Real Audio Stream

MP3 Stream

MP3 Download

Svetlana Lukić: Dobar dan, ako uopšte nekoga ima s one strane radio aparata. Ulice su prazne, ljudi su masovno izbegli u vikendice, na selo, obrću preostalo meso po Košutnjaku, Adi i Avali. Avala se za 1. maj pušila od roštilja, kao u vreme rušenja avalskog tornja. Pola grada je negde otišlo - ljudi će jednom otići i više se neće vraćati.

 

Našoj državi bi se isplatilo da pola nas padne u hibernaciju, da ih manje koštamo i da ne zapitkujemo zašto je propao jučerašnji sastanak trojke u sastavu Koštunica, Dinkić, Tadić. Izgleda da Koštunica ni po koju cenu neće da se odrekne Velje Ilića, što je sasvim razumljivo, jer već dve godine tvrdi da je to njegov najbolji ministar. Još manje razloga Vojislav Koštunica ima da se odrekne svoje pretorijanske garde, koju vode Jočić i Bulatović. Jedino utešno je to što čak i diktatori umiru - Tito je, na primer, umro na današnji dan pre 26 godina.

 

Na današnji dan pre godinu dana prekinuti su pregovori sa Evropskom unijom. Miloš Aligrudić kaže da je za to kriva Evropska unija i da je Srbija ispunila sve uslove za članstvo. On i ljudi slični njemu, koji su izmileli ispod nekog kamena posle 5. oktobra, zaista nemaju razloga da se žale na Evropsku uniju. Oni već jako dugo žive tamo. Oni su ravnopravni članovi Evropske unije, njihove plate su kao u Evropskoj uniji, njihova ljudska prava su kao u Evropskoj uniji, njihove žene, deca, svastike, kumovi, psi i mačke žive u Evropskoj uniji, njihovi audiji poštuju pravila o zagađenju koja važe u Evropskoj uniji. Šta mi još hoćemo? Da i mi malo živimo u civilizovanom svetu? E, nema kolača za sve.

 

Njihova učiteljica, Mirjana Marković, je to davno objasnila - u Srbiji su siromašni samo zli ljudi, koji iz pakosti prema otadžbini ne žele da žive lepo. Ta bolesnica i ta kučka sada uživa u moskovskim večerima, a i ovi će jednom da zapale kod nje, kada više u BIA, MUP-u i ostalim naoružanim paravojnim formacijama ne budu imali zaštitnike.

 

Kada su u ovo doba prošle godine ti ljudi rešili da prekinu flert sa Evropskom unijom, nama to nije bio alarm da izađemo na ulice. Milion Turaka je ove nedelje izašlo na ulice Istambula, pola miliona Turaka je izašlo na ulice Ankare da kaže NE svojim islamistima. Milioni ljudi koji sebe zovu Ataturkovom decom se tako bore za opstanak sekularne države. Na predsedničke izbore u Francuskoj je izašlo 85 odsto glasača, jer znaju da birajući između Sarkozija i Roajalove biraju između dva pogleda na svet, biraju svoj put na duže vreme. Mi se sprdamo sa pregovorima o sastavu vlade, jer nam njihovi akteri ne pokazuju u čemu se zapravo razlikuju. Sa DSS-om je jasno, oni nam prosto ne daju da živimo. Oni stvaraju prostor za klerofašističke grupe, koje će se ovih dana skupljati po Lazaricama, beogradskim ulicama, da zveckaju lancima, bezbol palicama i kašikarama. Virtuelni G17 plus nam daje da živimo onoliko koliko njima preostane. Ispada da je Demokratska stranka naša jedina nada, da moramo da se uzdamo u Borisa Tadića. On mora da shvati da je sada bitka kod Vaterloa i da mora da požuri ili će se ona odigrati i bez njega i bez nas.

 

Tadić me podseća na jednog Napoleonovog generala, zvao se Gruši. Sticajem okolnosti, jer su mnogi pravi Napoleonovi generali već bili mrtvi, Gruši je po prvi put dobio samostalnu komandu. I u jednom danu Gruši je iz vojničke hijerarhije stupio u francusku istoriju. Kada je Napoleon napao Engleze, Gruši je dobio zadatak da nađe i spreči prusku armiju da se priključi Englezima. Desetine hiljada poginulih pokrivalo je blatnjavi Vaterlo i postalo je jasno da će bitku dobiti onaj koji prvi dobije pojačanje. Grušijevi oficiri nagovaraju generala Grušija da se okane potrage za Prusima i krene da pomogne caru. Ali ovaj ne sme da preuzme tu odgovornost, njegov zadatak je da goni Pruse i on ne želi da bilo šta rizikuje. Gruši je nastavio da traži Pruse, a Francuzi su izgubili bitku kod Vaterloa.

 

Ovo je Peščanik, na početku emisije slušate Dragoljuba Stošića iz Slobodnih sindikata. On vas podseća na 1876. godinu, kada je počeo generalni štrajk u Čikagu.

 

Dragoljub Stošić: Protesti u Čikagu su eskalirali 3. maja 1876, policija je pucala, četvoro demonstranata je poginulo, osmoro ljudi je proglašeno kolovođama, četvoricu su streljali, jedan se posle torture obesio u zatvoru. Posle nekoliko godina odvratnog tretmana u kazamatima, preostala trojica su izašla na slobodu. I mi posle toga ovako proslavljamo taj praznik, pevamo vođama i okrećemo prasad. Ta slika blagostanja je lažna. Kada pogledaš iz daljine, Avala se stvarno puši od roštilja, Košutnjak pun, prepuna je Ada Ciganlija, ali u pitanju je mali deo ljudi u moru nesrećnika koji su bez posla ili koji rade na crno. Većina najugroženijih ljudi je tih dana radila. Živimo u zemlji u kojoj se slobodno može reći da su oni ljudi u Čikagu umrli uzalud. Ovde su zaposleni taoci ludačkih rukovodstava ogromnih sindikata. Samostalni sindikat izvede 4000 ljudi sa zahtevom da se što pre formira vlada, jer ako se ona ne formira, njima će biti lošiji uslovi rada, a oni to kao ne mogu da trpe. Ti lepo vidiš da je to instrumentalizovano, jer nedostaje osnovni sastojak takvih protesta - nema policijskog kordona. Njih 4000, a nigde policije, pa to je toliko providno da je bljutavo. S druge strane, imaš neku lažnu alternativicu u Nezavisnom sindikatu, čiji se predsednik bez trunke blama pre neki dan pojavio na konferenciji za novinare sa onim julovcem, Ratom Ninkovićem, koji je predsednik Unije poslodavaca. I njih dvojica su nam saopštili dobre vesti. Prva je da su učestvovali na nekakvom međunarodnom skupu, a onda nam Branislav Čanak, sav presrećan, u predvečerje 1. maja, saopštava da ih je primio predsednik vlade - ne znam koje vlade, ali radi se o Koštunici - on ih je primio da čuje šta ih muči u poslednje vreme, pa da se to ispravi kada bude formirana vlada, da radnici više nemaju problema. A najveću zamerku koju dični Branislav Čanak ima na ministra za rad i zapošljavanje je taj što instituciji socijalno-ekonomskog saveta nije obezbedio prostor.

 

Naši studenti organizuju tribine tipa Nož, žica, Srebrenica na Pravnom fakultetu u vreme kada francuski studenti podržavaju protest protiv pogubnog člana zakona o radu, koji su francuski vlastodršci probali da im uvale. U ovoj zemlji sindikati su protestovali da bi odbranili pravo Slobodana Radulovića da nastavi da pljačka C market i njih same. Radnici Robnih kuća Beograd su se setili da treba da protestuju onda kad Robnih kuća više nije bilo, a dok je imalo šta da se brani, oni su branili one koji su doveli do toga da oni ostanu na ulici. Kada su prekinuti pregovori koji su se odnosili na naš eventualni ulazak u Evropsku uniju, to sindikatima nije bilo bitno, to nije bio razlog za protest, koga to interesuje, nema veze što nam je tehnologija zarđala i što nemamo svežeg novca da izvršimo restrukturiranje. Nije vredno protesta to što se članica sindikata u Gornjem Milanovcu ubila, jer je, kada je kao samohrana majka izgubila posao, zapala u beznađe. Umiru i ljudi u štrajku glađu, ali ni to nije razlog za protest. Imali smo skandalozan slučaj privatnih prevoznika u Beogradu, kada su oni koji za njih rade na crno, koji su bedno plaćeni, tražili da njihovi poslodavci dobiju veći profit. Trebalo je da dođu bolnička kola i da ih sve zajedno odvedu u ludnicu.

 

U toku je završnica suđenja ovima koji su ubili Zorana Đinđića i pada mi na pamet kako je na prvoj godišnjoj komemoraciji u Sava centru, Miroslav Mišković došao sa svojom svitom i kako je najviše rukovodstvo Demokratske stranke ponizno i servilno išlo za njim. I taj čovek je seo u prvi red. I šta je posle toga trebalo očekivati, kako će se odvijati to suđenje, kako ćemo mi posle toga živeti. Uzeo je 200 miliona maraka u dinarskoj protivvrednosti iz primarne emisije i nikada to nije vratio. Toliko sam razumeo iz ove stidljive inicijative, koja je izgleda pokrenuta na mig Amerikanaca, da treba nešto preduzeti u vezi sa njegovim monopolom. Postavlja se jednostavno pitanje - zbog čega se to sada pokreće, je l' zbog toga što je on finansijer Demokratske stranke, zbog toga što je finansirao kampanju Nenada Bogdanovića za gradonačelnika. Vidim da radikali kukaju kako su sve domaće banke upropašćene i prodate, a njihove pare stoje u Intesa banci Miroslava Miškovića.

