Zadužbina Ive Andrića i
Toholjeva Mala Azija i priče o bolu

Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.
Ivo Andrić

Žiri za dodelu Andrićeve nagrade odlučio je da to prestižno književno priznanje za 2002. dodeli Miroslavu Toholju za knjigu Mala Azija i priče o bolu.
„U godini čiju prozu je dominantno obeležila pripovetka, knjiga Miroslava Toholja izdvaja se upravo pričama o ljudskom bolu i stradanju. Njegova pripovetka ‘Kolac’,
uz to, ulazi u dijalog s Andrićevom prozom i računa s njom kao svojim podtekstom“, navodi se u obrazoloženju žirija, na čijem je čelu bio JovanDelić.
Tanjug

Moj kulturni identitet realizovao se kao nacionalizam.
Miroslav Toholj


Andrićeva testamentarna volja
 
Navikli smo već na činjenicu da se na našoj književnoj sceni uglavnom događaju stvari mimo razuma i logike. Toliko je to postalo uobičajeno da se odluke žirija dočekuju sa izrazom ravnodušnosti i bespomoćnosti. Zbog čega je to tako? Zbog čega je NIN-ova nagrada postala sinonim za nacionalističku reprezentaciju kulture i sredstvo političke borbe za „očuvanje“ jezika i teritorije? Zbog čega je nekada prestižna Andrićeva nagrada postala institucionalno verifikovanje nižerazredne i nacionalističke šund literature? Možda je žiriranje u čast 110. godišnjice od rođenja Ive Andrića, pod krovom njegove Zadužbine, slučaj koji bi nam mogao pomoći da shvatimo neke aspekte ovog problema.

Zadužbina Ive Andrića, baš kao i nagrada koja nosi njegovo ime, osnovani su „na temelju testamentarne volje Ive Andrića, 12. marta 1976. [...] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat, odnosno zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe.“ Ova Zadužbina ima svoju infrastrukturu, svoj Upravni odbor od devet članova koji imenuje Srpska akademija nauka i umetnosti (predsednik UO je akademik Miroslav Pantić), svog upravnika (pesnik i bivši Miloševićev ministar vera Dragan Dragojlović), ima svoje glasilo (Sveske Zadužbine Ive Andrića), kao i obaveze. Između ostalog, obaveza ove Zadužbine je da sprovede u delo testamentarnu volju zadužbinara, odnosno da deluje u javnosti u skladu sa idejama Ive Andrića i ukupnim humanim kapacitetom koji joj je pre svega ostavio u nesleđe. Ova obaveza je neprikosnovena i podrazumeva se da savetnički bord (tj. Upravni odbor), koji uživa puno poverenje društva i institucija, na najbolji mogući način to nastoji da realizuje. S druge strane, ovaj segment rada Zadužbine je najteže proceniti i kritikovati, jer prevazilazi opseg pisanog dokumenta/testamenta i ulazi u domen slobodne interpretacije Andrićevog dela ili, još teže, Andrićeve ličnosti (za to je verovatno zadužen član UO Radovan Popović), kako bi se na osnovu toga donela posve andrićevska odluka o tome šta je od tekuće književne produkcije zavredelo njenu pažnju i podršku. Sve ovo počiva na apsolutnom društvenom poverenju. Tako je i zbirka pripovedaka Mala Azija i priče o bolu Miroslava Toholja 2002. godine dobila podršku Andrićeve zadužbine. Prošlo je to glatko, bez zluradih komentara (uglavnom) i pokušaja da se razume kako je to Karadžićev ratni ministar informisanja postao andrićevac. Sada već vidim ishitrenu reakciju pobornika legalističkog pristupa kulturi, koji će verovatno reći: Pa šta, Toholj je odličan pisac, ovde se nagrađuje delo a ne politički učinak autora. Sa ovakvim komentarom se možemo složiti, no na nesreću ovakvih komentatora, tu je tekst Male Azije, a on nam može ponuditi vrlo precizne odgovore.


