Vukovar, Sarajevo, Srebrenica, s jedne, i Ivan Stambolić, s druge strane, imaju nečeg zajedničkog. Oni su žrtve jednog istog zla – pomahnitalog srpskog nacionalizma i velikodržavlja. Vukovar, Sarajevo i Srebrenica žrtve su njegove genocidnosti; Ivan Stambolić, pak, žrtva je unutrašnjeg političkog zločina koji je, jednako kao i genocidnost, od takvog nacionalizma nerazlučiv. Ako su drugi narodi morali da nestanu da bi se ostvario san o srpskoj Jugoslaviji ili Velikoj Srbiji – svejedno – onda je isto tako morala da nestane i ona Srbija čiji to san nikada nije bio i koja je u njemu, naprotiv, oduvek videla nesreću nesagledivih razmera. Ivan Stambolić je, sticajem istorijskih okolnosti, u jednom trenutku postao simbol te Srbije i zato je morao da nestane. Tragična sudbina Ivana Stambolića je tragična sudbina Srbije - manjinske ali ipak Srbije – koja je ovu zemlju morala zadesiti onda kada je u njoj pobedio nacionalizam.

Ali, sa Ivanom Stambolićem trebalo je uništiti ne samo simbol druge Srbije nego i svedoka njenog postojanja. Kao što je sa Sarajevom, celom Bosnom, trebalo uništiti i simbol zajedničkog života i svedočanstvo o tome da je takav život itekako moguć. Druga Srbija koju je simbolisao Ivan Stambolić i ideja zajedničkog života koju je simbolisala Bosna dve su strane jedne iste neporecive istorijske istine, koja se jedino zločinom može opovrgavati. Jedna bez druge one ne postoje. Vreme će pokazati da li će ta istina odoleti nasilju koje se nad njom vrši ili će, naprotiv, zločin učiniti da laž postane istina, a istina laž.

Više puta je rečeno da je Ivan Stambolić neugodan svedok. I doista, on svojom životnom pričom razbija u paramparčad lažnu sliku naše novije prošlosti, koju pobednički nacionalizam u Srbiji neprekidno slika već punih 15. godina. Svaki detalj u tom konstruktu, Stambolićeva istorija iz temelja dovodi u pitanje – pukim činjenicama, hronologijom dogadjaja, jednostavnom logikom.

Njegova ispovest je prvorazredno svedočanstavo o dubinskim uzrocima raspada i rata u Jugoslaviji. Ona će nam nepobitno pokazati da, ako i nije bila “najtragičniji”, Osma sednica nije bila nimalo bezazlen dogadjaj u našoj istoriji. Daleko od običnog unutarkomunističkog obračuna u borbi za vlast, ona je označila radikalan otklon od dotadašnje nacionalne politike srpskih komunista i početak ostvarivanja drugog, u osnovi suprotnog programa – etnonacionalističkog i velikodržavnog programa, kog je Stambolić nazvao "memorandumskom" politikom i već na samom početku zla, ocenio kao In memoriam Jugoslaviji. Bio je to stari srpski nacionalni program, onaj koji je prethodio pobedi komunista u Jugoslaviji i koji je oživljen nakon Ustava iz 1974. Na njemu je Milošević, bezrezervnom podrškom “antikomunista”, uspeo da u Srbiji izbriše svaki trag komunističko-antikomunističke podele.

Za Stambolića, Jugoslavija je značila sporazum ravnopravnih naroda; za Miloševića, ona je podrazumevala dominaciju Srba, ako treba i po cenu rata i genocida. Izmedju takve dve nacionalne politike nema dodirnih tačaka. Zato, Stambolić i Osma sednica svedoče o tome da odgovor na pitanje (dis)kontinuiteta treba tražiti ne u odnosu prema komunizmu - pitanje tog odnosa u ovoj zemlji nikada se ozbiljno nije ni postavilo - nego u odnosu prema programu velikodržavnog etnonacionalzma. Stambolić je doista neugodan svedok, koji nam kazuje da je suštinski diskontinuitet u Srbiji napravljen dolaskom, a ne odlaskom Miloševića sa vlasti, te da je mera promene u Srbiji nakon Petog oktobra na prvom mestu mera otklona od projekta sa kojim je Milošević pobedio Stambolića. Bez tog otklona promene mogu postojati samo kao farsa ili kao iluzija – ne i kao stvarnost. Stambolić na to podseća i zato se ne treba čuditi što je nastupanjem doba odgovornosti njegovo svedočenje za neke postalo nepodnošljivo. Ali, utoliko je veća i njegova važnost, za sve one koji traže putokaz u procesu samoosvešćenja.

U jednom trenutku komunističke istorije Srbije, Ivan Stambolić je, sticajem različitih okolnosti, postao nosilac politike koja se može odrediti kao jedna od istorijskih alternativa moderne Srbije. U čemu je sadržina te alternative?

Ključni sukobi u modernoj istoriji Srbije odvijali su se na tri plana. Ono što njih bitno karakteriše, je to da su medju sobom povezani i, drugo, da predstavljaju fenomene dugog trajanja.

