Zaboravili ste lozinku?
Pobeda jačeg demokrate Štampaj E-pošta
23.03.2007.

Gosti: Vesna Pešić iz GSS, istoričarke Latinka Perović i Olivera Milosavljević, sociolog religije Milan Vukomanović, antropolog Ivan Čolović.
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Real Audio Stream
MP3 Stream
MP3 Download

Svetlana Lukić: Kao što vidite, napolju je odvratan dan. Toliko je odvratan da sama sebi izgledam veselo i lepuškasto. Dobar dan, građanke i građani. Farsa oko formiranja nove vlade je izgleda završena, Koštunica će biti predsednik vlade, Jočić ministar pravde, a sve ostalo i nije mnogo važno. Posle svega do čega nas je doveo najkvalitetniji Srbin, Tadić mu je izgleda dao šansu da nastavi da nas sahranjuje. Ako to urade, Tadić i rukovodstvo Demokratske stranke će nam objasniti da bi bilo pogubno da idemo na nove izbore sada, kada se odlučuje o Kosovu. Reći će nam da je Tadić morao da kapitulira pred politikom koju vodi Koštunica zbog mira u kući. Najmirnije je na groblju, tu se niko ne buni i niko ništa ne traži.

Možda neće biti velika šteta ako Tadić Koštunici stvarno ustupi mesto premijera, koje ovaj po cenu propasti zemlje neće da napusti. To znači da je glupa bila nada da su Tadić i članovi rukovodstva Demokratske stranke odgovorni ljudi, koji u odnosu na DSS imaju bitno različite ideje o evroatlantskim integracijama, o ratnim zločinima, o nacionalizmu, o pravdi i pravosuđu i da ne mogu da dozvole da o svemu tome i dalje odlučuju ljudi koji su protekle tri godine toliko ličili na Miloševića i njegovu bandu. Prisetimo se da su se DSS i DS o takozvanih prvih pet principa rada nove vlade, dakle, priključenju Evropskoj uniji, saradnji sa Hagom i ostalim lakim temama, dogovorili za nekoliko minuta. To znači da između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije nema nikakve bitne razlike. A ako je tako, onda je stvarno svejedno ko će biti predsednik vlade i ministar pravde.

Juče nam je u poseti bio ministar spoljnih poslova Francuske i sve je naljutio svojom podrškom Ahtisarijevom planu. Vekovno prijateljstvo sa francuskim narodom je u velikoj krizi. Trebalo bi onaj spomenik zahvalnosti Francuskoj, kao za vreme bombardovanja, opet pokriti crnim čaršafom i poručiti da je našoj i francuskoj ljubavi došao kraj.

I šta će nam Francuska, kada imamo Rusiju i Sandu Rašković-Ivić, koja ide u Moskvu da u čuvenoj Dumi izdejstvuje da Rusija u Savetu bezbednosti uloži veto na predlog rešenja o statusu Kosova. U međuvremenu, ruski ambasador u Ujedinjenim nacijama, Čurkin, je demantovao vest koja nas je ushitila, da je za vreme izlaganja šefa UNMIK-a o stanju na Kosovu demonstrativno napustio sednicu. Ne znamo da li je Čurkin ogladneo ili je išao da dete odvede u školu plesa, tek kaže, to nije bio gest protesta.

Na kraju će se i Rusija zabaviti na naš račun, kao posle naše kapitulacije u Kumanovu, kada je nekoliko ruskih tenkova i oklopnih transportera sa musavim vojnicima iz Bosne prešlo na Kosovo. Provozali su se po Prištini, zauzeli aerodrom, a onda se na prvo američko - kuš, povukli. Bilo je strašno gledati Srbe iz Prištine, koji su poslednje sate svog života na Kosovu proveli oduševljeno mašući ruskim vojnicima.

Vojislav Koštunica je rođeni pobednik, dobiće još jednom Đinđićevu stolicu. Na stolicu na koju bi morao da sedne u specijalnom sudu i  svedoči o vezama njegove stranke i atentatora, neće sesti. Tako je odlučila sudija Nata Mesarević koja ekspresno završava suđenje. Aco Tomić je odrađen, Milorad Ulemek je izdejstvovao da napusti sudnicu. Legija je pokazao ne samo da je svojom voljom ušetao u sudnicu, nego i da svojom voljom može suđenje da napusti kad god poželi. Nadajmo se samo da neće tako lako napustiti i svoju ćeliju.

Prošle nedelje smo govorili o emisiji Radio televizije Srbije u kojoj je Đinđić proglašen dobrim nacionalistom, kojega su u stvari ubili Albanci i međunarodna zajednica. Vesna Pešić je učestvovala u toj emisiji, sada su joj se slegli utisci i o tome je govorila na promociji Peščanika u klubu Zeleno zvono u Zrenjaninu. Na promociji je govorila i gospođa Latinka Perović.

Vesna Pešić: U svojoj knjizi, Jugoslavija kao nezavršena država, Đinđić je rekao da je nedemokratsko svako društvo zasnovano na ideoogiji koja se ne sme dovoditi u pitanje i preispitivati. To ne mora biti samo komunistička ideologija, već i ono što on zove prirodnim teleologijama, kao što je etnički nacionalizam. Etnicitet kao nepropitana ideologija čak nosi veći nedemokratski potencijal, zato što se u njoj rađamo. Znači, nema konstitutivne demokratije, nema vladavine prava ukoliko je cilj iznad prava. On je to utvrdio i naveo je etnički nacionalizam kao tipičan primer za takvu situaciju. Sada se vraćam na RTS-ovu emisiju. Oni su pokušali da prezentiraju kako je Zoran Đinđić u decembru 2002. odjednom doživeo nekakvo prosvetljenje u vezi sa Kosovom i Dobrica Ćosić tu eksplicitno kaže da je on ubijen kao Srbin i demokrata. Zoran Đinđić je stavio na dnevni red pitanje Kosova kao autentični modernizator, sa jednim dugoročnim pogledom na to šta je stvarni suverenitet Srbije. Na jednom mestu on kaže - mora se što pre otvoriti kosovsko pitanje da ne bi dospelo u ruke populistima i dogmatama. On je trčao u susret tom pitanju i rekao - ako to dohvate radikali i Koštunica - demokratije u Srbiji neće biti.

Latinka Perović: Ja Zorana Đinđića uopšte nisam lično poznavala i kada me ljudi posle tog zbornika o njemu pitaju kako sam mogla time da se bavim, a da ga nikada nisam lično srela, ja im kažem da nisam poznavala ni Svetozara Markovića, ni Prudona, ni Marksa, a o svima njima sam pisala. Dakle, Zoran Đinđić je važna pojava u novijoj srpskoj istoriji i nad njim je izvršeno političko ubistvo, koje nije prvo u Srbiji i zaista bi bilo nenormalno da se istoričar koji se bavi srpskim društvom i srpskom državom ne zapita zbog čega je ubijen premijer, koji je nakon ratova, sankcija, raspada države, izopštenosti Srbije od sveta, degradacije ljudi, mobilisao toliku, svoju i društvenu, energiju da se Srbija pomeri sa mesta i završio plativši najvišom cenom. Kako bi istoričar mogao, a da se ne pita zašto se to dogodilo i ko je uopšte bio čovek kojem se to dogodilo? Kako bi mogao advokat koji vodi taj proces da se ne zapita u kojim okolnostima se to desilo? Čemu tolika panika u bici za nasleđe Zorana Đinđića i šta je uopšte njegovo nasleđe. Njegovo nasleđe i nije samo njegovo, on ga je samo kondenzovao, najprodornije izrazio i poneo odgovornost za njega. Ideja o modernoj državi, o nadoknađivanju istorijski izgubljenog vremena, to je to nasleđe. I mislim da u Srbiji postoji svest o tome. Imam duboko uverenje da se Srbija nikada nije pomirila sa tim ubistvom i što više bude odmicalo vreme, to će biti sve jasnije.

Englezi imaju jedan izraz - pobodena zastava. Zoran Đinđić je to, ne samo kao ličnost, nego kao istorijska pojava koja personifikuje tu težnju Srbije da zatvori to svoje državno pitanje da bi mogla da se koncentriše na ono što ona realno kao država jeste, da bi mogla da se koncentriše na razvoj u dubinu. Apsolutno sam uverena da je on bio svestan rizika i opasnosti kojima je bio izložen. On je izvorno bio filozof, odgovoran političar i retko odgovoran čovek i veoma je voleo Maksa Vebera, koji je smatrao da je glavna odlika političara i državnika zrelost i to ne ona koja dolazi sa starenjem. Zoran Đinđić je bio zreo političar i definisao je stanje u kojem je Srbija. On je o tome govorio - Srbija je projekat, ona još uvek nije stanje, ono tek treba da se uredi i definiše. On je bio načisto sa tim da Srbija nakon svega što je prošla, posle zahteva iza kojeg su stale sve demokratske države sveta, ne može da ignoriše međunarodnu obavezu saradnje sa haškim tribunalom. I smatrao je da Srbija mora da podvuče crtu, da napravi bilans, da pokaže da je zrela, da stekne međunarodni kredibilitet. Zbog toga mislim da srpsko društvo ne može da se odredi prema tom ogromnom zločinu koji je počinjen u ratovima devedesetih, a da previdi zločin ubistva premijera, jer u njemu su se očito kondenzovali svi ostali zločini.

