Peščanik - Pledoaje za petu Jugoslaviju

Pledoaje za petu Jugoslaviju

24.01.1990.

Prva Jugoslavija nastala je u Versaju, druga u Jajcu, treća na Brionima. Nastanak četvrte, u kojoj trenutno živimo, delociran je. Važnu ulogu tu su odigrali Ljubljana, Novi Sad, Titograd, ali sada ne kao sedište dvoraca ili dvorana za sednice, nego kao centri kolektivnog delovanja, sa svojim ulicama, trgovima, i što je najznačajnije, sa svojim stanovništvom. Ako bi ova promena značila početak jednog novog trenda, mogli bismo očekivati da će u eventualnom nastanku neke nove Jugoslavije po prvi put u njenoj istoriji autentični predstavnici svih njenih građana odlučivati o tome kako ona treba da izgleda.

Još jedna promena desila se na relaciji između prve i četvrte Jugoslavije. Mogli bismo je označiti kao prelazak sa modela piramide na model kruga. On je naznačen već u brionskoj Jugoslaviji. Pre toga je vlast u državi bila strogo centralizovana. I to u revolucionarnoj Jugoslaviji mnogo više nego u "nenarodnoj". Uprkos deklarativnom federalizmu, nije bilo govora o nekoj kontroli, ili čak konkurenciji. AVNOJ kao utemeljenje federalnog poretka samo je prazni mit, jedan od najpraznijih u našoj istoriji, prepunoj mitova.

Piramida moći transformisana je u krug moći onog trenutka kada je, u procesu koji se odvija između 1965. i 1971, moć počela da se taloži u republičkim vrhovima. Neko će reći da su i republičke države organizovane po načelu piramidne hijerarhije, i to je tačno. Međutim, komunikacija između novih nosilaca moći poprimila je formu kruga. Protok se prekida ukoliko neko od učesnika odbije da učestvuje.

"Rušenje AVNOJ-ske Jugoslavije" kako neki doživljavaju storniranje brionskog sporazuma, samo prividno predstavlja razbijanje forme kruga. A u stvari je njeno intenziviranje, ubrzavanje, i to takvo da se mnogima od toga vrti u glavi. Četvrta Jugoslavija ni u kom slučaju ne crpe svoju energiju iz podsećanja na prvu, nego iz naslanjanja na treću. Ona naprosto povlači konsekvence iz geometrijske transformacije piramida/krug. Na Brionima je, privremeno, konstruisana groteskna figura, nastala spajanjem vrha piramide i kruga. Kada je onaj vrh i fizički nestao, krug je po prvi put mogao neometano da funkcioniše.

Nije potrebno posebno dokazivati da, uprkos svim opisanim inovacijama, osnovni konstrukcioni problemi Jugoslavije nisu rešeni. Delimično zbog toga što je materijal koji bi trebalo povezati veoma raznorodan, ali delimično i zbog subjektivne nespremnosti da se ta raznorodnost uvaži kao osnovni problem, i da se traže adekvatna rešenja za njega.

U Jugoslaviju kao zajedničku državu ulaze narodi čiji se nacionalni programi nalaze u različitim fazama formulisanja i realizacije. Ne samo što je Jugoslavija zakasnela država "zakasnelih nacija", nego, uz to, zakasnelost nacija nije simultana. Bilo bi jednostavnije da je nacionalna država voz, koji je otišao, i time ujedinio sve putnike koji su ostali na peronu, nezavisno od toga da li su zakasneli pet minuta ili pet sati. Oni bi se tada mogli dogovoriti da staničnu zgradu pretvore u svoj trajni smeštaj. Međutim, pravi haos nastaje ako neki od putnika potajno veruju da će njihov voz ipak stići, i da je smeštaj privremen. Počinje međusobno sumnjičenje, evidentiranje prtljaga, stvaranje koalicija, iz straha ili iz želje da se stekne preimućstvo.