Prvi i verovatno ključni sukob odvijao se na planu opredeljenja za jedan od dva moguća strateška pravca srpske nacionalne politike, koje su političari s kraja XIX i s početka XX veka dosta precizno odredili kao "srpski" i "srbijanski". "Srpski" je značio svesrpsku nacionalnu politiku, usmerenu ka svenacionalnom državnom ujedinjenju, koje predstavlja prioritet državne politike i kome se podredjuju pitanja unutrašnjeg društvenog razvoja, kao sto su kultura, materijalno blagostanje, individualne slobode, zakonitost i slično. Drugi pravac, onaj koji su onovremeni političari nazivali "srbijanski", i sam je težio svenacionalnom državnom ujedinjenju, ali je unutrašnji razvoj, po značaju stajao ispred pitanja granica. Što je još važnije, u okviru ovog drugog strateškog izbora, "srbijanskog", vremenom je kao rešenje srpskog nacionalnog pitanja prihvaćena jugoslovenska opcija, a potom, kada je Jugoslavija već stvorena, u okviru takve – mogli bismo reći moderne političke tradicije - prihvaćena je ideja federacije. Ona prva, "srpska" nacionalna politika nikada nije, bar ne iskreno i stvarno, prihvatila ideju federacije, već je Jugoslaviju doživljavala kao proširenu srpsku državu. Ivan Stambolic je bio nosilac "srbijanske " politike.

Drugi veliki sukob koji obeležava modernu istoriju Srbije jeste sukob različitih koncepata društva i države – sukob izmedju, najuopštenije rečeno, kolektivističkog i individualističkog poretka. To je sukob koji se u istoriji Srbije ne isrcrpljuje u, nama savremenicima poznatoj istorijskoj alternativi: komunizam ili kapitalizam. On je znatno stariji i trajniji, ima različite modalitete i latentno ili otvoreno, manje ili više zaoštren, traje neprekidno od sedamdesetih godina XIX veka sve do danas. Ivan Stambolić je delovao u okviru komunističkog pokreta, ali je pripadao onoj – mora se reći ne naročito snažnoj njegovoj struji koja je svoju privrženost jugoslovenskom komunizmu daleko više razumela kao privrženost njegovom federalnom modelu, a daleko manje, ili nimalo, kao pristajanje uz projekt kolektivističke i egalitarističke zajednice.

Konačno, treći veliki sukob koji neprekidno traje u Srbiji poslednjih sto godina predstavlja borba za prevlast izmedju legalnih, odnosno ustavnih institucija vlasti - onih koje su podložne kontroli javnosti, s jedne, i vanustavnih institucija političke moći, na prvom mestu vojske, crkve, partijske nomenklature, vodje, s druge strane. Ovaj sukob predstavlja jedno od najmarkantnijih i najvažnijih obeležja moderne istorije Srbije. Ovaj sukob, koji se odvija i dan-danas, bio je najpogubniji po život Ivana Stambolića. Ali, uvek je bio i ostao najpogubniji i za Srbiju.
Helsinška povelja, jul-avgust 2002.

reč na promociji knjige "Koren zla" Ivana Stambolića, 2002.
Helsinška povelja, jul-avgust 2002.

Povezani članci:

• 13,3 razloga za sreću

  Gosti: Petar Luković, novinar, Ivan Milenković filozof, Svetlana Slapšak, profesorka antropologije i Nikola Samardžić, istoričar
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Šestoprsti predsednik

  Svi ti prsti, svejedno da li ih je bilo tri ili šest ili, računajući slugu Vuka, dvanaest, bili su namenjeni Bušu koji je – gle, nesreće! – sedeo dva reda niže, ali je to, ipak, nekako video, maltene se uzbudio, samo što nije bombardovao Srbiju zbog tog Hrabrog Gesta našeg još Hrabrijeg Predsednika. 

• Banalizacija zločina

  Čemu smo proteklih dana, povodom »misterioznog hapšenja« lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića, prisustvovali: dobro režiranoj predstavi za uveseljavanje naroda ili... 

• Brčko 1992 – van svake sumnje

  Kroz prozor vidim more civila pobijenih oko policijske stanice, oko hotela Posavina, njih je toliko bilo, da Adolf nije mogao od leševa da prođe kroz grad.

• Da li u Srbiji treba inkriminisati osporavanje ratnih zločina?

  U državama koje sa oklevanjem prihvataju ograničenje slobode govora, bilo je osuda zbog izazivanja rasne i etničke mržnje. Kanadski profesor Kigstra je 1984. godine bio optužen da je na predavanjima osporavao holokaust i iznosio antisemtiske tvrdnje, uključivši ih i u materijal svoga kursa. On je osporio ustavnost odgovarajuće odredbe kanadskog Krivičnog zakona, tvrdnjom da ograničava slobodu izražavanja. Međutim, Vrhovni sud Kanade je zauzeo stav da se u ovom slučaju radilo o opravdanom ograničenju slobode izražavanja, te da je odista izvršeno krivično delo širenja rasne mržnje.