Vesna Pešić: Postavlja se pitanje zašto je javnom servisu i Aleksandru Tijaniću bilo potrebno da napravi jednu na taj način zapakovanu emisiju. Njihova osnovna ideja je bila da se đinđizira današnja politika i to je onaj Đuro Bilbija iz Novosti i rekao na kraju emisije - glavni naslednik Đinđićeve nacionalne politike jeste današnja državna politika i naš pregovarački tim za Kosovo. Međutim, tu postoji i jedna mnogo veća komplikacija, jedna strašna zamka zbog koje noćima posle toga nisam spavala, a u vezi je sa onim što je izgovorio Dobrica Ćosić. U stvari, Dobrica Ćosić se tu uključio u jednu stvarno morbidnu stvar. Svi smo videli razne zavrzlame oko suđenja za ubistvo premijera i ovo je bila još jedna organizovana ujdurma da se negira krivica optuženih, iako to suđenje treba da se završi takoreći za par dana. Šta je Ćosić rekao? On je rekao - naravno, mi smo se sretali, u svemu smo se složili, on se prosvetlio, on se promenio i završava ovako - 11. marta 2003. u listu Večernje novosti izlazi jedan mali članak u kojem je Mahmud Bakali dao izjavu da je Zoran Đinđić najcrnji nacionalista i najopasniji šovinista. A 12. marta, završava Dobrica Ćosić, pred kapijom vlade snajperista je ubio Zorana Đinđića. On nije rekao Zvezdan Jovanović, nego neka neutralna osoba, neko koga mi ne znamo, tu su samo snajper i snajperista. Bez obzira što postoje oružje iz kojeg je pucano, prvooptuženi i drugooptuženi za atentat, Ćosić se direktno uključio u kampanju koja treba da pokaže da Zorana kao patriotu, pošto je on postao patriota, nisu mogle ubiti patriote kao što su Legija i Zvezdan Jovanović, nego su Zorana Đinđića kao nacionalistu i velikog Srbina ubili Albanci. To je bilo potpuno strašno i to je ono šbog čega sam se užasno uznemirila. Ali vlast ne može da odagna sumnje koje mi gajimo prema njima. Ta emisija je bila upakovana protiv ovog suđenja, jer su se uznemirili zbog predloga Srđe Popovića, advokata Ružice Đinđić. Ta mala koja je vodila tu emisiju je rekla - on se posvađao sa međunarodnom zajednicom i Đuro Bilbija je odgovorio - pa da,  mogla ga je ubiti i međunarodna zajednica, zato što je Đinđić kao osvešćeni nacionalista rekao – pitanje Kosova se neće rešavati u Vašingtonu i Briselu nego će se rešavati u Beogradu. A ko to kaže, likvidacija pada takoreći odmah. Zapanjena sam da je to prošlo bez ikakvog komentara Demokratske stranke. Niko nije rekao - ljudi, imamo još deset dana do kraja tog suđenja, a ponovo se negira optužnica, pa kakav je to javni servis. Nije bilo nikakve reakcije.

Političari bi trebalo da budu jako ozbiljni ljudi. Jeste li primetili da oni to i sami sebi govore - dajte, ljudi da se uozbiljimo. Oni ne mogu da se uozbilje zbog nejasnog odnosa između Demokratske stranke Srbije i Demokratske stranke. Da li je to love-hate odnos, da li su oni rivali ili su veoma bliski saradnici, mi ne znamo. Otuda ova cirkusijada oko stvaranja te vlade. Koštunica je vladao tri godine, ali da vam kažem - vladao je i Boris Tadić. Njihov odnos je od početka bio čudan, tu je postojala nekakva bliskost. Kada je biran predsednik DS-a, kao da je neko birkao po Demokratskoj stranci ko će to da bude. A onda je nastala nekakva lustracija u toj stranci i dovedeni su neki novi ljudi, koje ne zanima ovo mešetarenje oko suđenja zbog ubistva Đinđića. Oni ne reaguju ni kada se otac nacije umeša u to suđenje i zavodi javnost na pogrešan trag. Ni Boris Tadić ni Koštunica nisu založili svoj politički autoritet da to suđenje izgleda kako treba. Zločin ima svoju sopstvenu logiku, on destruiše društvo u njegovom fundamentu. Naše društvo je od ubistva Zorana Đinđića dobilo tešku gangrenu, naš organizam truli. Naše društvo je postalo slabo i dezorganizovano i Evropa hoće da pomogne tom bolesniku, ali ni jedan metod im ne radi sa nama, ni štap ni šargarepa. Mi to moramo da uradimo sami.

Hajde da u tom kontekstu postavimo pitanje ko će biti novi premijer, hajde da se večeras zapitamo da li su Koštunica, Tadić ili Đelić u stanju da reše ovo fundamentalno pitanje naše moralne vertikale. Da li oni uopšte razmišljaju o tome šta je naš fundamentalni problem. Ne, oni o tome ne razmišljaju i pričaju o nekim drugim, možda takođe važnim stvarima. Ovo pitanje oni ne razrešavaju, a mi živimo pod senkom tog ubistva koje, kako je rekla Latinka, Srbija ne prihvata. Znate, niko ne tera taj svet da svakog 12. marta dolazi na to groblje sa najvećom ozbiljnošću. Mi osećamo taj raskorak, vidimo nešto što ne možemo da prihvatimo, a vidimo i da ta druga strana beži od odgovornosti i da se nije založila da se to suđenje pristojno odvija. Zbog toga oni ne mogu da odagnaju naše sumnje. Srđa Popović je izjavio da ne može da dobije transkripte razgovora Kajganićke sa Bagzijem, iako je to deo sudskih spisa i po zakonu bi on to morao da dobije. Ali oni te transkripte ne daju.

Latinka Perović: Posle eventualne propasti pregovora, Srbi na Kosovu su prepušteni sebi i mislim da je to jedna opasna upotreba tog komplikovanog pitanja. Čovek se ponekad pita šta se tu zapravo želi. U redu, to je deo našeg mita, deo naše nacionalne svesti, ali to mi svuda nosimo sa sobom, bez obzira da li živimo u Beogradu, u Peći, u Americi, na Aljasci. Ako je reč o teritorijama, pa znate šta, ta teritorija je u sastav Srbije ušla 1912. i za sve to vreme, čitav jedan vek, o tome vrlo dobro piše moja mlađa koleginica Dubravka Stojanović, vi imate stalnu primenu nasilja na Kosovu. Imate pokušaje kolonizacije koji ne uspevaju u prvoj Jugoslaviji, a u drugoj Jugoslaviji imate vojnu upravu na Kosovu. Najveći iskorak koji je trasirao put istorijskom pomirenju Srba i Albanaca bio je široka autonomija Kosova, pokušaj ugrađivanja Albanaca u jugoslovenski kontekst. Oni su stvarno mogli biti deo jugoslovenske države, ali teško da mogu biti srpski podanici. Ta mogućnost je poništena na veoma brutalan način, primenom terora, velikim nasiljem. I naravno da su tu žrtve bili i sami Srbi. Zoran Đinđić je u toku ratova devedesetih objavljivao tekstove u novosadskom listu Stav. Neki mladi ljudi su to sakupili i objavili kao posebnu knjigu, Srbija između istoka i zapada. On tu ozbiljno kritikuje sebičnu beogradsku politiku prema Srbima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, koji su prosto bili upotrebljeni kao materijal za jednu duboko arhaičnu politiku, za jedan promašeni nacionalni projekat. Ljudi koji su poverovali u to su tragično odvojeni od realnosti i konsekvence mogu biti vrlo ozbiljne i za Srbiju. Ne verujem da će Rusija zaratiti sa celim svetom da bi demonstrirala prijateljstvo sa nama. Već nam poručuju da oni ne mogu voleti Srbe više nego što oni vole sami sebe. Napravljena je konfuzija, koja ponovo može skupo da nas košta. Javnost se opet priprema za potpuno nerealne ishode. Jedan od najvećih engleskih istoričara je pisao - niko neće poreći da je kosovska bitka bila te i te godine, da je to deo mita, deo istorijske svesti, ali vi morate uzeti u obzir činjenicu da na toj teritoriji živi dva miliona Albanaca.

Sada neko umišlja vrlo široku autonomiju Kosova, pri čemu nam ne tumači kako je zamišlja i nema odgovor na pitanje šta će biti sa dva miliona Albanaca. U pregovorima uvek postoje dve strane, ali gubitnička je po definiciji ona strana koja ne uzima u obzir svoga partnera, njegove interese. Albanci su narod u biološkoj i istorijskoj ekspanziji i mislim da je veoma neodgovorno od takvog prvog suseda stvarati protivnika. To ne čini nijedna odgovorna državna politika. Pogrešna je i ta velika priča o našem suverenitetu, o odbijanju globalizacije koja poništava naš identitet, o vezivanju za Rusiju bez ikakvih zadrški, a to je zemlja koja je i sama u promenama. Postoji i jedna strašna i sistematska manipulacija u odnosu prema pregovaraču, kojem je međunarodna zajednica poverila tu misiju. Prema njemu se ponaša kao da je on trgovački putnik koji nudi robu. Nekoliko godina je bila zabranjena knjiga koja se zove Vojna tajna. U toj knjizi je vrlo detaljno opisana intervencija na Kosovu i uloga Ahtisarija u tome. Prikazana je neverovatna arogancija Miloševićevog režima prema predstavnicima međunarodne zajednice pre i jedan užasno ponizan stav posle poraza na Kosovu, moljakanje Ahtisarija da strane trupe ne uđu na Kosovo pre donošenja rezolucije Saveta bezbednosti, što naravno nije dopušteno. I sada se postavlja pitanje šta sledi posle ove arogancije i fanatizovanja javnosti.