Bili bi neophodni veoma precizni mehanizmi kontrole moći da bi se decenijama nataloženo nepoverenje postepeno, u procesu socijalnog učenja, moglo razgraditi. To pre svega znači da bi svi izvori moći morali biti transparentni i obuhvaćeni ustavnim i pravnim poretkom. Naravno da bi i tada bilo društvenih grupa i regija koje bi sebe smatrale oštećenima, ali njihovom doživljaju nedostajala bi svaka intersubjektivna evidencija. Na taj način, nezadovoljstvo ne bi neposredno pogađalo samu formu države, nego bi se ticalo konkretne distribucije moći i privilegija.

Danas je u Jugoslaviji relativno lako postići saglasnost u pogledu toga da bi efikasna ustavna i pravna država mogla rešiti veliki broj naših problema. Ova široka saglasnost kompromituje rešenje. Kada i komunisti počinju da govore o pravnoj državi, onda nešto nije u redu, ili sa komunizmom, ili sa pravnom državom. Pošto nam je do koncepta pravne države stalo, najbolje bi bilo da ga više ne pominjemo, jer ako to činimo u isti glas sa komunistima, izgubićemo i njega, kao prethodno i pojmove demokratije, socijalne pravde, autonomije. Neophodno je skicirati konkretne korake transformacije ka normalnoj državi, korake kod kojih se smanjuje prostor za demagošku saglasnost (kakva trenutno vlada u pogledu pravne države ili višepartijskog uređenja).

Prva država jugoslovenskih naroda bila je potpuno slepa za trajno krizno žarište, sadržano u pomenutoj okolnosti različitih agregatnih stanja nacionalnog osećanja tih naroda. Druga ih je kao narode deklarativno priznala, ali je, još mnogo manje nego prva, raspolagala skromnim sredstvima za ispoljavanje autentičnih interesa i za njihovo regulisanje. U njoj je sve bilo ideologija, od prvog člana Ustava do poslednje stranice dnevnih novina. Brionski obrazac, konačno realizovan u četvrtoj Jugoslaviji, daje narodima (koje naziva nacijama) punu suverenost, oduzimajući je u podjednakoj meri građanima i državi. Međutim, i pored ovako ekstremnog naglašavanja "nacionalnog subjektiviteta" ništa danas nije tako očigledno kao nacionalna nezadovoljstva. Kao da je brionska afirmacija jugoslovenskih "nacija" proizvela upravo suprotan efekat, njihovo totalno ugrožavanje! Kako to treba razumeti? Da li su u pravu oni koji rešenje vide u razvlašćivanju "nacija" i u vraćanju, tj. dodeljivanju suverenosti građanima i državi? Drugim rečima, da li bi klasični koncept demokratije (u kome građani putem svojih predstavnika odlučuju, a država se brine za sprovođenje tih odluka) predstavljao rešenje naših teškoća?

Najpre je potrebno bliže razmotriti naizgled paradoksalnu vezu između "nacionalnog" afirmisanja i "nacionalne" ugroženosti. Šta je to afirmisala "nova" Jugoslavija, i na koji način je to učinila? Kome je dodelila suverenost? U Glavi III Ustava iz 1946, u kojoj je reč o "Osnovnim pravima naroda i narodnih republika", u članu 9 je suverenost jasno dodeljena republikama. Doduše, ne tako dosledno kao u Ustavu iz 1974. Međutim, za našu argumentaciju je značajno redukovanje naroda na teritorijalno određenje, tj. na "republiku". Kao što je "narodna suverenost" iz Glave II istog Ustava u sledećem koraku transformisana u suverenost "radničke klase" i njenih istorijskih predstavnika komunista, tako je i suverenost jugoslovenskih naroda pretvorena u suverenost "republika". Time je izvršena dalekosežna konceptualna priprema za stvaranje nacionalnih republičkih država i za pretvaranje Jugoslavije u konfederaciju. Ovo ne bi bilo ništa nepoželjno, da je predstavljalo jasnu i svesnu odluku autentičnih i slobodno izabranih predstavnika jugoslovenskih naroda. Umesto toga, "istorijski predstavnici" su iza fasade večnog "bratstva i jedinstva" na svoju ruku "prekrajali Jugoslaviju".

