Na jednoj od mojih oglasnih tabli, rasutih iznad improvizovanih mesta za rad odnosno pisanje u ratnim godinama, za razne manje ili više stalne korisnike, zakačen je mali žuti bedž sa precrtanim brojem 113. Ne rasturam improvizovana mesta za rad zbog lenjosti i zbog sećanja: tako je i ovaj istorijski predmet, zbog čijeg se nošenja hapsilo pre dvadesetak godina, ostao gde je. Reč je o paragrafu jugoslovenskog Krivičnoga zakona koji je označavao verbalni delikt. Borba protiv verbalnoga delikta označila je ne samo najmasovniju disidentsku i paradisidentsku aktivnost  70' i 80', već je kao koncept prevladavala u starijoj, riziku izloženijoj i svakako autentičnijoj disidentskoj grupi, koja se zalagala za slobodu izražavanja i ljudska prava, dok su se pridošlice-paradisidenti zalagali za kolektivna i istorijska prava. Tako smo i propali: »slabi« diskurs prava za sve, i »jaki« diskurs prava za naše pre svih. Znamo ko je pobedio. Samo je iz duboke ignorancije, ako zanemarimo malicioznost i samopromociju, mogao neko, kao na primer Biljana Srbljanović, da se javno pita šta ćemo sa tim disidentima i sadašnjim anti-ratnim profiterima (intervju Vremenu, juli 2000). Kada sam taj intervju citirala, autorka mi je na međunarodnome skupu u Gracu, krajem oktobra 2000, priredila akciju ugrožavanja ugleda, koju sam opisala u domaćoj štampi (Danas, novembar 2000). U vidu odgovora, dobila sam zvezdinu konstataciju da sam propala, uz dodatno objašnjenje o mome nestanku i simboličkoj smrti iz pera zvezdonosca (Ivan Medenica), koji se odlikuje retkim talentom da već u mladosti uspavljuje čitaoce u trećoj rečenici, i zvezdonositeljke (Aleksandra Jovićević), tadašnje kandidatkinje za državnu službu, koja se setila da već kojih pola veka niko nije vređao našminkane žene u bundama i sa pudlicama. Koliko je opis odgovarao, odlučili su prijatelji i poznavaoci mojih mačaka.

Kako god bilo, u toj aferi sam morala biti potpuno nesvesna i/ili neobaveštena da zadovoljenje mogu postići sudskim putem: uvreda, šteta nanesena međunarodnom ugledu, itd. Sada, kada znam da Mirjana Bobić-Mojsilović i Emir Kusturica tuže Biljanu Srbljanović zbog istih optužbi, želim da javno kažem da je jedini način na koji mislim da treba odgovarati javni, medijski, a nikako sudski. Drugim rečima, zato što se dobro sećam šta je bio član 113, užasnuta sam sudskim procesima protiv Biljane Srbljanović, i smatram da treba uraditi sve da se sramotni procesi prekinu, a tužioci izvrgnu javnoj kritici, po mogućstvu i ruglu. To će možda uticati na sudije da i sami potpomognu borbu protiv ridikulizacije demokratije, oslobađajućom presudom ili raspuštanjem besmislenoga sudskoga postupka.  I sama sam imala sudski proces koji je bio posledica denucijacije, i čiji je cilj bio diskreditovanje, najradije putem zatvorske kazne. Proces se raspao zato što su inicijatori suviše upadljivo lagali na sudu, pa je istini bilo lako. No imam utisak da Biljana Srbljanović nema moje nerve, a zabrinjava me i odsustvo javne solidarnosti onih koji su je zdušno podržavali u doba zajedničkih interesa. Gde je profesor Filip David, koji je falsifikovao kolektivni protest nezavisnog udruženja pisaca protiv mene a u njenu korist? Gde je profesorka Isidora Bjelica, koju je studentkinja Srbljanović upadljivo štitila ćutanjem, umesto da se usprotivi provincijalnome fašizmu – već sa razloga dobrog ukusa? Ona ista Bjelica na čijem se hepeningu Mirjana Bobić-Mojsilović uznosila dižući »prirodno« desnu ruku u pozdrav novome vremenu kao i kulturi? Supruga nečega što je Kusturica nokautirao zbog uvrede, dok bi Biljanu Srbljanović isti Kusturica zbog uvrede u zatvor?