Vesna Pešić: Iskreno mislim da je nepravedno da se Srbija kazni oduzimanjem teritorije, ali znate šta, mi više nemamo legitimitet da se bavimo tim pitanjem. Eto, u tome je problem. Svojevremeno sam bila izložena najstrašnijem maltretiranju od gospodina Šešelja, kada sam rekla da ne razumem princip na kojem je zasnovana Republika Srpska Krajina. Žarko Puhovski je još u ono vreme govorio - Srbi su u Hrvatskoj samo u 11 opština imali apsolutnu većinu. Čak je i Pakrac imao relativnu srpsku većinu, a da ne govorim o istočnoj Slavoniji i Vukovaru, gradu koji smo mi ipak sravnili sa zemljom, očistili njegovo stanovništvo i pravili srpsku državu na hrvatskoj teritoriji. Isti, etnički princip smo primenili u Bosni i onda sam ih pitala - a koji princip ćete primeniti kada dođete na Kosovo. Onda će da bude istorijski princip, zasnovan na kosovskom boju. Pa čekaj, jesi li ti ratove vodio po etničkom principu, vršio etnička čišćenja, zato što mi nismo imali teritorije, nismo imali koncentrisano stanovništvo ni u Bosni, ni u Hrvatskoj. Prema tome, ratovalo se, proterivalo se, pravile su se etničke države Srba – u ono vreme smo imali šest srpskih država! Mi smo izgubili svaki moralni kredibilitet da kažemo da etnički princip više ne važi. Opet se vraćam na Zorana Đinđića i njegovu političku filozofiju - vaš suverenitet dopire dotle dokle ste u stanju da napravite političku zajednicu. Na Kosovu vi nemate lojalne građane i to je on zvao osmim putnikom. Pitao se - kako ću da pravim državu sa osmim putnikom. Šta da radim sa dva miliona nelojalnih ljudi u neprekidnoj pobuni. Koliki je naš integrativni kapacitet da mi integrišemo to zaista nelojalno stanovništvo, koje neće da čuje za Srbe i srpsku upravu. Povrh svega, u poslednjem ustavu čak nismo napisali ni da je to država svih građana, pa da imitiramo nekakvu političku zajednicu, nego smo napisali, brate, da je ovo država srpskoga naroda. Znači, ni tu ne možemo da lažemo kao što je mogao Milošević, jer u njegovom ustavu je pisalo da je Srbija država svih njenih građana.

Svetlana Lukić: Slušali ste Vesnu Pešić i Latinku Perović. U nastavku Peščanika čućete profesorku Filozofskog fakulteta u Beogradu, istoričarku Oliveru Milosavljević. Olivera je sela i pročitala gomilu tekstova koji objašnjavaju teoriju dobrog nacionalizma, onu koja će konačno izmiriti sve Srbe, onu po kojoj je čak i Đinđić dobar nacionalista - jer svi Srbi su dobri. Kao prava riznica ispostavili su se tekstovi rodonačelnika ovog velikodušnog teorijskog pravca, Slobodana Antonića. Neki od njegovih naslova su: Nacija u strujama prošlosti, Ne sme se dozvoliti još jedan nacionalni slom, Nezavisnost Kosova - sudbinska greška, Koštuničin krčag, Šta da se radi sa Ahtisarijem, Savremeni politički ekstremizam, Lagano gašenje Srbije, Skaska o pijanici i kockaru. Slušate delove teksta, koje je Olivera Milosavljević napisala za Helsinške sveske.

Olivera Milosavljević: Razaranjem Jugoslavije i nastankom samostalne srpske države, a zatim rušenjem Miloševića koji je sprovodeći to grubo, kompromitovao nacionalizam, u nacionalističkim, političkim i intelektualnim krugovima stvoren je konsenzus oko stava da je nastupilo doba rehabilitacije ideologije i njenog spasavanja putem utemeljenja u sam identitet društva. U tom cilju angažovane su velike intelektualne snage kako bi se nacionalizam redefinisao i dobio - dobru sadržinu. Stvoren je konsenzus oko bespogovorne definicije dobrog nacionalizma koji ne predstavlja ništa drugo do elementarni patriotizam na koji svaka zajednica ima pravo. Zagovornici dobrog nacionalizma veruju da ovakvom nacionalizmu jednako patriotizmu, samim tim što je dobar, nema šta da se prigovori. Oni samo ujedinjeno vole svoju državu jednako naciju, pa je opravdano da u svom konsenzusu budu subjektivni, ako treba i na račun građana Srbije. Po njima dobri nacionalizam je - gotovo prirodno sredstvo ubrzane modernizacije, pa predstavlja vrhunac moguće srpske demokratije spajajući iskreni patriotizam, opravdanu desnicu, ispravni istorijski revizionizam, nacionalni liberalizam, evropski antievropeizam. Jednom reči, dobri nacionalizam je danas sasvim slučajno uvek tamo gde je i aktuelna legalistička vladajuća struktura.

Uveren da je sam izraz autentične demokratije, jer brine za nacionalne interese i siguran da su svi koji te interese vide drugačije državni jednako nacionalni neprijatelji, dobri nacionalizam ne oseća potrebu da se udubljuje u analizu neposredne prošlosti, nasleđa, interesa i potreba građana. Imajući pred očima isključivo mitsku sliku o saplemenicima, teritorijama i pristrasno određenim otuđivim pravima prinuđen je da se stalno sudara sa realnošću doživljavajući je kao produkt mržnje, nerazumevanja, zlih namera drugih. Identifikujući svoja ekskluzivna prava sa demokratijom, u njihovoj odbrani priznaje i silu, ako se ona podvede pod demokratsku proceduru. Zato dobri nacionalizam, iako nevoljno, i sam sve radi pod prisilom jačeg. Za njega je Hag deveta rupa na svirali, dok ga ne pritisnu da kaže suprotno, za njega Kosovo postaje problem tek onda kada više ne može da se reši, za njega su se zločini desili tek kada su i deca iz susedstva na televiziji videla njihovo izvršenje. Zato su za njega podjednako nedopustive politike i Miloševića, koji je stalno govorio - ne, ne, ne, i Đinđića koji je govorio - da, da, naravno, i kao vrhunac demokratske mudrosti preporučuje da se ponekad kaže - da, a ponekad - ne. On pristaje na prisilu ne zato što su ga ubedili, već zato što veruje da je demokratija ono što kaže jači demokrata.

Njegova svojstva su: uverenje da se Srbija mora unormaliti na dobrom nacionalizmu kako bi sačuvala svoje nacionalne interese, bez potrebe da definiše šta su nacionalni interesi, verujući da se oni podrazumevaju; uverenje da je demokratija moguća samo u državi jednako naciji oslobođenoj svih unutrašnjih raznorodnosti, kako nelojalnih manjina, tako i antinacionalističkih misionara; uverenju da je najveća kočnica demokratije u naciji jednako državi sadržana u reči – suočavanje; uverenje da je pitanje Kosova veliki problem prvenstveno zato što bi njegovo eventualno nepovoljno rešenje onemogućilo večitu vlast dobrog nacionalizma oličenog u aktuelnoj legalističkoj strukturi; uverenje da je vreme svakog ekstremizma prošlo, desnog zato što kompromituje nacionalizam kao takav i levog zato što raskrinkava dobri nacionalizam kao takav; uverenje da se predstavnici desnog ekstremizma moraju spasiti za srpsku demokratiju, jer su ipak nacionalisti,pa nose podrazumevano znanje o nacionalnim interesima,sa mogućnošću da i sami postanu dobri nacionalisti, dok se sa levim ekstremizmom,koji je antinacionalistički ne može nikako, jer odbacujući nacionalizam odbacuje i nacionalne interese, odnosno znanje ujedinjenih nacionalista.

Praveći nategnute istorijske analogije,dobri nacionalizam koristi na primer poljski slučaj iz vremena pre Drugog svetskog rata kao najbliži današnjem srpskom slučaju, jer je u Poljskoj tada živelo 31 odsto pripadnika narodnih manjina koji su bili, kako kaže - dodatni izvor slabosti demokratskih ustanova i jedan od razloga klizanja poljskog društva ka autoritarizmu. U istorijskim analogijama, a bez istorijskog konteksta, ide i dalje, pa poredi današnju poljsku demokratiju sa onom iz vremena posle Prvog svetskog rata tvrdeći da je ovaj drugi pokušaj uvođenja demokratskog poretka znatno uspešniji, u čemu ima udela činjenica da je današnja Poljska - oslobođena briga oko narodnih manjina, dodajući u napomenu da je - preseljavanjem stanovništva u godinama nakon Drugog svetskog rata njihov postotak sveden na samo dva odsto. Kada se razume smisao demokratije, koji u vizuri dobrog nacionalizma sadrži s jedne strane naciju kao homogeno, organsko biće, a sa druge percepciju dela svojih građana, odnosno manjina, kao strano telo, onda postaje jasno zašto ni u Srbiji ne može da registruje postojanje građana. Kod dobrog nacionalizma nema ni primisli da su i za Miloševića i protiv njega bili građani Srbije, da su bombardovani svi građani Srbije, da su svi građani Srbije trpeli sankcije i inflaciju, da je radijacija ostavljena svim građanima Srbije, da svi građani Srbije stoje u redovima pred ambasadama, da sve građane Srbije popreko gledaju oni koji inače vole da popreko gledaju. Dobar nacionalizam to ne primećuje iz dva razloga, prvi je u prisutnoj svesti da je za poraze srpskog društva, odnosno svih građana Srbije odgovoran srpski nacionalizam koji je, budući većinski nacionalizam, onemogućio i dalje onemogućava uspostavljanje demokratskog društva. Zato dobri nacionalizam brani ono što niko ne napada proizvodeći žrtvu od selektivno biranih građana Srbije i prećutno proglašavajući ostale nepostojećim ili bar manje bitnim. Drugačije rečeno, kada treba braniti od nepočinstva, za njega ne postoji kolektiv, postoje samo odgovorni pojedinci, ali kada treba govoriti o pravima na državu i mogućnostima demokratije, onda ne postoje ni pojedinci, ni građani, postoji samo etnički određen kolektiv, odnosno biće koje se proteže čak i na građane susednih država. Drugi razlog za svesno prećutkivanja postojanja ostalih proističe iz uverenja da bi Srbija samo bez njih, oslobođena etničkih raznorodnosti, kako kaže, mogla da postane priželjkivana država jednako nacija, odnosno postojana demokratija.