 

Kako zaista misle da nam objasne to što će Vojislav Koštunica biti predsednik vlade i što će najverovatnije Jočić ostati ministar policije? Trebalo bi napraviti akciju vraćanja pasoša u vladu Srbije, jer šta će nam pasoši? Bilo bi dobro da im uz te pasoše damo i spisak želja: koje zemlje da obiđu u naše ime i šta da nam odande donesu. Bio sam na okruglom stolu u pres centru vlade Srbije, na kojem se razgovaralo o kontroli budžeta. I tamo čujemo da vlada Srbije 4 godine nije podnela izveštaj skupštini o trošenju para. U isto vreme su zatvarali ljudima kioske zbog toga što nisu izdavali fiskalni račun od 100 dinara. Ali kada malo bolje pogledaš, oni u stvari nisu imali kome da podnesu taj izveštaj, jer republički odbor za finansije vodi čovek koji je elektroinženjer, a njegov zamenik je građevinski inženjer. Reč je o elektroinženjeru Nenadu Bogdanoviću i građevinskom inženjeru Radetu Obradoviću iz DSS-a. Rade Obradović se na toj konferenciji žalio kako oni u odboru za finansije mnoge stvari nisu mogli da urade, jer nisu imali tim koji bi im u tome  pomagao. Na moje pitanje njemu i Đeliću, koji je takođe bio prisutan, da li je tome možda doprinelo i to što su oni nekvalifikovani da rade taj posao, Đelić je odgovorio da je potpuno normalno da elektroinženjer bude predsednik odbora za finansije republičke skupštine, a da njegov zamenik bude građevinski inženjer. Nije me mrzelo da se raspitam i saznao sam da je to moguće, mada nije preporučljivo, ali pod uslovom da je čovek koji nema kvalifikacije završio postdiplomske studije koje se odnose na funkciju koju obavlja.

 

Dinkić je proglasio velikim uspehom svog ministarstva nekakvih milijardu evra, koje su prevremeno vraćene Međunarodnom monetarnom fondu. Nisu oni to vratili zato što ne žele da budu dužni i zato što odgovorno servisiraju svoje obaveze, nego su ih vratili zbog toga da MMF više ne bi imao kontrolu nad njima. Jasno je kao dan da oni ne žele da idu u tu Evropsku uniju, jer je njima lepo ovako. Mi smo jedina zemlja u regionu koja nije dobila olakšice viznog režima. Čak ih je i Albanija dobila. I onda nam ona vesela domaćica, Tanja Miščević, prvo saopšti kako će to biti potpisano i onda ode tamo i vrati se neobavljena posla bez trunke blama. Svi su dobili vizne olakšice, sem Srbije i Bosne i Hercegovine. Sada nam ponovo najavljuje neke datume, kao biće to u redu. Postavlja se pitanje zbog čega je tom Aligrudić dozvoljeno da uopšte putuje u svet, zašto oni njega tamo primaju, šta će on u Briselu? To je čovek koji kaže da su oni krivci zato što mi nećemo da isporučimo Ratka Mladića. Ali šta je Miloš Aligrudić, mali miš koji je glasnogovornik nekakvog mračnog centra moći, u koji je pitanje da li uopšte zalazi, nego mu stigne neki zadatčić koji on izvrši na onaj svoj licemerni način. Goran Matić je opet počeo da se pojavljuje i da nam drži slovo, onaj bivši legendarni ministar informisanja. Vuk Drašković je jutros u Kažiprstu izjavio da on ne zna koliko će još biti ministar, da ne zna kada će biti formirana vlada i da ništa od njega ne zavisi. Verovatno od njega ne zavisi ni to da li može da podnese ostavku ili ne. Eto, tako nam je.

 

Kada čoveku prijatelj saopšti da ga žena vara, on počne da ga mrzi. Banalan je primer, ali on bi prosto ubio onoga koji mu je doneo lošu vest i svedok je njegove sramote. Često vidim da me ljudi ne vole, jer sam svedok njihove gluposti. Neke stvari već stvarno spadaju u domen psihijatrije. Kako možeš da objasniš to da na svakom drugom zidu u Beogradu stoji da si Srbin ako pišeš ćirilicom, da je Šešelj heroj, da je Mladić heroj, da je Srebrenica oslobođena onda kada smo pobili sve one ljude. Kao jeste, to je bilo, možda nije toliko, ali i oni su nas. Šta me briga šta su oni radili, u smislu da to oni treba da rasprave sa svojom svešću i savešću. Ispadaš nepatriota, čovek koji mrzi svoj narod. Pa pogledaj kojom brzinom i količinom ovde kulja prljavština, kao iz neke ogromne odvodne cevi. Ko se još seća pet principa, šestog principa i nultog principa? Ljudi iz organizacije G17 plus, koji su izmislili taj idiotski šesti princip, objašnjavali su ga kao podelu odgovornosti. Alo bre, ljudi, bili su izbori, ljudi su glasali kako su glasali i šta nam sada pričate.

 

Tu opet imamo naše čuveno ALI, kao kada se pomene Srebrenica ili neka druga prljavština koju smo napravili. I ti isti koji su pričali o šestom principu misleći kako su napravili savez sa Koštunicom, sada vide da sa Koštunicom nema saveza, da on ima savez samo sam sa sobom. Sada odjednom oni ne traže ništa, jer im je verovatno tamo neko rekao - slušaj bre, bando lopovska, za onu Nacionalnu štedionicu ćete svi da idete u zatvor, samo ako pomenete bilo koje mesto u vladi. Dobićete ono što ćete da dobijete i neću da vas čujem - i oni se ponašaju u skladu sa tim. I ti to sve gledaš, to se vidi, ne može da se sakrije. Bljutavo je i odvratno i neka se nose svi zajedno.

 

Od celog TV prenosa završnih reči na suđenju za atentat na Zorana Đinđića, imao sam želju da čujem samo jednu od njih, završnu reč Srđe Popovića, koji je u Peščaniku prošle nedelje objasnio zašto nije dozvolio TV prenos svoga obraćanja. Meni je logično sve što je rekao, i užasno i strašno; ti vidiš da je sve to istina, jer smo svi bili svedoci tih stvari. Ali kada ih sakupiš i poređaš u jedan užasan niz, teško je slušati sve to čega smo bili svedoci i što se još uvek događa. A grozomorne završne reči onih tipova, koji su aktivni ili dojučerašnji visoki funkcioneri DB-a u liku branilaca i optuženih, ne samo da je teško podneti, nego ti vidiš i da je sve besmisleno. Oni te navode na pomisao da ovoj nesreći nema kraja. Znaš, kada čuješ da tebi, recimo, prisluškuju telefon, ali da Legiji nikada nisu i da se Zoranovom obezbeđenju prisluškivao telefon, da su oni bili praćeni, ali da ovi drugi nisu, prosto ti dođe da zapitaš ljude - dobro bre, je l' vidiš koliko su oni ljudi pobili, koliko će još da pobiju, jesi li svestan toga da se nekakve spodobe sa nadimcima kao što je Budala slobodno šetaju, najverovatnije po ovom gradu.

 

Neprekidno se stvari koje nam je teško da prihvatimo, posle nekog vremena pokazuju kao potpuno tačne i postaju naša svakodnevica. Znači, ti ljudi se šetaju po ovom gradu i vreme je da se opredeliš - da li hoćeš da živiš kao krpa, kao jedna slina, što bi rekao ministar za kapitalne investicije, ili ćeš da se pobuniš protiv toga i da zadržiš ono zrno ljudskosti koje imaš, pa šta god da se desi. To jeste ozbiljna dilema za one koji to zrno u sebi cene, a za one koji ga ne cene to pitanje je vrlo lako rešivo. Zaista mi se čini da je ova situacija danas mnogo podmuklija, nejasnija, bljutavija, pokvarenija i prljavija nego što je ikada bila.

 

Ja ne znam kako Boris Tadić misli da nam objasni da će sa onima za koje se opravdano sumnja da su bili inspiratori te priče, sada da formira nekakvu vladu i da će se ta priča nastaviti. Čemu mi sada treba da se nadamo? Da će se nekakvi ljudi staviti pod kontrolu, da neće biti korupcije, da će se pokazati iskreno pokajanje u odnosu na ratne zločine. To što Srđa Popović kaže da će se čekati neko drugo suđenje, meni u prevodu znači da moraju da se čekaju neka druga vremena, ako su ta vremena uopšte moguća u Srbiji. Postojalo je neko zrnce nade, i možda ono još uvek postoji negde duboko u meni, da ta Demokratska stranka nije potpuno propala. Ali ako Demokratska stranka pristane na to da Vojislav Koštunica bude predsednik vlade, a čuveni Jočić ministar policije, onda mi nema druge nego da zaključim da Boris Tadić ima niži čin u hijerarhiji državne bezbednosti. Kada kažem - državne bezbednosti, to mi je sinonim za taj neki suludi, mračni centar moći, koji tamo negde postoji, a mi ne znamo ni gde je, ni ko su ti ljudi. Znači, on ima niži čin i samo je pion koji mora da sluša šta mu se govori. Ja nemam drugo objašnjenje. Ili neka oni izađu, pa neka nam kažu da to nije tako, neka kažu zašto sve mora da bude tako kako jeste.

