Zaboravili ste lozinku?
SMS sa neba Štampaj E-pošta
09.02.2007.

Gosti: Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, publicista Mirko Đorđević, antropolog Ivan Čolović, filmski reditelj Milutin Petrović
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković


 Real Audio Stream
MP3 Stream   MP3 Download

Svetlana Lukić: Kao što je poznato, u ratu za Kosovo naši državnici su izvojevali jednu važnu bitku, koja će možda preokrenuti i sam rat. Ahtisari je morao da odloži razgovore u Beču za celih 8 dana i 8 noći. Pa ako je Bog stvorio svet za 7 dana, zamislite šta mi možemo za 8.

Dakle, šta smo to tražili i šta nam je, kao slabo uračunljivoj državi, omogućeno? Tražili smo 8 dana da konstituišemo slavni srpski parlament, da onda taj srpski parlament odluči da sastav pregovaračkog tima ostaje isti i da taj slavni parlament usvoji istu onu rezoluciju u kojoj kažemo - crknite, bre, svi, na čelu sa Albancima, ali mi ne damo, čitaj spojeno, Kosovo.

Tražili smo, dakle, i dobili da bomba ne eksplodira odmah nego odloženo, umesto da pokušamo da iskontrolišemo štetu. Seća li se neko od vas onog kongresa Socijalističke partije Srbije posle Kumanovskog sporazuma, kada je Milošević u Sava centru, u času kada se kosovski Srbi još nisu smestili po izbegličkim kampovima, a policajci i vojnici još premeštali leševe albanskih civila po raznim avlijama, govorio ne samo svojim sunarodnicima, nego svetu i istoriji kako je danas platila Srbija, a sutra će na red doći Afrika, Južna Amerika i, kako je tada rekao Milošević - Azija, taj veličanstveni kontinent. Milošević je tada bio u zadnjoj fazi ludila, već se obraćao istoriji, a nedugo zatim i u Hagu je počeo da bulazni o sebi kao o prvom borcu protiv terorizma. E, Vojislav Koštunica je otprilike sada u toj fazi.

Solani, Renu i nemačkom ministru spoljnih poslova rekao je pre neki dan da njemu nije toliko stalo do Kosova, nego da ne sme da dozvoli da se sruši međunarodni poredak. U pitanju je opstanak civilizovanog čovečanstva i njemu, Vojislavu Koštunici, zapalo je da bude poslednja linija odbrane. Nije onda ni čudo što je austrijski ministar spoljnih poslova pre neki dan upozorio Angelu Merkel, odnosno Nemačku kao predsedavajućeg Evropske unije, da sa Srbijom mora jako pažljivo da se postupa. Na našu političku neuračunljivost se i dalje računa, a svakoga dana odavde neko poruči - ej, nemoj da se kačite sa nama, opet ćemo da poludimo.

Čujem da je 15. februar postao Dan vojske Srbije. Vojska Srbije je izabrala Sretenje za svoj dan - sviđa im se to ukrštanje mača i krsta. Avioni će danas nadletati Beograd, to je, kažu, pokazna vežba, spremaju se za svoj praznik. Da nismo tako temeljno poraženi, da nam migovi nisu krševi, a tenkovi trajno zarđali, sada biste se peli po tavanima i kopali po špajzevima vojne uniforme i spremali se za rat. Koštunica bi nas na taj put poveo. Ovako, ostaje mu samo da sebe i nas pravi smešnima i jadnima.

Koštunica se povukao sa položaja državnika i ostao nam je samo predsednik Tadić. Ko zna šta taj čovek misli, ko zna kom će pritisku podleći, ko zna da li zaista misli ono što iz donje lage poručuje - nikada dok sam živ i ja i moji savetnici i školski drugovi nećemo potpisati samostalnost Kosova. Na Tadićeva nejaka pleća pala je velika odgovornost. Ne zna se ko se toga više plaši, on ili mi.

Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa.

Miljenko Dereta: Čini mi se da je došlo do prvog ozbiljnog političkog raslojavanja po pitanju Kosova. Proleće je, pa se nešto probija i kroz ovaj mulj i pesak i u tom smislu sam sebe proglasio ogorčenim optimistom. Ogorčenim zato što je situacija takva kakva je, a optimistom zato što mi se čini da se ovde ipak pojavljuju mali, zeleni listići razuma. Taj novi racionalizam i pragmatizam često nisu posledica političkih uverenja, već borbe za opstanak na političkoj sceni. Vi vidite da političari govore ono što zapravo ne misle, već ono što misle da moraju da kažu, jer ih njihova funkcija na to navodi, ali baš me briga za to. Ako oni imaju politiku koja vodi rešenju problema, uklapanju u Evropu, drugačijoj koncepciji Srbije, baš me briga da li oni zaista misle to što govore ili ne. U tom smislu sam postao tolerantan prema nekima prema kojima sam do sada bio manje trpeljiv.

S druge strane, vidimo da se oni, koji su na momenat izašli kroz srpske dveri i videli svet oko sebe, sada povlače u samoizolaciju, u autizam. Dakle, to što je uradio gospodin Koštunica pokazuje, prvo, da je on nepristojan - dakle, mi imamo premijera koji je nepristojan. Onda imamo premijera koji ne zna da vodi politiku i imamo premijera koji nema nikakvu viziju. On se prosto plaši svetla, on voli da je u tunelu, u tom mraku, gde mu verovatno Antonić čita kosovski ciklus, to jest pravi se da mu čita, jer ga zna napamet. Ali sve zajedno, čini mi se da imamo razloga za optimizam, jer se stvari najzad raščišćavaju.

Pokazalo se da čekanje i odlaganje ne može večito da traje, da jednog dana morate da se suočite sa problemom i da kad se suočite sa njim shvatite da ste to isto mogli da uradite i pre 6 meseci i pre godinu dana i, daj bože, pre 10 godina. Ovaj pokušaj da to ipak ne bude trinaestog, nego sedam dana kasnije - kao da će se nešto bitno u međuvremenu promeniti, pokazuje potpuno odsustvo vizije i nepostojanje, kako oni kažu, plana B. Oni nikad nemaju plan B, oni uvek imaju samo plan A, dok se plan A ne izjalovi, a onda opet imaju samo jedan plan. Nikad nemaju dve varijante. To više nije ni detinjasto, to je zaista bolesno, ta nesposobnost da predvidite da se na raskrsnici može ići levo i desno. Meni je to toliko očigledno da ne umem ni da opišem suprotni pristup stvarima, koji je protivan mom celokupnom odnosu prema životu. Jednu reč nisam upotrebio, a ključna je za to što premijer sada radi - njegovo ime me više ne interesuje, samo me interesuje njegova funkcija, a to je reč – neodgovorno. Njihova spremnost da žrtvuju zemlju, ljude, budućnost zbog lične nesposobnosti i straha od sveta je do te mere neodgovorna, da mi se čini da ova kazna koju su dobili na izborima nije adekvatna.

Mislim da su oni na izborima morali da prođu još gore i mislim da niko ne treba da se boji ponavljanja izbora, jer ovaj narod je pametniji čak i od predstave koju o njemu imaju oni koji se na njega pozivaju. Narod stvarno najbolje zna, narod zna, to su pokazala i poslednja istraživanja Strategic marketinga. Izbegavanje da se formira vlada je zapravo izbegavanje da se rešavaju problemi. Sticajem okolnosti, predsednik Tadić je opet gurnut da preduzme korake koje bi možda želeo i mogao da izbegne, da je u drugoj situaciji. Nadam se da će ovaj sticaj okolnosti iz njega izvući ono najbolje, a isto važi i za njegovu stranku, i da ćemo najzad dobiti jednu proaktivnu Demokratsku stranku, koja neće sve vreme hodati na vrhovima prstiju, nego će zaista hrabro zagaziti u nepoznati prostor.

Svetlana Lukić: Kada govorimo o predsedniku vlade, da li je vama nezamislivo da on to nastavi da bude još jedan mandat.

Miljenko Dereta: Ja ću vas prekinuti, zato što mi stalno brkamo dve stvari – nezamislivo mi je ne sa njim, nego sa njegovom strankom. To su ipak dve stvari. Stalno se nameće utisak da je on taj koji je sinonim za celu tu stranku i on to u javnosti zaista i jeste. Ali ja vas podsećam da je on takođe deo jedne koalicije i da nije sasvim jasno koliko je glasova doneo jedan koalicioni partner, a koliko drugi. Ako gledate geografski, drugi koalicioni partner je mnogo bolje prošao u delovima Srbije koji mu se pripisuju, nego što je DSS prošla recimo u Beogradu. Tamo gde je trebalo da obezbedi glasove, DSS je podbacila, tako da pozivam njihove koalicione partnere da sednu, pa da izračunaju da li su dobili ili su izgubili u ovoj koaliciji. Da li dugoročnim ostankom u ovoj koaliciji oni dobijaju ili gube, da li će moći da nastave da budu ministri za kapitalne investicije i da se razbacuju evropskim parama. Ako nema evropskih pregovora i integracija, neće biti ni novca, jer kapitalne investicije nisu naše pare, sve one imaju zvezdice u zaglavlju. Dakle, ja se ne bih iznenadio da se ta koalicija recimo raspadne, zašto se ne bi raspala i da deo koalicije priđe demokratskoj strankama. Što da ne, to bi bilo vrlo zanimljivo za gledanje. Nadam se da će se u okviru te narodnjačke koalicije postaviti pitanje da li svi oni treba da budu taoci Voje Koštunice.

Srbija je talac Mladića, Srbija je postala i talac Voje Koštunice - na drugi način, on još nije otišao u šumu, mada se i to može desiti, jer se on de facto odmetnuo. On ne radi svoj posao, kao tehnički je tu, ali praktično nije tu. Praktično je tu kada treba smeniti Božovića i kada treba sređivati neke unutrašnje stvari u ministarstvima sile - onda vlada funkcioniše, onda se ministri sastaju, a kada treba donositi neke važne odluke, onda - nismo tu. Ta stranka treba da sedne i da stavi prst na čelo i da kaže - čekaj, on je za nas zaista odradio veliki posao, tako oni misle, ali da li je to naša perspektiva. Rekao bih da je to apsolutno samoubilački put i postavlja se pitanje da li to samoubistvo treba da bude kolektivno, a la slučaj Džons, sećate se kada su se svi masovno samoubili. Posle se ispostavilo da se to ipak odigralo pod malom pretnjom oružja, ali dobro.

