Tekst Vasića bavi se primedbama koje sam, između mnogih drugih, i ja stavio na film «Medijska pozadina…» autora Filipa Švarma i Radoslava Ćebića, kojima sam zamerio što su svojim filmom predstavili kao misteriju činjenicu da su neki ljudi u Vladi Đinđića «samo dva sata nakon ubistva» imali spisak sumnjivih, kasnije i osuđenih atentatora, a da nisu ništa preduzeli da se atentat spreči. Toj činjenici se u filmu iščuđavaju Aleksandar Mandić i Dejan Mijač, kao i novinarka B92, Antonela Riha. Ono što ja zameram autorima je da pitanje koje u filmu postavlja Riha, a koje se nameće i iz izjava Mandića i Mijača: «Kada su sve to odmah posle atentata znali, zašto to nisu sprečili?», ostavljaju bez ikakvog odgovora. Autori filma, nadam se zbog nepoznavanja činjenica, to pitanje ostavljaju da visi u vazduhu kao logično i umesno. Dakle, misterija. Ko je i zašto propustio da spreči atentat? To pitanje, sasvim očekivano, odmah postavlja koproducent i finasijer filma, Tijanić (RTS), ali sada u obliku krivične pijave Specijalnom tužilaštvu za saučesništvo u atentatu onih koji su «znali, a nisu sprečili».

Misterije, naravno, nema. To zna portparolka Specijalnog suda, ljudi koji su učestvovali u suđenju atentatorima, Miša Vasić, poneki vrlo pažljivi čitalac njegove knjige «Atentat»… možda i Švarm i Ćebić. Većina ostalih nasela je na «misteriju». Visokotiražni tabloidi svakako. Pretežni deo televizijskih stanica, naravno na čelu sa RTS-om, bez ikakvog komentara prenosi sadržaj krivične prijave Tijanića zasnovane na senzacionalnoj «misteriji», koju lansiraju Riha i Mandić i Mijač u filmu g.Švarma. Veliki deo javnosti pita se: stvarno, zašto se to ne ispita? Uostalom, zar nije i Dejan Mihajlov to pitanje jednom već postavio - oduvek mi je bio sumnjiv taj Beba.

Meni lično Vasić, doduše «sa žaljenjem», prigovara što učestvujem u toj «suvišnoj aferi». Da mu pomognem, stvar je još gora, ja sam «aferu» i pokrenuo kada sam se, videvši da niko ne reaguje, samoinicijativno javio listu Danas da ponudim da rasvetlim «misteriju»: naravno da je UBPOK imao listu sumnjivih i naravno da nije imao nikakvog dokaza da ih hapsi sve do ranog jutra 12.marta 2003, to je sve utvrđeno na suđenju atentatorima - nema «misterije». Samim tim nema mesta ni krivičnoj prijavi tužilaštvu, jer tužilaštvo sve to odavno već zna.

Zašto sam se javio? Zato što se film bavi pozadinom atentata, kako sam naziv filma kaže. To je ono što i ja pokušavam da činim, to je ono što Specijalno tužilaštvo stalno obećava. Film Švarma plasiranjem svoje «misterije» ta pitanja zamagljuje podgrevanjem propale priče Dejana Mihajlova, koji je tek na sudu priznao da je lagao u «žaru političke borbe». Unošenjem reči «pozadina…atentata» u naslov svog filma, autori sugerišu da filmom otkrivaju nešto do sada nepoznato i značajno u vezi sa ubistvom Zorana Đinđića (čime se može objasniti i velika gledanost). Taj naslov određuje, kako Vasić kaže, «žanr i svrhu» filma). Milioni koji su gledali tu emisiju, naravno, ne znaju činjenice i nisu čitali knjigu Miše Vasića, niti tako pomno pratili suđenje atentatorima. Njima je vrlo uspešno ugrađen lažni crv sumnje. 

«Čak je i Srđa Popović zamerio autorima da u filmu nema raskrinkavanja… to nije bila ni svrha, ni žanr tog filma (videli smo da jeste), pa se stoga ne može uzeti kao dokaz zavere i izdaje.» To je sve.

Moj odgovor g.Vasiću: sasvim suprotno od onoga što on tvrdi, ja zameram autorima filma što u filmu IMA raskrinkavanja. Autori raskrinkavaju, preko «svedoka», Rihe, Mandića i Mijača, da su neki ljudi (Vladimir Popović) i pre atentata znali imena, čak posedovali fotografije atentatora i da su, dakle, atentat morali da spreče («zašto nisu sprečili»). Raskrinkanog je potom, logično, tužio Tijanić, direktor firme koja je film finansirala.

A Švarma i Ćebića nisam optužio ni za «zaveru» ni za «izdaju», već za neprofesionalno obavljen posao, pre svega zato što nisu potražili objašnjenje «misterije» tako što bi čuli i drugu stranu. Zar to nije prvo, zlatno pravilo vaše profesije? 

Svoj članak Vasić je naslovio rečju «Čistunci». To shvatam kao ono «od smrada niko nije umro».

Povezani članci:

• 126. emisija

  Gosti: Leposava Karamarković, predsednica Vrhovnog suda Srbije, Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda Srbije, Svetlana Slapšak, antropološkinja, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Mladen Lazić, sociolog i novinar Miloš Vasić
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 140. emisija

  Gosti: Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Zoran Tomić, profesor Pravnog fakulteta, Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije i novinar Miloš Vasić
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Čistunci

  "Žurba je šejtanovo sredstvo", upozoravaju klasični arapski mudraci. E, pa jedan takav primer neprilične žurbe u kojoj - i zahvaljujući kojoj - su neki ljudi ispali budale bez potrebe imali smo ovih dana. Reč je, naravno, o veštačkoj, nepotrebnoj i prema tome suvišnoj aferi koja je nastala oko dokumentarnog filma Filipa Švarma i Radoslava Ćebića o medijskom aspektu atentata na Zorana Đinđića.
  
   

• EXIT

  Gosti: Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Olga Popović-Obradović, istoričarka, Biljana Srbljanović, dramska spisateljica, novinar Miloš Vasić i Nikola Vitas, astrofizičar
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• General mrtve vojske

  Nije li to baš zanimljivo, kako ta velika, ta blistava i strašna zemlja Rusija, bilo pod obrvama Leonida Brežnjeva ili pod čizmom Vladimira Putina, nekako najlakše i najradije pruža utočište u nevolji odbeglim generalima, vlastodršcima, maroderima, optuženim ratnim zločincima i sličnima sa svih strana? Kada ste čuli da se neki umetnik ili intelektualac sklonio u Rusiju od progona u svojoj zemlji – osim ako to nije neko iz neke živopisne postsovjetske polukolonije?