 

Svetlana Lukić: Oni su izašli i rekli da oni moraju da budu konstruktivni, da nam je potrebna vlada u trenutku kada se odlučuje o budućnosti Kosova i da je to realan odnos snaga među njima.

 

Dragoljub Stošić: Dobro, to je upućeno ciljnoj grupi koja je spremna da to prihvati kao objašnjenje. Ja govorim o stvarima za koje smo se mi zalagali i obraćam se onima koji malo misle. Ako ti nekome formiraš svest da je patriotizam pobiti ljude koji nisu tvoje vere ili nisu pripadnici tvog naroda, neki ljudi će to da slede i da urade, kao što su i uradili. Ali ako sto puta dnevno objašnjavaš da si zaista iskren u nastojanjima da se priključiš svetu i trenutno važećim civilizacijskim dostignućima, ovaj narod ipak nije do te mere glup i izgubljen da to ne bi mogao da razume. To je posao te televizije, tog javnog servisa koji plaćamo, sa sve poskupljenjem od sledećeg meseca. Oni treba da objasne ljudima da nije heroizam isterati milion Albanaca iz njihovih kuća ili pobiti 8000 ljudi samo zato što su muslimani, nego da je patriotizam graditi svoju zemlju, imati zaista kapitalne investicije, davati izveštaje o trošenju para iz budžeta, organizovati školstvo i zdravstvo tako da ljudi mogu normalno da se školuju i da se leče, urediti i umiti svoju zemlju i ovaj Beograd. To je patriotizam, a ne mračna priča koja opravdava zločin. Oni to ne rade i zbog toga imamo ovaj rezultat i on se neće menjati još ko zna koliko izbornih ciklusa, sve dok ne dođe neko pametan i sve to ne promeni. Stanje je zaista neobećavajuće.

 

Kada ti pustiš čoveka da živi sa 100 evra mesečno, šta možeš da očekuješ od njega? Kada ga ti vaspitavaš tako što mu kažeš da smo mi raspeti narod, pa šta možeš da očekuješ? Samo još veću nesreću, nova raseljavanja, seljenja, izbeglice, kampove. Šta uopšte znači to - živela Srbija? Da li to podrazumeva nekoliko stotina hiljada nezaposlenih, obeznađenih ljudi, da li to podrazumeva sve ove redove pred ambasadama za nekakve vize za one nesrećnike koji žele da pobegnu odavde ili za one srećnike koji imaju neki dinar, pa bi hteli da vide još nešto osim ovog blata i kaljuge. Šta uopšte znači to - živela Srbija? Kako posle ova tri meseca zvuči onaj slogan da život ne može da čeka?

 

Svetlana Lukić: A ti lično, kako se nosiš sa svojim gnevom, neraspoloženjem?

 

Dragoljub Stošić: To se valjda oseća u mom glasu. Teško je to kontrolisati. Čovek može da beži u neku knjigu, fizičku rekreaciju, može da se nada, može da proba da nešto sam uradi, da se angažuje negde da bi nešto menjao, ali ja zaista ne pamtim ovoliko zatvorena vrata za bilo kakve nove ideje.

 

Svetlana Lukić: Stvarno smo izgubljeni, to je strašno, u prostoru i u vremenu. Treba da izađem iz zemlje iduće nedelje i već mi je frka. Frka ti je da nabaviš papire, onda odeš tamo na tri-četiri dana, vratiš se i još više se sekiraš. Ne mili ti se ni da izađeš iz zemlje na tako kratko, a tamo se osećaš nepismenim, u smislu da nemaš i ne umeš da koristiš bankovnu karticu. Šta ću ako mi neko ukrade pasoš, kojoj našoj nepostojećoj ambasadi da se obratim. Strah te je da izađeš napolje, bez obzira koliko to želeo, jer sada imaš već opravdane strahove da tamo nećeš umeti da se snađeš.

 

Dragoljub Stošić: Ipak su ljudi iz vlasti ludi i glupi, jer ovo ipak ne može večito da traje i na kraju će im se obiti o glavu. Ako se ovo što mi slutimo kao prave nadžak babe kojima večito ništa ne valja, ako se to na nesreću svih nas jednom desi, a nema kud, moraće, onda će se to i njima obiti o glavu. Onda sledeći 5. oktobar neće biti plišani, onda će neko da završi kao Čaušesku. Oni možda misle da će ovo večito da traje i da im niko ništa ne može. To naravno nije tačno i ja ih stvarno pozivam da malo razmisle o tome, i o njima i o nama.

 

Svetlana Lukić: Kada si pomenuo Čaušeskua, da, u međuvremenu može da se desi svašta, može da se desi da nas neko, mene i tebe i još stotine ljudi pogazi ovde. Pa tako je i Čaušesku vladao.

 

Dragoljub Stošić: Moguće je da će neki od nas stradati i blizu je pameti da se to i očekuje, ali neka znaju da se na tome neće završiti. Čaušesku će morati da plati za sve one u koje je upirao prstom i proglašavao ih izdajnicima, kao što je i onaj pravi Čaušesku platio na kraju.

 

Svetlana Lukić: Bio je ovo Dragoljub Stošić, u nastavku slušate šta se u ponedeljak događalo na promociji Peščanika u Vršcu. Tamo su govorili Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa i Teofil Pančić.

 

Miljenko Dereta: Raspravlja se o tome koje ministarstvo da se dodeli gospodinu Iliću, što je za mene apsolutno razgovor u kojem nijedna ozbiljna stranka ne treba da učestvuje, zato što je to čovek koji je rekao - dajte da kraduckamo malo, to se toleriše. Znači, to je ministar koji hoće da nastavi da krade i sada se raspravlja o tome koje ministarstvo da mu se da, da mu ne bude premalo, da on bude zadovoljan, ali opet da ne krade previše. Stvara se klima navikavanja ljudi na situaciju koja će nastupiti, a to je da neće biti nikakvih promena, pod jedan, i pod dva, da zakon i ustav oko kojega smo se toliko tukli, ne treba poštovati. Nemamo skupštinu, nemamo ustavni sud, nemamo vladu, ništa nemamo, imamo samo grupu ljudi koja se grčevito bori, ne ni za vlast, nego za pare koje ta vlast direktno donosi. Ako sam poslednjih dana video nešto poučno, to su protesti u Turskoj. Milion ljudi je izašlo da brani sekularnu državu. Nažalost, da se sakupe i svi slušaoci Peščanika iz cele Srbije, to bi bilo oko 100.000 ljudi. To je ono što me brine. Čini mi se da pravog pomaka ka stabilnoj državi i demokratiji nema i da nema ni volje za tim.

 

Svetlana Lukić: Vi mislite da je u ovoj situaciji bolje raspisati izbore nego formirati vladu.

 

Miljenko Dereta: Mislim da je izbore trebalo raspisati bar pre mesec dana. U ovakvoj situaciji uvek su bolji izbori, pa neka građani preuzmu odgovornost, pa neka dođu ti strašni radikali, pa da vidimo kako to izgleda, a ne ovako, stalno nam se preti radikalima, a zapravo su ovi sada opasniji od radikala. Ovo je rak kostiju koji iznutra izjeda ceo sistem, a radikali su kao rak kože, bar vidiš od čega si bolestan, pa se lečiš.

 

Teofil Pančić: Razumem rezon kojim se rukovodi gospodin Dereta, ali moram da stavim jedan mali amandman. Ja se najviše na svetu plašim kada građani Srbije preuzmu odgovornost, ništa me toliko ne užasava. Građani Srbije su i devedesete preuzeli odgovornost s poznatim rezultatom, i devedeset druge i u raznim sličnim prilikama i nekako sam skloniji tome da ih što manje nutkam da preuzmu odgovornost. Ja sam došao u pola pet iz Novog Sada u Vršac i špartao dva i po sata po gradu i dolazeći ovamo razmišljao - bože, da li u ovako lepo popodne u ovako lepom gradu mi treba da pričamo o tako strašnim ljudima i temama. Ali to nam je što nam je. To je jedna agonija, koja se još izvesno vreme neće okončati i stvarno ne znam šta je gore, da li je gore da dobijemo ovakvu vladu kakva nam se sprema ili da nastavimo sa ovom agonijom. Ne zaboravite da ta agonija ima i neke nuzpojave tipa - ne zna se koliko još meseci tehničke vlade. Ako idemo na nove izbore, to znači da Koštunica and company nastavljaju da vladaju sami, Koštunica i Velja nekoliko meseci bez ikakve kontrole, a to je jedno strašno stanje. Oni su samo tehnička vlada kada im to odgovara, ali vrlo rado se ponašaju kao vlada sa punim mandatom kada treba prodati Bor ili privatizovati Studio B. Tako da je to stvarno izbor između kuge i kolere i nisam sklon razmišljanju o tome da li je bolje da dobijemo vladu ili da idemo na nove izbore. Zanimljiviji mi je način na koji se ova vlada pravi.

 

Na pomolu je, mada bih voleo da nije, trijumf ideologije i prakse bezobrazluka, dakle, strategija Koštunice i Velje Ilića od 21. januara uveče, od proglašenja rezultata izbora, a to je - mi ćemo se ponašati kao da se ništa nije dogodilo, kao da je Koštunica rođen kao premijer i treba da umre kao premijer i sve drugo bi bilo neprirodno. Mi ćemo se ponašati kao da je Veljino ministarstvo za kapitalne investicije, koje je by the way njegova izmišljotina, oduvek postojalo. Oni sprovode krstaški rat protiv zdravog razuma i čini mi se da su već mnoge ljude anestezirali i ubedili da je to cena koju vredi platiti. Međutim, umesto da DSS tu manu sa neba primi sa ogromnom zahvalnošću i samo kaže - uh, izvukosmo se, oni umesto toga kažu - e ne, to nam nije dovoljno, nego hoćemo i ministra policije. A ja vam kažem, možemo o ovoj dosadašnjoj vladi da mislimo šta god hoćemo, ali ona jeste bila rezultat izbora iz 2004. i utoliko je bila legitimna. Ali sada bismo dobili vladu koja je suštinski politički nelegitimna, pre svega zahvaljujući mazohističkoj popustljivosti Demokratske stranke. Ako svi mi to zajedno dopustimo, onda svi mi imamo veliki problem, a nema ga Koštunica.