Lako je uvideti zbog čega transformacija etničkog suvereniteta u republički suverenitet nužno vodi stvaranju nacionalnih (republičkih) država. Ako je u definiciji jugoslovenskih naroda teritorija preovlađujuće određenje, ne može se sprečiti da iz spoja teritorije i suverenosti ne nastane suverena država.

Ova jednačina ne bi bila tragična (makar i što je njen stvarni smisao decenijama prikrivan), kada bi se pojmovi naroda (kao etničkih grupa) i republika bar približno poklapali. U nekom takvom slučaju, koji važi samo za Sloveniju, teritorijalno fiksiranje etničke suverenosti zaista bi moglo da olakša artikulisanje interesa. Jugoslovenski narodi, smešteni u svoje republike, tada bi zaista sklapali ugovore, kako to diletantski sugeriše AVNOJ-ski mit. Međutim, to nije slučaj. U Jugoslaviji u kojoj je dovršeno afirmisanje "nacija" kao nacionalnih republika odjednom raste osećanje ugroženosti "nacija". To nije paradoks, nego nužna posledica AVNOJ-skog koncepta.

Pošto se etnička geografija Jugoslavije ne poklapa sa njenom republičkom geografijom, svi narodi koji ne žive u "svojim" republikama počinju da strahuju za svoja kolektivna prava. Uz to, njihov strah aktivira reakciju u republikama u kojima žive, pošto ih taj strah može pretvoriti u " petu kolonu" njihove matične "republičke države". Ta reakcija ponovo deluje povratno, pojačavajući onaj strah, i tako u nedogled. Afera se komplikuje time što sve etničke grupe i nemaju svoje teritorije (pa se onda pomoću terminološkog bastarda "narodnost" posredno uključuju u igru, kao što je slučaj sa Albancima) ili se za postojeće regionalne celine konstruišu etnički identiteti (kao što je slučaj sa muslimanima u Bosni).

Da bismo se bar približili nekom iole racionalnom rešenju ovog haosa, moramo se vratiti polaznoj situaciji. Nju karakteriše nužnost da se uz individualna građanska prava priznaju i prava naroda kao etničkih kolektiva. U državnoj konstrukciji prve Jugoslavije bila su priznata prva prava, u drugoj Jugoslaviji ni prva ni druga. Građani tu po definiciji političkog uređenja nisu mogli da budu priznati, a priznanje etničkih grupa je u konstrukciji države zamenjeno priznavanjem "narodnih republika". Ovo je načelan prigovor, tj. potpuno je nezavisan od konkretnog pitanja o faktičkoj "nacionalnoj politici" koja je vođena unutar te državne konstrukcije (tj. pitanja da li su neki narodi bili posebno privilegovani, a neki posebno hendikepirani, i u kojim periodima su to eventualno bili).

Ukoliko bi trebalo zadovoljiti zahtev za priznavanje građana i za priznavanja etničkih kolektiva, pojam naroda (današnji netačni, ali uobičajeni pojam "jugoslovenskih nacija") mora se konstrukcijski jasno osloboditi njegove teritorijalne komponente. Jugoslovenski narodi su etničke grupe, nezavisno od toga da li su teritorijalno kompaktne, i nezavisno od toga da li izvan Jugoslavije postoje države u kojima takođe žive članovi tih etničkih grupa (što posebno važi za Albance i Mađare). Svi oni moraju dobiti mogućnost da neposredno i na saveznom nivou zastupaju svoje etničke interese, a ne da to čine posredstvom "svojih" (ili "tuđih") republičkih država, kao Albanci posredstvom Srbije, ili Srbi posredstvom Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Šta bi, dakle, zadovoljavanje zahteva za priznavanje prava etničkih kolektiva značilo u svojoj poslednjoj konsekvenci? Ništa drugo nego uspostavljanje Veća naroda, i to istog onog Veća koje je uspostavljeno već u Ustavu iz 1946. (članu 52), ali je, kao što smo videli, mađioničarskim trikom pretvoreno u Veće "narodnih republika". To Veće bi odlučivalo o svim pitanjima od značaja za kulturni identitet etničkih kolektiva koji žive u Jugoslaviji. Svako onaj ko je makar i površno pratio dinamiku nacionalnog pitanja u Jugoslaviji, zna da bi te rasprave bile u visokoj meri političke, a ne samo "puko" kulturno-istorijske (kao što ni pitanja jezika, obrazovanja, izdavaštva itd, nisu nepolitička).

