta: tako oni koji su bili protiv rata i pre NATO bombardovanja, moraju priznati da zastupaju isto stanovište protiv rata u Iraku kao i g. Šešelj, i zbog toga ne treba da se manje zalažu protiv rata. Pola Francuske je sa gađenjem glasalo za Širaka, da ne bi došao Le Pen. Sada Širak zastupa miroljubivu Evropu – opet treba začepiti nos, i ne skrivati isti cilj. U izvesnome smislu, karneval je jako dobro došao Evropi, da ljudi shvate kako između različitih stepena i oblika ludosti razuman čovek može da nađe svoj put i svoju autonomnu odluku o svom integritetu. A ludila ima na pretek: premijera Blera su u britanskome parlamentu podržali konzervativci, a napadali ljudi iz njegove partije.

No premijeru Bleru je važnije da pobedi na narednim izborima, a to može postići samo ratom (v. primer gđe Tačer pre dvadesetak i više godina sa Foklendima), nego da sačuva razum, ugled, i šta već spada pod taj kostim. Teško je zamisliti odvratniju scenu nego posetu nekoliko pacifista na ulici Dauning 10: dok su ovi razumni ljudi i žene sve više gubili nerve sa premijerom koji je uporno govorio o nužnosti rata kako bi britanski građani ostali i dalje duboko paranoični, on je postajao sve mirniji i zadovoljniji, a zašto i ne bi, jer se može do volje u sebi podsmevati ljudskome zanimanju bednika koje muče savest i čovečnost, budući da nemaju ni moć, ni želju za njom.

Sa druge strane kanala, premijer Širak može samo da zadovoljno trlja ruke, jer su mu engleski mediji, naročito oni u vlasništvu Ruperta Murdoka, koji bi dušu dao za još jedan veliki rat, prikazavši ga kao crva (naslovna strana Sana, sa francuskom tekstom), načinili najveću besplatnu političku uslugu. To još uvek ne znači da će glasači uistinu i izabrati Blera i Širaka: reč je o igri sa sasvim karnevalskim pravilima o svetu naglavce. Pa u čemu je onda razlika između građana koji su glasali za Šešelja, i onih koji su glasali za Blera i Širaka? Prvo, što za Šešelja neće više glasati, a za ovu dvojicu izvesno hoće, sem ako se njima samima pre izbora ne smuči politička karijera. No sem ove vrlo formalne razlike, postoje i neke suptilnije, koje pokazuju da je u Srbiji karnevalska atmosfera potrajala preko granica razumevanja šta je karneval, a šta bi trebalo da bude ostali, normalni deo života.  Naime i Širak i Bler su na izborima nastupali kao ljudi uglavnom čiste (ne kriminalne) prošlosti, a Šešelj je najveće izborne uspehe imao kada je njegov krvavi trag bio najsvežiji. Čak se ni skandalozna italijanska situacija, u kojoj je najbogatiji građanin istovremeno i namoćniji, i veselo reže zakone po kojima bi ga mogli goniti, ne može  porediti sa time, jer za Berluskonija nije potvrđeno da je lično nekoga tukao ili nešto još gore...Šešelj u Hagu je karneval, i može trajati samo određeno vreme, a posle izvesno sledi post. Kada će se odrediti post za Šešeljeve birače,  mnogo je ozbiljnije pitanje. Kada bi se umesto o lustraciji, koja ima smisla ukoliko su postojale jake institucije – a znamo da nisu – i umesto zahteva da se prekine insistiranje na odgovornosti, čuli ozbiljni razgovori o odgovornosti, i o krivicama i nepravdama nanesenim drugima, grupama i pojedincima, Šešeljevi birači bi se možda ugrizli za jezik. Nevidljiva grupa nema za koga da glasa, jer su članovi  konačno ugledali sebe. Karneval prestaje prepoznavanjem maski i gledanjem u ogledalo. Na završetku karnevala, kralja luda simbolički spaljuju, bacaju u vodu, ili na drugi brz i efikasan način predaju zaboravu.