 

Da li će Dragan Jočić ponovo biti ministar policije uopšte nije pitanje toga da li se nekome dopada njegova frizura ili to što je on obijao trafike. Radi se o tome da taj čovek za 3-4 godine ministrovanja nije uhapsio Ratka Mladića, da ne idemo dalje od toga. Uprkos tome, Koštunica insistira da Jočić Dragan ostane ministar policije. Dakle, to je direktno prkošenje ne Briselu nego meni i vama, direktno prkošenje interesima građana ove zemlje ili barem onih građana koji ipak misle da ova zemlja treba da ima evropsku budućnost i da su druge opcije obične tlapnje, iluzije i koještarije.

 

I oni koji su na vlasti i oponenti vlasti podjednako erotizuju mase pričama o tome da li je Pera uzeo ovo ili ono, ko šta mažnjava, ko će gde da ide za ambasadora. Kao da smo zaista kao država rešili sve svoje fundamentalne probleme. Je l' možete da zamislite proteste protiv desekularizacije Srbije, a nemojte mi reći da Srbija već godinama ne ide u desekularizaciju i klerikalizaciju. Izađe neka budala na televiziju i kaže - nećemo da se odreknemo Kosova zbog Evrope, kao da je to neko realno pitanje, kao da je stvarno neko došao i rekao - ej ljudi, hoćete li Kosovo ili u Evropu, odlučite se. To nas niko nije pitao, Kosovo uopšte nije u ponudi, u ponudi je samo Evropa, pa je vi hoćete ili nećete. Pravo pitanje je - po čemu se vi, DS, razlikujete od DSS-a. Tadić ide okolo i hvali se onim čime pametan čovek ne bi trebalo da se hvali, a to je da se slaže sa Koštunicom u vezi sa Kosovom. Pa mislim, nemoj mi se hvaliti time. Tvrdite da je to glavno pitanje, da je to pitanje života ili smrti za Srbiju i pri tome tvrdite da se po tom pitanju slažete 100 odsto. Pa super, napravite onda jedinstvenu Demokratsku stranku, kao što ste je imali 1990. I čekaj, oko čega se onda ne slažete? Ne slažete se da ministar policije treba da bude Jočić, nego treba da bude Šutanovac, zašto, zato što je Šutanovac šta, zet Miroslava Ilića? Pa daj mi važniji razlog.

 

Najnačelnije stvari su najkonkretnije stvari, najkonkretnije stvari su najbezveznije stvari. Dakle, mene ne zanima da li je Pera ili Đura veći lopov, mene zanima da li ova zemlja ide ka Evropskoj uniji ili ne ide, zato što je to jedina konkretna stvar, sve drugo je trućanje. Jedina konkretna stvar za moj život je to da li ću ja u dogledno vreme moći da živim iole slično onome kako živi moj kolega i prijatelj, ne u Engleskoj i Francuskoj - u Sloveniji. To je konkretna stvar, koja se tiče mog života. Mojim slovemačkim prijateljima ni za Ameriku nije potrebna viza, a kamoli za Evropsku uniju, čiji su član. I moje kolege tamo imaju prosečne plate 2.000 evra. To je tema. A ako ti nemaš šta da jedeš celog dana, pa ti neko da koricu hleba, pa ti je i to bolje nego da nemaš ništa - kako da vam kažem, to nije relevantan kriterijum za Evropu XXI veka. Znači, neću da bude bolje, hoću da bude dobro. Bilo je sasvim prirodno da za vreme Miloševića opštinski sud u Lazarevcu pokrene postupak protiv Bila Klintona - optuženi Bil Klintonu, ustanite, i onda konstatuju - odsutan. Takva forma nadrealnosti za vreme Miloševića je bila sasvim normalna, jer su ta vlast i ta država bile takve. Ali zar cela poenta 5. oktobra nije bila u tome da se stvari sa glave postave na noge, pa to je bila poenta, ništa drugo, da stvari ponovo budu normalne, ništa više od toga. I ono što je strašno u ovoj zemlji nije to što smo mi siromašniji od ovog ili onog, pa normalno je da smo posle svega siromašniji i još dugo ćemo biti sirotinja, ali ono što nije normalno je da mi živimo u zemlji u kojoj se govori o izdajnicima, stranim plaćenicima, u kojoj ministri vlade koriste taj diskurs kao da je 1995.

 

Danas slušam Kažiprst na radiju B92 i Miloš Aligrudić napravi lapsus i kaže - Građanski savez, a onda kaže - joj, sačuvaj bože. Kao da je ime satanino spomenuo, nekakav tamo Građanski savez. Dobro, koga je ubio Građanski savez, majku mu, pa dobro, je li nekoga ubio taj Građanski savez. I onda pola sata pričaju o tome šta ako propadne ova varijanta, pa što da ne, idemo sa radikalima u vlast. Radikali nisu sačuvaj bože, ali Građanski savez, koji by the way više ne postoji, on jeste sačuvaj bože. Uz tako postavljeno stanje stvari, mi nemamo čemu da se nadamo.

 

Svetlana Lukić: Govori Miša Marković, kolumnista lista Ekonomist.

 

Miloš Marković: Gledao sam na televiziji šta se dešavalo po svetu za 1. maj. Ako još išta znači, taj praznik bi morao da mnogo više vredi u zemljama u tranziciji. Nije više Titovo vreme kada ljudi nisu otpuštani, kada se radilo 8 sati sa pravom na mesec dana godišnjeg odmora, nego se radi 10 i 12 sati, subotom i nedeljom, radi se i s platom i bez plate, radi se i bez uplate doprinosa. Malo je neozbiljno praviti od tog praznika samo prigodnu feštu, koja ljudima služi da okrenu neko prase na Košutnjaku ili Adi Ciganliji. To dosta govori o snazi i ulozi sindikata ovde. Oni apsolutno ne postoje, to su nekakve organizacije za paradu, koje ničemu ne služe, posebno ne svom članstvu. Privatizacija je pri kraju, a u mnogo slučajeva izvedena je na neprimeren način. Ne mislim samo na ono šta se desilo radnicima, mislim i na državu koja je time zaradila nekakav novac, koji je stavila u budžet. Onda nam maše s tim parama i pokazuje građanima kako rastu rezerve, kako će se ulagati u škole i bolnice.

 

Možda je jeres reći, ja razumem da je trebalo popraviti i sagraditi nove škole i bolnice, ali deo tog novca je morao da ode i u nešto što će sutra moći da ga vrati. Imam utisak da je sav taj novac prilično demagoški ulagan da bi se pokazalo kako se, eto, brine o građanima. Kada uložite u nešto što je posao, to se i ne vidi. Svako može da preseče onu traku i da kaže - otvorili smo novi paviljon bolnice, renovirali smo školu i to mnogo lepše deluje kada se prikaže na televiziji, nego ako kažete - pa eto, pomogli smo nekome ko hoće da osnuje neku proizvodnju. Prvi maj je bio prilika da neko otvoreno kaže - u redu je, moje dete će ići u školu koja prokišnjava, ali pomozite mi da moja firma nastavi da radi, pa ću ja vama vratiti te pare i svom detetu ću popraviti školu. U ovoj zemlji praktično niko ne radi, a onda se nije radilo za 1. maj i ljudi su čak spojili celu nedelju, i četvrtak i petak nakon 1. maja. Ostalo je onoliko ljudi koliko ih je ostalo da radi i ti ljudi moraju da na svojoj grbači vuku sve. Dosta licemerno zvuči tim ljudima pričati kako je problem ove zemlje u tome što se ne radi. Problem ove zemlje je u tome što nema posla, nema posla, problem ove zemlje je što nezaposleni nemaju perspektivu da se zaposle. A oni nam kažu - mi još nismo shvatili da u ovoj zemlji mora da se radi. Kako nismo shvatili, nema šta da se shvati, došao je gazda i rekao je - danas radite do 6 ili 8 uveče, tu nema šta da se shvata, može da se gunđa, ali nema šta da se shvata. Postoji još jedna podmetačina, kada se kaže ljudima - radite više, radite više, ne radite dovoljno i zato vam nije dobro. Nije mi dobro pre svega, čoveče, zbog tebe koji mi to pričaš, ti ne umeš da vodiš ovu zemlju, ti nemaš pojma o tome. Ko je danas najnezaposleniji i najmanje radi - skupštinski poslanici, a oni kažu - treba da se radi. Majke ti, neko došao mrtav s posla, uključio televizor, a onaj mu odande priča - treba više da se radi. Pa nosi se, stvarno.