Ta stranka je prosto promenila svoj karakter. Svi smo se šalili kako su DSS-ovci salonci, a odjednom evo njih pred skupštinom, u senci Cecinih grudi. Da li se izvorno članstvo DSS-a oseća lagodno kada to vidi? Ja mislim da ne, i ako pogledate novi raspored glasova na ovim izborima, mislim da je veliki deo onih autentičnih DSS-ovaca apstinirao ili možda čak dao svoj glas, ne daj bože, G17 ili radikalima. Dali su svoje glasove nekom drugom, zato što se više ne prepoznaju u ikonografiji svoje stranke. Zrela politička partija se bavi svojom budućnošću. To se prepoznaje u Demokratskoj stranci. U pitanju je krajnje simboličan gest ostavke gospodina Đilasa, ali je vrlo važan. Ljudi kažu - on se odmah kandidovao dalje, pa šta, treba li da se ubije? Ne, on je obećao da će dati ostavku ako DS izgubi Beograd, ispunio je obećanje i ima pravo da nastavi svoju političku karijeru. Takođe mislim da nije slučajno da se njegov pragmatični glas sada najčešće čuje iz Demokratske stranke. Vidim to kao malu, ali značajnu promenu u komunikaciji DS-a sa javnošću.

I naravno, ključni događaj za naš budući politički život je ulazak LDP-a u parlament. To je jedna grupacija, koja je uvek služila za podsmeh, za optuživanje i pljuvanje, ali posle 15 godina mukotrpnog pozicioniranja i konsekventnog, doslednog, principijelnog rada uspela je da pokaže da su ti ljudi u stanju da nešto urade zajedno. Ukazali su poverenje mladom lideru, stali su iza njega, a ne ispred njega. Ta grupacija predstavlja najkvalitetniji deo političke scene po kriterijumima obrazovanja, urbanosti, proevropskih orijentacija i odnosa prema prošlosti. Sa njima je jedan važan deo populacije dobio svoj glas u parlamentu. Tako počinju velike promene - malim korakom. Znam da će oni morati mnogo toga da istrpe u parlamentu i ne bih voleo da sam u njihovoj koži. Mogu da zamislim šta su radikali spremili iz svog starog srpskog rečnika, iz raznih policijskih dokumentacija, kakvim će sve praznim papirima mahati i blatiti sve te ljude. Ali imam utisak da su oni sada dovoljno jaki, dovoljno zajedno da tome mogu da se odupru, sa odgovarajućim prezirom kakav takvo primitivno parlamentarno ponašanje i zaslužuje. Prezir, prezir, samo prezir.

Dakle, to je velika promena na političkoj sceni, jedan mali uspeh koji nosi u sebi ogroman potencijal, jer svi oni koji su razmišljali - da li da glasam pametno, pa da moj glas ne propadne, da ne ode radikalima, sada više nemaju tu dilemu. To je stranka koja je u parlamentu i ako se čovek slaže sa njima, glasaće za njih. To je ogromno ohrabrenje i čini mi se da je i povećana izlaznost na ovim izborima bila posledica podrške LDP-u. To su glasovi koji su se vratili iz apstinencije, jer su dobili alternativu. Zato je odgovornost tih ljudi ogromna, ogromna. Svi ih posmatramo vrlo pažljivo i opominjaćemo ih žutim a, bogami, i crvenim kartonima, kada god to bude bilo potrebno.

Imamo situaciju u kojoj je Kosovo nezavisno, a obema stranama to kao činjenica nije dovoljno, nego su im potrebne neke reči. Nama je potrebno da se to ne zove nezavisnost, a Albancima sa Kosova je isključivo potrebno da se to zove nezavisnost. Dakle, to što jeste nezavisnost, a što se različito zove, njima je važnije od suštine. Ja ne znam kako da se naprave ta dva mosta između reči i realnosti i da to što jeste nezavisnost Kosova bude prihvatljivo za obe strane, jer oni de facto jesu nezavisni i Srbija to zna. Kao šala se poteže scenario u kojem neko dođe i kaže - evo, Srbijo, preuzmi kontrolu nad Kosovom. Šta bismo mi radili, šta bi radila naša vlada. Da li bi opet postala tehnička, pa opet ne bi mogla ništa da radi. Dakle, kako to nazvati, koja je to reč koja istovremeno odslikava realnost i zadovoljava obe strane.

Svetlana Lukić: Iza tog srceparajućeg diskursa o Kosovu krije se nebriga o tim ljudima dole. To su za vlasti u Beogradu sitnice i gluposti, kojima ne žele da se bave.

Miljenko Dereta: Nisu to za njih samo gluposti, nego ih to suočava sa realnošću. Ako hoće da pomognu, oni moraju da traže dozvolu od nekoga da uđu tamo, a onda se suočavaju s činjenicom da je to nezavisna zemlja. Tako da, ako i postoji ta želja, ona zahteva jako mnogo priznanja pre toga, samom sebi. Dakle, ja ne mogu da odem tamo kada god hoću i gde god hoću, nego moram za to da tražim dozvolu, jer se radi o teritoriji nad kojom nemam kontrolu. Pri tome, ni ne postoji prava briga i želja da se tim ljudima pomogne, ali postoji nešto o čemu se ovde jako malo zna i jako malo govori i te informacije se namerno blokiraju. Ne gledaju svi Srbi sa Kosova u Beograd, neki gledaju i u svoju neposrednu okolinu, a neki gledaju u Prištinu - to su oni koji odatle zaista ne žele da odu. I baš je nedavno Žarko Korać rekao - kako da Srbi sebi obezbede povoljniji tretman, ako ne učestvuju u institucijama kosovske vlasti. Tako da je ključno pitanje da li će Srbi učestvovati na kosovskim izborima ili ne. Kao što znate, postoji nekoliko struja i među Srbima i dobro je da je tako, jer za mnoge je ova vrsta srpskog radikalizma na Kosovu vrlo unosan posao. Mnogi žive od toga što blokiraju most i onemogućavaju komunikaciju. Sve to treba imati u vidu, staviti na sto i reći - dobro, tu postoje radikalna krila, različiti interesi, ali ipak većina nije u Kosovskoj Mitrovici nego je rasuta po Kosovu. Kako zaštititi tu većinu. To su ogromne obaveze i imam utisak da u jednom delu albanske političke elite postoji svest o tome da je to njihova obaveza i da treba nešto učiniti. I uopšte ne mislim da je to prazan gest kada njihov premijer progovori srpski. Znate, da su neki naši premijeri ili predsednici izgovarali po jednu reč na albanskom jeziku, bar dok su u Prištini, možda bi to imalo povoljne posledice, pa ne bismo imali ni ovoliko žrtava ni ovakvu situaciju. U našim razgovorima o Kosovu se pominju teritorije i srpska manjina, a Albanci se uopšte ne pominju ni u jednom našem planu. Ja se pitam kakvo je to Kosovo koje je deo Srbije, a u kome se Albanci ne pominju.

Predsednik republike je jedina institucija koja u ovom trenutku funkcioniše. Ona je personalizovana u jednom čoveku, čija odgovornost je potpuno ogoljena. On se nalazi pred ogromnim zadatkom, a svi gledaju u njega i čekaju da vide koji stepen odgovornosti je spreman da preuzme. U tom smislu njemu je potrebna podrška javnosti i svih nas koji cepamo dlaku na četiri, šest i osam delova. Potrebno je da shvatimo ustavna i politička ograničenja funkcije predsednika republike. On nije ovlašćen da sedne i sa osmehom na licu potpiše tapiju o predaji Kosova. Činjenica da će Kosovo biti nezavisno, ali da će ga Srbija smatrati delom svoje teritorije je nešto s čime se može i mora živeti, jer je to realnost. Ja se još uvek osećam vlasnikom cele Jugoslavije, iako to nema veze sa realnošću. Mislim da je Tadić uspeo da napravi taj mali otklon i da kaže - mi kao država ne možemo to da potpišemo, ali ja vidim da je realnost takva da će Kosovo verovatno biti nezavisno.

Ali, znate, mi smo neki čudan oblik života, kako kaže Pera Luković. Pogledajte šta smo uradili sa našim odnosima sa Crnom Gorom. Da li Crna Gora uopšte postoji – to je legitimno pitanje u Srbiji. Setite se na šta smo sve bili spremni, pa mi smo s tim rođeni, genetski smo povezani, bićemo ćoravi na jedno oko. I evo, sada smo ćoravi, pa izgleda ne vidimo da Crna Gora još uvek postoji. Crna Gora ovde ima svoju ambasadorku, ali mi nemamo ambasadora u Crnoj Gori. Valjda tamo ne postoji dovoljno velika kuća da se napravi ambasada Srbije. Bojim se da ćemo isti odnos imati i prema Kosovu. Onog trenutka kada taj dokument bude usvojen u Savetu bezbednosti, mi ćemo se praviti kao da Kosovo ne postoji. I to je ono što je tragično po te ljude koji žive tamo. Tragično je i to što mi stalno zaboravljamo da na jugu Srbije živi albanska manjina. Jako je važno što su oni sada ušli u parlament i bitno je kako će taj predstavnik biti tretiran u skupštini. Potrebno je da se sve te manjinske stranke odmah privuku demokratskoj opciji, da ne idu za trenutnim rasporedom snaga i za vlašću, mada bih već mogao da kovertiram ko će gde da ode i zašto, to jest pošto. Svi oni koji drugačije vide rešenje pitanja Kosova treba da odu na jug Srbije, i LDP-ovci i Demokratska stranka i druge manjine i da pokažu tim ljudima da oni nisu neka moneta za potkusurivanje, nego da su ravnopravni građani Srbije, u veoma zaostalom kraju kojem je pre svega potrebna ekonomska pomoć.