Uz uvažavanje činjenice o formiranim regionalnim (republičkim) identitetima, Skupština pete Jugoslavije sastojala bi se od tri veća: Veća građana, Veća republika i Veća naroda. Kompetencije među njima morale bi biti jasno i strogo podeljene, da bi bio sprečen transfer moći i da bi se olakšalo odvajanje različitih dimenzija problema (ekonomskih, regionalnih, kulturnih, etničkih, verskih itd.).

Odvajanje pitanja o pravima etničkih kolektiva od pitanja o republičkom (teritorijalnom) statusu, kao i preklapanje kolektivnih identiteta preko teritorijalnih granica, na funkcionalno nužan način vodi novom tipu integracije jugoslovenskog prostora. Takvu integraciju ne može obezbediti samo načelo građanskih prava, jer ono nailazi na (smatram opravdanu) skepsu onih etničkih kolektiva koji sebe doživljavaju kao ugroženu manjinu. Proces integracije, ukoliko do njega uopšte treba da dođe, tj. ukoliko je Jugoslavija još uvek vrednost za većinu njenih stanovnika, mora da započne tamo gde je i najviše ugrožen, tj. kod pitanja o efikasnom regulisanju međusobnih odnosa etničkih kolektiva.

Pretpostavljam da bi osnovni podsticaj za nastanak pete Jugoslavije, ali i osnovna prepreka za to, mogli da dođu iz Srbije. Neteritorijalno priznavanje etničkih prava trajno i uverljivo bi rešilo problem Srba koji žive izvan Srbije, i kojima trend ka konfederaciji izgleda kao neposredno izručivanje samovolji etničkih većina republika u kojima žive. Jasno je da se ovaj problem ne može rešiti nikakvim novim centralizovanjem Jugoslavije, a pogotovo ne "izvoženjem revolucije".

S druge strane, mnogima bi integracija albanskog stanovništva, koje je danas rascepkano između Srbije, Makedonije i Crne Gore, pobudilo asocijaciju na Veliku Albaniju. Međutim, takva bojazan, ma koliko inače bila realistična, ne sme da spreči unutrašnju transformaciju Jugoslavije. Jer, moglo bi nam se desiti da spoljašnje zidove građevine utvrđujemo i podupiremo, dok istovremeno propada građevinska supstanca, koju ti zidovi zapravo treba da štite. Ta "supstanca" nije samo Jugoslavija, u tom smislu da bi pitanje unutrašnjeg uređenja Jugoslavije bilo odvojeno od pitanja o stanju njenih delova. Bez unutrašnje transformacije, brze i dosledne, raspašće se ne samo Jugoslavija (što možda i nije najveći problem), nego će patologija, koja je zahvatila sve njene delove, nastaviti da deluje i u raspadnutim segmentima.

Dakle, u interesu svake pojedinačne regije, svakog pojedinačnog naroda, svakog socijalnog kolektiva, je to da se pokuša sa formiranjem pete Jugoslavije. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga da bi se, posle eventualnog neuspeha (koji bi se vrlo brzo mogao ustanoviti) Jugoslavija definitivno, i bez griže savesti, mogla da raspadne.

Stav, januar 1990.

Povezani članci:

Tekstovi Ivana Torova

Autori