Dakle, poslanik izabran na listi partije ili koalicije (proporcionalni sistem) a ne pojedinac zaokružen na listiću (većinski sistem), postaje jedini VLASNIK svog mandata. Tako mandat postaje neka vrsta lične imovine. Imovina je očigledno pokretna jer je poslanik nosi u sebi, ona mu se ne može oduzeti ali praksa pokazuje da je on može prodavati, i to više puta. Ne vredi trošiti reči kao što su odgovornost i moral na poslanike čija politička uverenja traju kraće od trajanja njihovog mandata. Jedan od njih javno izjavljuje da nije ni pročitao program svoje nove stranke. Verovatno je zauzet čitanjem programa svoje sledeće stranke. Nadam se da će se njihovo „sad il’ nikad“ pretvoriti u „sad i nikad više“.

Međutim, mene u celoj priči zanimaju kupci. O njihovom moralu, poštenju i poštovanju demokratskih procedura niko ne govori. U ovom slučaju kupci su političke partije koje kupuju mandate ali pri tom ne postaju njihovi vlasnici jer oni i dalje ostaju neotuđivo vlasništvo poslanika. Nešto kao zakup stana - Izdaje se poslanik, cena ta i ta, vernost do tri meseca...

Po obavljenoj kupoprodaji te „demokratske“ partije/kupci naprasno zaboravljaju „volju građana izraženu na izborima“ i trijumfalno, na velika zvona, obaveštavaju javnost da su postale parlamentarne stranke! Bez učešća na izborima. Neke od njih opravdano, jer u vreme izbora nisu ni postojale. Ovakav pristup demokratskim institucijama sigurno je rezultat ozbiljnih ekspertskih analiza i računica. Naime, učešće stranaka na izborima, kampanje, šetnje po Srbiji, veoma su skupe a pritom je rezultat potpuno neizvestan. Ovako lepo kupiš gotove, već izabrane poslanike. Tačno znaš koliki ti je budžet - koliko para, toliko muzike, tj. toliki poslanički klub.