|
Da li je istina da ništa na političkoj sceni ne može biti gluplje od
desnice? U Francuskoj, svakako da, u drugim sredozemnim evropskim
državama takođe. Lepih primera bi se našlo u laitnskoj Americi, i tako
dalje, širom nesrećne planete, koja još nigde, ali baš nigde, u ovome
trenutku nema pristojnoga političkoga sistema. Takvoga, recimo, u kojem
bi se dobro osećali, i u koji bi bili pripušteni, oni koji su se
dovoljno napatili u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Pre nego što se
odlučimo na duboke postvoskresne refleksije o tome koliko to nismo ni
zaslužili, jer smo, kako rekoše prizvani crkveni dostojanstvenici na
mnogim televizijama ovih dana, suviše marili za novac, ostanimo u
području slika: jedan politički klovn, Širak, uspeo je da uz pomoć
većine, udari u nižu pozadinu glupljega klovna, Le Pena. Možda nikada
ranije u modernoj istoriji Evrope nije jasnije pokazano koliko je
glasanje efemerna stvar, koja ima samo tehničko značenje: biramo
nekakvu ekipu većinom, glasova, da bi se ona bavila manjinama i
pojedincem, jer to je jedini sadržaj demokratije. Očekivati više od
demokratije je neodgovorno - parlamentarne, naravno.
Glasanje
za boljega klovna nije prošlo bez zabave: prodaja štipaljki i gumenih
rukavica, sa kojima su nevoljni birači Širaka paradirali pokazujući
zorno svoj stav, naglo je porasla. Trebaće im i u budućnosti: garnitura
uspešnijega klovna do nosa je u finansijskim aferama, zloupotrebi
položaja (stvari se vuku već skoro deceniju), a sluzavi trag u javnosti
podrazumeva i nebrojeno mnogo puta hvatanje u laži. Doduše, sam Širak
nije osuđivan za fizički napad na poslanicu druge partije, kako je to
slučaj sa Le Penom.
Hvatate neke paralele? Mnoge, sem jedne:
Širak se kune u republiku, jednakost i slobodu. Ostanimo pri republici:
u društvu u kojem je notorna stvar da poslanik koji je tukao, naređivao
da druge pretuku, učestvovao u ratnom ubijanju i pljačkanju, sa
neizvesnim ishodom u broju žrtava u svim ovim aktivnostima, srećno
nastavlja parlamentarnu karijeru, u društvu u kojem premijeri i mnogi
drugi na najvišim mestima očijukaju sa kraljevskom porodicom i crkvom,
u društvu u kojem afere i ubistva nisu ni načeti skoro dve godine posle
promene vlasti – republikanstvo je možda jedina tačka potpunoga
ne-paralelizma, nerazumevanja šta se to u Francuskoj događa. Sve drugo
se može smestiti u oblike koji su poznati, »naši«. Republikanstvo je
savršeno neprozirno.
Republikanstvo nije neka francuska
specifičnost. Poštovanje osnovnih principa dogovorenih kolektivnih
ciljeva, regulisanih ne samo zakonom nego i starim dogovorima
zasnovanim na etici koja u monarhijama ne važi, današnje evropsko
republikanstvo je spomenik izvesne kulturno-antropološke konstante,
nekoga mentaliteta. Ono, kao u Holandiji ili Velikoj Britaniji, može
živeti zajedno sa monarhijom, ili može, kao u Irskoj, Nemačkoj i
Francuskoj, biti noseći znak promene koja je jedanput postignuta, i
posle koje se ni pod kojim uslovom ne može nazad – u britansku
imperiju, diktaturu, ili monarhiju. Republikanstvo je kada holandska
vlada kolektivno odstupi, jer je nekakav institut za rat utvrdio
odgovornost za pokolj u Srebrenici, za vreme te vlade. Stvar se u
Holandiji vuče već tri godine: gledali smo nadute generale na
televiziji, kako poriču svaku odgovornost, gledali smo vladine
predstavnike kako superirorno prebacuju odgovornost. Na kraju su
rezultati naučnog istraživanja u disciplini istorije – ne sudske
medicine – prinudili one zapravo najmanje udaljene od same akcije da
izvedu javni čin kajanja. Hoće li se suditi samim holandskim vojnim
zapovednicima? Možda u Hagu? Uopšte nije isključeno. Odlično proširenje
teme za srpskoga ministra pravde, koji svaki put kada se spomene Hag
zahteva hapšenje većega broja Albanaca i Hrvata – eto mu sada i
Holanđana.