Kult Crne knjige

Miroslav Toholj je napisao deset priča i uvrstio ih u zbirku koja se zove Mala Azija i priče o bolu. Ova knjiga se umnogome oslanja na njegov ambiciozni postministarski projekat koji je objavljen pod naslovom Crna knjiga - patnje Srba u Bosni i Hercegovini 1992-1995 (2000). Moglo bi se reći da je Mala Azija komplementarna sa ovim štivom, iz kojeg crpi poetičke i političke premise, određujući se prema svim bitnim momentima nedavne prošlosti na tlu BiH. Zapravo, radi se o jednom dokumentu koji pretenduje na istinu o minulom ratu i to na onu istinu koju je Toholj zagovarao i kao šef Karadžićeve ratne propagande. Ta „istina“ je zasnovana na premisi o ugroženom i postradalom srpstvu, koja se iz Crne knjige prelila u Malu Aziju (pa i na roman Kuća Pavlovića), a iz nje na širi plan društveno-političkog delovanja. Svi članovi žirija (Jovan Delić, Petar Pijanović i Pavle Zorić) reagovali su pozitivno na Malu Aziju, prepoznajući u njoj upravo ovu dimenziju. Svi kritičari koji su pisali o ovoj knjizi ili su je bar komentarisali (Adrijana Marčetić, Aleksandar Jovanović, Marko Nedić i dr.), ističu autorovo majstorstvo u građenju atmosfere, izuzetnu jezičku veštinu, poetsku sugestivnost i andrićevski podtekst. Naravno, jednoglasno su ukazali na književnu vrednost simboličkog epicentra ovih priča, tj. na stanje bola koje je Toholj uzeo kao polazište za građenje svog narativa. Ali kako zapravo izgleda Toholjeva arhitektonika bola? Od prve priče „Sirotica“ pa do epiloga u vidu literarizovanog naricanja za mrtvima pod naslovom „Ja, tvoja majka, da ti kažem“, Toholj je dosledno razvijao povest o ugroženom srpskom etnicitetu u Bosni, čije je moralno pravo pokušao da pojača aktiviranjem jasenovačkog sećanja („Sirotica“) ili kosovskog mita, i to u Andrićevoj obradi („Kolac“). Ritam svih Toholjevih priča je gradacijski sa obaveznom poentom na kraju kojom se potcrtava, gotovo refrenski, da su Srbi uvek na gubitku. Stoga su junaci ovih priča suočeni sa ratnom stihijom, koja u Toholjevoj interpretaciji pustoši i prazni pre svega njihove identitete. Svaki put kada se ta posuda isprazni, kada kosovska mitomotorika više ne može da funkcioniše kao fundirajući mit na kome počivaju egzistencije Toholjevih junaka, oni se opredeljuju za samoubistvo, za zbeg ili konačni odlazak.

Mala Azija ima i tri zanimljiva ekskursa, koji se realizuju izvan njene teritorije. Radnja jedne priče se događa u Bratislavi („Poslednja verzija“), druge u Rusiji, među dobrovoljcima koji ratuju u Čečeniji (prometejskog naslova „Raspeti na Kavkazu“) i treće u Srbiji („Dnevnik jedne žene“), u ratnom zaleđu, u kome izbegla žena iz Bosne strada kao žrtva kolizije između otvoreno militarnog Karadžićevog i prikriveno militarnog Miloševićevog političkog narativa.


Gde je Mala Azija?