Moralni problem je, nažalost, komplikovan, ali još uvek ne toliko da bi sprečio uviđanje onoga što je uistinu zastrašujuće:  kompromitovani traže brisanje sećanja, s tim da to plate nekompromitovani. Primer tužbe Miodraga Popova protiv Petra Lukovića je u tome smislu naprosto groteskan, a što se iznosa tiče, u Srbiji ipak vodi neuništivi Dobrica sa svojom dušom punom bola, protiv Danasa. Doduše, to je neobično samo za nekoga ko ne poznaje beogradske prilike i neverovatan broj čudovišta iz miloševićevskoga perioda koja su se razmilela po čitavoj javnosti. U kulturi denuncijacije, jedni preferiraju lov na komunističke fantome, drugi na anti-ratne profitere, ali nikome ne smeta javni govor mržnje onih koji su ostalu u Skupštini, niti onih koji strasno brane osumnjičene ratne zločince, ponajmanje oni koji bestidno i otvoreno lažu. A i zašto bi, ako ministar pravde propoveda ekvidistancu srpskih i albanskih zločinaca, a predsednik federalne države, sa ugaonim osmehom koji je valjda naučio od pokojnoga Tuđmana, proceđuje nešto sarkastično protiv »tzv. katarse«. I uz to, republički broj jedan, Đinđić,  svoj tvrdi stav da zločince treba predati Hagu uporno objašnjava time da država inače neće dobiti pare, što je valjda najbolji način da se razviju građanski moral i svest. Brisanje sećanja je opšte: dok na TV poznati državno-miloševićevski novinar opisuje svoju ključnu ulogu u oktobarskoj revoluciji, književnik Mihajlo Pantić u Danskoj objašnjava kako se borio sa policijom na Filološkom fakultetu, protiv nacionalista u PEN-u, i kako je odbrusivao takvima u UKS-u. Kao Era u pripovetci ili Duško Dugouško u crtiću, on čak dva puta tvrdi da je on pingvin ako to nije tako, što mu bar može garantovati nadimak u budućnosti: Mihajlo Pantić-Pingvin. Je li onda malo to čudo što Emir Kusturica, Mirjana Bobić-Mojsilović i Miodrag Popov traže svoj pingvinski položaj sa tolikom upornošću? Poštenje se naplaćuje, poruka je sa najvišega mesta, dakle juriš na one koji su nas tolike godine ugnjetavali svojim prljavim pacifističkim nagvaždanjem! A pošto smo ih prethodno bez velikih teškoća i opiranja javnosti proglasili anti-ratnim profiterima, sada taj njihov nepošteno stečeni zapadni novac treba vratiti onome kome zaista treba, za restauraciju morala...Ideja zarade na »domaćim izdajnicima«, kao direktan nastavak naplaćivanja za izručivanje haških optuženika, zapravo je genijalna u svojoj provincijskoj zaslepljenosti: ona odvratno jasno pokazuje stepen kukavičluka epskoga naroda, koji se ne usuđuje da pogleda ni sebe ni drugoga, ali još uvek pruža prosjačku ruku onome koga najviše mrzi.

Na žalosnome  kraju groteske ostaju ljudi koji su izvesno imali svoj glas u nekome trenutku, ili, kao Petar Luković, stalno i dosledno protiv kolektivne laži. Biće porazno ukoliko se među uglednim kulturnjacima, finim i malo rasejanim profesorima, novopečenim i nedopečenim ambasadorima, kandidatima za i članovima akademije, usmeno i/ili pismeno orijentisanim urednicima, ne nađe baš niko da javno digne glas protiv sramote čije su žrtve Petar Luković i Biljana Srbljanović. Za svaki slučaj,  brzo pročitajte Ostrvo pingvina Anatola Fransa.

Peščanik, 17.04.2002.

Povezani članci:

• 62 godine od Nirnberga

  Posle suđenja u Nirbergu sledio je Tokijski proces (1946), a kasnije su uspostavljeni međunarodni tribunali za Ruandu (1995), bivšu Jugoslaviju (1993), stalni Međunarodni krivični sud (1998) i internacionalizovani ad hoc tribunal za BiH, Kosovo, Istočni Timor, Kambodžu i Sijera Leone.

• Evropa donosi izvesnost

  Dakle, ako ne zatražimo prijem u Evropsku uniju po jasnim pravilima koja se postavljaju pred svaku od država koja to traži, naći ćemo se u ponižavajućoj i nedostojanstvenoj poziciji da naš ekonomski položaj i svaka naša privredna akcija zavise od milosti Evropske unije i od njenog interesa da pripitomi i Srbiju, kad je geografski već tu, u jednoj balkanskoj dolini. Ako uđemo u evropski proces, imaćemo i pravo da "bez saginjanja" tražimo ono što spada svakome ko je sa Briselom potpisao ugovor o pristupanju. 

• Nezavršeni proces

  Nastala je jedna neobična i retka situacija: postupak koji je započeo pod jednom vladom čiji je premijer ubijen, morao se nastaviti pod drugom vladom koja je imala političku korist od toga ubistva. Iz te nove vlade odmah je počela opstrukcija sudskog procesa.

• Proces

  Gosti: Vesna Rakić-Vodinelić iz Instituta za uporedno pravo, Dimitrije Boarov iz lista Vreme, pisac i slikar Mileta Prodanović, student sociologije Ivan Kuzminović
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković