Konačno je laknulo onima koji su se već mesecima pitali zbog čega srpski režim ne definiše "ratne ciljeve Srbije". Pre nekoliko dana dobili su definitivan odgovor. "Ratni ciljevi Srbije" sve vreme ratnih sukoba ostali su neodređeni zbog toga da bi svaki ishod mogao da bude prikazan kao pobeda politike srpskog režima. Ako čitamo poslednja saopštenja SPS-a, koja ponavljaju Miloševićevu argumentaciju, zaokruženu u otvorenom pismu Babiću, cilj nacionalne politike Srbije je zapravo oduvek bio dolazak plavih šlemova na srpske teritorije u Hrvatskoj. Kada akademici SANU budu proučili ovu novu poslanicu, verovatno će smisliti uverljivu argumentaciju da ubede narod kako je dolazak plavih šlemova vrhunac srpskog nacionalnog programa od Garašaninovog "Načertanija" do "Memoranduma" i Miloševićevog Pisma.

Ima tu, naravno, i jedan mali problem. Ako je uspostavljanje mira glavni cilj Miloševićeve politike u Krajini, zbog čega je mir posle rata bolji od mira pre rata? Zar samo zbog onih par hiljada vojnika sa plavim šlemovima, koji treba da nadgledaju par hiljada kvadratnih kilometara teritorija nekadašnje Vojne granice? Ako su tamošnji Srbi u svakodnevnoj životnoj opasnosti od hrvatskog režima, ko može verovati da će ih zaštititi nekolicina vojnika, uz to, ne preterano motivisanih da ostave svoje kosti na Balkanu? A ako je opasnost tako mala da su i oni dovoljna garancija, onda se postavlja pitanje smisla rata koji je vođen.

Naravno, iako sa najvišeg mesta, tj. iz Miloševićeve "kneževe kancelarije", nikada nije saopšten politički cilj Srbije u ratu, svima je jasno da se tu nije radilo baš o čistom apsurdu, tj. o ratu čiji je jedini cilj da se rat završi. Bilo je i te kako ratnih ciljeva. Saopštavali su ih funkcioneri srpske države, vladajuće stranke, publicistički portparoli vlasti, ratni komentatori SPS-ove TV, itd. Crtale su se čak i karte, neuvijeno se govorilo o "našim novim zapadnim granicama". Prvi broj "Epohe", glasila SPS-a, bio je tematski. Naravno, posvećen pitanju o "našim novim granicama". Dovoljno je reći da socijalistički geopolitičari nisu škrtarili kada je trebalo zaokružiti ono što po "etničkom, istorijskom i svakom drugom pravu" pripada "nama".

A bivši potpredsednik bivše Vlade potrošio je na desetine minuta u najglavnijim TV-dnevnicima (poglavito TV Novi Sad) da bi narodu objasnio da Hrvatska nije Hrvatska, nego da su ono što mi mislimo da se Hrvatska u stvari sastoji od Dalmacije, Hrvatske i Slavonije. A ono što nije hrvatsko (Dalmacija, Slavonija), to može da bude naše.

Neizdrživa i sramna beše ta geopolitička onanija, to svakodnevno užareno topografisanje, intimizovanje sa nikad ranije pomenutim zaseocima po Slavoniji. Popaljeni ratni izveštači u nezaobilaznim maskirnim uniformama su sa toliko oduševljenja govorili o Borovu Selu, da je malo nedostajalo pa da ga predlože za glavni grad neke Krnje Jugoslavije, ili bar Proširene Srbije.

Zanos je prošao, akademici posramljeno sklanjaju geografske karte sa svojih pisaćih stolova, jastrebovi postaju golubovi. Trebaće izvesno vreme da svojim rođacima, komšijama, studentima, prolaznicima objasne da su oni zapravo oduvek bili za "plave šlemove", protiv besmislenog rata, za mir i razumevanje među narodima. Ali, uspeće oni već svima da razlože da se nisu promenili oni, nego okolnosti, da njihova politika nije doživela poraz, nego pobedu.

Međutim, notorna je činjenica da srpska stvar danas stoji daleko lošije nego pre hrvatskog rata, a da je pozicija Hrvatske danas znatno povoljnija nego na početku jugoslovenske državne drame. U tom ratu su, kako trenutno stoje stvari, izgubili i Srbija i Srbi izvan Srbije.

Ozbiljno je ugrožen njihov kredibilitet u bilo kakvim međunarodnim pregovorima. Njihova verodostojnost u Jugoslaviji na najnižoj je tački otkako postoje politički kontakti između balkanskih naroda koji žive na ovom prostoru. A sve to je rezultat politike S. Miloševića.

Srpski režim nije mogao da bitnije utiče na ponašanje Tuđmanove vlasti, niti da amortizuje njene iracionalne poteze. Ali, mogao je da vodi jasnu i doslednu politiku, koju bi svi razumeli i koja bi se dala prevesti na jezik međunarodnih normi i konvencija. Umesto toga, ova politika je bila nepredvidiva, nejasna, neiskrena, nasilnička, neartikulisana, nekomunikativna. Po svojoj osnovnoj pozi ona je bila maksimalistička. Pošto smo najbrojniji i najjači, biće onako kako mi kažemo. Ko neće milom, hoće silom. Opijenost fiktivnim kvantitetom, metafizika brojeva, i to na najvulgarniji način, tako što se instrumentalizovao broj vlastitih sunarodnika, zbrajao se sa brojem bojevih glava i artiljerijskih oruđa, i sve to suprotstavljalo "ostatku sveta", dekadentnoj Evropi, trulom Zapadu.

Iz svega toga mogla je da proizađe samo nesreća. Tako se i desilo. Omnipotencija Viteza od Osme sednice, koji je Evropu pobrkao sa Centralnim komitetom SK Srbije, a Buša sa Stambolićem, završava se kao vežbanje u klečanju i kajanju. Sada je manji od makovog zrna onaj koji je još nedavno hteo da koriguje Cara Lazara, i da dokaže da je carstvo zemaljsko Srbima na dohvat ruke.

Kao što u svom hvalisanju nije poznavao meru ni granicu, tako je i u kajanju izgubio smisao za ukus. Postao je veći katolik od Pape, i dobrovoljno na sebe preuzeo obavezu da "urazumi" Babića, koga je sam stvorio prema vlastitom liku. Nije mu bilo dovoljno da ga se odrekne, da zaniječe bilo kakvu vezu sa njim, da prepusti plavim i svakim drugim šlemovima da izađu sa njim na kraj. Ponudio se da lično obavi taj zadatak jer, kao što je poznato, uvek je imao inicijativu, još dok je bio bankarski činovnik.

Maksimalistička nacionalna politika Slobodana Miloševića izduvana je kao prazan balon. Ne samo što je promašila sve svoje ciljeve, nego je kompromitovala i diskreditovala i sam pojam srpskog nacionalnog interesa. Fatalni krug je na taj način zatvoren. Pošto je srpski nacionalni interes predao u ruke bogovima rata, Milošević je došao do tačke u kojoj svaki zahtev za mir znači negiranje ili prećutkivanje srpskog nacionalnog interesa. Zbog toga ne iznenađuje što se u njegovom predugačkom pismu Babiću ni jednom rečju ne pominje pravo srpskog naroda na samoopredeljenje, svuda gde taj narod živi na kompaktnim teritorijama i sa etničkom većinom. Čovek koji je svima probio glavu neobičnim zahtevom da svi Srbi žive u jednoj državi, sada u ime Srba iz Krajina odustaje od zahteva da se slobodno izjasne u kojoj državi žele da žive.

Ovim razvojem je srpski nacionalni interes dospeo u kritičnu situaciju. Možda čak u opasnost da bude potpuno poništen, da se na zvaničnim međunarodnim mestima glasno ne pominje, kao da je neka nepristojna i skaredna reč. Dospeli smo u situaciju da se izvinjavamo što smo Srbi, da se pravdamo ili izbegavamo sve razgovore na tu temu.

Jedini put iz ovog ćorsokaka jeste put destrukcije Miloševićevog pojma srpskog nacionalnog interesa. Neophodno je, najpre, pokazati da ovaj interes, ni u jednoj svojoj dimenziji, nije u nekoj vezi sa represivnim, nasilnim ili čak ratnim sredstvima. Srpski nacionalni interes, kao interes naroda koji nije etnički ni teritorijalno homogen, po svojoj suštini traži demokratska sredstva svoga ostvarenja.