Zašto je dobri nacionalizam, iako bi želeo da se predstavi kao patriotizam, uvek samo nacionalizam? On nije u stanju  da odoli povremenim iskakanjima iz patriotske retorike proglašavajući sopstvenu patriu za maćehu delu druge države, Republici Srpskoj, kao - pastorčetu srpske nacionalne politike. Dobri nacionalizam smatra da je stavljanje Kosova u preambulu Ustava Srbije legitimno sa državnog, teritorijalnog stanovišta, ali da je sa etničkog stanovišta bilo prihvatljivije tu staviti Republiku Srpsku. Pristrasnost kao neotuđivo pravo mu ne dozvoljava da vidi ikakvu kontradiktornost u sopstvenim istovremenim konstatacijama. S jedne strane negativnim, da vođe manjina u Srbiji pokušavaju da stvore - zaokruženo i samodovoljno društvo unutar srpskog, i sa druge strane, afirmativnim, da i u Srbiji i u Republici Srpskoj postoji čvrsta svest o - interesima nacije i države. Drugim rečima, ono što je nedopustivo u nezavisnoj Srbiji, poželjno je u nezavisnoj Bosni i Hercegovini, ono što je smetnja demokratizaciji Srbije, razjedinjavajuće manjine, cilj je njegove politike u Bosni i Hercegovini.

Najomraženija reč za dobri nacionalizam je - suočavanje. I kada bi neko pokušao da je upotrebi u drugom kontekstu, a ne u smislu suočavanja sa prošlošću, bio bi odmah sa netrpeljivošću prekinut, jer dobri nacionalizam odbija da se suoči generalno iz nekoliko razloga: zato što tu reč najčešće upotrebljavaju antinacionalistički levi ekstremisti iz NVO sektora, što je dokaz da je u pitanju podvala i da će suočavanje biti na štetu dobrog nacionalizma. Zato što kada nevladine organizacije traže suočavanje makar i sa činjenicom da je najnoviji ustav nelegitimno donet, znači da dobri nacionalizam to mora po automatizmu da negira. Zato što dobri nacionalizam neće da se suoči, jer unapred zna da nijedno suočavanje nije njegov nacionalni interes. Svaki zahtev za suočavanje sa prošlošću, dobri nacionalizam smatra fantomom, fiksacijom i parapolitičkim intelektualnim ratom. Još manje želi da raspravlja o Srebrenici i Vukovaru, jer to znači gubiti orijentaciju, odnosno napustiti utaban put kojim dobri nacionalizam ide, sve se pozivajući na istraživanja javnog mnjenja, po kojima je u Srbiji - takozvani indeks nacionalizma najniži u ovom delu Evrope.

Dobri nacionalizam se nikada i ni sa čim ne suočava, on samo uočava gde se krije prevara na njegov račun. Suočiti se sa Miloševićevom politikom za njega znači uočiti koliko je štete nama naneo. Suočiti se sa obavezama prema Hagu za njega značu uočiti koliko ima optuženih po nacionalnoj strukturi, na našu štetu. Suočiti se sa zločinima u Srebrenici znači uočiti koliko je tome prethodilo naših žrtava i eventualno poslati poruku akterima, čitaj zločincima, da to nije lepo ponašanje, jer kako kaže - ne možemo u potpunosti da razumemo šta se desilo u Srebrenici ako ne znamo ono što je tome prethodilo u Skelanima, Bratuncu  ili Kravicama, danas kao i pre 60 godina. Iznošenje ove istine ne podrazumeva da se zločin, pa i onaj koji je možda počinjen iz osvete može pravdati. Štaviše, to otvara prostor da njegovim akterima emitujemo poruku da je zločin zločin, i kada je počinjen u ime pravedne osvete, završen citat. Vrhunac njegove spremnosti na suočavanje je priznanje da čak i odbrambeni nacionalizam, a takav je svaki nacionalizam iz vizure nacionalista uključujući i one dobre, može da proizvede ponašanje koje nije odlika dobrog vaspitanja, ali za koje ipak ne sledi kazna, već eventualno opomena. Svako ozbiljno suočavanje sa prošlošću nužno bi vodilo dobri nacionalizam ka preispitivanju sopstvenih temeljnih postavki, a ovo ka negiranju njegove dobre sadržine. Zato je svaki njegov izlet u neposrednu prošlost parcijalan, na brzinu, bez zadržavanja i udubljivanja. Prošlost je tu samo da se iz nje izvuku oni fragmenti koji će dobrom nacionalizmu poslužiti kao argumentacija za budućnost.

Najbolji primer te površne selekcije prošlosti, prošlosti bez istorijskog konteksta, pokazaće kada razmatra problem Kosova. Prvo će reći da ostati bez Kosova - znači umesto srca u grudima nositi krvavu rupu. Zatim će reći da je sa teritorijalnog stanovišta Kosovo legitimno ušlo u novi Ustav Srbije, ali na trećem, racionalnom nivou upravo će dobri nacionalizam biti najveći zagovornik njegove podele. Prvi, emotivni nivo služi da legitimiše sam nacionalizam kao sastavni deo identiteta, drugi, teritorijalni nivo predstavlja atavizam starog tipa nacionalizma, od kojeg dobri ne može da se odvoji, jer im je osnova identična. A treći, racionalni nivo služi da dobrom nacionalizmu obezbedi budućnost. To što je gotovo nemoguće da sva tri nivoa budu zadovoljena nije nikakva prepreka da se istovremeno zastupaju. Po njemu, Kosovo treba odseći iz dva međusobno neodvojiva razloga: da bi se država jednako nacija oslobodila razjedinjujućih nelojalnih manjina i da bi se samom dobrom nacionalizmu obezbedila budućnost. Građani, demokratija, sloboda u ovim obrazloženjima ne postoje, postoji samo država zamišljenih saplemenika oslobođena od stranog tela. On se pita - da li je baš neophodno da pokoljenjima koja dolaze ostavimo takvo breme, imamo li u vidu da taj drugi narod ipak nisu ni Holanđani, ni Danci, pa ni Hrvati, već Albanci. Šta je to dobri nacionalizam hteo da kaže? Zašto bi dvonarodna država eventualno bila moguća sa Holanđanima i Dancima, pa i sa Hrvatima, ali ne i sa Albancima. Odgovor smo dobili posredno kroz pitanje - smemo li da uđemo u dvojnu državu sa narodom koji će svakih desetinu godina biti jači i brojniji i to mi, pripadnici naroda koji doživljava teritorijalni i demografski slom, kraj citata. U viziji dobrog nacionalizma ni u budućnosti neće u državi jednako naciji od značaja biti ni demokratija, ni liberalna načela. Presudni značaj, kako njegova argumentacija nedvosmisleno pokazuje, uvek će imati samo teritorija i etnos.

Svoja objašnjenja problema sa albanskom manjinom dobri nacionalizam započinje naglo, 1991. godinom - kada su Albanci odbili svaku saradnju sa predstavnicima državnih vlasti Srbije. Nudeći kontekst u kome je nasilni Milošević podjednako mučio Albance kao i sve ostale građane Srbije, dobri nacionalizam zaključuje da su u stvari Albanci krivi za rđavu demokratizaciju Srbije 90-ih, da su krivi što se Milošević tako dugo održao na vlasti, da su krivi za jačanje njegovog nasilništva. Veruje da su Albanci, samo da su izlazili na izbore, još 92. mogli doprineti da Milošević bude sateran u stupicu, ali oni su kao nelojalna manjina namerno želeli njegov opstanak na vlasti, jer, kako kaže, šta bi oni bez njega. Drugim rečima, dobri nacionalizam bi voleo da su Albanci izlazeći na izbore srušili Miloševića i onda gradili državu jednako naciju u kojoj bi od dobrog nacionalizma kad-tad bili proglašeni za razjedinjujući faktor. Ali dobri nacionalizam bi taj problem rešavao lepše od Miloševića, on bi im ponudio da ih liberalnim putem, uz međunarodno prisustvo, sa njihovim pristankom raseli. Zato je za njega neukusno izjednačavati etničko čišćenje koje je proterivanje ljudi iz njihovih domova, sa razmenom stanovništva koja podrazumeva, kako kaže, slobodno optiranje i dogovorenu pravednu i dugotrajnu razmenu imovine. Ipak, pošto je dobar, i ovakva razmena je za njega zlo, ali ako se vrši po određenim pravilima, pod međunarodnim nadzorom i na pravednim osnovama, to je ipak kudikamo manje zlo od stotine hiljada prognanih i opljačkanih ljudi. Bolje razbesnele pse, kako kaže, razdvojiti. Drugim rečima, on veruje da su mržnja i sukobi imanentni ovim nacionalnim bićima i da nisu bili inicirani društvenim kontekstom, postojećim državama, ideologijama. Veruje da vekovna mržnja nema nikakve veze sa ideologijom nacionalizma, nudi nacionalizam kao rešenje za nacionalizam, identifikuje pojam slobode sa pojmom etnosa, proglašava liberalizam kolektivističkom ideologijom, a demokratiju narodnjaštvom, podrazumeva da je demokratija moguća samo kod jednobraznih kolektiva i za jednobrazne kolektive, veruje da je moguće inženjeringom stvoriti jednobrazne kolektive. Ipak, smisao postojanja dobrog nacionalizma na kraju se uvek prepoznaje na onom racionalnom nivou njegove argumentacije. Ako bi neko pomislio da mu je Kosovo važnije od svega, sasvim neočekivano bi dobio suprotan odgovor. Čuo bi da je jedina šansa za Koštunicu da za Srbiju sačuva  makar nešto od Kosova, pa da bude na vlasti i 2026. godine.