Treba postići da mladi ljudi sa juga Srbije ne vide svoju budućnost tamo gde ih vuče maternji jezik, na Kosovu ili u Albaniji. Potrebno je zaista im pružiti priliku da se na pravi način uklope u život srpskog društva. Bojim se da će to biti još jedna propuštena prilika. Sećate se kada je ceo taj proces na jugu Srbije vodio gospodin Čović. To je rezultiralo samo jačanjem njegove stranke u tom periodu, koja je sada na izborima prošla tako kako je i zaslužila. Nije bilo pravog, suštinskog dijaloga. U vreme rasprave, to jest odsustva rasprave o novom ustavu, mi smo se zalagali za aktivno NE na referendumu i bili jedini koji smo u Preševu i Bujanovcu organizovali javnu raspravu u kojoj su učestvovali i Srbi i Albanci. Vi onda vidite koliko tamo nema komunikacije. Ljudi koji žive jedni pored drugih žive u potpunim stereotipima jednih o drugima. Recimo, predstavnik srpske političke partije kaže - vi ne učestvujete u političkom životu Srbije, a Albanac kaže - kako ne učestvujemo kada si malopre rekao da mi držimo sva mesta u opštini, pa nismo ih zauzeli na silu, nego smo na izborima osvojili ta mesta, znači učestvujemo, ali biramo u čemu ćemo da učestvujemo. Tamo gde možemo nešto da ostvarimo, tamo i učestvujemo. Odgovornost je Beograda da ode tamo i započne dijalog, koji pre svega mora da se vodi na lokalnom nivou. Srpski stranački predstavnici gledaju u Beograd, a gde gledaju ljudi iz Preševa, oni gledaju ili ka Kosovu ili ka Albaniji. Da li ih je neko ikad pitao - gde vi zapravo gledate. Da li je neko ikad razmišljao o tome šta je za Srbiju bolje, da li da Albanci iz Preševa i Bujanovca gledaju ka Kosovu ili ka Albaniji?

U novosadskoj aferi sa prebijanjem glumaca najviše sam se začudio tome da je za bilo koga u političkim strukturama važno ko je direktor Pozorišta mladih u Novom Sadu. Zašto je važno kontrolisati Pozorište mladih u Novom Sadu? Da li je u pitanju neka ekonomska dobit, mogućnost pranja partijskih para kroz to pozorište? Razlozi sasvim sigurno nisu umetnički, u smislu da je nekome toliko stalo da nacionalističke predstave postanu glavni deo repertoara Pozorišta mladih u Novom Sadu. Možda je u pitanju prosto želja jednog čoveka da bude na jednoj funkciji? Koliki bi morao da bude politički značaj te funkcije da vi dovedete petnaestoricu ljudi da nekoga prebiju, uz opasnost da ga ubiju? Stara je istina da kada se politika zainteresuje za pozorište, u njega uđu batinaši. Mislim da je jako važno što je javnost reagovala odmah.

Biljana Srbljanović je napisala otvoreno pismo Vladeti Jankoviću kao članu jedne partije. On mora da shvati da ga to što je on Vladeta Janković, profesor i kulturan čovek, ne oslobađa odgovornosti. Zanima me njegov odgovor na to otvoreno pismo. Reagovao je predsednik republike, a DSS je izdao saopštenje u kojem se ograđuje od tog čina sa obrazloženjem da taj čovek nije njihov član. Onda se na sajtu pojavilo podsećanje na to da je DSS raspustio svoj odbor u Novom Sadu, ali nije povukao svoje ljude iz institucija. Pokazano je da je raspuštanje odbora bilo jedna šarada, maskenbal za javnost, a da oni zapravo podržavaju radikalsku politiku u Novom Sadu. Dakle, vaši su batinali, bez obzira da li su vaši članovi ili nisu. Dok ih ne povučete iz institucija, u kojima oni pod vašim imenom obavljaju te funkcije, to je vaša odgovornost. Pokušali su da se operu i za onu bruku i sramotu na onom koncertu na kojem su ocrnili Čedu Jovanovića. Rekli su da je to umetnićka sloboda. Ispade da je sve što se rimuje umetnost. Takvo shvatanje umetnosti je primereno njihovim koalicionim partnerima, ali mislim da se u tome pravi DSS-ovci ne prepoznaju. Pitanje nasilja u našem društvu je ogromno pitanje. Vi to imate u našem svakodnevnom govoru - ubila bih ga zbog toga ili - ubio bih ga zbog toga. Problemi se rešavaju eliminacijom drugih, a ljudski život je najmanje vredan.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa. U nastavku emisije slušate Mirka Đorđevića, koji nam godinama pomaže da shvatimo ovo čudo od Srpske pravoslavne crkve.

Mirko Đorđević: Satnica se zna i negde do jula meseca mi ćemo imati jedno novo stanje u vezi sa Kosovom. Ono što me brine je što se u Srbiji o tome govori tako nesuvislo da to čoveka raspamećuje. Primera radi, slušam juče nekog kosovskog srpskog političara koji kaže - nas ne zanima šta Priština misli. To je školski primer autizma, jer on na Kosovu ne vidi ono što se već nepovratno dogodilo. Sve strukture moći u Beogradu, od crkve do političkih partija, od pospanog premijera do predsednika republike koji se ne snalazi, ili vide istinu, pa nemaju hrabrosti da je izgovore ili je jednostavno ne vide. Moguće je čak i ovo drugo, zašto - u palanačkom duhu postoje teške barijere. Palanka večito proizvodi samu sebe, svoja merila i ne ume da vidi malo podalje. Svi ratovi koji su ikada vođeni, pa i poslednja četiri rata koja smo mi izgubili, bili su ratovi za teritoriju. I šta sad hoćemo? U ratu se teritorije dobijaju ili gube i mi smo izgubili Kosovo na taj način. To ne znači da je meni to drago, Kosovo je doista deo našeg identiteta, ali druge nam sada nema. Palanka sada podgreva neki svoj dečiji, nedosanjani san o legendarnoj snazi kopita kozačkih konja. Koješta, čak i sama Rusija poručuje s najvišeg mesta - mi imamo svojih problema, pokušajte to da rešite na relaciji Beograd - Priština.

Zapanjen sam pročitao zvaničan stav naše crkve izražen u saopštenju Sinoda, crkvene vlade. To je apsolutna besmislica. Tu se Albanci ne pominju. Pa nama je ta priča morala jednom doći glave - Kosovo je srpsko i samo srpsko. Bilo je vekovima srpsko, ali bilo je i albansko i romsko i cincarsko. Mitologija je postala izvorište politike, političke floskule i bedastoće pretvorile su se u mitske simbole. To je ono što me u vezi s Kosovom užasava.

Retko se događa, a poslednji put je to bilo kada je umro Tito, da ugledni pariski Le Mond, stavi Srbiju na prvu stranu. To se dogodilo za vreme mog boravka u Parizu. Kratka vest, ali propraćena divnom slikom, u novinama koje retkoobjavljuju fotografije. Naslov vesti na prvoj strani Le Monda glasio je - Bogojavljanje u Beogradu. Srbi skaču, javlja Le Mond, u ledenu reku da vade krst, nesvesni da je to simbol stariji od hrišćanstva i da je varvarski skakati u ledenu vodu, da se to pretvara u lakrdiju. Ali poenta je u onom trećem što u tim novinama piše - oni skaču u ledenu vodu, a nalaze se pred kosovskim čvorom, o kojem samo ponavljaju bajate fraze. Vidite kako izgleda ta slika o nama. Veliki mitovi u istoriji čovečanstva su kulturne vrednosti, ali nema dokaza u nauci, niti će ih biti, da mitovi mogu biti izvorišta konkretne politike. Nama se dogodilo upravo to stvorivši jedno slepilo, koje je postalo naše nacionalno i mentalno stanje. Pomenuću jedan bizaran primer. U sremskim regionalnim novinama vodi se rasprava o tome da li ćemo imati još jednog sveca Srpske pravoslavne crkve. Šta mislite, ko će to biti? Otac Gavrilo iz manastira Privina glava, onaj koji je blagosiljao Škorpione. I o tome se ozbiljno raspravlja. To još jednom dokazuje da crkva nije umela da nas vodi. Više joj je bilo stalo da bude u dobrim odnosima sa paravojnim formacijama. Ali ovde nije stvar samo u tome što nas je crkva dovela na stranputicu. Državni tužilac se za potrebe suđenja Škorpionima nije setio da kao svedoka pozove građanina Gavrila, koji je inače razvio ogroman biznis lečenjem travama. Sve to vam dosta govori o tome gde smo i kako smo, a bogami, nismo u nimalo zavidnoj situaciji.

Pogledajte kratko saopštenje Sinoda o Ahtisariju. Šta znači danas, molim vas, upotrebiti frazu - oteto prokleto? Postoji takva uzrečica, ali u političkom smislu je nepristojno izgovarati tako nešto. Ako crkva hoće političku ulogu, a pozvana je da progovori o Kosovu i to niko ne spori, ona ne može da se služi deseteračkim stihovima. Davno je i nejunački deseterac umro. Ali da ne krivimo samo crkvu. Kakvi smo mi postali, takva nam je i crkva, bogami. Nedavno me je jedan moj prijatelj, mislim da se zove Antonić, na jednom javnom skupu pitao - pa vi ste za lustraciju u crkvi. Ja sam rekao - da, da, dobro ste razumeli, lustracija u crkvi je nužna, kao i u društvu. Kada je 1944. sišao niz Jelisejska polja, De Gol je oterao prvog čoveka francuske crkve, jer je sarađivao sa višijevskim režimom. I De Gol to nije zvao lustracija, nego purge - čistka.

Više nije tajna da će status Kosova biti regulisan kao nezavisni region pod strogom kontrolom Evrope. Dobro, postavlja se pitanje kako će se tu postaviti crkva. Nemoguće je da planiraju ovo što stoji u saopštenju Sinoda, jer je to lišeno smisla. Znate šta će? Sarađivaće kao što su sarađivali sa svim vlastima na Kosovu od vremena otomanske imperije. Opet ću vam navesti jedan primer. Od 1534, punih 17 godina na čelu naše crkve nalazio se  Makarije Sokolović, brat onog Mehmeda Sokolovića. Mi tada  nismo imali patrijarha. Padom Smedereva 1459. crkva se ugasila, država se ugasila, sve se ugasilo. A Makarije je bio ne samo patrijarh Srpske pravoslavne crkve nego je sa dozvolom sultana proširio teritorijalnu jurizdikciju crkve i ona je obuhvatala sve Srbe do Slavonije, Arada i Temišvara. On je sam govorio da je postigao kulturno jedinstvo Srba. Ne izlazeći iz okvira otomanske imperije, on je dobio jurizdikciju i nad krajevima koji su pripadali Austro-Ugarskoj monarhiji. Danas bi naša crkva to trebalo da radi, a ne da narodu prodaje maglu kako je Kosovo naše i zanavek će ostati naše. Šta mi da radimo sa dva miliona Albanaca? Blago rečeno, neodgovorno je ponavljati - Kosovo je naše i samo naše.