 

Kakva je razlika između ove vlade koja se zove tehničkom i eventualne vlade koja bi bila ista takva, ali u kojoj bi demokrate uzele učešća? Kada čovek pogleda stranke koje pokušavaju to da naprave, pa to je potpuna katastrofa. Ući će Demokratska stranka koja je onako izbeljena, isprana, oni su oprani od svake fleke, ali su, brate, oprani i od svake energije, volje, pameti, bilo čega. Oni su jednostavno oprani, kao da ih je neko stavio u varikinu. DSS je opet najcrnja pojava na političkoj sceni kod nas, verovatno gora i od radikala. Kad čovek samo pogleda tu vertikalu: Koštunica, pa Aligrudić, žali bože prezimena, pa Stojković, to su ljudi koji ništa ne znaju, a voleli bi i trude se da budu cinici. Da bi čovek bio cinik, za to treba imati pokriće. G17 plus pokazuje neku volju i energiju, čak i neko znanje, ali oni su, što bi deca rekla, k'o slon u staklarskoj radnji. Bog otac zna da li je od onoga što oni rade veća korist ili šteta. Ne vidim nijednu od te tri stranke koja bi bila iole korisna za ovu zemlju.

 

Vrlo brzo su se dogovorili da Koštunica bude premijer, ali se jako tvrdo preganjaju oko toga ko će uzeti resor policije. Ako se oni otimaju oko resora policije, to znači da je policija i dalje jaka u ovoj zemlji, kao i razne obaveštajne službe, i da je mnogo važno ko će imati kontrolu nad njima. Ne bih imao ništa protiv da neko hoće da preuzme kontrolu nad njima da bi ih doveo u red, ali jasno je da nije tako. Doći će neko ko će da se prikači tamo i da koristi tu moć, taj uticaj, koji sve te službe i danas imaju. Verujem da je i policiji i obaveštajnim službama svejedno ko će im doći za šefa, jer će oni raditi apsolutno isto kao što su i do sada. Bilo ko iz ove tri stranke da im dođe za šefa neće dovesti tu moć u pitanje i oni će nastaviti da rade onako kako su radili, u svom interesu i u interesu raznih svojih sponzora, koje mi kao obični ljudi i ne znamo ko su, gde su, šta su, ni zašto su. Veliko je pitanje šta će se kada izvući iz neke arhive i onda kontrola nad policijom i sudstvom postaje pitanje nečijeg života i sudbine - možemo te izvući, a i ne moramo. Tako da taj čovek ne može da ima veliki uticaj na policiju, na obaveštajne službe, na sudstvo, ali makar može kao njihov šef da spreči da se o njemu ili njegovim stranačkim kolegama izvuče neka neprijatna stvar, koja bi morala i sudski da se goni. To je neka vrsta defanzivne pozicije svih koji hoće da dođu na ta mesta, a ne ofanzivne i daleko smo od toga da neko hoće da dođe i sredi te službe. Lakše je kontrolisati sve to kad imaš svog čoveka ili si sam na čelu takve službe, nego ako svakog dana treba da uzmeš novine, a i novine su nečije, pa svakog jutra ustaneš i drhtiš da li su oni rešili da te provale ili još nisu.

 

Ja ne znam kako ti ljudi uspevaju da kontrolišu sva mesta na koja stranke računaju. U pitanju je hiljade mesta i ko uspe da razmeni upravnika škole za upravnika pozorišta, upravnika pozorišta za upravnika muzeja, zaista mu se divim na toj računici. S jedne strane, nemam dobro mišljenje o njihovim intelektualnim sposobnostima, ali s druge strane, ako oni uspevaju da kontrolišu hiljade tih papirića koji stoje na stolu, pa - evo tebi ovo, evo meni ono, svaka im čast kako uspevaju to da urade. Čovek ne zna tačno ni kako treba da ih uklanja, ako uopšte ima šanse da ih ukloni. Da li da ih uklanja od glave ili je možda bolje odozdo, ma kako to izgledalo beznačajno. Kada o tome pitate ljude na ulici, oni imaju običaj da kažu - ma mene uopšte ne interesuje ta visoka politika, meni je važno kako živim, da mi bude bolje, da autobusi idu na vreme. Onda izađu na izbore i imaju svoju stranku i raduju se ako njihova stranka ulazi u parlament i očekuju da im se to nekako vrati. Pa neće da ti se vrati, čoveče. Taj kojeg si izglasao ne zna ni da ti postojiš. Da li neko zaista veruje da će da izađe poslanik u skupštini Srbije i da kaže - slušajte ljudi, takse za pijačne tezge su mnogo velike. Ma kakvi, svako od njih vodi visoku politiku - ne damo Kosovo, ne damo Mladića ili damo Kosovo, damo Mladića. On je poslanik, on je ugledni gospodin, neće on da se bakće sa našim problemima.

 

Mi živimo u potpuno paralelnim svetovima. To je glup izraz - društvo se raslojilo. Kada se kaže – raslojilo, podrazumeva se materijalno raslojavanje. Dobro, društva koja su stvarno demokratska su raslojena i materijalno, ali nije to suština stvari. Suština stvari je što ta dva sveta kod nas žive u dve različite zemlje. U jednoj živimo ti i ja svakodnevno idući na posao, u radnju, do bioskopa. U drugoj su ljudi koji sve znaju, na sve utiču, o svemu odlučuju. I oni nam kažu - idi ti slobodno na posao, u radnju, u bioskop, nema problema. Samo u slušaju masovnih nemira oni bi se zabrinuli za to šta se dešava sa ovim našim svetom. Dok se ništa ne dešava, sve je u redu, nema problema. Oni se najviše tuku između sebe, jer tu oni hvataju moć, a izbori, pa dobro, neko će već da dobije izbore, neka izađe sirotinja raja, pa neka glasa za ove ili one. Pogledajte ljude koji su svoje kapitale napravili pod Miloševićem, koje niko posle toga nije dirao. Kada je Karić postao problem, pa onda kada je Dinkić postavio to pitanje, a to što nije moglo da se uđe u kafanu, a da ljudi ne pričaju - brate, oni Karići su lopovi, to se nikoga nije doticalo. Dakle, morao je neko moćan da postavi to pitanje da bi se napravila frka. Javnost se ovde svela na kafanske priče, priče po autobusima, priče penzionera po parkovima i tako.

 

Sinoć sam slučajno gledao na televiziji emisiju o godišnjici prekida pregovora, pa sam opet video onaj snimak kada su ga prepali na slavi i kada je on nagrdio novinare da se to ne pita na slavi, a pre toga je rekao - ne brinite, sve je u redu. I kada je Tadić obećavao da će to da se sredi za deset dana. Prošlo je godinu dana i ljudi toga ne mogu da budu svesni zato što ni jednoga trenutka nisu videli kakva je uopšte korist od pridruženja Evropskoj uniji. Pretpostavljam da se niko nije potresao ni sinoć na informaciju da je u ovom periodu u odnosu na isti period prošle godine u zemlju ušla svega četvrtina ili petina stranog kapitala. Ljudima niko ne objašnjava šta to znači, da je zahvaljujući tom novcu prošle godine otvoreno toliko radnih mesta, a ove godine nijedno zato što tih para nema. Opet ostajemo na nivou paralelnih svetova. Mnogo puta se u tim ozbiljnim zemljama javnost podigla zato što se novac iz poreza davao za nešto sa čime se ta javnost ne slaže. Mi smo dobili one japanske autobuse i Japanci sede tu i gledaju da li su ti autobusi svakog jutra čisti, zašto, pa kaže - nisu naši poreski obveznici za džabe dali pare, mi vam nismo poklonili autobuse da biste ih vi upropastili za mesec dana.

 

Jako je čudna i iritantna ta naša nadmenost, kada znamo da smo niko i ništa u svetu. Tražimo od Rusa da nas podrže u vezi sa Kosovom, ali ne dolazi u obzir da nas oni uslovljavaju svojim ekonomskim povlasticama ovde. Pa čekaj, čoveče, sve košta na ovom svetu. Mi Evropskoj uniji i Americi kažemo - ajde ljudi, dolazite, potrebne su nam investicije, a onda nagrdimo jadnog Cobela. Mi delimo packe, postavljamo zahteve, ništa nismo spremni da damo, ništa nismo spremni da uradimo. Da, i ta priča - mi smo ispunili sve uslove. Pa kako smo ispunili sve uslove? Ne, ispunili smo sve uslove, ali oni nas mrze. Kod nas postoji priča kako su Crnogorci Rusima prodali celu obalu, a nezavisnost dobili od Amerikanaca. Čekaj, stani, majke ti, kako su to oni pomirili Amerikance i Ruse? Rusima su navodno sve prodali, a Amerikanci im obezbedili nezavisnost. Ideš, ideš, ideš, teraš svoje i kada ga ne isteraš, onda te neko mrzi. On ti je kriv u životu, zbog njega kao nešto nisi uspeo, on ti je doveo Miloševića, uveo ti sankcije. Vrlo dobro se zna zašto ti je uveo sankcije. Neverovatno je to nepristajanje da se prizna da u nečemu nisi u pravu. Pre nego što je iko razmatrao Ahtisarijev plan, nego je tek rečeno da je gotov, Koštunica je rekao - mi smo izašli sa jakim i neodbranjivim argumentima. Čekaj, kako su neodbranjivi, to znači da ne mogu da se brane, valjda odbranjivi, neoborivi, tako nešto, to je već i jezički glupost. Posle pet dana Ahtisarijev plan je propao i mi smo ubeđeni da je to tačno. Ubeđeni smo i da smo ispunili sve uslove Evropske unije. Sutra ćemo možda da kažemo da smo ispunili i sve uslove Haškog tribunala. Kako smo ispunili, pa ispunili smo, svakoga koga smo našli predali smo, a koga nismo našli ne možemo da predamo, prema tome, ne znamo šta još tražite od nas. To je kao da čovek igra fudbal, pa kaže - dao sam sve od sebe, ja ne mogu da izgubim. Pa jesi, čoveče, popio si pet golova. A ne, to se ne važi, ja sam dao sve od sebe.