Pošto odbija da razgovara o fantomima i parapolitičkim fenomenima kao što su srpski nacionalizam, Vukovar, Srebrenica i slično, dobri nacionalizam akcenat stavlja na važnija pitanja, na primer, na analizu najvećih opasnosti po srpsko društvo. U tom smislu identifikuje dva tipa ekstremizma, ali ne ostavlja dileme koji od njih je prihvatljiv, a koji predstavlja ozbiljnu pretnju. Za njega je neupitno da je takozvani levi ekstremizam: nevladine organizacije, Helsinška povelja, Peščanik, Republika onaj pravi i nepopravljivi oblik ekstremizma, jer budući antinacionalistički, razbija nacionalno jedinstvo i zato onemogućava svaku saradnju. Drugi, desni ekstremizam, radikali, po njemu i nije pravi ekstremizam, jer poštuje demokratsku proceduru, pa se može upristojiti i sa njim se može sarađivati. Razloge za neprihvatljivost prvih i prihvatljivost drugih lako je uočiti, uz svu prividno umivenu retoriku. I dobri nacionalizam, kao i onaj vulgarni, ima samo jedan smisao postojanja - da raskrinka izdajnike i strane plaćenike, ali pošto je dobar i ređe koristi ružne reči, smislio je za leve ekstremiste i lepši termin sa akademskim prizvukom - misionarska inteligencija. On je užasnut dogmatizmom, o i dalje sveprisutnom nacionalizmu, misionara, ali se zato nimalo ne uzbuđuje kada Crvene beretke protestuju sa sve oružjem, tvrdeći da je posredi - usamljeni protest očajnika, zbog nagoveštenih izručenja policajaca Hagu. On crveni zbog rečnika netrpeljivosti takozvanih misionara koji kažu - blesavi političar kao Koštunica, ali sebi dopušta upotrebu akademskih termina kao što su - trbušasti grubijan, doglavnik, omastiti konopac. U svom obračunu sa levim ekstremizmom, dobri nacionalizam redefiniše i sam pojam fašizma. Nezadovoljan što se fašizam po pravilu, kako kaže, vezuje za nacionalizam, on bi da mu promeni imanentnu sadržinu, pa proglašava da ga ima i na drugoj strani, odnosno da agresivna propagandna kampanja reformista koristi gebelsovske metode podsećajući na fašistički mrak.

Dobri nacionalizam ne mrzi nikoga. Nevladin sektor, Peščanik, Helsinška povelja, Republika i slični sami su izabrali nenacionalističku poziciju, što znači poziciju izdaje i stranog plaćeništva, pa moraju da se pomire sa odbacivanjem od strane saplemenika i njihovog glasnogovornika, dobrog nacionalizma. Dobri nacionalizam samo želi konsenzus po svim pitanjima, žaleći što ga nema i po pitanju slučaja Ahtisari, odnosno njegovih, kako kaže, rasističkih izjava. On konstatuje da je upravo ovaj slučaj pokazao - ko je ko u Srbiji. Na kraju, dobri nacionalizam ne ostavlja mesta dilemi ko mu je bliži - misionari ili radikali. Verovatno je dobrom nacionalizmu odnekud poznato da su u stvari misionari, a ne radikali komandovali paravojskama tokom mnogobrojnih ratova koje su vodili udruženi dobri i vulgarni nacionalizam širom bivše države, da su misionari, a ne radikali stavljali dečje slike na naslovne strane kao na poternice, da su misionari, a ne radikali vadili oružje na studente. Postavlja se pitanje gde bi bio dobri nacionalizam da u Srbiji nema takozvanih misionara. Tada bi ostao samo dobri nacionalizam na čelu ujedinjenih nacionalista, koji bi malo ukorio svoju nemirnu nacionalističku braću. Tada bi, kao u onom njegovom nemuštom vicu sasvim sigurno bila ostvarena i priželjkivana vizija - da i 2026. godine Srbijom vlada njihov zajednički dobri nacionalizam.

Albanci su sa svojim ponašanjem odgovorni za Miloševića, jer su mu omogućili da ojača, zapad je kriv što je 90-ih - umesto da prihvati promene jugoslovenskih unutrašnjih granica i sporazumnu razmenu stanovništva - proizveo ratove i etnička čišćenja. Isti je slučaj sa objašnjenjem jačanja radikala. U svojoj pričici kaže da se Srbija upravo nalazi u poziciji  žene, koju je muž pijanac izdržavao i redovno tukao. Onda se pojavio kockar i ponudio joj da prebegne k njemu i sad ona mora da se odluči, pa je odgovornost njena, jer će je možda tek kockar upropastiti. Naravoučenije dobrog nacionalizma upućeno Evropi, koja pijana tuče ženu, to jest Srbiju, posle koje će doći radikali kockari i možda je dokrajčiti, glasi – vaša ekselencijo, ne mislite li vi da bi se skaska sa našom damom možda završila i drugačije da ju je onaj prvi gospodin samo malo manje tukao. Na stranu što dobri nacionalizam veruje da žene, to jest dame, prave razliku između onih koji manje ili više biju, pa prve rado uzimaju za muževe, važnije je što dama pristaje da bude izdržavana i mlaćena i posebno što joj po definiciji ne sleduje ništa bolje do izbor između pijanca i kockara. Čudna neka dama živi u glavi dobrog nacionalizma, dama bez identiteta i samosvesti, ali i za to je kriv neko drugi. Dama mora da se odluči, za odluku će biti sama odgovorna, ali nije nikako njena krivica što je tako finu, tako jadnu i tako nezaštićenu okružuju isključivo pijanci i kockari. Drugim rečima, u samosvesti dobrog nacionalizma, posle Albanaca krivih za jačanje Miloševića, zapada krivog za ratove i misionara krivih za jačanje nacionalizma, samo pijana Evropa može biti kriva za daminu sudbinu, odnosno za pobedu radikala. Za dobri nacionalizam i demokratija i demokratska procedura su merila koja moraju da poštuju samo oni za koje nije sigurno da su dobri, a to su politički neistomišljenici. To nije obaveza i dobrog nacionalizma, kome je sve dozvoljeno samim tim što je nalepio sebi etiketu - dobri nacionalizam jednako demokratija. On sme da šamara i levo i desno, zato što je dobar. Desne može zato što im obećava oprost, leve zato što nisu nacionalisti, pa njih sme svako da bije.

Istovremeno, dobri nacionalizam neće propustiti priliku da naglasi svoje učestvovanje u revoluciji, da, iako nije jurišao na skupštinu, ipak je bacao kamenje na Takovsku. I kada hrabro juriša na državne institucije i kada ih kamenuje, dobri nacionalizam to radi po demokratskoj proceduri, jer je on demokratija per se. Zaista je pozicija dobrog nacionalizma idealna pozicija u današnjem srpskom društvu i nije slučajna njegova nada da se ono neće promeniti ni 2026. godine.

Svetlana Lukić: Slušali ste analizu Olivere Milosavljević teorije dobrog nacionalizma, a sada ćemo čuti najsvežiji primer kako ta teorija izgleda u praksi. Slušate Miloša Aligrudića, odnosno slušate ono što je on rekao o advokatu Srđi Popoviću na Slobodnoj Evropi.

Miloš Aligrudić: Srđa Popović je jedan kompletan idiot, kompletan idiot koji lupeta sve što mu padne na pamet. Znači, to je Srđa Popović, po onome što je izgovorio, pošto je to sve naravno netačno šta je on rekao vezano za DSS i Legiju.

Svetlana Lukić: Ovih dana mnogo smo slušali o hapšenju četvorice vahabita u Novom Pazaru, koji se terete za pokušaj terorizma. Eto, uključili smo se u svetske trendove - i mi teroriste za trku imamo, bar tako kažu naše vlasti. U Novom Pazaru i u celom Sandžaku je veoma napeto, tome su u velikoj meri kumovale i beogradske vlasti, koje su bezrezervno podržale Sulejmana Ugljanina, koji je opet u pravom ratu sa muftijom sandžačkim, Zukorlićem. U Pazaru je za 28. mart zakazano ujedinjavanje islamske zajednice u Srbiji, međutim, beogradski muftija Jusufspahić tamo verovatno neće ići, on odavno vodi samostalnu politiku. Razjedinjeni muslimani su dobrodošli beogradskim vlastima i dobrim nacionalistima, i jedni i drugi ne shvataju da se igraju vatrom. Uzgred, američki ambasador je pre neki dan dobio od muftije Jusufspahića zahvalnicu za pomoć od 100.000 dolara za obnovu beogradske džamije, koju su pravi i dobri nacionalisti zapalili 17. marta  2004. Lepo je što Amerikanci pomažu, ali je sramota što obnovu nije platila naša država, uz čije prisustvo je džamija i zapaljena. Da se vratimo vahabitima, o kojima pouzdano znamo samo to da vole da nose kraće pantalone i bradu, ali bez brkova. Govori profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, sociolog religije Milan Vukomanović.

Milan Vukomanović: Vehabije su pristalice jednog verskog političkog pokreta, koji ima svoju istoriju još od XVIII veka u Saudijskoj Arabiji. Taj pokret se naziva vahabizam, vahabiti su njihove pristalice, kod nas su oni popularno nazvani vehabijama, ali ime su dobili po svom osnivaču koji je bio iz Arabije, njegovo ime je Muhamed Ibn Abdul Vahab. Oni su danas dominantna versko- politička ideologija u Saudijskoj Arabiji. Abdul Vahab je još u to vreme, znači govorimo o kraju XVIII veka, uspostavio kontakte sa plemenom Sauda, iz kojeg će proizaći ove buduće dinastije u današnjoj Saudijskoj Arabiji. Vahab je imao jednu konzervativnu reformističku ideju o tome kako treba urediti jedno društvo zasnovano na islamskim principima, zasnovano na šerijatu. To bi pomalo bilo kao kada bi danas neko u Srbiji pokušao da zasnuje društvo na principima nemanjićke države, da kaže da je to ono što nas vodi ka jednom pravom društvu, pravoj državi. Upravo je to Vahab učinio kada je rekao da se treba vratiti pobožnim precima iz Medine, da oni treba da budu uzor za to društvo. Već na samom početku je to bila jedna dosta konfliktna ideologija. Vahabiti su vrlo brzo napravili darmar širom arabijskog poluostrva, zauzeli su grad Karbalu, danas je u Iraku i spominje se u novijim vestima, gde su pobili na hiljade domaćih muslimana. Oni su osnovali jedan puristički pokret, dakle, muzika je bila neprihvatljiva, svetački grobovi, slavljenje Muhamedovog rođendana. Gde god bi se pojavili, oni bi uništavali ta tradicionalna mesta, mauzoleje svetaca. Oni to i dan-danas rade, recimo kada dođu na Balkan, na Kosovu je bilo takvih slučajeva nakon 99. Nisu oni palili pravoslavne hramove, nego su išli direktno protiv domaćeg islama, koji se pod osmanskim kulturnim uticajem razvio potpuno drugačije.