Kada je Koštunica posetio beogradsku sinagogu, on je pred rabinom izjavio - postoje dva naroda-mučenika u istoriji čovečanstva, a to su Jevreji i Srbi. Nije tačno. Svi narodi su imali mučeničke periode u svojoj istoriji i svi su ponekad stradali. Ta formulacija o žrtvi izabrana je iz čisto ideoloških razloga, da bi se opravdao realni neuspeh politike vođene u poslednjih 15 godina. Otuda dolazi ona epska sintagma - mi ćemo izabrati carstvo nebesko, kao što je to učinio Lazar - što takođe nije tačno. Šta je Lazar izabrao na onome svetu mi ne znamo, ali da se hrabro borio do kraja, to znamo. Probao je čak da osnuje ligu naroda za odbranu Balkana, pa nije uspeo. Lazar je jednostavno bio poražen. A mi danas prodajemo tu priču o izboru carstva nebeskoga, a tvrdimo da ne damo Kosovo. Ako smo izabrali carstvo nebesko i samo nam je do carstva nebeskog, zašto se onda džapamo oko Kosova? U hrišćanstvu sintagma - carstvo nebesko ima vrlo jasno značenje. Svi mi koji verujemo u Hristovu istinu znamo da nas čeka carstvo nebesko, da će nam biti suđeno, ali to spasenje nije kolektivno, plemensko. To spasenje je individualno. Ja ću sam, sa svojom savešću i svojim delima stati pred taj sud.

Mi nećemo izgubiti Kosovo sada. Mi smo ga dugo, dugo gubili. Od 1912. se naša elita nije ozbiljno bavila Kosovom. Činili smo dve vrste grešaka. Tvrdili smo da je to samo naša zemlja i nikoga drugog, što uopšte nije tačno, jer su tu živeli Albanaci katolici, Albanaci pravoslavni i ostali. Druga greška koju smo činili je da su neki delovi elite i pre 100 godina prodavali tezu koja je otprilike glasila - mi na Kosovu kao zaostalom regionu, koji je dugo bio pod Turcima, sa tim Albancima koji su mali i siromašni narod, imamo neku vrstu civilizatorske misije. Pa smo se prema Kosovu ponašali kao prema koloniji.  A u prvoj Jugoslaviji, Aleksandrovoj, taj se narod koji vekovima tu živi nije ni pominjao. Ta zajednica je bila definisana kao država Srba, Hrvata i Slovenaca. Kada sumiramo ove činjenice, ne treba da se čudimo što nam to sa Kosovom nije uspelo.

Kosovo jeste bilo u sastavu srpske države u doba Nemanjića ali, za boga miloga, u dalekoj istoriji i Sremska Mitrovica je bila jedna od četiri prestonice rimske imperije i zvala se Sirmium. Mi stenjemo pod teretom istorije i mislimo da ćemo ganuti ljude pričama o Kosovki devojci. Osvetnici, Škorpioni ili ne znam koja paravojna formacija, ima u svojoj himni stihove poznatog pesnika iz sadašnje akademije nauka - Zbogom majko, sestro i nevesto, odlazimo na suđeno mesto, odlazimo na Kosovo sveto, odlazimo da se ne vratimo. A kako, pitam ja vas, da mi zaštitimo Srbe na Kosovu. Neka ih ima 75.000, neka ih ima 135.000, kako da ih zaštitimo time što im ponavljamo - mi ćemo doći, ne dajte se. To su opasne igre koje se skupo plaćaju u istoriji. Dobar deo toga, evo, upravo sada plaćamo. Kosovo će biti naše onoliko koliko nas dole bude bilo, ali se iz Beograda, nažalost, vodi pogubna politika - ne sarađujte sa kosovskim institucijama. A sa kojim institucijama onda da sarađujemo? Od Kumanovskog sporazuma do jutros, na snazi su institucije koje su uspostavile Ujedinjene nacije i ako sa njima ne budemo razgovarali, a sa kojima ćemo razgovarati?

Sadašnja vlada se egzemplarno loše snalazi kada je u pitanju Kosovo. Gde je sada veliki pisac Dobrica Ćosić da se obrati naciji? Nema ga nigde, neće više da govori. Posle prvog incidenta nama će reći da je došlo do eksplozije nasilja. A na albanskoj strani će ljudi početi da govore - nas Srbi više ne zanimaju. Pa onda nema rešenja i to je ono što me plaši. Naše vlasti  to ne razumeju. Oni imaju nekakve zadate mudrosti, koje nalaze u epskim pesmama, u mitu, nekakvim knjigama starostavnim do kojih mi, normalni ljudi, nikako da dođemo i vidimo šta u njima piše. Naš premijer, gospodin Koštunica, deset puta na dan ponavlja - to će biti kršenje međunarodnog prava, a već godinama on 24 sata dnevno krši međunarodno pravo time što ne predaje zločince međunarodnom sudu. To je kršenje međunarodnog prava. I drugo, međunarodno pravo nije nikakva metafizička kategorija, ono je realnost koju određuju postojeći činioci međunarodne zajednice. Ulaskom u Evropsku uniju i Francuska se odrekla dela svog suvereniteta, koji je posedovala deset vekova. U jutrošnjim novinama naleteo sam na kratku vest - sudi se nekima za zločine u Bosni. I kao uzgred, novinar dodaje u pola rečenice - na tom mestu su Mladićeve snage ubile hiljadu muslimana. Mi posle tih zločina ne možemo tek tako da živimo dalje. Zamislite, ubiti hiljadu ljudi, a tek detalji su horor. Batajnica je, molim vas, pod mojim prozorom, evo je tu. Ako se sada u Beogradu ne nađe premijer nove vlade koji će imati hrabrosti da klekne pred te žrtve i prizna naše zločine, mi smo gotovi i biće nam sve gore. A ja vam tvrdim, to nisu ritualni gestovi. Čoveku koji bi to uradio, prišli bi i Albanci da praštaju. Bez tog praštanja nama nema spasa.

Sada sam u Parizu u palati senata, na kraju svog izlaganja citirao Andre Žida. 1944, oktobra meseca Nemačka je poražena, gori bombardovana, a Žida pitaju kada će Nemci početi da se kaju. Žid je odgovario - još najmanje 20 godina većina Nemaca će pitati - zašto nismo izdržali još malo, ostvarili bismo svoje ciljeve i bacili Evropu na kolena. Mi sada preživljavamo tu fazu. Laza Kostić je opisivao te periode kada čitav narod zahvati neka rednja, neko pijanstvo. Ovde to još uvek traje.

Meni su sumnjivi taj naš ponos i taj naš patriotizam. To je neki patriotizam iz očaja, patriotizam prkosa. Pravi patriotizam je građanska svest. Na Balkanu je čak i sada, posle svega još uvek moguć neki Milošević, ali bogami je moguć i neki De Gol koji će reći - pogledajmo činjenice, Alžir je arapska zemlja, pustimo ih da vidimo šta će da urade. Ali mislim da ćemo se mi ovde još batrgati. Srećom, više ne možemo da vodimo rat, tako da mislim da je podgrevanje takve retorike u službi struktura koje na ovim izborima nisu dobile bog zna šta, a žele da ostanu na vlasti. Pa on ove izbore dobio nije, on sada glumi i traži ne samo da ostane premijer, nego traži sva ministarstva sile, što je već groteskno, umesto da sagleda stanje stvari i da otvara prolaz prema Albancima. Sutra će to biti nezavisna regija i ako se mi sada zatvorimo prema njoj, zatvorićemo jedno tržište i delove našeg naroda u jednu avliju. Mi ćemo te jadne Srbe na Kosovu ovom slepom politikom iz Beograda zatvoriti u tu avliju, u kojoj će oni kao apsolutna manjina biti lake žrtve albanskih agresivnih struktura, koje postoje u svakom društvu. 17. mart 2004. me nije ni malo začudio, ja sam ga očekivao. Duh osvete je živ na celom Balkanu. A ova vlada u Beogradu ne radi ništa.

Šta sve nismo mogli da čujemo u predizbornoj kampanji. Dačić je izjavio, citiram - smatram da će mi sreću na izborima doneti jerusalimski krst osveštan na Hristovom grobu, od koga se inače ne odvajam. Dakle, ateisti se mole Bogu, a zagovornici republikanskog suvereniteta nad državom se zaklinju uz zvuke monarhističke himne, pod srednjevekovnim grbom sa dvoglavim orlom. Nedavno sam napisao tekst o jednom dokonom čoveku, koji se potpisuje kao Mile Nedić. On je javnosti ponudio jedan falsifikat, koji se toliko puta ponavljao da je već ušao u dečije čitanke. To je i poenta mog teksta, da je falsifikat uspeo. Naime, on tvrdi da je Stevan Nemanja daleke 1196. u 13. dan meseca februara, kako beleže hroničari, kada je počela da poboljeva časna starost njegova, na samrti pred sinovima Savom i Stevanom Prvovenčanim, izgovorio jedan lingvistički traktat, koji je ovaj gospodin Mile Nedić tako dobro plasirao da ga i naša deca po školama uče napamet. Sadržaj traktata je sledeći - bilo ko državom da vlada, čuvajte, deco, jezik, jer gde se naš jezik čuje, dotle je naša država. Čak je i Politika, pod uredništvom gospođe Smajlović, pisala o ovome u Kulturnom dodatku. Ja sam reagovao ukazujući na prostu činjenicu - sve što imamo sačuvano o Stevanu Nemanji nalazi se u žitijima i hronikama onoga doba, a u njima nema ni retka o ovome. U pitanju je potpuni falsifikat. Stevan Nemanja je, to je dokazano, bio čovek nepismen, to svedoče sva tri njegova sina u dokumentima koja su ostala sačuvana.