Nešto ozbiljno i duboko nije u redu sa kulturom u kojoj rituali stalno traju, i teško se prekidaju, ili se uopšte ne mogu prekinuti. Umesto identiteta posle rituala prelaska odnosno inicijacije, koji je stečen, dakle socijalizovan i stoga podložan kritici, svi su stalno u inicijaciji, koja se proglašava identitetom. Stoga niko nije na »lokaciji« koja se za njega predviđa, svaki pojedinac je »veći« od svoje grupe, nema kooperativnosti ali ima stalnoga prebegavanja u druge grupe, isto tako nestabilne. Svako malo potrebno je izmisliti neprijatelja da bi se borba-inicijacija stalno održavala; neprijatelj mora biti beznačajan (»šačica«) i svemoćan u isto vreme, stalno da »diže glavu«, jer je samo ogledalska slika dominantnoga nestabilnog identiteta. Neprijatelju (unutrašnjem, od spoljnjih nas je međunarodna zajednica učtivo udaljila) se danas najviše zamera upravo ono što najviše ugrožava nestabilni identitet – sećanje. Jedina stabilnost koju za sebe može obezbediti nestabilni identitet je paranoična stabilnost. Zato NAŠ identitet i sve što mu pripada (teritorije, istorija, kosti i ostalo) stalno neko »krade«, zato NAS mrze »samo zato što smo...«, premda još nismo ništa posebno, zato je smišljena jednačina o genijalnosti i originalnosti koja je takva i tolika da je niko ne može razumeti. 
Inače, karneval će kalendarski trajati do 4. marta.

Peščanik, 01.03.2003.

Povezani članci:

• Od Šešelja do Brisela

  Svečanom sednicom srpskog Parlamenta na kojoj se petnaest sati, do četiri ujutru, birao predsednik Skupštine, država Srbija praktično je proslavila svoja dva najveća praznika: Dan Europe i posebice Dan antifašističke borbe. U čast evropskih tekovina kojima je Srbija odana (hrvatski: skrhana) do bola, naročito u herojskoj borbi protiv ultranacionalizma i megašovinizma, impresivnom skupštinskom većinom za predsednika Parlamenta izabran je Tomislav Nikolić, šef Srpske Radikalne Stranke, uzgred četnički vojvoda.

• Postkosovski opsceni užitak

  Čovek koji je svoje premijerovanje mahom proveo u izolovanoj keliji, daleko od razuzdane gomile, a novinarima se obraćao samo u ekstremno kriznim situacijama, i to zapovednim podoficirskim tonom («jel' jasno»), najedared se pred izbore dao u intenzivnu samoeksploataciju – čini ti se, i da ga pozovu na «Grand paradu», i tamo bi došao, da između jednih i drugih isukanih sisa proslovi koju o očuvanju Kosova, ili o bilo kojoj drugoj temi na svetu – pod uslovom da ta tema ima neke veze s Kosovom.

• Retorika šešeljizma: Ništa koje kolje

  Bivajući Ništa koje deluje, Šešeljeva »retorika« prevazilazi okvire trivijalne definicije »verbalnog delikta« i postaje Ubojito Oružje. Pošto mašta može svašta, uzmimo u obzir i mogućnost da Šešelj toga »u početku« nije bio svestan, da je bio samo cinični lakrdijaš koji je uživao u larpurlartističkom besmislu svoje kanibalske »retorike«, onako kako bezbrojni poluintelektualci ponekad vole da se prave da su Nezgodni Momci, a ne tek kabinetske zamlate; čak i u tom slučaju, on je u jednom trenutku nužno morao primetiti da ona – njegova famozna »retorika«, naime - proizvodi posledice u fizičkoj realnosti. I da li ga je to zaustavilo? Naprotiv, tek tada se svojski razgoropadio.

• Slinjenje pred gomilom

  Tragikomična i karikaturalna politika lumpenpatriotizma, koju je, malo modifikovanu, od Miloševića i Šešelja nasledio deo sadašnjeg establišmenta sa Vojislavom Koštunicom kao političkim i intelektualnim stožerom, sedamnaestog je februara svečano bankrotirala. I, kako je reagovala na sopstveni bankrot? Tako što ga je proglasila trijumfom – za sada, doduše, samo »moralnim« - a one koji to vide drugačije proglasila legitimnim metama famoznog onog pašićevskog »narodnog odisaja«.

• Slučaj prof. dr Šešelj Vojislava

  Lepo su pametni ljudi svojevremeno govorili da to neće na dobro izaći i da je najpametnije ne goniti Šešelja u tom Hagu, jer on, mahniti Hercegovac kakav je, samo to i čeka. Oni su očekivali da je on normalan; normalan čovek, kad se već nađe u Hagu, uzme nekog debelog stranog advokata i ćuti, pa se na kraju i izvuče nekako. Ovaj bi sam sebe da zastupa, a postoji lepa američka pravnička poslovica: advokat koji sam sebe zastupa ima budalu za klijenta.