Svetlana Lukić: Kada se govorilo o vehabijama ili vahabitima iz Sandžaka, onda su nas u medijima podsećali da su oni prekinuli koncert grupe Balkanika. U stvari, meni se čini važnijom vest da su upali u Arab džamiju.

Milan Vukomanović: I jedno i drugo odražava njihov militantni stav, znači, ovo nije bilo toliko usmereno protiv grupe Balkanika ili bilo kakve grupe sa nekakvim etničkim ili religijskim backgroundom, nego protiv same muzike. To je bila osnova njihovog napada, a što se tiče Arab džamije, tamo su došli u sukov sa mujezinom, sa lokalnim imamom, došlo je i do pucnjave, znači, radilo se o ozbiljnijem konfliktu. Glavni problem sa njima je u tome što su oni okrenuti protiv tradicionalnog islama. E sad, oni su početkom XIX veka krenuli u ekspanziju i vrlo brzo su zaustavljeni. Jedan egipatski vladar ih je već do 1818, zvao se Muhamed Ali kao i slavni bokser, zaustavio u tom pohodu. Međutim, posejano je seme jedne ideologije, koja će biti konstitutivna u stvaranju nove saudijske države 1932. Drugi konstitutivni elemenat te države je bila nafta, odnosno saradnja sa Sjedinjenim američkim državama od samog početka. 1933. godine, znači samo godinu dana nakon što je ustanovljena saudijska država, formirana je mešovita kompanija za eksploataciju nafte, Aramko, američko-arapska kompanija. Standard Oil je tu dobio ekskluzivne koncesije na eksploataciju nafte već 33. godine. I tu kreće nešto što je u novije vreme dosta zbunilo sociologe, a to je to kako to da ubrzana modernizacija jednog društva ide paralelno sa religijskim konzervativizmom. Kako to da jedan proces religijske obnove, i to na vrlo arhajskim, tradicionalnim principima, paralelno ide sa ubrzanom modernizacijom, urbanizacijom. Za vrlo kratko vreme, prestonica Rijad je od jedne palanke sa nekih tridesetak hiljada stanovnika koji žive u blatnjavim kućama, izrastao u svetsku prestonicu od pet miliona ljudi.

Svetlana Lukić: Sećam se napisa u američkoj štampi posle 11. septembra - bogati, ova Saudijska Arabija izgleda nije demokratska zemlja.

Milan Vukomanović:  Slobodno bih mogao da izjavim da je to danas najneslobodnija zemlja u muslimanskom svetu. Čak i Iran, koji je zasnovan na šerijatskom principu, ima više slobode od Saudijske Arabije, koja inače nije šerijatska zemlja, kao što se često pogrešno tvrdi. Tamo islamski sveštenici nisu na čelu države, već je to kralj, dakle, imamo dinastiju. Međutim, treba uzeti u obzir da do 2001. optuženi muslimani nisu mogli da imaju advokata pred šerijatskim sudom, pa su tu kazne batinjanjem, zlostavljanjem, po kojima je Saudijska Arabija ostala poznata. Položaj žene je katastrofalan, ona u proseku rađa šestoro dece, pola njih su bile nepismene sve do 90-ih godina, još uvek ne smeju da voze automobil, jer se to smatra nemoralnom aktivnošću. Pored eksploatacije nafte, moć Saudijske Arabije u muslimanskom svetu je zasnovana i na činjenici da se u njoj nalaze dva najvažnija hrama islamskog sveta, to je hram u Meki sa Kabom i hram u Medini, gde je sahranjen prorok Muhamed. Milijardu i 300 miliona muslimana pet puta dnevno okreće se u pravcu Kabe kada se moli i bar jednom u životu ima obavezu da tamo ode na hadž. Danas oko 3 miliona ljudi godišnje odlazi na taj hadž, a pre 50 godina ih je bilo samo oko pedesetak hiljada. U Džedi je sagrađen najveći aerodrom, površine oko 100 kvadratnih kilometara, gde u sezoni hadža svakih pet minuta sleće jedan džambo džet i gde na svakih sat vremena vodiči procesuiraju 5.000 ljudi kroz hadž-terminale. Znači, s jedne strane imamo jednu izvanredno bogatu, urbanu zemlju sa odličnim međunarodnim vezama, pre svega sa Sjedinjenim američkim državama, a paralelno s tim imamo i jedan veliki religijski konzervativizam, koji više nije problem samo arabijskog poluostrva nego sve više postaje problem za ceo svet.

Što se tiče odnosa prema ženama u Saudijskoj Arabiji, jedan vrlo indikativan primer je bila vest koja je obišla svet, da je u jednom požaru, mislim marta 2002, u jednom ženskom internatu stradalo 14 devojaka i još stotinjak ih je bilo povređeno. Zašto, zato što su one pokušale da pobegnu iz požara, a moralna šerijatska policija ih je vraćala u zapaljenu zgradu govoreći da nisu prikladno odevene.

O čemu se tu zapravo radi, kakva je to ideologija? To je jedna dosta puritanska ideologija, pomalo podseća na prve puritance na američkom kontinentu. I puritanci su, da podsetim, bili ikonoklasti, redukovali su religijsku poruku na vrlo elementarne stvari, bili su fundamentalisti u smislu bukvalističkog čitanja Biblije. Termin fundamentalizam ne izlazi iz islama nego iz protestantizma puritanskog tipa u Americi. Uslovno rečeno, to je tradicija koja se paralelno može pratiti u Saudijskoj Arabiji i Sjedinjenim državama. Problem sa vahabizmom nije u tome što u jednom društvu imate takav pokret, nego što po prvi put u novije vreme postoji tendencija da se takav integristički i fundamentalistički pokret nametne kao reper za islam u svetu. Naravno da je to potpuno nerealno, pogledajte u Palestini sukob između Fataha i Hamasa. To su dve različite opcije, Fatah je sekularna, nacionalistička opcija Jasera Arafata, a Hamas je ustanovljen na vrlo konzervativnim religijskim principima. Na nacionalnom nivou islam nije imao uspeha nakon pada Osmanskog carstva, koje je bilo poslednji šerijatski režim globalnog karaktera. Islam nema uspeha u ovladavanju nacionalnom državom. On je prosto strano telo kada izađe iz matičnog konteksta, kao što je strano telo ona vehabijska džamija u Sarajevu, koja je najveća džamija na Balkanu, u kojoj može da se klanja oko 5.000 ljudi istovremeno. To je zaista impresivan prostor, ali potpuno ikonoklastičan, sa samo jednim lusterom, sa praznim zidovima, praktično bez natpisa. I tepisi su krajnje elementarni, u tome nema ničeg balkanskog.

E sad, kako je vahabizam došao na Balkan. U Bosnu je vahabizam ušao agresivnije tokom rata 90-ih i naročito nakon rata. Vi ne možete odbiti pomoć u situaciji gde ste preživeli jedan teški rat i kada vam je svaka dobronamerna pomoć dobrodošla. Vama bi možda više značilo da vam neko obnovi lokalnu bosansku džamiju, koja je porušena ili oskrnavljena tokom rata, nego da vam izgradi jednu novu ovakvu. Međutim, vi ne dobijete pomoć za ovo, nego za ono. Nedavno je u Bosni došlo do vrlo ozbiljne polemike između vrhovnog starešinstva islamske zajednice i fakulteta islamskih nauka, odnosno jednog broja profesora sa fakulteta islamskih nauka koji smatraju da je vahabizam potpuno neprihvatljiv u Bosni. Šta se desilo na Kosovu? Kosovo je specifično u odnosu na Bosnu po tome što ono ima dosta izraženu sufijsku tradiciju, to su derviški redovi na Kosovu. Ali glavna religija na Kosovu je albanski nacionalizam, kako je to još Enver Hodža okarakterisao - religija Albanaca je albanizam. To je jedno multikonfesionalno društvo, imate pravoslavaca i katolika i muslimana. Svi oni koji pokušavaju da na Kosovu vide samo problem islamskog fundamentalizma ili nekakvog terorizma na toj osnovi, potpuno greše. Tu se prosto radi o nacionalizmu, koji ima svoje istorijske korene. Dešavalo se da vehabije pokušaju da nešto nametnu i onda ih lokalno stanovništvo izmlati i protera odatle. Oni nemaju mnogo šansi na Kosovu, jer Albanci za njih kažu – pa ovi se ponašaju kao hrišćani. Ni na Kosovu glavna meta napada vahabita nisu bile pravoslavne crkve, kao što često pokušava da se predstavi. Pravoslavne crkve su bile na meti albanskog nacionalizma i protesta koji su vrlo retko imali bilo kakvu religijsku dimenziju, iako skrnavljenje i uništavanje hramova uvek ima određenu religijsku dimenziju. I uništavanje džamija na Kosovu tokom 98. i 99. imalo je religijsku dimenziju, ali ne bismo rekli da je tu vođen neki religijski rat.

Vehabije na Kosovu su dosta loše prošle, iako su i tu uveli program školovanja imama i muftija, kao i svoju literaturu. Čini mi se da su u Bosni kompromiserski stav i pokušaj da se ne zamere Saudijskoj Arabiji učinili da oni danas imaju mnogo veći problem sa tom vrstom militantnog islama nego što je to slučaj na Kosovu. Vehabije su na Balkanu bile prisutne tokom 90-ih godina u Bosni i kasnije na Kosovu, pa su logično stigli i do Srbije i Crne Gore. Izveštaji o incidentima stižu uglavnom iz Sandžaka. Koliko vidimo iz imena ovih ljudi koja se pojavljuju u štampi, u pitanju je lokalno stanovništvo. Ne bi loše bilo videti kakav je background tih ljudi, ko su oni zapravo, da li su bili tradicionalni muslimani pre nego što su postali vehabije, pod kojim uticajem su to postali, koje su im bile namere, motivi. Čini mi se da je ključno pitanje šta su oni zapravo tamo hteli, kakva je veza između njih i oružja pronađenog u onoj pećini. Ako su nameravali da koriste to oružje, da li je to bilo okrenuto protiv islamske zajednice u Sandžaku ili su bili skloniji ka međunarodnom terorizmu van granica Balkana. Ima se utisak da im namere ipak jesu bile lokalne i to protiv same islamske zajednice.