Objavio sam pregršt tekstova o tome kako smo počeli fatalno mnogo da lažemo. Jedan ugledni Srbin koji je nedavno umro, Bog da mu dušu prosti, neću mu ime pominjati, u svom poslednjem delu tvrdi da su Srbiju snašla tri velika zla. Nećete verovati, prvo je Broz, a onda Đinđić i na kraju - ja. O meni je rekao da ja uopšte nisam profesor nego običan nastavnik fiskulture, a ja fiskulturu nikada nisam radio, bežao sam s časova, a profesor sam postao položivši ispit pred tim čovekom sa ocenom deset. Pa je dalje utvrdio da sam se ja u vreme sukoba između Tita i Staljina izjasnio za Staljina, a 1948. ja sam imao osam i po godina. Meni to lično ne smeta, ali zamislite da jednog dana pročitate u novinama da Svetlana Lukić uopšte nije novinar, nego agronom u Kupinovu. Pa i vi biste se nasmejali. To vam je, moja Svetlana, muka velika.

Svetlana Lukić: Govorio je Mirko Đorđević. I on i Ivan Čolović, kojeg ćete sada čuti, imaju nesreću da moraju da čitaju svakakve stvari. Mirko Đorđević je morao da čita izvesnog Medića, a Ivan Čolović je čitao i Medića i Ljiljanu Habjanović-Đurović. Ivan Čolović je antropolog, od skoro piše za ovu emisiju, ovo je četvrti nastavak.

Ivan Čolović: Početkom ove godine, Sinod Srpske pravoslavne crkve je na predlog patrijarha Pavla doneo odluku kojom se književnici Ljiljani Habjanović-Đurović dodeljuje orden Svetog Save II stepena. Ovo visoko odlikovanje Srpske pravoslavne crkve književnica je, kako stoji u obrazloženju odluke, dobila za delatnu ljubav prema Svetoj Majci Crkvi, posebno osvedočenu njenim književnim delima kojima istrajno svedoči Hrista Vaskrsloga. Sama Habjanović-Đurović objasnila je da su joj ovo priznanje donela njena tri romana sa verskom sadržinom: Petkana, Igra anđela i Svih žalosnih radost. Crkveno odlikovanje autorki ovih romana moglo se i očekivati. Već za prvi od njih, za roman Petkana, ona se potrudila da pribavi blagoslov arhiepiskopa Amfilohija, čiji je tekst objvila na početku knjige, s faksimilom Amfilohijevog potpisa. Pročitao naiskap Petkanu - piše on - Ljiljana je ovom knjigom prinjela Svetoj Petki i Hristu Bogu srce i um kao rascvjetali miomirni ljiljan na dar.

Nije se slučajno Habjanović-Đurović obratila za blagoslov ovom arhiepiskopu. Uveren sam da je njega izabrala zato što je oni priznati književnik, pesnik, pa je i po toj pesničkoj liniji, a ne samo po verskoj, blizak autorki Petkane. Samo pesnik ume da sroči nešto tako prekrasno kao što je - rascvjetali miomirni ljiljan na dar. Međutim, nije se Habjanović-Đurović zadovoljila ovim i sličnim blagoslovima i priznanjima koje je za svoj književni rad dobila od crkvenih velikodostojnika. Na kraju romana Svih žalosni radost ona kaže da je za pisanje te knjige blagoslov dobila od njene glavne junakinje, to jest od same Bogorodice. U stvari, ona taj blagoslov nije tražila, nego je on došao kao čudo, kao božanska milost, a čime ga je zaslužila, to ni sama ne zna. Uostalom, evo šta o tome književnica kaže - Skrušeno stojeći pred Majkom Božijom ne prestajem da se pitam zašto sam baš ja dobila milost da napišem knjigu o najvažnijim događajima od postanka sveta i kako da svojim životom tu milost opravdam.

Ali pazite, nije to sve, odnosno nije ovoj spisateljici s neba poslata samo snaga da se s uspehom poduhvati jedne tako gorostasne teme kao što je Žitije Bogorodice, nego joj je odatle stigla i moć da tu temu obradi na način koji drugim smrtnicima nije dat, jer kaže Habjanović-Đurović i ovo - nadam se da sam uspela da dotaknem bar deo njenog božanskog bića i prirode nedostupne ljudskom umu. Ljudskom umu da, ali ne i ovoj od neba nadahnutoj srpskoj književnici, u stvari nadahnutoj od same Bogorodice. Zato njoj književnica upućuje poslednje reči - hvala ti, presveta Majko što si blagoslovila mene grešnu i nedostojnu. U intervjuu koji je dala listu Kurir jula 2005. godine Ljiljana Habjanović-Đurović još podrobnije govori o čudesnom nadahnuću koje je prethodilo pisanju romana o Bogorodici. Prvi znak da treba da pišem o Bogorodici, kaže ona, dobila sam pre nekoliko godina kada sam sanjala prsten sa njenim likom na svojoj ruci. Posle dve godine pronašla sam ga i kupila na jednom putovanju i evo, nosim ga i sada. I čitaoci Kurira mogli su lepo na fotografiji da vide spisateljicin prst i dotični prsten na njemu. Ali prvi inicijalni podstrek odozgo, s onog sveta nije dovoljan, pa dobro dođe još poneko ohrabrenje s te strane. Pisac se zamori, počne da sumnja u svoje snage, krizira. Bilo je i takvih trenutaka, seća se u ovom istom intervjuu naša književnica - a kada sam bila u sred pisanja Svih žalosnih radost - poverila se ona čitaocima Kurira - odjednom sam se upitala da li imam pravo da se time bavim. Pomolila sam se Bogu da mi da neki znak da činim pravu stvar, ali ne iz moje glave, već sa strane.

I znak je stigao putem jedne SMS poruke. Nekoliko dana posle toga - priča ona - baš na Veliku Gospojinu dobila sam poruku na mobilnom telefonu od jedne čitateljke iz Smederevske Palanke, koja je glasila - zašto ne napišete roman o presvetoj Bogorodici. Dakle, blagoslov, milost, čudesni znaci s neba, to su, ako je verovati Ljiljana Habjanović-Đurović, izvori njenog nadahnuća za pisanje knjige Svih žalosnih radost i ostala dva romana koji su joj doneli visoko odlikovanje Srpske pravoslavne crkve.

Sve te knjige došle su tako Božijom voljom. Ipak, da bi ih napisala i da bi snagu nadahnuća očuvala, autorka je uložila i veliki trud. Kaže da je pripremajući se za pisanje romana o životu Bogorodice mnogo putovala, da je obišla sva mesta u kojima su Hristos i njegova majka boravili. Bila je i na Hristovom grobu, a na grobu njegove majke je plakala. Išla je i u Rusiju da celiva ikonu Svih žalosnih radost, po kojoj je njen roman dobio ime. Nije zanemarila ni relevantnu literaturu. Da bi napisala roman o Bogorodici morala je, kaže, da pročita mnogo knjiga: Stari i Novi zavet i Čudesna dela svetih otaca i velikih učitelja vere. Najviše je izgleda čitala jevanđelja. Prodekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, Dragomir Sando, rekao je na nekoj promociji da je njen roman o Bogorodici prepevano Jevanđelje. Čak je pohvalio autorku da pripoveda snažno i nadahnuto poput apostola Mateja. To me je podstaklo da uporedim neka mesta iz ovog romana o Bogorodici sa odgovarajućim mestima kod jevanđeljista. Hteo sam da vidim o kakvom prepevavanju je tu reč i da uporedim stil Matejinog jevanđelja sa navodno isto tako snažnim stilom autorke ovog romana. Uskoro je moj trud bio nagrađen. Pokazalo se da je poređenje teksta jevanđelja sa tekstom knjige Svih žalosnih radost put koji vodi istini o stvarnoj genezi ovog romana o Bogorodici. Ja sam okupan svetlošću te istine i nošen tvrdom verom u komparativni metod nastavio dalje sve do punog otkrovenja. A otkrio sam da u Bogorodičinim romanu naše književnice zapravo ima malo prepevavanja, nešto više prepričavanja, a najviše prepisivanja tekstova iz Svetog pisma. Po mojoj proceni, tekst prepisan iz ovog izvora čini bar polovinu romana Svih žalosnih radost.

U romanu se nižu epizode iz života Bogorodice i Hrista, od rođenja njihovih roditelja do Hristove smrti i vaskrsenja. Te epizode iznose naizmenično dva naratora, sama Bogorodica i apostol Jovan. Njih dvoje se u svemu doslovno drže teksta iz Jevanđelja, s tim što uzimaju slobodu da menjaju redosled pojedinih segmenata priče i da kombinuju segmente uzete od različitih jevanđeljista. Uverio sam se da je roman pre svega rezultat montaže, odnosno postupka kojim autorka iz Jevanđelja, a verovatno i iz drugih izvora uzima odlomke ili cele epizode i povezuje ih sa delovima teksta koje je sama napisala, jer, ruku na srce, ima i toga. Habjanović-Đurović je nešto i sama napisala. Između odlomaka preuzetih iz Svetog pisma i drugih izvora nalazi se njen tekst koji te odlomke povezuje, ali i dopunjava s jasnim ciljem da se poruke Jevanđelja nekako približe savremenom čoveku, koji radije čita romane nego Sveto pismo.

Da pogledamo na jednom primeru kako to funkcioniše. Reč je o epizodi u kojoj Arhanđel Gavrilo donosi Mariji vest da će roditi sina Božijeg. Sve što tu Gavrilo govori prepisano je iz Jevanđelja po Luci, kao i reči kojima Arhanđel umiruje uplašenu Mariju, a koje počinju ovako - Ne boj se, Marija, našla si milost u Boga i evo, zatrudnećeš i rodićeš sina i nadeni mu ime Isus. Preuzeto je doslovno i ono što u toj epizodi govori Marija, njena neverica - Kako će to biti kada ja ne znam za muža?, kao i njen jednostavno izrečen pristanak - Neka mi bude po reči tvojoj. Narator ovog osnovnog teksta u celini preuzetog od Luke, u romanu Svih žalosnih radost postala je Bogorodica. Tu ulogu ona ovde dobija kako bi autorka romana mogla da u tekst prepisan iz Jevanđelja ubaci i neka razmišljanja i osećanja koja pripisuje svojoj junakinji. Tako ovde Bogorodica, u ovoj epizodi sa Gavrilom, izgovara, pored ono nekoliko reči koje znamo iz jevanđelja i neke neobično tugaljive misli i predaje se izlivima osećanja, čiji rečnik najviše podseća na ono što govore junakinje trivijalnih, ljubavnih priča. Na primer, čujemo je kako govori - Sve se u meni uzbunilo, ili - Gavrilo je kao uvek osetio svaki treptaj moga bića, ili - Osetila sam da mi radost dobuje u grudima kao hiljadu malih bubnjeva.