 

U toj vesti da smo ispunili sve uslove za ulazak u EU, stajalo je i to da smo ih ispunili više nego Bugarska i Rumunija, koje ulaze u Evropsku uniju. Pa kakav je to bezobrazluk, oni kao vole Bugare i Rumune, a nas Srbe ne mogu da vide očima. Samo čekam da se, kada jednog dana Rusi i Ameri zarate, sretnu baš na Kosovu polju, jer i to bi moralo preko Srbije da se prelomi. Zašto bi neko išta prelamao preko Srbije? Ako bi sada na ulici pitali kojeg naroda ima najviše na Balkanu, jedno 80 odsto ljudi bi reklo - Srba, normalno. Gledam pre neki dan kviz i pitanje je kojim slovenskim jezikom govori najviše ljudi, a tip 'ladno kaže - srpskim. Tu nije u pitanju neznanje nego umišljenost da smo mi neka sila, pa ako se naljutimo, ne dao bog, kakva Al Kaida, mi ćemo razbiti sve. Ne damo teritoriju, a šta će ti teritorija, ne možeš ni ovo malo što ti je ostalo da izdržavaš, ne znaš šta ćeš ni sa ovim ljudima, a kamo li sa još dva miliona Albanaca. E, ali mi moramo da budemo gazde, bez toga ne ide, tu mora da se zavede red. I valjda još od onog kosovskog mita i Vuka Brankovića, neko mora da bude kriv. Nismo mi bili slabiji, mi bismo 'ladno dobili kosovsku bitku, zvona crkve Notr Dam su već zvonila da smo mi pobedili, kad dođe onaj Vuk Branković i zeznu stvar.

 

Imam problem sa ljudima ovde, kažu mi - kako možeš sa svime da se zezaš. A što bih ja bio zabrinut za nešto na šta ne mogu da utičem? Ja ne mogu da rešavam svetske krize, ne mogu da rešavam ni ovde situaciju i šta mi je ostalo? Ostalo mi je to da se zezam na račun svega toga. Prtljaš po ovom svetu, ne znaš da li ćeš sutra da ustaneš, pa hoćeš li da umreš besan i ljut? Pa nemoj, bolje da si se sinoć smejao i zezao, pa ako ti se nešto desi noćas ili sutra ujutru, bar si takav otišao, a ne besan i ljut. Nema svrhe. Pokušavam da stvari prolaze pored mene. Kao u boksu, imaš one koji su fajteri pa udaraju, a imaš one koji samo eskiviraju udarce, pa ako stigne nekad i on da udari, dobro je, ali pre se trudi da eskivira. E ja sam ovaj drugi, trudim se da eskiviram. Šta god se desilo, dobro je. I onda me ljudi zbog toga napadaju. Ama, pustite me, ljudi, ne znam ni sam sa sobom šta ću, pustite, sad ću ja da ispravljam krive Drine, ne, stvarno više nisam za to. Meni je televizor uključen samo zato što imam slabo osvetljenje u sobi, pa da mi nešto svetli i da bi mi, čisto zabave radi, promicale neke slike. To ti je kao u fudbalu, važan je rezultat, a sad, kako se igralo, manje je važno. Navijam za Zvezdu i Zvezda je juče igrala protiv Bežanije koja je postala veliki klub. I gubi Zvezda sa 2:0, ma rekoh, ja ovo ne mogu da gledam i isključim. Utakmica je počela u 17,00, u 18,45 bi trebalo da bude kraj. Uključim u 18.45, 4:2 za Zvezdu, odlično, rezultat me interesuje, posle ću da pogledam kako su pali golovi, ali da gledam dok se oni muče, dok se natežu, ne pada mi na pamet.

 

Svetlana Lukić: Bio je ovo Miša Marković, a sada ljuti, mladi čovek, pisac Marko Vidojković.

 

Marko Vidojković: Zaboravio sam više i kada su bili ti izbori. Ne bi me čudilo da su se DS, DSS i G17 još pre izbora dogovorili da će oni sastaviti vladu. I onda mesecima prolazimo kroz jedno bezobrazno, petparačko sranje. Blic je jedno vreme prenosio do detalja kako su se raspodeljivala ministarstva, ko je optirao za koga, iz broja u broj. I sad čekaj, je l' tebe zajebava Blic ili te zajebava taj što tamo pregovara, a u stvari ne pregovara ili su oni stvarno toliki retardi da su u jednom trenutku pregovarali, pa su se onda nešto pokačili, pa onda hajde da vidimo šta će da bude s Kosovom, pa hajde opet malo da pregovaramo ili je sve to igra za nas debile. Ja ipak mislim da je to igra za nas debile, jer ne verujem da je neko toliki retard da će pet meseci da se dogovara i da će kao na kraju da se dogovori. I danas sam opet čuo jednu od tih čuvenih vesti, kako će danas da bude objavljen dogovor o konačnom sastavljanju vlade. Jebe mi se, eto, to je sve što imam da im kažem.

 

Ako vladu opet prave DS, DSS i G17 i Koštunjavi će da bude premijer, dobro jebote, sve smo to znali i pre, zašto smo morali da izgubimo još maltene celu godinu dok oni ne skupe muda da naprave tu vladu. Zbog Kosova? E, ako je zbog Kosova onda nisam siguran da će ta vladu nešto da im znači, jer šta ako oni naprave vladu do roka, a ne reši se pitanje Kosova, šta to znači? To znači da smo opet izgubili bezveze nekoliko meseci, da su oni taktizirali nadajući se da će Kosovo nekako da se reši, bez potrebe da se oni u to na bilo kakav način mešaju kao vlada. I pošto rešenje statusa Kosova ne zavisi samo od vlade Srbije i srpskih političkih aktera nego mnogo više od nekih drugih faktora, mi smo se našli u situaciji da, ako se vlada u narednih desetak dana ne sastavi, imamo nove izbore.

 

Maštao sam pre neki dan gledajući Ligu šampiona sa ortacima kako bi izgledalo da sada budu novi izbori, šta bi bilo kad bi bilo. Padne meni na pamet sledeća stvar, kad bi se desilo da se raspišu novi parlamentarni izbori, šta bi bilo jedino normalno što bi moglo da se uradi da bi ti izbori uspeli. Ono što ti se logički nameće je da se naravno sva krivica svali na Koštunjavog zato što vlada nije sastavljena, jer evidentno je da je sva krivica na njemu, i ako vlada ne bi bila sastavljena i ako bude ovakva drljava. To je naravno krivica tog čoveka, plus naravno krivica ovih beskičmenjaka iz DS-a koji će da pristanu da Koštunica ponovo bude premijer. U svakom slučaju, za nove izbore nam je potrebna koalicija DS-a, LDP-a i manjinskih stranaka uz široku podršku nevladinih organizacija i javnih ličnosti. Dža-bu za presudne izbore koji će konačno da nas povedu ka Evropskoj uniji. Znači, već viđen scenario, mi sve radimo po već viđenim scenarijima, pa zašto ne bismo imali ponovo i scenario 24. septembar 2000. To jeste prirodno takva situacija, zaista mislim da DSS u ovom trenutku nezadrživo koči ovu zemlju na putu ka bilo kakvom napretku. Prosto, situacija je očigledno takva da postoji jedna budala koja sve kvari i zašto ti ne bi rekao - čoveče, mi zbog ovoga nismo mogli da se dogovorimo, zbog ovoga smo izgubili još jednu godinu. Znači, ponovo imamo situaciju kao pre sedam godina, imamo - biti ili ne biti, veliki i jak korpus koji ide na to da uzme preko 50 odsto u parlamentu i kada bi ovi iskulirali da ne iskopaju oči jedni drugima do tih izbora i malo posle, mislim da bi takva koalicija imala i podršku u nevladinom sektoru i pojedinaca i građana. I konačno bi postojao jedan jasan korpus koji ide negde, a to je ono što u ovom trenutku nama najviše fali - jasan korpus koji ide negde.

 

Iskoristi to što je Koštunica takav kakav je, pa jebote, napravi korpus protiv toga, koji je sigurno jači od njega i koji će da ga porazi na tim izborima. Možda će radikali uzeti nešto malo više, ali ako je to cena da Koštunjavi bude marginalizovan i da ovi drugi uzmu preko 50 odsto, onda ta cena i nije toliko velika. Meni se okreće želudac od situacije iz 2001, kada ovi sede u vladi i konstantno ucenjuju i nešto drve. I sad mi sedimo i maštamo o tim stvarima i sve nam to izgleda užasno realno i kao jebote, zašto njima to ne padne na pamet. Zašto im ne padne na pamet, zato što su se očigledno već dogovorili i džabe nama što mi znamo šta bi bilo pravo rešenje za nas, kada oni znaju šta je najbolje rešenje za njih, a ne za nas.