Sandžak sve više postaje konfliktno područje i tome se prilično kumuje politikom iz Beograda. Dosad je islamska zajednica uspevala da to nekako izbalansira zahvaljujući pre svega svom muftiji, koji je najmlađi muftija u Evropi. Uvek sam zabrinut kada religijski i politički elementi stvore ovakvu smesu, a ovde postoji i  aspekt terorizma. Onda to postaje eksplozivna naprava. Da ne pominjem da su ponovo u opticaju stereotipi u vezi sa islamom, dakle, ideja islama redukovanog na džihad i terorizam.

Svetlana Lukić: Posle 11. septembra sam obilazila beogradske knjižare i svuda su bili naslovi o zelenoj transverzali. Nedavno je naša ugledna kuća izdala knjigu o islamu našeg starog poznanika, Srđe Trifkovića, kojeg smo često slušali na Mašinskom fakultetu kao gosta Srpskog sabora dveri.

Milan Vukomanović:  Da, čitao sam tu knjigu, to je tužno. Skandalozno je da knjige kao što je ova, Senka džihada Srđe Trifkovića, nadokanđuju nedostatak islamološke literature. Uložen je i napor da se ona prevede, jer je izvorno napisana na engleskom. I to izdaje SKZ, naš ugledni izdavač sa dugom tradicijom i reputacijom, čiji sam i ja dobrotvor još od školskih dana. 1971. otac me je učlanio u Zadrugu, koja danas objavljuje ovakvu knjigu. Reč je o jednoj redukcionističkoj strategiji da se istorija islama i islam kao religija svede na istoriju džihada, svetog rata, terorizma. Paralela bi možda bila kada bismo imali knjigu o istoriji hrišćanstva, koja se bavi samo krstaškim ratovima, inkvizicijom, rekonkistom, antisemitizmom, ali i Crvenim brigadama, Etom i Irom. Tako i Trifković na kraju svoje knjige daje listu terorističkih napada nakon 11. septembra i sve ih pripisuje islamskom terorizmu, na široko shvaćen način na koji Crvene brigade pripadaju hrišćanskom svetu. Mislim da je ova paralela umesna, jer o hrišćanstvu ipak malo više znamo i svesni smo da bi takva redukcija bila nelegitimna i sramna. A upravo to u ovoj knjizi radi Trifković, koji na nekim strateškim mestima nedvosmisleno kaže da je islam kolektivna psihoza, ludilo, da je opasnost od islama danas u Evropi kao svojevremeno ona od knjige Majn Kampf Adolfa Hitlera, da islam treba tretirati na isti način kao kult Čarlsa Mensona, da ti ljudi moraju biti nadzirani, kažnjavani, da se prema njima mora voditi restriktivna politika viza, da treba uspostaviti sanitarni kordon u zapadnim zemljama - dok  još ima vremena, dok još nešto može da se učini. To je knjiga koja u sebi sadrži elemente religijske mržnje i rasizma.

Svetlana Lukić: Mene to ne iznenađuje od Srđe Trifkovića, ali zabrinjava me što je on često u društvu naših istaknutih vladika i zabrinjava me što je izdavač ove knjige Srpska književna zadruga.

Milan Vukomanović:  Ugledne vladike Srpske pravoslavne crkve u Americi su tamošnjim političarima predstavljali ovo što se dešava na Kosovu kao džihadski terorizam. To je zaista podvala i vrlo kvarna zamena teza. Nisu ni oni na zapadu pametniji, Toni Bler je posle 11. septembra rekao da on drži Kuran pored svog kreveta i da ga čita od korica do korica, što je besmislica. Kuran se ne čita tako, vi idete na ono što vas zanima tematski, ali redosled tema nije kao u Bibliji, od postanja do apokalipse. Znači, nisu ni oni mnogo vispreniji, ali tragično je koliko naš politički establišment, od Miloševića pa do danas zaostaje za vremenom, stalno se vraća u neke mitološke obrasce, u stvari koje tamo više niko ne može adekvatno da razume. Ali budući da se bilo kakvo protivljenje mitološkoj koncepciji karakteriše kao antiustavna delatnost, o mnogim stvarima ne smemo ni da pričamo, jer možemo kao i one vehabije da zaglavimo u zatvoru zbog ugrožavanja bezbednosti i ustavnog poretka države.

Kod nas vlada potpuno odsustvo interreligijskog dijaloga. Ni u svetu nije mnogo bolje, ali ipak su u svetu neke stvari bolje shvaćene, iako oni imaju mnogo kraće iskustvo sa islamom od nas. Ne zaboravimo da je islam na Balkanu autentični evropski islam, a da na zapadu tek sa emigracijom 60-ih, 70-ih godina stiču to iskustvo i ne snalaze se baš najbolje. U toku je potraga za evroislamom i balkansko iskustvo bi moglo biti važno. Mi stvarno možemo da poentiramo na tome. Nismo ni svesni koliko su naše iskustvo i način života i kultura prožeti islamom. Muzika, odevanje, način ishrane, sve su to nekakvi etnički kodovi preuzeti iz druge kulture. Umesto da istrajavamo na autentičnom dijalogu na Balkanu, naročito posle ovih ratova, mi ne vodimo ni interkulturni dijalog. Intelektualna sekularna zajednica bi mogla da krene u interkulturni dijalog na liniji Beograd - Sandžak. Ne vredi čekati da se sveštenici i verske starešine okupe, jer dugo ćemo čekati na to. Političari su se pre izvinili jedni drugima na Balkanu, nego što su to učinili verski lideri. I učesnici tog dijaloga treba da budu mladi ljudi. Evropa bi jedva dočekala da ovde vidi jedan takav razgovor i da naše iskustvo presadi tamo.

Svetlana Lukić: Slušali ste sociologa religije, Milana Vukomanovića, koji je između ostalog govorio i o knjizi Srđe Trifkovića, budućeg akademika, a svakako rado viđenog gosta u akademiji nauka, u kojoj sedi i Dragoslav Mihajlović, pisac knjiga Kad su cvetale tikve i Petrijin venac. Dragoslav Mihajlović je izdao novu knjigu, o kojoj je održana tribina, o kojoj govori antropolog Ivan Čolović.

Ivan Čolović: Da li znate koje ste rase, koji je vaš rasni identitet? Pitanje može da bude formulisano i ovako - da li vam je poznato koji je među rasnim psihičkim tipovima stanovništva Srbije onaj kome i vi pripadate. Da li ste dinarac ili ste može biti predstavnik centralnobalkanskog tipa ili, pak, panonskog rasnog tipa? Možda o tome niste razmišljali, možda nemate razvijenu svest o svom rasnom identitetu, jer tako nešto od vas odavno niko nije ni tražio, ali ima znakova koji nagoveštavaju da se u tom pogledu stvari menjaju i da se u Srbiji obnavlja interesovanje za rasni sastav njenog stanovništva, interesovanje koje je, kao što je poznato, pre skoro 100 godina bilo u centru naučnog, ali i političkog rada Jovana Cvijića.

Jedan od nagoveštaja nove aktuelnosti teme rasnog identiteta u Srbiji može se naći u izlaganjima nekih učesnika tribine posvećenoj knjizi Dragoslava Mihajlovića, Vreme za povratak, koja je nedavno održana u Udruženju književnika Srbije. Ta izlaganja objavljena su u martovskom broju Književnog lista, koji je bio i organizator ove tribine.

Mihajlovićeva knjiga Vreme za povratak sadrži nekoliko njegovih govora i članaka u kojima on iznosi svoje nezadovoljstvo stanjem proučavanja srpskog jezika, a posebno radom Srpske akademije nauka i umetnosti u toj oblasti. Meta njegove kritike pre svega je Akademijin rečnik, pre svega srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Ne dopada mu se što iz novih tomova tog rečnika nije izbačen hrvatski deo imena. Još više je nezadovoljan, zapravo ogorčen time što po njegovom mišljenju izdavači ovog Rečnika, kao i srpska leksikografija u celini nedovoljno pažnje poklanjaju jeziku kojim govori narod u Srbiji, dok s druge strane neobično mnogo mesta daju jeziku kojim se govori na drugim mestima, a najviše u Crnoj Gori.

Govoreći na tribini posvećenoj ovoj njegovoj knjizi, Mihajlović je rekao da akademijin Rečnik daje jedno nakaradno viđenje srpske književnosti, jer su za izradu rečnika mnogo češće korišćene knjige pisaca iz Crne Gore, nego onih iz Srbije. Izračunao je da je za tu svrhu na primer korišćeno 9 dela Mihaila Lalića, a samo četiri Dobrice Ćosića. Crnogorski akademik Čedo Vuković je tu zastupljen sa 7 knjiga, a Crnjanski sa samo jednom više. Začudo, akademijini leksikografi koristili su veliki broj knjiga Srbijanca Borislava Pekića, čak njih 13, ali Mihajlović će nam reći zašto je on tako dobro prošao - samo zašto što mu je otac bio Crnogorac. A otkud to da autori ovog rečnika privileguju Crnogorce i crnogorsko poreklo pisaca, a zapostavljaju Srbijance? Razlog je i za to jednostavan, pošto naši lingvisti, kaže Mihajlović, uglavnom i ne potiču odavde nego sa drugih strana - oni smatraju da moraš da se baviš pre svega njima. Zato, da bi se to stanje popravilo on traži da se - srpska lingvistika vrati svojoj kući, odnosno da se vrati Srbiji.