To, naravno, ne znači da miroljubivost treba tumačiti kao odustajanje od svih zahteva koji se tiču kolektivnog identiteta. Zahtev Srba u pograničnim regijama Hrvatske da budu izuzeti od nadležnosti buduće hrvatske nacionalne države u potpunosti je legitiman i ni u kom slučaju ga ne treba odbaciti kao ratnohuškački. Time što je u Briselu izjavio da srpsko pitanje u Hrvatskoj nije teritorijalno pitanje, Milošević je zajedno sa prljavom vodom rata iz korita izbacio dete nacionalnog interesa. Jer, naravno da je pitanje Srba u Kninu jedno teritorijalno pitanje. To što ga je Milošević pokušao rešiti ratom, i to ratom protiv celog sveta, govori nešto o samom Miloševiću, a ne o tom pitanju. Glatko pretvaranje Srba u nacionalnu manjinu hrvatske nacionalne države ne predstavlja prizemljenje maksimalističke teorije o "svim Srbima u jednoj državi", nego odustajanje od legitimnog prava jednog naroda da u trenutku državne transformacije slobodno odluči o vlastitoj državnoj organizaciji. Jastreb nije postao golub, nego krtica.

Očigledno, glavni problem nisu odluke koje Milošević danas donosi, u tom smislu što bi te odluke mogle biti ispravne ili pogrešne. Glavni problem su pogrešne odluke koje je godinama donosio i koje se samo delimično mogu anulirati, i to samo njegovim bezuslovnim odlaskom. Drugim rečima, Milošević danas, pa da mu je na raspolaganju i sva pamet sveta, može da donese samo jednu jedinu ispravnu odluku – da ode. Sve druge odluke su pogrešne.

Stav, januar 1992.

Povezani članci:

• 37. emisija

  Gosti: sociolog Slobodan Inić, reditelj Vida Ognjenović, arhitekta Bogdan Bogdanović, Borka Pavićević iz CZKD, Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju, novinar Petar Luković, profesorka Mirjana Miočinović, otac Sava Janjić, Mimoza Ahmetaj, patrijarh Pavle, Slobodan Milošević, publicista Desimir Tošić, reditelj Dušan Makavejev, pisac i slikar Mileta Prodanović, antropolog Jelena Đorđević, dramski pisac Biljana Srbljanović, reditelj Milutin Petrović, novinar Dragan Babić, prevodilac Drinka Gojković, Momčilo Trajković iz Srpskog pokreta otpora
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• All stars parada

  Za manje od dva sata, pred nečim što je nekada bilo Savezna skupština, a sada je nejasno šta je, usred teritorije koja je nekada bila država, a sada je još maglovitije šta je, trebalo bi da počne Veličanstveni Narodni Miting u organizaciji «Vlade i parlamentarnih stranaka».

• Bol one stvari

  Tobože mrtvi Slobodan Milošević – navodno umro i navodno sahranjen – opet veselo i raspoloženo, kao što samo on ume, zajebava Srbiju: na prvom zasedanju nečega što se zove Narodna skupština i što je počelo da radi nakon kraće tromesečne pauze jer se, očigledno, Srbiji nigde ne žuri, Slobodanu Miloševiću dvaput je odata pošta s ukupno dva minuta ćutanja (hrvatski: 2 x 1 minut). Prvi put su to uradili socijalisti, sami u sali Skupštine, a reprizu su obavili kad se sala napunila: njima su se u stojećem položaju pridružili Šešeljevi radikali – dok su ostali poslanici sedeli, spavali ili bili van ove mrtvozorne prostorije.

• Grob prepun sreće

  Bez obzira što su ga kao kanarinca sahranili usred bašte, u dvorištu, Slobodan Milošević se ovih dana odlično oseća. Mogu da se zakunem da se u grobu rimom okreće od sreće, povremeno se grohotom smeje, prezadovoljan časnom presudom Međunarodnog Suda Pravde (MSP) da Srbija „nije kriva za genocid“ iz čega je izvukao sasvim ispravan zaključak da ni on uopšte nije kriv i da je diletantski budalasto umro jer bi ga drugi Haški sud nakon presude prvog Haškog suda verovatno oslobodio svake nepostojeće odgovornosti.

• Jugoslovenska komisija za istinu i pomirenje

  Događaji u Srbiji s kraja prošlog i početka ovog veka ne mogu se razumeti ako se, pored ostalog, ne odgovori i na ova dva pitanja: a) kako je moguće da se režim SPS-a i Slobodana Miloševića...