Mala Azija u stvari ne postoji. Ona se samo jednom pominje u knjizi i to u priči „Poslednja verzija“, čiji glavni junak sa radija sluša vesti o ratnim zbivanjima u Jugoslaviji, koju u mislima naziva Malom Azijom. Zbog čega onda Mala Azija ima tako povlašćen položaj u strukturi ove knjige? Ukoliko bismo pratili sve signale u tekstu, mogli bismo da rekonstruišemo teritoriju Toholjeve Male Azije. S njom se sukobljavaju ili od nje beže svi njegovi junaci. S njom pokušava da se obračuna i sam pisac, priznajući naposletku sopstveni poraz. Jedina odstupnica koju on vidi je u perpetuiranju stanja bola. Toholj to čini tako što neprestano varira simboličku situaciju samoranjavanja, koja pre svega ima za cilj da potvrdi našu predstavu o prošlosti, da se nametne kao imperativ sećanja i naposletku da proizvede empatiju i mobiliše čitaoca. Ova situacija je karakteristična za današnje srpsko društvo u kome još uvek nisu otpočeli sistematski procesi ovladavanja traumatičnom prošlošću. Umesto njih, na sceni su očigledne prakse sećanja kojima je Toholjeva književnost došla kao neophodan „rekvizit“. Mala Azija je sva posvećena tome. I kritika to dobro zna. Ali vratimo se još jednom Toholjevom podkontinentu. Kuda se on prostire? Da li je u pitanju samo Jugoslavija? Naravno da nije. Ona je i u Čečeniji. I u Bosni i na Kosovu. Toholj je u jednom intervjuu to nazivao prostorom u kome je deponovano seme islamske militantnosti. Međutim, u zbirci Mala Azija, taj prostor je u sukobu sa realnom mapom savremenog sveta. Očigledno je da pisac aktivira mitske i mentalne mape, želeći da njima objasni sukobe na Balkanu. Toholj pritom pažljivo sugeriše da se kroz koprenu sumorne stvarnosti probijaju signali Otomanskog carstva, koje se posle Kosovske bitke prenelo i na Balkan. Stoga Mala Azija kod Toholja funkcioniše kao kontraprezentski mit kojim on pokušava da nadomesti deficijenciju sadašnjosti. To objašnjava i neke reakcije njegovih junaka, kao što je recimo slučaj u priči „Dnevnik jedne žene“. Junakinja ove priče beleži svoje misli, obraćajući se svom mužu koji se nalazi na ratištu. U jednom času, ona žali što nije sa njim, i tu želju pisac motiviše kulturnim sećanjem na epsku pesmu „Smrt vojvode Prijezde“. Ovakva motivacija je danas gotovo nezamisliva, ali na fonu Male Azije je logična i očekivana, jer janičari su u podrumu a srpsko carstvo propada. Zato junakinja žali što se ne nalazi pored svog muža, gde bi mogla da sluša muziku njegovih topova i raketa.


Kolac delo krasi

Toholj se ne libi političkih realija. Naprotiv, on ih planski ulančava u svoje priče, bilo da amnestira Miloševića ili veliča Karadžića kao pesnika-ratnika i odgovornog političara. Sve ovo je, naravno, posredovano govorom pripovedača, ali se u biti ne razlikuje od onoga što Toholj javno iznosi u medijima. No, to ne interesuje naše kritičare. Oni vole toholjevski štimung. Od svih priča, većina se opredelila za priču „Kolac“, koja je Toholju i donela Andrićevu nagradu. Jer kada se kod nas u književnosti pomene kolac, odmah se podrazumeva intertekstulna veza sa Andrićevim romanom Na Drini ćuprija. To ne krije ni Toholjev narator, koji se, kako to reče Jovan Delić, nalazi u egzistencijalnoj situaciji kao Šeherezada, te je prinuđen da priča. Inače, priču „Kolac“ izdvaja Aleksandar Jovanović kao primer puta kojim treba ići posle Andrića, dok je Adrijana Marčetić karakteriše kao postmodernističko poigravanje s intertekstom. Priča je zapravo ispričana kao pandan otmici muslimana iz Sjeverina. Toholjev pripovedač je krenuo u Višegrad da pomogne svojoj sestri i na tom putu su ga iz autobusa izveli Bošnjaci. Pred smrt, on priča svoju ispovest za koju kaže da je treba shvatiti kao dopisano, poslednje poglavlje romana Na Drini ćuprija. U toj rekreaciji Andrićevih motiva, Toholj daje paradigmatičnu zloupotrebu književnog teksta. „Kolac“ rekapitulira čitav niz negativnih stereotipa o Osmanlijama, Bošnjacima i Bosni: krvav novac je tu gde god su Osmanlije, džamije su podignute na mestu hrišćanskih bogomolja, sa promenom boga u koji vjeruju mijenja se i karakter ljudi, Mehmed Sokolović je ponizio svoje zemljake, veliku je nesreću na naš narod bacila sjenka višegradske ćuprije, bosanski toponimi (npr. Dušče) čuvaju sećanje na zlodela koja su počinili poturčenjaci (dušenje, tj. davljenje srpske dece). Na kraju priče, pripovedač preuzima glas kolektiva (koji je šest vekova odolevao islamizaciji) pozivajući svog arhineprijatelja da ga ubije kocem (aluzija na mučeničku smrt Radisava iz romana Na Drini ćuprija). Da li je otvoreno pozivanje na jedinog jugoslovenskog nobelovca kao i otvoreno manipulisanje njegovim tekstom bilo dovoljno da kritika u ovoj priči prepozna humani kapacitet Ive Andrića? Pritom, glas Toholjevog pripovedača je izrazito monološki, a sam pripovedni iskaz denotativan. Ne treba previše razmišljati da bi se dokučilo šta je pisac hteo da kaže. A on je zapravo amputirao univerzalnost Andrićevom romanu, priključivši se genetičarskoj praksi koju su svih ovih godina vrli andrićolozi pokušavali da podignu na nivo književno-teorijske discipline.