Međutim, ovaj sukob između srbijanskih i crnogorskih pisaca i lingvista, onako kako ga ovde prikazuje Dragoslav Mihajlović, nije samo još jedan međunacionalni obračun, još jedan međuetnički konflikt sličan drugim takvim konfliktima koji su počeli u lingvistici i književnosti, u istoriografiji i na drugim sličnim mestima, a zatim bili nastavljeni ratovima u kojima je razbijena Jugoslavija. Ovde se javlja jedan novi momenat, rasni momenat. Ovde je u prvom planu međurasni sukob, jer pravi, duboki izvor jezičkih, književnih i drugih nesporazuma između Srbijanaca i Crnogoraca navodno je u tome što oni, kad se bolje pogleda, pripadaju različitim rasama: Srbijanci pretežno centralnobalkanskoj, a Crnogorci pretežno dinarskoj rasi. Cvijić je, objašnjava autor Vremena povratka, smatrao da suštinu jugoslovenstva i buduće jugoslovenske države predstavlja dinarska rasa, a ovaj Rečnik koji Akademija nauka izdaje takođe se pre svega oslanja na tu takozvanu dinarsku rasu.

Istoričar književnosti Predrag Protić, jedan od učesnika ove tribine pominje Cvijićevo favorizovanje violentnih dinaraca na račun drugih srpskih rasnih tipova, ali on za to ima razumevanje, jer je, kaže Protić, bila činjenica da su jedno dinarci uspeli da održe jednu i stvore drugu državu. A Cvijić je u tome - video da su oni najzdraviji, najkonstruktivniji, državotvorni mentalitet, uprkos svim manama i nedostacima koje imaju.

O ovom rasnom momentu, rasnom ključu za razumevanje problema srpskog jezika i srpskog identiteta uopšte, najviše je na ovoj tribini govorio etnolog Bojan Jovanović. I on polazi od toga da je Cvijić u svojim političkim projektima glavnu ulogu namenio dinarcima i potpuno zanemario moravsko-vardarski rasni tip. On je, kako Jovanović kaže - zapostavio i marginalizovao realnost juga Srbije oličenu u centralnobalkanskom psihičkom tipu. Međutim, on misli da je Cvijić time učinio neoprostivu, fatalnu grešku koju nikakvo pozivanje na državotvornost dinaraca ne može umanjiti i opravdati. Mada je veoma dobro poznavao i tačno opisao - dominantno  violentnu prirodu dinaraca, njihovu impulsivnost, psihičku nestabilnost, nepouzdanost, kaže Jovanović, Cvijić je ipak neoprezno svoj projekat jugoslovenske države - vezao za taj psihički tip.

Jer, državna tvorevina čiju rasnu osnovu je činio jedan u toj meri impulsivan i neumeren psihički tip kao što su to dinarci, bila je i osuđena na propast. Nakon poraznog iskustva države, objašnjava Jovanović - vidi se da je neumerenost i neprimerenost tempirala i raspad ove tvorevine.

Da li bi Jugoslavija bila solidnija građevina da je prilikom njenog stvaranja data šansa nekoj drugoj rasi, nekom drugom psihičkom tipu, na primer centralnobalkanskom, to ne znamo. Jovanović ništa ne kaže o tome. Uostalom, po njegovom mišljenju Jugoslavija je za Srbe bila samo jedna skupa, fatalna, tragična greška plaćena gubitkom sopstvene države i samobitnosti. Jovanović je okrenut Srbiji, uveren da je potrebno da se ona vrati sebi. U istoriji Jugoslavije, u načinu na koji je ta država stvorena, u greškama koje su pritom učinjene on vidi samo korisno iskustvo, pouku koju treba imati na umu danas, kad je došlo vreme da se Srbija vrati svom realnom identitetu. Jedno od tih iskustava, jedna od pouka na koje Jovanović skreće pažnju, ukazuje da se Srbija u operaciji povratka sebi nikako ne sme osloniti na dinarski psihički tip. Da bi potrajala, srpska država i srpsko društvo treba da se zasnuju na nekom solidnijem rasnom tipu. Nije dovoljno to što su Srbi izišli iz veštačke jugoslovenske zajednice sa Hrvatima, Slovencima i ostalima, nego oni moraju da budu oslobođeni i vladavine jedne u svemu neumerene i nagle, violentne rase dinaraca.

A to znači da je Srbiji potrebna ne samo nova nacionalna nego i nova rasna politika. Dosta nam je dinaraca, dajmo šansu južnom i centralnom balkanskom rasnom tipu. Otvorimo rečnike i škole za jezik, književnost i misao srpskog Juga! Tako bi mogao da glasi jedan od zaključaka onoga što su na ovoj tribini govorili Dragoslav Mihajlović i Bojan Jovanović. Verujem da neće ostati bez odjeka njihov poziv da se raspravlja o temi rasne politike i njihovo upozorenje Srbima da je sad kad imaju nezavisnu državu potrebno da se oslobode i dominacije dinaraca. Da li će i šta će na to reći dinarci, da li će se oni predati bez borbe? Ako je verovati onome što je Cvijić napisao o njihovom karakteru, predaja ne dolazi u obzir, oni su svoje već rekli - ćeraćemo se još.

A kakve su šanse u ovom međurasnom sukobu Srba moravsko-vardarskog tipa sa Srbima dinarskog tipa. Ako i njihovu sposobnost za borbu procenimo  na istom izvoru, to jest prema Cvijiću, onda im izgledi da se uspešno suprotstave dinarcima nisu baš veliki. Mogu da računaju samo na svoju lukavost, jer oni su navodno od svojih rasnih konkurenata mnogo lukaviji. Kadšto su, kaže Cvijić - duboke lukavosti. Može im se u komparativne vrednosti upisati i to što su, opet po Cvijiću, od dinaraca mnogo štedljiviji, osobina koja može biti važna ako sukob bude krenuo putem ekonomskog iscrpljivanja rasnog protivnika. Međutim, južni i centralni Balkanci imaju jedan nedostatak koji može da bude fatalan. Naime, Cvijić samo kod dinaraca nalazi - duboko nacionalno osećanje i, što je nesumnjivo s tim u vezi, on samo kod njih primećuje razvijen besednički dar.

Dakle, južno i centralno balkanski rasni tip, ako zaista hoće da odnese prevagu u Srbiji ili bar u Akademiji ili u Udruženju književnika, moraće da se vežba u nacionalizmu i govorništvu.

Jedna tribina nije dovoljna, te pred Dragoslavom Mihajlovićem, Bojanom Jovanovićem i drugim piscima koji brane boje ovog rasnog tipa predstoji veliki trud, još mnogo knjiga, još mnogo tribina. A ostali Srbi treba da provere svoja rasna osećanja, da utvrde kom rasnom tipu pripadaju i da dobro razmisle pre nego što odluče da  stupe u neku rasno mešanu bračnu zajednicu. Posle, kad se i s te strane Srbija vrati sebi, to jest kad se rasno pročisti, može da bude kasno.

Svetlana Lukić: Istaknuta pripadnica dinarske rase, Biljana Srebljanović, nam je još pre nekoliko dana iz emigracije poslala vest o sastavu nove vlade. Izgleda da je Biljana bila u pravu. Tim će zaigrati u sastavu: premijer Koštunica, potpredsednik Dušan Petrović, ekonomija Dinkić, finansije Đelić, policija Šutanovac, kultura Bradić, energetika Milosavljević, pravda Dragan Jočić. Bio je ovo Peščanik, doviđenja.


Povezani članci:

  • 97. emisija

    Gosti: Lazar Lalić, predsednik nezavisnog sindikata radnika RTS-a, Gordana Suša, predsednica NUNS-a, Biljana Kovačević-Vučo iz JUKOM-a, Radoslav Stojanović, profesor Pravnog fakulteta, Vladimir Vodinelić iz Centra za unapređenje pravnih studija, Olivera Milosavljević, profesorka Pravnog fakulteta, Olga Popović, profesorka Pravnog fakulteta, Vladimir Marković, student sociologije i Dušan Kovačević, dramski pisac
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • "Dobri" nacionalizam

    "Dobri" nacionalizam zaključuje da su ustvari Albanci krivi za rđavu demokratizaciju Srbije 90-ih, da su krivi što se Milošević tako dugo održao na vlasti, da su krivi za jačanje njegovog nasilništva. Veruje da su Albanci, samo da su izlazili na izbore, još 1992. mogli doprineti da Milošević bude "sateran u stupicu", ali oni su kao "nelojalna" manjina, namerno želeli njegov opstanak na vlasti jer - "šta bi oni bez njega?". Drugim rečima, "dobri" nacionalizam bi voleo da su Albanci izlazeći na izbore srušili Miloševića i onda gradili državu=naciju u kojoj bi od "dobrog" nacionalizma kad-tad bili proglašeni za razjedinjujući faktor. Ali "dobri" nacionalizam bi taj problem rešavao lepše od Miloševića, on bi im ponudio da ih liberalnim putem, uz međunarodno prisustvo, sa njihovim pristankom - raseli. 

  • 110. emisija

    Gosti: Mirko Đorđević, sociolog religije, Slaviša Perić, potpredsednik DSS, Todor Kuljić, profesor na Filozofskom fakultetu, Jelena Čelebonović, slušateljka, Olivera Milosavljević, istoričarka i Teofil Pančić, novinar
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 112. emisija

    Gosti: Stojan Stamenković iz Ekonomskog instituta, Vladimir Vodinelić, direktor Centra za unapređivanje pravnih studija, Nebojša Šarkić, pomoćnik saveznog ministra pravde, Vojislav Voki Kostić, kompozitor, Milan Nikolić, pesnik, Momčilo Pavlović iz Instituta za savremenu istoriju, Marija Zelić-Popović, glavna islednica na Svetom Grguru, Olivera Milosavljević, istoričarka, Mirko Đorđević, publicista i pisac Filip David
    Domaćica: Svetlana Lukić

  • 114. emisija
    Gosti: Slobodan Šnajder, dramski pisac, Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju i Ivan Čolović, antropolog
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
 
< Prethodno   Sledeće >
[ Nazad ]
VELIČINA SLOVA: A | A | A

Emisije