Na isti način, montažom odlomaka iz Svetog pisma i autorkinog teksta, nastale su i druge epizode Svih žalosnih radost. I na drugim mestima dolazi do spajanja sakralnog i profanog teksta, jevanđelja i trivijalne proze. Ljiljana Habjanović-Đurović je od relativno uzdržane i ne baš pričljive Bogorodice, one iz Svetog pisma, stvorila lik veoma pričljive žene, i to žene koja kao svoje prihvata prilično banalne misli i osećanja. Ume ona da kaže i ovo - Nemir je postao ime mojih dana, ili - Čak me je kroz njene prste dotakao blagi talas utehe, ili - Jer samo majka ljubi oči i dlanove svoga čeda, ili - Postoje dani kad se čoveku javi budućnost. I negde pri samom kraju romana, među poslednjim rečima koje voljom autorke izgovara njena junakinja, dakle, Bogorodica, dobijamo još nekoliko savršenih primera trivijalnog stila - Ali to je usud majke, vajka se Majka Božija, da trpe izbore i moranja svoje dece, kao što ja trpim ono zbog čega si ti rođen, čedo moje, tugo moja i radosti, rano neprebolna. I dodaje još dve kratke rečenice, kao da ih je Marina Tucaković napisala za neku od vedeta turbo folka - Sve je moje prošlo, samo bol traje.

U romanu Svih žalosnih radost i u drugim romanima s religioznim temama Ljiljane Habjanović-Đurović najviši organ Srpske pravoslavne crkve našao je svedočenje Hrista vaskrsloga. Nije moje da taj sud osporavam, ali po mom mišljenju ovi romani svedoče pre svega o tome da se i u srpskoj trivijalnoj književnosti javlja prodor novog žanra, one vrste trash literature koja na radost brojne publike obrađuje biblijske i druge teme koje nudi istorija religije. Trivijalni roman po toj vrsti građe mogao bi da se zove verić ili crkvić, po uzoru na krimić i ljubić. Ali za razliku od glavnog toka tog žanra na zapadu, čiji glavni predstavnici, poput famoznog Den Brauna, po pravilu nailaze na osudu crkve, Ljiljana Habjanović-Đurović je pokazala da ovaj žanr može lepo da se razvija, ne samo bez sukoba sa crkvenim autoritetima, nego čak i sa njihovim blagoslovom.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Ivan Čolović, a za kraj Peščanika slušate filmskog reditelja, Milutina Petrovića. Milutin je ne samo član, nego je i aktivista Liberalno demokratske partije.

Milutin Petrović: Bilo mi je muka od Peščanika, muka mi je bilo da slušam pametne ljude kako pametno argumentuju stvari. U glavi mi je stalno bila rečenica Klint Istvuda - mišljenje je kao dupe, svako ga ima. Imao sam taj overdose saznanja da postoji potpuni nesklad između ogromne gluposti u kojoj živimo i pametnih stvari koje pričaju ljudi oko mene. Upao sam u neku vrstu političke depresije. I kao takvog su me prijatelji pozvali da se pridružim antiustavnoj kampanji, koju je krenuo da radi Čeda. I ja sam tamo otišao polu profesionalno, a polu sa idejom da je to opcija za koju ću sasvim sigurno glasati. Onda je došao Čedomir, lider, i onda smo krenuli da radimo na stvari koja je bila moj posao u kampanji. I pričali smo, pričali i onda sam krenuo da gledam Čedomira i mnogo mi se dopao. Mnogo mi se svidelo kako funkcioniše u poslu, kako sluša ljude, kako govori, kako je koncentrisan. Vraćajući se kući tog dana počeo sam da osećam nešto slično zaljubljenosti. Osećao sam kako se ložim. Onda se ta stvar ponovila sutra i prekosutra, i ja sam sebi govorio - šta ti je, Milutine, kakve to veze ima sa tobom, smiri se, ali prosto me je vuklo. Tamo sam naišao na energiju koja je od mene, jednog depresivnog dede, penzionisanog čoveka koji razmišlja kako pomoći ovom narodu, napravila mladića koji hoće da se podele puške, da idemo u šumu i borimo se za Srbiju. I onda sam rešio da u to zakoračim, a kada sam zakoračio, to me je potpuno obuzelo i u jednom trenutku sam shvatio da sam postao potpuni aktivista, koji po prvi put u životu ima stopostotnu koncentraciju na jednu stvar.

Prvi put sam prisustvovao čekanju izbornih rezultata u stranci. To je potpuno nadrealna situacija, u kojoj od pola 9 do pola 10 uveče gledaš 500 ljudi sa mobilnim telefonima na uvetu kako idu okolo i govore - 6,21, a 34, a G17 plus 18,2. Tako neke brojeve svi izgovaraju bez prestanka, a kada stignu rezultati, do kasno u noć svako ima potrebu da ti priđe i saopšti svoju teoriju, zašto on misli da je to dobro ili loše i kako će da se formira vlada. Kada se to pomešalo sa pozitivnom energijom, koju sam u prethodna dva meseca u to uložio, malo sam prsao i bilo mi je potrebno jedno 3-4 dana lečenja, da bih se vratio u normalno stanje.

Mislio sam da će LDP u Srbiji proći onako kako je prošao na Vračaru. Znači, ja o Srbiji mislim kao o Vračaru i užasno sam nezadovoljan takvom Srbijom i želim da je menjam revolucionarnim metodama. Dosta me je porazilo saznanje da su Vračar i Dorćol u stvari elita Srbije, a da je drugde mnogo gore. Znači, to je bio udarac meni lično, zbog moje naivnosti, zbog toga što sam ispao glup. To je jedna stvar, a zatim, ja sam bio siguran da ćemo ovoga puta da se otarasimo SPS-a i bilo mi je potpuno šokantno da su ljudi u toj količini glasali za Ivicu Dačića. Iako ne volim SPO i Vuka Draškovića, bio sam siguran da će cenzus pre proći SPO nego SPS. A da ne pričam da je više ljudi u Srbiji glasalo za Ivicu Dačića nego za Čedomira Jovanovića. Sva sreća da ja nisam Bog, jer da jesam, to bi vas skupo koštalo.

Imam deja vu efekat, ali sa novim akterima, koji su pri tom meni bliski ljudi. Tu vrstu ludosti su nad nama devedesetih sprovodili ljudi kao Šainović ili Vlajko Stojiljković, ljudi koje niti znam, niti iko koga ja poznajem poznaje te ljude. A sada na televiziji gledam kao protagoniste tog monstruoznog deja vu ljude koje lično poznajem. Znam da su super, to su ljudi koji su sa mnom sedeli na slavama, s kojima sam razgovarao, koji su moji prijatelji, poznanici, s kojima sam razmenjivao muziku, ploče, išao zajedno na fakultet. U tom smislu sam potpuno šokiran. Kada su za mene mislili da sam izdajica Sloba i Mira, bilo mi je svejedno, ali sada sam u situaciji da na blogovima čitam šta o mojoj političkoj opciji misle ljudi s kojima sam delio apsolutno svaku vrstu ukusa, kulture i civilizacije. To me dovodi u situaciju da se stalno preispitujem, u svakoj sekundi ponovo se preslišavam - da li sam ja možda lud, da li nešto nisam dobro shvatio, da li postoji neka knjiga koju nisam pročitao, koja će mi to objasniti. Međutim, mozak mi stalno izbacuje rezultat da su dva i dva četiri, da su stvari dosta jednostavne, a da ti moji prijatelji učestvuju u nečemu što ja zaista ne razumem. Moja drugarica pušta istu muziku koju je uvek slušala, a priča potpuno drugačije stvari od onih koje je pričala celog života. Ja čak imam osećaj, znajući je, da bi ona u stvari volela da priča ono što ja pričam, ali ne znam zašto to ne čini. O čemu se radi, ne znam uopšte šta se tu dešava.

Na Dorćolu, gde ja živim, ima jako puno ljudi koji su u Demokratskoj stranci Srbije. Ovi što idu u Brisel i raspravljaju o suverenitetu Kosova su ljudi koje znaš, sa kojima si sedeo i pio pivo u bašti po divnom vremenu. Oni su, eto, DSS-ovci, oni kao mrze Đinđića i stalno mrse nešto i kada svi idemo na demonstracije, njima smeta dlaka u jajetu, ali su to i dalje neki naši ljudi. Više vole Džonija Štulića od Discipline kičme, ali okej, kao super je, sve je u redu. I onda ih odjednom vidiš kako izgovaraju potpuno ludačke stvari na televiziji i pitaš se - čekaj, čekaj, šta se ovde dešava. Da li možda postoji neka tajna sakrivena u zgradi vlade. Snimao sam i film o tome samo da bih ušao u vladu, da vidim ima li nečega iza slika, nekih sefova iz kojih izlaze neki ljudi, šta se tu dešava. Poznajem sve protagoniste ovog ludila. Znam Vojislava Koštunicu, radio sam s njim, gledao sam ga u oči, ne mogu da verujem šta čovek radi i priča. On sve više liči na onu Češićevu lutku iz serije Nikad izvini, čovek zaista izgleda tako. Pre neki dan sam gledao američkog ambasadora i onog ćelavog službenika CIA-e, koji je došao iz Amerike da nam nešto priča. I oni gledaju Vojislava Koštunicu, našeg dakle premijera, kao da imaju informaciju o njegovom psihičkom stanju, pa dok pričaju sa njim, oni ga gledaju malo ispod oka, sa nekom vrstom smeška na licu.

Svetlana Lukić: Austrijski ambasador je rekao - mi sa njima moramo pažljivo da postupamo.

Milutin Petrović: To je kolektivni gubitak kontakta sa realnošću, koji jako podseća na situaciju u kojoj su bili severnoamerički Indijanci u godinama pre nego što su izumrli. To je trenutak u kojem jedno primitivno društvo izgubi kontakt sa realnošću, u smislu da ljudi više ne misle da kiša pada iz oblaka, nego stvarno misle da kiša pada zato što je šaman priziva. Ti onda više ne znaš kako da štitiš sebe, ko su ti neprijatelji, ko su ti prijatelji, na koji način da preživiš. I onda se uvek nađe neko ko je raspoložen da te skloni sa istorijske scene. Mi smo eklatantan primer te težnje ka izumiranju, zato što sve ovo što se izgovara proteklih nedelja, od kad je krenulo ovo sa Ahtisarijem, ne može da se objasni racionalno. Juče sam gledao emisiju u kojoj su polemisali Brana Crnčević i Zoran Ostojić. I čika Brana tu objašnjava kako oni shvataju da je sve izgubljeno, ali da sada vode bitku za to šta će pisati u istoriji. Znači, oni su spremni na nove žrtve, na novo jedenje korenja, da bi u istoriji pisalo da nisu oni krivi što je Kosovo izgubljeno, nego da je za to kriva Amerika. E sad, to je situacija koja čoveka može da baci u depresiju u kakvoj sam ja bio ili da, predvođena energijom kakvu ima prvo Čedomir, a onda i svi ti ostali ljudi, kaže – e, pa neće moći tako, gos'n Brano.

Izgovaranje rečenica koje ne znače to što znače, nego se podrazumeva da treba drugačije da se tumače - to je jedno strašno oboljenje, koje su DSS-ovci uvek imali. Nekada su mi prosto bili simpatični sa tom svojom lakom sklonošću ka teorijama zavere. Tada mi je to bilo čak privlačnije od realizma Zorana Đinđića. Više mi se sviđalo kada ovi kažu - nije sve baš tako kako izgleda, ima tu nekih dubljih veza sa Amerikancima i naftovodima. Ali to je preraslo u ludilo i tu sada postoji nekoliko desetina potpuno ludih ljudi. Pri tome, oni nisu nikakva ozbiljna sila, oni nisu nacisti. Kada bi im u prostorije ušli neki ljudi i rekli -  sad tišina, marš napolje odavde - oni bi se ućutali i izašli. Oni zaista nisu dostojni diktature, oni nisu dostojni toga da preuzmu vlast. Jadan narod i jadna zemlja kojima uspeva da im osoba kakav je Vojislav Koštunica bude diktator. To je zaista dno dna. Sramota da ti osoba, kakav je bio Slobodan Milošević, bude diktator, već je dovoljna da se obrukaš za sva vremena, ali potpuno je neverovatno da posle toga dozvoliš da tobom vlada Vojislav Koštunica i da ti nemaš hrabrosti da mu kažeš - aman, bre, budalo jedna, ućuti više; to što pričaš nema, bre, nikakve veze sa životom, hajde zdravo.

Moj tata kaže - prvo nam je vladao jedan koji je voleo puno žena, pa nam je onda došao na vlast jedan koji je voleo samo jednu ženu u životu, a sada nam je na vlasti jedan koji nikoga ne voli - ko li će sledeći da vlada ovom zemljom. Bruka i sramota, prosto ne želim da se dovodim u situaciju da grubo govorim protiv njega kao osobe, to nije u redu. Ali ne radi se samo o njemu, radi se i o ljudima oko njega. Sa ovim nesretnim gospodinom Vladetom Jankovićem bio sam na nekoj tribini. Moja ideja o njemu je bila da je on jedan opušten i simpatičan intelektualac, koji je kada sam bio klinac govorio o Sokratu na televiziji. Mislio sam da je on okej tip, ali da ima jedan problem, a to je da misli da je Vojislav Koštunica genije i da je podržavajući ga, korak po korak dospeo u poziciju koju sada vrlo teško može da brani. A onda sam video čoveka koji je ludački nervozan i koji mi nikako ne deluje kao okej tip. Ne shvatam šta se to dešava s ljudima oko Koštunice.

Vojislav Koštunica ima otprilike sledeću tezu - postoji Povelja Ujedinjenih nacija u koju su pripadnici ovog čovečanstva upisali osnovne kriterijume i vrednosti na osnovu kojih žele da organizuju svoj međusobni život. On, Vojislav Koštunica, sada to štiti od čitavog čovečanstva, a svi ostali zlonamerno rade protiv tih pravila. Svetska politika i svetsko javno mnjenje, svi oni u stvari rade protiv čovečanstva, a Tomislav Nikolić, Vojislav Koštunica i Sanda Rašković-Ivić brane čovečanstvo od njega samog. Zamisli sliku sveta u kojoj je to zaista tačno. Da li je moguće da je to istina - sasvim je očigledno da je nemoguće. On je pozvao Rusiju da stavi veto na odluku o nezavisnosti Kosova, ne da bi se zaštitila teritorija jedne male suverene države koja se zove Srbija, nego da bi se zaštitila suština Povelje Ujedinjenih nacija. To međutim, čak ni tehnički, kako on to voli da kaže, nije tačno, zato što međunarodno pravo zaista govori o suverenitetu i nepovredivosti granica, ali govori takođe i o drugoj, veoma važnoj stvari, a to je pravo na samoopredeljenje - na čijem unošenju u Povelju Ujednjenih nacija je učestvovala baš Jugoslavija braneći kolonizovane zemlje i njihovo pravo na samoopredeljenje. Tako da on ni tehnički gledano ne govori istinu. A to što on ima podršku javnog mnjenje Srbije samo govori da je ljudima ovde jako teško u glavi, da im mnogo nije dobro, a to što im nije dobro u tako velikoj količini je ono što se kasnije naziva - kolektivna odgovornost.

Ja razumem ono što LDP govori u vezi sa Kosovom, ali uopšte mi nije jasno šta govore ovi drugi ljudi. Uopšte ne razumem šta oni hoće - suverenitet nad Kosovom? Mislim, da li to zaista žele? Zamisli da Ujedinjene nacije kažu - dobili su pismo od Koštunice, on je čovek potpuno u pravu, mi potpuno grešimo, mi se povlačimo i koliko sutra, molim vas, izvolite uspostaviti suverenitet Srbije na Kosovu. Šta bi mi radili, kako bi sproveli suverenitet nad dva miliona ljudi koji ne žele da mi sprovedemo suverenitet nad njima. Da li postoji neka droga koja se daje ljudima u tom slučaju, da li se oni potplate, biju, isele. Kada Sanda Rašković-Ivić kaže da Albanci moraju da shvate da žive na tuđoj teritoriji - šta ona time hoće da kaže? Možda sam ja veoma glupa osoba, ali ja to ne mogu da razumem. Oni žive na tuđoj teritoriji, dakle, šta će da bude? Moguće je da oni te čudne rečenice izgovaraju zato što ne znaju šta u stvari žele.

Znaš šta, Boris Tadić poslednjih nedelja svakim trenom svog postojanja i svakom ćelijom svog bića odaje utisak čoveka koji jedino želi da ne bude u situaciji u kojoj se nalazi. Strašno me podseća na mene, kada su mi jedne godine uvalili da budem predsednik Saveta FEST-a. Jedino što sam želeo je da ne budem predsednik Saveta FEST-a, a morao sam to da radim. I, isto kao i on, obukao sam sako i pričao sve što je trebalo, bio sam veoma lojalan prema čitavoj stvari, ali privatno sam u sebi mislio - gospode Bože, šta ću ja ovde, ja mrzim festivale, sve me ovo užasno nervira, baš me briga za celu ovu stvar. Meni Boris Tadić izgleda kao čovek koji se nalazi u takvoj situaciji. U tom smislu, on ne pokazuje dovoljno energije da nešto uradi. Pri tome, on se nalazi u situaciji koja, dodatno, uopšte nije tako divna. On je napravio jako puno grešaka u svom prethodnom političkom životu i sada je na velikoj raskrsnici. On se našao na tom mestu tako što je puštao da mu u leđa duva vetar Udbe i udbo-mafije. On se pravio blesav i dospeo tu gde jeste, ali sada je kucnuo čas da vidi šta će sa tim da radi. Ne znam koliko je taj vetar bio jak i koliko ga je on osećao na svojim leđima i da li on ima neke repove, dugove, da li je u nekim ucenama, ali mi on deluje kao čovek koji nije zadovoljan mestom na kojem se nalazi. Sem toga, mislim da on i nije pravi čovek za mesto na kojem se nalazi. Između ostalog, strašno je pogrešio u odnosu na Čedomira Jovanovića.

Plašim se da Tadić nema puno dobrih poteza i da, šta god uradio, to neće biti nešto zbog čega može da se probudi ujutru i kaže - super sam ono juče uradio, nego će stalno biti - uf, uf, ovo nije bilo baš najpametnije. Gde god se okrene, on sebi mora da učini nažao: ako ne da Koštunici premijersko mesto, neće formirati vladu i uvešće zemlju u krizu, ako da Koštunici premijersko mesto, on čini neku vrstu lakog samoubistva Demokratske stranke. Mislim, većina ljudi koji sada glasaju za Demokratsku stranku, tog trenutka prestaje da vidi logiku u daljem podržavanju ekipe tipa -  Šutanovac, Petrović, Boris Tadić. On sada mora da da trojku u poslednjoj sekundi. Sada mora da se ispostavi da on nije neki bezvezni tip sa klupe, koji je preko tatine veze došao u prvi tim, nego da je ozbiljan košarkaš. Plašim se da on nije ozbiljan košarkaš i da je tačno ono što svi vidimo da jeste, ali to nam je što nam je - on je sada ono što imamo.

Uključio sam se u jednu politiku čija je ideja - mi govorimo istinu. Išli smo po tribinama i lokalnim TV stanicama da zastupamo politiku koalicije okupljene oko LDP-a i naprosto govorili istinu. I stalno smo se susretali sa pitanjem - jeste li vi normalni, zašto govorite istinu. To je pitanje percepcije - ja se i privatno pitam zašto se ljudi prosto ne gledaju u oči i ne kažu šta misle, u čemu je problem. Tako je govorio Džon Lenon - govori ono što misliš i to je to. A evo, isprobali smo taj princip i u politici i on funkcioniše. Dakle, mi smo prešli cenzus govoreći istinu. Non stop smo govorili istinu,  ispostavilo se da u Srbiji postoji dovoljan broj ljudi koji hoće za to da glasa i mi smo ušli u skupštinu. Ne vidim u čemu je problem sa izgovaranjem istine, sem u slučaju da postoje neke tajne za koje ja ne znam, a verovatno ih ima. Osnovana je pretpostavka da postoji nešto zbog čega Boris Tadić izgovara neke rečenice o Kosovu koje ja uopšte ne razumem. Shvatam samo da se on govoreći te apstraktne rečenice približava bloku koji predvodi Koštunica. Ali, dok mi Koštunica izgleda kao opasno oboleo čovek, ovaj mi ne deluje tako. Tadić mi, naime, izgleda kao da sto posto misli isto što i ja. Zašto onda govori nešto sasvim drugo, to je njegova tajna. Ja bih voleo da on izađe i kaže mi o čemu se tu zaista radi.

Hajde sad da vidimo onih 300.000 ludaka koji su glasali za stručnost ispred politike. Događaji poslednjih dana su očigledan dokaz da politika odlučuje o tvom životu i da prvo moraš sa njom da se izboriš, pa tek onda da vidiš šta ćeš sa stručnošću. Ovo je nedelja koja potpuno ruši izbornu kampanju te neobične grupe ljudi.

Činjenica da se tako veliki broj ljudi slaže sa Tomom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem meni nije najlošija vest sa poslednjih izbora. Meni su mnogo lošije vesti one u vezi sa SPS-om, G17 plus ili DSS. To su loši šumovi koji prave velike turbulencije u ovom narodu, a radikali su potpuno strejt. Ljudi koji se pale su ljudi koji veruju u nešto, a kada neko u nešto veruje, ti možeš i da ga promeniš. Samo mi daj pravu polugu i tri četvrtine radikala će promeniti mišljenje, to nije nikakav problem. Radikali su običan, normalan narod, to je jedna normalna, narodna sila. Ista ta sila je od Slovenaca napravila Sloveniju. Nije sila građanskog saveza napravila Sloveniju onakvom kakva je, nego slovenački radikali. Radikali su u velikoj većini okej, njih samo treba staviti u drugi kontekst. Oni nisu muljatori. Oni su, u krajnjem slučaju, ljudi koji imaju neku vrstu hrabrosti, znaš, to su ljudi dobrovoljci. Kad je bio rat, oni su stvarno uzeli puške i išli tamo. Nisu samo sedeli ovde i pričali protiv Đinđića, nego su išli u rat. Oni uopšte nisu problem - daj mi RTS na godinu dana i svi radikali će da viču - živeo Volfgang Amadeus Mocart! Naravno, vrhuška radikala su ljudi iz Udbe, ali to njihovi glasači ne shvataju. Ti ljudi misle da je Toma Nikolić pošten, što je potpuno genijalno.

Politika vlada nad nama, jer u ovoj primitivnoj zemlji pitanje vlasti se svodi na pitanje ko je šef Udbe, ko nosi pištolje, ko ima bolju municiju. Znači, vojska i policija su ključ vlasti. To je moja slika onoga što se dešava. Ja pokušavam da se borim za ukus, jer je to meni najvažnije i u to ime sam spreman da se bavim ljutom, stoprocentnom politikom. To je pokušaj da ideja građanske i civilizovane Srbije pobedi one koji imaju bojevu municiju. Đinđić je ubijen tri dana pre nego što je zadobio vlast nad vojskom, zato je ubijen. Da je on ostvario svoj cilj, da je dobio vlast nad 63. padobranskom jedinicom i migovima, više ništa ne bi bilo isto. I da vidiš kako bi odjednom prestale da se prodaju Cecine ploče. Neko će tada reći – vidi kako je narod prevrtljiv, odjednom više ne voli Cecu. A Ceca je primer nametnutog ukusa. Gde su sada ljudi koji su voleli Čkalju? Potrošena roba više nikom nije potrebna. Ovde se radi o tome da se mora izboriti za elementarnu vladavinu one ideje koju mi zastupamo, ali tako da ona zaista vlada. Ja ne bih bio u politici da živim, ne u nekoj zaista dobroj zemlji, nego da živim u Hrvatskoj. Kada uključiš HRT, ti vidiš da oni u principu idu tamo gde treba da se ide. Ja ne mogu da se bavim estetikom, kompozicijom slike, problemom kolorita, suštinskim problemima dramaturgije zato što mi je đubrad to oduzela i uvalila mi Lepu Brenu. I to traje svih ovih godina i čovek jednom mora da počne da se bori protiv toga. Nalazimo se na bojnom polju ispred grupe varvara, naša deca su iza nas i ja sad ne mogu da se ponašam kao - love, peace and happiness, jer su ispred mene varvari.

Kada dovoljan broj ljudi bude glasao za nas i mi budemo formirali vladu koja će zavladati nad onima koji imaju oružje, tog trenutka će sve biti vrlo jednostavno, kao što je u Bugarskoj, Rumuniji i drugde u normalnom svetu. Sve dok oni imaju vlast nad municijom, ćao, mi možemo da pričamo u Peščaniku. Postoji nešto od čega su se otcepili Slovenci, pa se otcepili Hrvati, pa se otcepili Bošnjaci, pa se otcepili Makedonci, pa se otcepili Crnogorci, pa se otcepili Albanci na Kosovu. Svi su se oni od nečega otcepili. I nama stalno objašnjavaju da su se oni otcepili od Srba, a ja zaista mislim da to nije istina. Oni se nisu otcepili od mene i od vas dve, nego da su se otcepili od nečega, što je još uvek kod nas. Mi nećemo postojati sve dok se takođe ne otcepimo od toga. Postoji nešto zbog čega su hrvatske majke sinovima jedincima rekle - idi, bre, sine u rat, samo da ne budemo više na strani sa tim nečim. Ja duboko verujem da se ne radi o tome da je sve to izvela zavera CIA-e, masona i Kominterne i da su se oni otcepljivali zato što mrze Srbe. Radilo se o potrebi preživljavanja jednog naroda i njegovoj želji da živi na dostojanstven način. Zbog toga su bili spremni da žrtvuju i nešto najdragocenije što imaju, da bi došli do slobode, da ne budu više udruženi sa tim nečim što je nama još uvek u dušama, na glavama, u mozgovima, u Sinodu, svuda.

Svetlana Vuković: Zbog toga dobijamo ona pseća lica. Tako si mi jednom rekao - kada dođem iz inostranstva,  vidim kako u Beogradu svi imamo pseća lica.

Milutin Petrović: Kad god vidim neki fenomenalan auto, pa se zainteresujem ko ga vozi, u 99,9 odsto slučajeva vozača tog fenomenalnog vozila je neki ćelavac bez vrata. Ovo je zemlja u kojoj su skupe automobile kupili samo arkanoidni likovi. Svi izgledaju kao da su bili u Škorpionima, a velika većina njih verovatno i jeste. Bar da nije nagojen kao svinja, da je mršav čovek, ništa drugo, ali sve su to debeli ljudi bez vrata, koji jedu one duple vešalice u nekim kafanama na Ibarskoj magistrali i imaju te priče o tome da su Srbi nešto posebno. Ovde vlada neki alien, neko zlo i kako su se ovi otcepljivali, ono se povlačilo ovde. To je možda JNA, to sigurno živi u gusenicama tih tenkova. JNA u svom tkivu ima tog zlog duha, koji se povlačio, povlačio i sada je tu i više nema nikoga sem nas i spreman je i nas da pojede na kraju sedmog nastavka filma. Otcepljenje od nas samih – to su ključne reči za ono što nama predstoji i to je odgovor na pitanje o Borisu Tadiću. Znači, Boris Tadić nikada ništa neće uspeti da uradi ako ne uspe da se otcepi od toga, a on definitivno ne izgleda kao čovek koji je sposoban da se od takvog nečeg otcepi. Nešto od te energije o kojoj pričamo mu duvalo u leđa i dovelo ga tu gde je. To je naprosto činjenica i sad, on zaista ne izgleda kao neko u čijem stomaku je taj alien, ali gledali smo toliko nastavaka tog filma, pa znamo kako to funkcioniše. A 220.000 ljudi koji su glasali za LDP, to je 5-6 punih Marakana, to je ozbiljna stvar. To je, što kaže Vesna Pešić, daleko, daleko od autobusa.

Svetlana Lukić: Bio je ovo filmski reditelj Milutin Petrović. U emisiji su još govorili Miljenko Dereta, Mirko Đorđević i Ivan Čolović. Prijatno.


Povezani članci:

  • 102. emisija

    Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik, Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik, Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić, sociolog
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • "Dobri" nacionalizam

    "Dobri" nacionalizam zaključuje da su ustvari Albanci krivi za rđavu demokratizaciju Srbije 90-ih, da su krivi što se Milošević tako dugo održao na vlasti, da su krivi za jačanje njegovog nasilništva. Veruje da su Albanci, samo da su izlazili na izbore, još 1992. mogli doprineti da Milošević bude "sateran u stupicu", ali oni su kao "nelojalna" manjina, namerno želeli njegov opstanak na vlasti jer - "šta bi oni bez njega?". Drugim rečima, "dobri" nacionalizam bi voleo da su Albanci izlazeći na izbore srušili Miloševića i onda gradili državu=naciju u kojoj bi od "dobrog" nacionalizma kad-tad bili proglašeni za razjedinjujući faktor. Ali "dobri" nacionalizam bi taj problem rešavao lepše od Miloševića, on bi im ponudio da ih liberalnim putem, uz međunarodno prisustvo, sa njihovim pristankom - raseli. 

  • 104. emisija

    Gosti: Jovan Teokarević iz Instituta za evropske studije, Mirko Đorđević, publicista i Vedrana Rudan, književnica
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 108. emisija

    Gosti: Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Mića Popović, slikar i Vesna Teršalić iz Centra za antiratnu kampanju u Zagrebu
    Domaćica: Svetlana Lukić

  • 110. emisija

    Gosti: Mirko Đorđević, sociolog religije, Slaviša Perić, potpredsednik DSS, Todor Kuljić, profesor na Filozofskom fakultetu, Jelena Čelebonović, slušateljka, Olivera Milosavljević, istoričarka i Teofil Pančić, novinar
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
 
< Prethodno   Sledeće >
[ Nazad ]
VELIČINA SLOVA: A | A | A

Emisije