 

Ovo sad što se dešava je stvarno neverovatno, jedino je bedak što nema nikog da dođe da ga nalupa po ušima zbog toga, zato što svo ono kenjanje o legalizmu sada pada u vodu, jer ovo je hajdučko upravljanje državom. Ko o čemu, kurva o poštenju i čim ti toliko pričaš o legalizmu, čim ti toliko grakćeš, naravno da ćeš na kraju da se dovedeš u poziciju da bez parlamenta upravljaš parama građana ove zemlje. Zato što si bio vlada, a sad si tehnička vlada, ti ćeš da odlučuješ gde će da idu moje pare. Situacija u kojoj oni nemaju panduraciju, nemaju oružje stvarno otvara mogućnost da svako sebe zamisli kao svog gazdu, znači vlast ti daje najgori mogući primer loše vrste anarhije. I onda on može da ti proda priču da je on, eto, da bi spasao državu odlučio kako će da se usmeravaju pare, jer nema budžeta i neophodno je privremeno finansiranje. Eto, oni su uzeli na sebe taj teret da možda malo i ne budu legalisti, ali oni su to učinili za naše dobro. Prestali su da budu legalisti samo zato da bi nekako funkcionisala naša draga, mila zemlja. To je toliko pokvareno da nemam reči, toliko očigledno da kada pričam o tome izgledam samom sebi kao retard zato što pričam o stvarima koje su potpuno očigledne. Izgledam samom sebi kao retard što samo pričam o tome, a nisam na ulici sa hiljadama ljudi sa motkama.

 

Nama zaista fali prosvećeni apsolutizam da bismo ušli u demokratiju. Ti prvo treba da naučiš šta je demokratija nekoga ko je navikao na autokratska društva. Mi imamo jako malu tradiciju demokratije i pre Drugog svetskog rata i u XIX veku, sve je to bilo po nekoliko godina i odmah se ulazilo u novu diktaturu i u novo sranje. Sramota je za ovaj narod da mu je na početku XXI veka potreban prosvećeni apsolutizam, ali tako je. Prosvećeni apsolutizam se sada zove kapitalizam, tako da će neko da bude prosvećen na taj način što će da se rasproda cela zemlja i onda će biti malo kasno za bilo kakvo prosvećivanje, jer će onda kapital kao i svugde u svetu da ti upravlja državom. Mi i Turci tu ne možemo da se poredimo, oni su mnogo napredniji od nas, jer mi smo još uvek u situaciji bivše sile koja je izgubila gomilu ratova, ali i dalje pokušava da to ne prizna. Očigledno pokušavamo da dokažemo nekome, a pre svega nama samima, da smo mi još uvek nekakva sila, a sve dok se stvari štimuju tako da je bitno ko je sila i protiv koga si i za koga si, i koga mrziš - ne može da bude dobro. Nikada ne smeš da svedeš stvar na to da smo mi, jebote, ipak potencijalno jači od Hrvata i jao, kada ne bi bilo ovih stranaca, mi bi mogli da jebemo majku svim Šiptarima na Kosovu. Ma samo da nije međunarodne zajednice, sravnili bi ceo Sandžak sa zemljom zbog tih vehabija. Znači, sve dok postoji takav kompleksaški momenat, a očigledno je da postoji, nama ne može da bude bolje, jer je situacija na terenu potpuno drugačija.

 

Mi smo uvek srljali u to da ćemo vrlo rado da ratujemo i uvek za istu stvar i uvek iz istog tripa da smo mi najjači i vodeća sila u regionu. Pa to se već 60 godina ne pokazuje tako što se naoružavaš i zveckaš oružjem i maštaš o tome kako ćeš da osvajaš druge zemlje, nego se to već 60 godina u svetu radi tako što ćeš da praviš najbolje automobile ili ćeš da imaš najbolje fabrike - i lupetam ja sad naravno - ili najjaču poljoprivredu ili otkud znam. Tako se meri snaga danas u svetu, a ne tako što ćemo da izbrojimo koliko imamo pušaka. Makar imali 20 atomskih bombi, možemo samo da ih sebi nabijemo u dupe, jer pre nego što pomislimo da ih upotrebimo, neko će se već naći da nas izroka, pa će one da puknu ovde kod nas. Toliko je debilna situacija u kojoj se nalazimo, da ja ne vidim kako neko može da mašta o nekom novom sranju. Uvek se nekako nađemo u situaciji da je svima jako zgodno rešenje da ispadne neko sranje, i Albancima i nama, a bogami i međunarodnoj zajednici. Kada su svi umrtvljeni jako je teško doći do bilo kakvog kompromisa, a ako nekoj budali padne na pamet da uleti u neko srpsko selo i izmasakrira ne znam koliko ljudi ili nekoj drugoj budali padne na pamet da dovuče ne znam koji broj naoružanih ludaka i ode u Bosansku mahalu i naprave neko sranje, odmah se drugačije postavljaju stvari. Ovde se uvek situacija menjala tako što ispadne neko sranje, čak je i 5. oktobra bilo neko sranje, sve je neko sranje, mora da se desi neki incident da bi se situacija preokrenula ili pomerila. E, mene je sada strah da se to ne desi na Kosovu i ja mislim da ova vlada žrtvuje te Srbe tamo, svesno možda razmišljajući da će tamo nekom nešto da se desi. To je RTS princip, neko je znao da će možda neko tamo da zvizne raketu, ali je iskulirao iz marketinških razloga. Znači, samo nekoj budali padne na pamet da misli da će nešto da dobije tako što će da izrešeta neku srpsku kuću ili da baci neku bombu ili da zvekne neki manastir i ti to znaš ili očekuješ, ali ćutiš, kuliraš, jer ti odgovara da neko naš tamo bude ubijen da bi ti imao bolju pregovaračku poziciju za Kosovo. Pa jebem ti ja bre mater.

 

Mi smo jači, mi smo Srbi, mi ćemo šta? Šta je na kraju ostalo od Srbije? Srbija je na kraju ono što ostane od nečeg što si ti umislio da postoji. To je ono što ostane kad se okruni Slovenija, kad se okruni Hrvatska, kad se okruni Republika Srpska Krajina, kad se okruni Republika Srpska, kad se okruni ostatak Bosne i Hercegovine, kad se okruni Crna Gora, kad se okruni Makedonija, kad se okruni Kosovo. Rezultati takve politike jasno se vide na srpskom narodu, tako što je tog naroda sve manje i on sve lošije živi i sve više se pretvara u jednu senku, koja više ne može normalno ni da nosi to srpsko ime. Ja bih najviše voleo kada bi se neki Hrvat ili Bošnjak ili Albanac koji živi u Srbiji ponosio time što je iz Srbije, a to je sada misaona imenica, jer ja kapiram da je sve njih sramota što su odavde. I mene je sramota, jebote, što sam iz Srbije, a kamo li nekog drugog. Mene je sramota što sam iz Srbije koja počiva na takvim načelima i koja će u takvim načelima i da umre, i kao zemlja i kao narod, ako se ovako bude nastavilo. Ponavljam u Peščaniku kao papagaj da ja znam da sam ja mnogo veći patriota od ludaka kome je mnogo lakše da dođe i da kaže - ma sve je to masonsko-jevrejsko-šiptarsko-ustaška zavera protiv srpskog naroda i mi smo najveći carevi, a oni ostali nek puše. Kada bude smak sveta, Bog će nas se setiti i njima će da jebe majku. Dobro, možda će svima da jebe majku, ali nama će sigurno malo manje nego njima, jer Bog nas voli. Čak ni Bog ne funkcioniše tako, iako ja ne mislim da postoji, ali i da postoji, siguran sam da ne funkcioniše po tom debilnom principu, koji su neki ludaci odavde utripovali.

 

Kada gledaš fudbalsku utakmicu i navijaš za jedan tim, izgleda ti kao da taj tim može da pobedi, jer ti se čini da je taj tim jači, a možda samo navijaš i nisi realan. Isto tako ja sebe posmatram u kontekstu Demokratske stranke, jer kada bih počeo da gledam realno šta je Demokratska stranka radila i kako se ponašala od Đinđićeve smrti do danas, verovatno se ne bih usudio da o njima uopšte razmišljam. I verovatno bih nekoliko puta pljunuo na sebe zbog toga što sam uporno glasao za njih sve ove godine, ali ja uvek nekako gledam taj potencijal i mislim da potencijal ipak treba podržati, a ne urušavati. Ako ostanemo i bez potencijala, šta smo napravili? Znam puno ljudi iz DS-a, znam da puno ljudi ima sličnu ideju i da bi gomila ljudi volela da se tako nešto desi, ali očigledno da na onom nivou na kojem se odlučuje o tim stvarima nije tako dogovoreno.

 

Izgleda da će vrh Demokratske stranke da ispoštuje neki dil koji je napravio sa Koštunjavim, iako bi u ovom trenutku bilo mnogo šmekerski da ga zajebu - ne, izvini, ali zajebali smo te, ostani ti sad sam sa svojom tehničkom vladom i vladaj kao idiot i imaj one kretene za ministre, a mi ćemo da napravimo, brate, korpus koji će stvarno biti usmeren isključivo ka tome da se ide ka Evropskoj uniji. I onda mali Marko Vidojković mašta o tom korpusu DS, LDP, manjinske stranke, nevladine organizacije i pojedinci. Kada bi se napravio tako veliki korpus, sa tako jasnom idejom, iako stvarno izbegavam da stajem iza bilo kakvih političkih sranja, stao bih iza njega. Ja ne mislim da je nova Vlada Vojislava Koštunice sa pola DS-ovih ministarstava dobro rešenje za Srbiju. Oni će i dalje da dele ministarstva kao feude i naravno da će sistem vrednosti ostati isti kao i do sada. Dođite da vidite ovo naše, nije uopšte loše - tako ja zamišljam DSS kako pregovara. Uopšte nije tako loše, vama ovo ministarstvo, nama ono ministarstvo i kada krene lova da pristiže, videćete da to u stvari uopšte nije tako loše, jer to je jedna kul lova. To da mi se oni razdeljuju i da dele jedni drugima posede po zemlji kroz ministarstva, naravno da nije normalno, ali kod DSS-a očigledno nema druge, oni su ljudi usvojili taj princip vlasti - ja sam vlastan za svoje ministarstvo, nemoj da mi se mešaš, ti budi za svoje, a Koštunjavi odgovara za Kosovo i bavi se samo Kosovom.

