Poštovanje moći novca, u ovome slučaju američkoga, dovelo je do toga da izrazi srpske radosti nad američkom nesrećom ostanu lumpenproleterska privilegija, dok se zvanična politika ponaša pristojno. Negde između, kulturno-intelektualna elita koja da ne može da zaboravi retoričku raspojasanost prethodne epohe, a ni da ugrozi svoje nade u novu dinamiku zamene šefova kabineta i ambasadora, našla je prostor da se iskaže, poredeći srpska i američka stradanja. Kao, reč je o intelektualnoj disciplini, tako reći refleksiji o svetu. Amerikanci su bombardovali beogradski Trgovinski centar, doduše u gluvo doba, bez ljudskih žrtava, a ni baš sasvim do kraja, a njima su sada srušili »nešto slično«.

Tu je i fotografija koja se šalje e-mailom, da potvrdi istovetnost situacija, ilustracija božje pravde…Druge je njujorški užas naveo na duboko razmišljanje o tome kako se o srpskim žrtvama, kako rata tako i NATO bombardovanja, nije dovoljno znalo ni pisalo. U svim meni poznatim slučajevima, kako ćutanja u srpskoj javnosti tako i brbljanja na Internetu, osnovno je jedno: baš nas briga za druge, sami smo si glavna tema. Za nepunu godinu dana posle promena, jasno je, kritički duh je umro u Beogradu, a one retke koji se ne daju, većina željna zaborava i nove podele moći potpuno je izolovala – napadanjem, opanjkavanjem, intrigarenjem, raznim tipovima cenzure, ućutkivanjem.

Onaj ko je za vreme NATO akcija na Kosovu u Srbiji imao dovoljno debele nerve da posećuje srpske sajtove, zna da je situacija u dijaspori, bar izmerena brojkama, prilično slična. Agresivna i nadasve koristoljubiva – a za male pare – politika zaborava dobila je ovih dana i karikaturalne provincijalne oblike: umesto smele analize i odlučnoga pacifizma, mediji i publika bave se – Željkom Simićem,  sramotom samoga čina, organizovanih okolnosti, i konačno vrednostima ukradenog »ulova«, u društvu koje ozbiljni proučavaoci zovu kleptokratskim.

Željko Simić je ipak poslednji prišt na kužnome telu, a kada je još bio samo simptom, bilo je i onih koji su sa njim javno opravili, i sa onima koji su ga stvorili prvorazrednim intelektualcem: setimo se samo Nikše Stipčevića, akademika sa jednom od najzabavnijih bibliografija u istoriji humanističkih disciplina u Srbiji, kome je i rečeni Željko, počašćen uvodom za sumanutu knjigu, bio važna stepenica na ulasku u svetu instituciju. Slučajno sam tada »intervent« bila ja, ali bilo je i drugih pravovremenih posega u mentalnu higijenu predratne kulture na ovome primeru. Ko je ranije ćutao, sada nema pravo na sarkazam.

Ukratko, o događajima u Americi treba početi od američkih prijatelja: jedan mi je pisao da Avganistan treba što pre bombardovati - hranom, lekovima, novcem, besplatnim kompjuterima i informacijama. Drugi insistiraju da Amerika slučaj preda međunarodno zaduženome za to – Haškome sudu. Ako izuzmemo pozere-protivnike, ozbiljan deo američkih medija, organizacija i bezimenih građana uopšte ne odobrava ratnu histeriju. CNN za Evropu, koji nam daje iskrivljenu sliku američkih prilika, nije neka važna stvar u Americi samoj: tamo se za nezavisno mišljenje gleda ili sluša PBS, državno finansirana, e da bi bila nezavisna, radio i TV mreža, čita se The Nation i drugi razumni časopisi.  Tek sa malo više čitanja, može se zaista videti ima li i koji su znaci novoga patriotskoga totalitarizma u Americi, koliko i kod koga ima šansu Predsednik Buš, koji se izvesno javno osramoćivao pre, za vreme i posle izbora, hoće li u Beloj kući uistinu prevladati generali tate-Buša, koji su iznenada izronili posle nesreće…