Andrićeva kolajna na Karadžićevom reveru
 
Miroslav Toholj je pored Nemanje Mitrovića bio jedan od najtalentovanijih pisaca skupine koja je sebe nazivala mladom srpskom prozom. Njegova rečenica nije bila na tragu Milorada Pavića, dok je njegov umetnički senzibilitet nadilazio puku želju za eksperimentisanjem tekstom. Regresija koja je nastupila kod ovog pisca razlikuje se od one koja je zahvatila autore koji su krenuli putem obnove vizantijskog romana. Postavlja se pitanje kada se to dogodilo. Sam Toholj nas o tome obaveštava u jednom razgovoru koji je sa njim vodio novinar Jovan Janjić. Tom prilikom je pisac posvedočio da su njegovi kontakti sa Radovanom Karadžićem još tokom osamdesetih bili izuzetno prisni. Naime, dok je radio na rukopisu svog romana Gospodar srca (1986), Karadžić mu je dao nekoliko profesionalnih sugestija koje su mu pomogle da napiše kraj romana. Da li je njegov žalac ispustio otrovnu dozu nacionalizma u Toholjev tekst, ostaje da se utvrdi. U svakom slučaju, pripovedač je od tog dobao počeo da se menja. Na kraju Gospodara srca opisuje se vreme ekshumacije starog Koševskog groblja, kada pripovedač traga za posmrtnim ostacima svoje tetke Anje. Na kraju Male Azije, majka iznosi zemne ostatke svoga sina iz Grada kojim je apsolutno ovladalo maloazijsko stanje. Na kraju Gospodara srca, pripovedač izlazi iz groba, dok na kraju Male Azije zauvek ostaje u njemu, obnarodujući svoj dvostruki poraz: kao političara i kao pisca. Zanimljivo je da ovo Toholj piše u godinama u kojima neprestano teku ekshumacije srebreničkih žrtava. Takođe je interesantno da je žiri Andrićeve nagrade u ovakvom tekstu prepoznao učinak Andrićevih ideja. Kritičar Aleksandar Jerkov je jednom prilikom uporedio Toholja sa Knutom Hamsunom. Zna se da je Hamsun u jeku svog oduševljenja fašizmom poslao svoju Nobelovu medalju Gebelsu na dar, izgovarajući se da nema ništa drugo da mu pokloni. Ne bi me čudilo da je svoju Andrićevu plaketu Toholj prosledio Radovanu Karadžiću, u znak duboke odanosti i zahvalnosti. Kao vrhunski doprinos „srpskoj stvari“.

Na kraju ostaje pitanje: Kakvu nam je to poruku poslao Andrićev žiri donoseći ovakvu odluku? I još nešto. Da li je naše poverenje u književne institucije još moguće?

Danas, Beton, 08.01.08.