 

Ja bih voleo kada se ovakva vlada, kakva je na pomolu, ne bi desila i obožavao bih kada bi bili izbori na kojima bi ceo i pod navodima pravi demokratski korpus stajao s jedne strane, a DSS, Nova Srbija i radikali i SPS sa druge strane. I da onda vidimo zapravo šta Srbija hoće, jer ne možeš ti ovako da meriš šta Srbija hoće, kada Srbije ne zna za šta tačno treba da se opredeli, jer ne vidi jasnu razliku između DS-a, DSS-a i radikala i SPS-a. Jedini način na koji bi ta razlika postala jasna je da se ideološki podele ti korpusi. Ja mislim da su oni već ideološki podeljeni, ali jebiga, vrh Demokratske stranke je rešio da uđe u priču sa ustavom i u priču sa Kosovom. Voleo bih da neko od njih kaže - ljudi, mi smo ušli u priču sa ustavom i Kosovom da bismo pokazali kakav je Koštunica. Sve smo pokušali i dali smo legitimitet manjinskoj vladi Vojislava Koštunice, sve vreme sa njom pregovarali i pravili dogovore, ali oni se toga ne drže. Mi to više ne možemo da trpimo i mi ćemo sada da idemo na nove izbore, pa i na svim nivoima ako je potrebno, da bismo, eto, pokazali da nas ima 50 odsto plus jedan, ali zaista, koji jesmo za to da ova zemlja bude normalna i da ljudi normalno žive i da idu ka Evropskoj uniji i da se više završi sa bilo kakvim retrogradnim sranjem. Ali što je babi milo, to joj se i snilo, ja sam toga duboko, duboko svestan. Ovo o čemu ja i mnogi ljudi maštamo je daleko od realnosti.

 

Šta ako su Tadić i Koštunica sedeli na nekoj tajnoj večeri i napravili dil koji su potpisali krvlju svojom, da će oni napraviti vladu u kojoj će Koštunica biti premijer, a DS imati 11 ministarstava, a ovi ostali 10? Šta ako je to tako izgledalo? Možda su žrtvovali i neke mlade device prilikom tog rituala, mi nemamo pojma šta je dil. Ne bih se zaista usudio da ulazim u prognoziranje, jer i manjinska vlada Vojislava Koštunice je nekako funkcionisala. Onda se iscedila, bez obzira na pomoć tog odvratnog SPS-a, do te mere da je počela da funkcioniše sama od sebe i sve druge institucije su prestale da postoje na organizovani način. Eto, oni su banda koja ima panduraciju i eto, oni su rešili da vladaju zemljom, zašto - zato, zašto - zato. Tako da je to, brate, takva hajdučija kakvu ja odavno nisam video. Ja ne mogu da verujem da se mi kolektivno nalazimo u situaciji, šta, da treba neko da nam zada završni udarac da bismo se konačno smirili i iskulirali. Zar nije završni udarac bio 1999, zar nije završni udarac bio 5. oktobar? Toliko završnih udaraca i zar je moguće da taj leš velikosrpstva ne može da se upokoji i da mi počnemo da funkcionišemo normalno, a ne više u nekakvim odvratnim tripovima. Ja sam ubeđen, šta god da se desi, velikosrpski mit će nestati. I što se više kurčimo, on će nestati utoliko pre. Kao što sam sa nekim sladostrašćem gledao kako udaraju tomahavci u zgrade MUP-a, pa onda u zgradu CK, pa onda u zgradu Generalštaba, sa istom dozom osećanja da sam bar bio u pravu ću gledati kada neko bude najebavao zato što se ponovo upecao na istu udicu.

 

Jednom je u špici Peščanika bilo kako ja pričam da ako Ulemek hoće da ode iz zatvora, on može da ode iz zatvora. Ja ne mislim da je Legija supermen, nego samo mislim da jednostavno postoji više ljudi koji vole Legiju nego Đinđića. Ne samo u Centralnom zatvoru, ne samo u vladi Srbije, nego i u Srbiji. Jednostavno, on ima takva leđa da, kada bi mu palo na pamet da zapali iz zatvora, našlo bi se načina kako da se to i desi. Na njega se bese i oni krezubi retardi sa kvantaške pijace koji švercuju paprike, a nose majice sa vukom JSO. Čitao sam malo neke Legijine knjige, da vidim kakav je kolega, i zaključio sam da on kao pisac još uvek nije postao iskren sa samim sobom. Kada čitaš Judu, njegovo poslednje delo, ti jasno vidiš da je to Legija koji iz sudnice piše roman, da bi po ko zna koji put nešto pokazao i dokazao, a ni sam jadničak ne zna šta, zato što se talio i sa Đikijem, zato što se talio i sa ovima i zato što je organizovao ubistvo Đinđića, zato što je došao ovima tamo pa se opet talio. Nisam siguran, ali mislim da je on debelo zajeban u celoj toj priči. Ipak je on na robiji, iako sam čuo priče da vikendom izlazi iz zatvora. Ovde nema nijedne stvari koja mi izgleda nemogućom. Ja bih voleo kada bi on posle desetak godina zatvora seo i napisao neki roman. E, voleo bih da vidim kakav bi on roman napisao posle 10 godina u zatvoru, zato što mislim da bismo svašta tu imali da pročitamo. I sve vreme me ceo proces za ubistvo Zorana Đinđića podseća na one čuvene Čovićeve izjave - zna onaj koji je bio tamo na šta ja mislim. Znači, neko nešto aludira i kao upire prstom i sad svi mi kao znamo na koga, a niko to ne izgovara glasno. I onda se pojavio Srđa Popović, koji je konačno počeo da to izgovara glasno. Nije optuživao, nego je samo pitao - čekaj, zašto ne dođe ovaj da objasni to, zašto ne dođe onaj da objasni ono, gde su transkripti, zašto konačno nismo čuli i videli transkripte Bagzijevih razgovora. Sve to toliko govori da stvar toliko nije čista, da si ti u fazonu, jebote, ne smem time ni da se bavim, ne smem o tome ni da razmišljam, jer tu toliko ima prljavštine. Daj da bar ostanu u zatvoru svi koji su u zatvoru i da se nadamo da će neko da uhapsi još ovih par koji su ostali van zatvora i da tu bar legne priča, pošto je očigledno da je politička pozadina prljava i nepristupačna.

 

Mi možemo samo da se uhvatimo za uši i da igramo. U tom perverznom trouglu: Đinđićeva vlada, Koštuničina buduća vlada i zemunski klan, Đinđić je platio glavom pokušaj da hendluje nešto što je očigledno jako teško hendlovati. A ja, jebote, i dalje pored tog Đinđića ne vidim nikog drugog ko bi mi ulivao poverenje da je dovoljno sposoban da može sam da hendluje te stvari. Kada ti bez pomoći drugih ljudi probaš sa time da igraš i kada naletiš na ljude kao što su Ulemek ili Šiptar ili Kum, vrlo je lako da ti se desi ono što se Đinđiću desilo 12. marta 2003, zato što je ceo sistem je i dalje ostao isti. Ti nemaš muriju i sam si na vetrometini sa svojim telohraniteljima a, brate, i tvoji saveznici su se malo sklonili da ti ipak budeš sam na vetrometini i nekako je najlakše da ti popiješ metak. E, onda ćeš na kraju da popiješ metak. I svaki put kada vidim Legiju, ja moram da premotam ceo film od samog početka i da skontam kako su i ti besprizornici, ubice, opet bili samo oruđe u nečijim rukama. I upravo to postaje očigledno iz onoga o čemu priča Srđa Popović. I sve to mi znamo i mogu sad ja da pretpostavljam da su oni bili oruđe u rukama Vojislava Koštunice ili Radeta Bulatovića ili Ace Tomića ili nekoga iz inostranstva. Ali nemam dovoljno informacija i mogu samo da poludim od toga, jer ja znam jednu stvar, a to je da je Zoran Đinđić mrtav i da ga ništa neće vratiti i to je najveća nesreća za ovu zemlju. A svi ostali su za to krivi i svi smo mi krivi na neki način zato što je Đinđić mrtav, svi mi, počev od Legije, pa bukvalno sve do mene.

 

A sada, jebem li ga, da li će on biti osuđen, neće biti osuđen, pobeći će, neće pobeći iz zatvora, meni to nije proces stoleća. Meni je ubistvo Đinđića bilo ubistvo veka. A proces veka će možda biti neki drugi proces koji će biti značajniji od ovoga, od kojega je mnogo značajnija činjenica da je čovek mrtav, a da smo ga svi mi na neki način ubili, baš zato što nismo došli do toga da se cela priča otkrije do kraja. Kao i uvek kada su srpski atentati i atentatori u pitanju, atentator se zna, a onaj koji ga je ložio se ne zna i tako će biti i ovoga puta. I jebiga.

 

Svetlana Lukić: Bio je ovo Marko Vidojković. Za kraj jedno obaveštenje, iduće nedelje neće biti emisije, imamo opravdanje, nas dve u sredu, na Dan Evrope, primamo nagradu Reportera bez granica u Austriji i nismo u stanju da vam za petak spremimo pristojnu emisiju. Malo se odmorite i čuvajte se, ali pre svega nam čuvajte Srbiju, mi se odmah vraćamo.