Svakako najopasniji retorički obrat koji je široko u upotrebi u Americi, jeste »kažnjavanje počinilaca«, odnosno vojno poduprta kolektivna osveta. On se ne sastoji toliko u patriotskim stereotipima, koliko u prećutkivanju belodane činjenice da su svi direktni počinioci – mrtvi! Ovo drsko prekrivanje istine prvi je preduslov totalitarnoga diskursa. Što se tiče još preživelih pomagača u Americi, čak i ako ih je nekoliko hiljada, to je još uvek posao policije i drugih unutarnjih službi. Progoniti se mogu finansijeri, jataci, političke i duhovne vođe u inostranstvu, što je uvek jako riskantno, pravno zapleteno, dugotrajno, i sasvim različito od vruće osvete: dovoljno je podsetiti se nirnberškoga suđenja, suđenja Ajhmanu, ili peripetija već pomenutoga Haškoga suda, recimo sa onim koji ga ovih dana ne priznaje…

Posredno, američka situacija ruši sve teorije o dugotrajnim posledicama totalitarnoga mentaliteta na sirote građane post-socijalističkoga sveta, i pokazuje kako je ideološka tranzicija brz proces, sa lakim menjanjima smera. Drugim rečima, koliko je demokratski mentalitet ranjiva i krhka stvar: duboko zavisna od stvaralaštva elita, dodala bih, pa kad one otkažu, demokratija umire i bez drugih opasnosti. Uostalom, to smo jasno videli kada su jugoslovenske elite zamenile komunistički ideologem i retoriku nacionalističkim, ne pustivši demokratskome mentalitetu više od dva-tri trzaja.

Još je jedan element važan u stvaranju totalitarnoga mentaliteta u Americi, a to je potpuna cenzura na mrtvo američko telo, koje se uopšte ne može videti u medijima, posebno ne na CNN. To bi moglo biti političko iskustvo akcija u Somaliji i Iraku, kada su mrtva tela na ekranima, umesto da izazovu dalju želju za osvetom, izazvala kod Amerikanaca zdravu i razumnu želju za povlačenjem, a zatim duge, skupe, i za vlast krajnje neprijatne procese odštete za bolesti dobijene u Iraku, uglavnom od savezničkoga šeprtljanja sa biološkim i hemijskim oružjem. 

Treći, najvidljiviji i najneprijatniji element, jeste mogućna medijska manipulacija. Ako je istina da su za vest o jako razveseljenim Palestincima na CNN iskoristili snimke iz 1991, kao što su na početku zalivskoga rata iskoristili snimke ptica koje umiru prekrivene naftom sa drugoga kraja sveta,  onda je stvar više nego ozbiljna. No istovremeno, ovakvi drski gestovi, kada se otkriju, čine više za mir nego mnoge blage i umerene reči. U tome smislu, mnogo više zabrinjava ratnička zapenušenost engleskih medija, posebno BBC, jer to može imati težinu kod evropskih ludaka – a fudbalska prvenstva tek su na početku.

Strašna i neverovatna ljudska nesreća u Nju Jorku mogla bi zaboravnoj srpskoj kulturi poslužiti za trenutak saosećanja, još više za osvešćivanje o sopstvenoj politici zaborava. Mrtvi ne mogu biti ni »naši« ni »njihovi«: oni su samo svoji, i ravnomerno pritiskaju sećanje nas, živih, bilo da su ubijeni u ime Alaha, protiv Alaha, u ime kosovskoga mita, protiv kosovskoga mita, u ime Srba u Hrvatskoj ili na Palama, protiv njih, i tako dalje, dokle god sećanje može da dopre u dubinu i u širinu. Samo ne u visinu, u zaslepljujuću prazninu bilo čega  nebeskoga.

septembar 2001.

Povezani članci:

• Država u letu

  Dva meseca nakon epohalne inicijative Vlade Srbije da se za sitne pare, svega šesto tisuća dolara, na omraženom američkom CNN kanalu vrte dva turistička spota glede promocije Koštuničine države Srbije, slatko erotsko iščekivanje spram vizuelnog sadržaja – hoće li se u spotu dr Kalašnjikov lično pojaviti i svojim poznatim horse-with-no-name-osmehom pozvati inozemne DSS-pristalice da dođu u Guču gde će im on objasniti sve trubačke Miles Davis tajne, hoće li možda Velimir Ilić biti taj alkoholni trademark koji će obeležiti Srpskog Domaćina.

• Kosovska nezavisnost iz njemačkog ugla: PANDORINA KUTIJA ili početak normalnosti?

  I dok su na CNN-u Srbija i Kosovo bile ovih dana udarne vijesti, čak i ispred Kenije, kako duhovito reče jedna Beograđanka, njemački mediji i političari su se držali relativno uzdržano sve dok nije obznanjen točan datum proglašenja nezavisnosti i donijeta odluka o «startnom pucnju» za slanje do sada najveće civilne krizne misije Evropske unije u jednu zemlju (EULEX).