Dalje izvlačenje paralela sa Srbijom, gde se niko
ne kaje, bilo bi mučno. No ponašanje holandske vlade, neposredno pre
izbore, lep je primer republikanskoga mentaliteta: možda će im ovaj čin
obezbediti nešto dodatnih simaptija birača, ako je pretpostavka da
birači reaguju na etičke činove. No ključno je to, da je ogovornost na
vlasti nešto potpuno drugačije od lične odgovornosti, te da prema tome
odgovornost vojske, koja je pod neposrednom komandom vlade, prelazi na
vladu. Umesto da se čeka da ruka pravde po mnogim krivinama stigne
vojsku, čeka se prsima na onoj tački na kojoj pravda prvo udara. O
izbegavanju pravde vlada ne sme ni da misli, jer bi time dala namig
građanima da se isto tako ponašaju. Naravno da u svakodnevici neki
građani rade upravo to, ali vlada, zaboga, NE SME. Kada jednostavno
pravilo NE SME dođe do neke glave, možemo reći da je rođeno
republikanstvo. Republika Srbija je, rečno slikama, još uverena da do
toga porođaja može doći bezgrešnim začećem.
Republikanstvo ne
znači potpunu zaštitu od postupaka koje ćemo, opet služeći se slikama,
nazvati posrbljavanjem. U Holandiji je upravo ubijen Pim Fortojn,
desničarski lider koji je zahtevao zaustavljanje useljavanja
muslimanima. Događaji u Francuskoj očito su pomogle rastu emocija. Može
se desiti da istraga potroši mnogo vremena na traženje ubice, ili čak
da ga nikada ne nađe: razlozi za to nenalaženje izvesno će biti sasvim
drugačiji od nenalaženja vinovnika ubistva Slavka Ćuruvije ili nestanka
Ivana Stambolića. U Holandiji će istragu naime raditi možda nespretna i
glupava, ali izvesno policija koju, bez slepih tačaka, kontroliše
Parlament. Republikanstvo je, između ostaloga, i način mišljenja: kada
se u Belgiji otkrije lanac pedofilstva, zaključak
građanina-republikanca ne može nikako biti da su Srbi manje skloni
pedofiliji od Belgijanaca, već da su u Belgiji, za razliku od Srbije,
pedofile otkrili.
Vratimo se Širakovome republikanstvu. On
nije imao posebno težak posao da ističe republikanstvo, jer se to
jedino od njega i zahtevalo na izborima koji su za njega ponižavajući.
No poniženje kandidata je ključan znak demokratije: uopšte nije važno
kakav je kandidat, ako garantuje minimum – da nije fašista, koji po
definiciji ugrožava demokratiju. Već uveliko posrbljeni Le Pen mogao je
svoj poraz komentarisati tipičnom izjavom savremene nam beogradske TV
debate – krivi su sovjetski metodi iz prošlosti. Iz situacije
posrbljavanja, zamislimo izbore na kojima bi birači morali da razmisle
da li uistinu hoće Vojislava Šešelja ili novoga Velimira Ilića, koji
uporno istražuje nacionalno poreklo kolega-političara, ili bi ipak
želeli garanciju građanskih vrednosti odnosno republikanstva? Ko je
srpski politačr koji bi mogao nositi minimalni teret zaštite tih
osnovnih vrednosti? Posrbljavanje je globalno uspešniji proces od
postajanja republikancem. Za bilo koga ko traži veći izazov,
republikanstvo je jedini izbor u toj dilemi. Čime da to postigne? Na
početku sam tvrdila da je desnica gluplja: to se, u svim primerima koje
sam navela, najbolje vidi na kulturi. Nijedna od evropskih (pa ni
ostalih) desnica nije proizvela zanimljivu kulturu, sem u opoziciji.
Izbor između teodulije i republikanstva mogao bi dakle biti vrlo
kreativan...
Peščanik, 15.05.2002.
Povezani članci:
|
