Već dugo sam se pitao šta je to još potrebno da bi Srbija konačno zavolela Zorana Đinđića. Sada znam: bilo je potrebno, posle svega, da joj ponudi na dlanu i svoje raskomadano srce.

Nisu uspeli, u procentu većem od četiri ili sedam i po posto da ga podržavaju kada je promovisao mišljenje u krupnijim dimenzijama, kada se hrabrije i pametnije od svih borio protiv poslednje diktature usred Evrope, kada ih je spasao od gladi, inflacije i terora, epidemije i emigracije, kada je zatvorio katalog svih katastrofa što se mogu zamisliti, kada ih je mirio sa susedima i vraćao civilizovanom svetu: nisu ga podržavali čak ni kada je na svoja pleća preuzimao teret izručenja krvoločnih i umno poremećenih srpskih lidera, nisu ga voleli kada im je vraćao banke, valutu i podzemne garaže. Pa ni onda kada je očigledno postao svetski omiljen premijer, koji je imponovao obrazovanjem, znanjem, izgledom i ponašanjem. A svaki Srbin je bio svedok.

Bilo je potrebno još nešto, sasvim u duhu srpskog mraka: bio je potreban taj jezivi gest mučeništva i žrtve. Srbi se nikada nisu ustezali da ga traže od svojih najplemenitijih glava. I to vam je dao, dragi Srbi, iako se takav gest toliko protivio njegovom biću. Njegova prepametna glava je i to morala da ukalkuliše zbog vaše srećnije budućnosti, znajući da je to nešto što nećete moći da prenebregnete. Pa sad vi prenebregnite ako hoćete, smete i možete. Hajde, opet u korist svoje ogromne štete, proglasite krezube kokošare i palikuće patriotama; neka vam opet budu preči banditi i ubice od suseda Hrvata i Mađara; glasajte za kilave, korumpirane i retardirane ili proglasite patriotom i njegovog ubicu koji se verovatno godinama vežbao na sarajevskoj deci. Kada ispečeš zanat na tako sićušnoj meti, šta je pogoditi srce odraslog čoveka sa stotinak metara?

Ništa nije, naime, opasnije nego kad mali pate od ludila veličine. To važi kako za pojedince, tako i za čitave narode. Baš je u ovom društvu, iz tačno tog razloga, stvoren najugojeniji kriminalno-klerikalno-postkomunističko-nacionalistički monstrum, jer takve stvari se ne dešavaju slučajno. Taj monstrum ima više glava, neke su veće, neke manje, ali nijedna neće sama otpasti. Zato su ovdašnji pošteni i izistinski patriotski opredeljeni intelektualci morali oduvek da prevazilaze sami sebe i sebi slične u celom svetu i da, na kraju, u tome izgore. Jer, hoće da nadomeste nešto za sve nas. To nije mogućno u potpunosti, ali svaki takav pokušaj vuče napred više od bilo čega u nesrećnim društvima. U našoj civilizaciji ionako opstaje samo jedan tanak sloj koji svakog trenutka mogu da probiju destruktivne snage podzemlja.

Njegovo već raskomadano srce moralo je da podnese još nešto: ceremoniju koja ne ide uz njega, kao što ni smrt nekako ne ide uz njegov osmeh. Ali, ako je pop koji je govorio, postao makar donekle svestan suštinskih stvari potrebnih za sreću ovog naroda, u šta duboko sumnjam, onda je i to sve trebalo da bude baš tako.

Od mnogih pitanja koja sada iskrsavaju, ključno je možda baš ovo: da li će Zoran Đinđić biti jači od sopstvenog mita koji će Srbi o njemu stvoriti i da li, eventualno, taj mit neće postati nužno nekrofilski? Jer, nije on nikakav mučenik i žrtva kakvim bi ga Srbi najradije videli. On je spejs-šatl za Srbiju, koji možda ponekad eksplodira u svojoj ludoj hrabrosti i brzini, ali i dalje ostaje blistava i munjevita misao budućnosti.

mart 2003.

Povezani članci:

• 10. emisija

  Gosti: Zoran Đinđić, predsednik DS, Ognjen Pribićević, savetnik predsednika SPO-a, slušaoci Radija B92
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 21. emisija

  Gosti: Mića Lenkić iz sela Lipe, otporaši iz Smedereva, Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju, Zoran Đinđić iz DS, glumac Sergej Trifunović i glumica Mirjana Karanović
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 24. emisija

  Gosti: Zoran Đinđić iz DS, publicista Desimir Tošić, Vladeta Janković iz DSS, profesorka Mirjana Miočinović, Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Šta se to događa

  SPS ulazi u koaliciju sa DS-om, DSS bledi i nestaje sa scene, a radikali se cepaju, ništa manje nego na pitanju pristupanja evropskim integracijama. Šta se to događa?

• Živeti sa Zoranom Đinđićem

  Pet godina nije bilo dovoljno da institucije dođu do nalogodavaca ubistva premijera Srbije dr Zorana Đinđića. Na isti način institucionalizovani su prikrivanje Ratka Mladića, opstrukcija suđenju počiniocima zločina na Ibarskoj magistrali i ubistva bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića. Isti je institucionalni okvir nedavnog divljanja rulje koja je u gubitničkom transu zapalila nekoliko ambasada zemalja s kojima Srbija ima potrebe da dalje razvija odnose saradnje i prijateljstva.