Odgovornost za pisanu i izgovorenu reč se materijalizovala: dovoljno da se mnogi osete sigurnim, drugi uplašenim, treći, najmalobrojniji, pozvanim da se zapitaju o mogućnim prekoračenjima. Ne mislim, dakako, na grupu koja spominje verbalni delikt svoje mladosti, pre svega stoga što ga se ja vrlo dobro sećam: jako busanje u grudi obično je udruženo sa nadom da ostali koji se sećaju neće smeti ništa da kažu.

Ja smem, ali sam to radila kada herojima nacije nije drhtao glas od straha: sad mi se malo gadi.

Mnogo važnije je to što je sada jasno, kao nikada docnije, da mnogu putanju pjesničke i novinarske reči prati krvavi trag. Najvažnija reč u ovoj rečenici je SADA, jer ukazuje na dubinu i raširenost laži o tome da se dešava nešto posebno, dosada nepoznato, takoreći vanredno. A jedino što se promenilo je odnos snaga, tako brz i iznenadan da je zatekao krilatu pjesničku i novinarsku reč u klupskoj fotelji i sa čašom viskija u ruci. Kako bi i mogli reagovati, kada se nije dešavalo u ubičajenim prostorima odlučivanja, sa žrtvama udaljenim u proseku 200-400 km. u bilo kojem pravcu! Stoga veliki etički značaj vanrednoga stanja ozbiljno ometa trač-zastrašivanje tipa ko se s kim viđao: naravno da su svi koji su u tim vremenima hteli da budu viđeni, i koji su time profitirali, sedeli sa ubicama za koje su znali da su ubice, sa kradljivcima koji su im davali po koju mrvu, sa lažovima čije su im laži pomagale, sa nasilnicima koji su tukli druge, a mogli su i njima da naprave uslugu, sa zvezdama koje su spavale sa zločincima, pa bi možda u očajanju i sa njima, sa domaćinima i domaćicama koji su hranili i pazili zločince, i tako dalje. Šta je u tome svetu značilo napisati stotinjak pisama podrške ubicama ili napada na protivnike? Sića (mislim na honorar), u poređenju sa ozbiljnijim spisateljskim poduhvatima kao što su feljtoni, romani, intervjui sa velikanima, njihove biografije, čitave edicije i glanc-časopisi, izguslane kasete, patriotski sajtovi na Internetu, CD-i!

Granice srpskih svetova beznačajno su se pomerile posle oktobra 2000: ta beznačajnost skupo je plaćena. U društvu u kojem se nije htelo, i još se nećka da se razgovara o odgovornosti za rat, rat je u obliku opšte brutalizacije svakodnevice ušao u svaku glavu i svaki dom. Koliko je duboko brutalizacija prispela, možda najbolje pokazuje Stojan Cerović, koji posle ubistva premijera još uvek krivi Karlu del Ponte za stanje duhova u Srbiji, a Amfilohija šalje crkvenim vlastima: pa one su ga  poslale da zatruje (brutalizuje) obred! Možda će ga kolege ukoriti što nije jače zagrmeo o »bratomržnji« koje je »ubila« Đinđića - da smo svi lepo ostali složna srpska braća s eponimskim (nebesnim) Zvezdanom, ništa se ne bi dogodilo...

Socijalna groteska Miloševićevoga doba lepo se nastavila u novome, jer konačno koja će se ozbiljna politika baviti beogradskom i srpskom površnošću. No pod beogradskom i srpskom površnošću uspešno je vrela, bez prodora kiseonika, trulež  koja se nagomilala od 1987, tačnije od 18. januara te godine, i humoreske o Vojku i Savlu u Politici, da bi eksplodirala 12. marta, ali ovoga puta u lice sredini u kojoj je nastala. Vanredno stanje moralo je biti redovno mnogo, mnogo ranije. Pošto nije, danas može biti samo redovno, sa punom svešću koliko i kako se grešilo za vreme mnogih vanrednih godina. Vanredni ispadi za vreme toga  redovnoga stanja su, umiljato rečeno, pitoreskni: ministar pravde pominje smrtnu kaznu, čime direktno ugrožava jako udaljeni izlaz iz tunela u Evropu, ali što je još mnogo gore, poziva na dalju brutalizaciju; unakaženi leševi pobijenih kriminalaca, uz fotografije provoda istih u Montekarlu, dok su još bili ugledni srpski poduzetnici-patrioti, daju sirotinji lažni utisak da je nešto gotovo (zaslužena kazna), dok istoj sirotinji po kućama još sede, piju, fiksaju se i biju očevi i sinovi koji su ubijali drugu sirotinju; konačno, na sve strane poneko ko bi hteo nekome da podmetne svoj stari račun za isplatu.

Budimo jasni: mnogo ubedljivije od zabrane ogavnoga lista bilo bi da je postojao deo javnosti u kojem se taj list analizirao i klasirao, sa dobrim razlozima pretpostavljam - u kantu za đubre. Prodani novinari i pjesnici morali su imati kritičare, a dozvolite da podsetim na osnovu svoga primera, većina se uglavnom posvećivala ućutkivanju takvih - na opštu sramotu retkih -kritičara. Mediji još uvek ne bombarduju javnost dokazima o ratnim strahotama, pa će možda neko pomisliti da je sve rešeno. Dijagnoza mora sresti svoju terapiju na grobljima,  sa pravilno izvedenim obredima za žrtve, u javnosti, sa overdozom istine bez nacionalnih obeležja, i sa budnom javnom pažnjom da nikoga po zatvorima ne muče, siluju, žeđaju ili izglađuju, pa ni Cecu i Miru.

2002.

Povezani članci:

• 107. emisija

  Gosti: Stojan Cerović, novinar, Desimir Tošić, istoričar, pukovnik Svetozar Radišić, i Đorđe Pavićević, asistent na Fakultetu političkih nauka
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 121. emisija
  Gosti: Miroslav Prokopijević iz Centra za slobodno tržište, Marijana Pajvančić, profesorka Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Ilija Vujačić, profesor Fakulteta političkih nauka, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Nebojša Popov, sociolog, Stojan Cerović, novinar i Olivera Borisavljević, slušateljka
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
• 131. emisija

  Gosti: Nebojša Romčević, dramaturg, Slobodan Samardžić, savetnik predsednika SRJ, Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, Adem Demaći, Nenad Popović, izdavač iz Zagreba, Ivan Vejvoda i novinar Stojan Cerović
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 144. emisija

  Gosti: Stojan Cerović, novinar, Đorđe Pavićević sa Fakulteta političkih nauka, Milovan Mitrović, profesor, Danijel Cvijetičanin, ekonomista i Vojin Dimitrijević, iz Beogradskog centra za ljudska prava
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 28. emisija

  Gosti: Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju, novinar Stojan Cerović, antropolog Jelena Đorđević, Beograđani
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković