|
Gosti: Miroslav Prokopijević iz Instituta za evropske
studije, Sonja Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava, Vladimir
Todorić iz Srpske pravne revije, pisac Marko Vidojković
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
Svetlana Lukić: Noćas je na sebi svojstven način
već slavna Republička izborna komisija utvrdila konačne rezultate
izbora. Na 14 izbornih mesta RIK je prvo poništio glasanje, ali je ipak
odlučeno da se izbori na tim mestima ne ponavljaju, jer ko šiša
nekoliko hiljada birača, prosto im je zapalo da su džabe glasali.
Demokratska stranka Srbije je sledeći svoje shvatanje legalizma rekla
da to i onako ne bi promenilo rezultat, pa što da trošimo pare koje su
oni i njihovi koalicioni partneri tako krvavo štedeli.
Od
noćas je počeo da teče pesak u satu koji odbrojava rok za formiranje
nove vlade. Ako se zamalo nisu potukli na ovim noćnim sednicama
Republičke izborne komisije, onda u pregovorima o sastavu nove vlade
treba da očekujemo da vade čakije, zarđale kašike ili viljuške i šta ko
već ima od naoružanja. Ahtisari danas Kontakt grupi prezentuje svoj
plan, koji izgleda predviđa da Srbija nema nikakvog suvereniteta nad
Kosovom i da Kosovo može da ulazi u međunarodne institucije, MMF,
Svetsku banku i, što će nam definitivno slomiti srce, u Ujedinjene
nacije.
Međutim, naša odlazeća vlada je već našla recept za
borbu protiv ovoga, preporučiće da u slučaju da Kosovo uđe u neku
međunarodnu instituciju, mi odmah izađemo iz nje, pa šta košta da
košta. Obraz, kao što je poznato, nema cenu. Svoj nepokolebljiv stav
pokazali su na primeru rukometašica iz Kikinde, kojima je vlada
naredila da ne igraju sa kosovskim Vlaznimijem, jer bi time priznali
Kosovo kao državu i teško narušili srpsku pregovaračku poziciju. Ali da
sačekamo taj Ahtisarijev tekst, pa da vidimo šta u njemu stvarno piše.
Onda sledi zanimljiviji deo - kako će taj tekst Koštunica i njegovi
savetnici protumačiti, i ono što je najzanimljivije - šta će o njemu
našoj javnosti reći Srđan Đurić, tumač Jevanđelja po Voji.
Da
vas podsetim, kada je pre neki Solana rekao da mu je Koštunica obećao
da će vladu sastaviti takozvani demokratski blok, nije prošlo ni frtalj
sata, a Đurić je rekao da njegov šef to nikada nije rekao.
Biće
velikog cirkusa narednih meseci, ali pre toga da vidimo šta se to u
stvari desilo 21. januara. Na početku Peščanika slušate ekonomistu
Miroslava Prokopijevića. Miroslav Prokopijević radi u Institutu za
evropske studije, Centru za slobodno tržište i predaje na
univerzitetima u Crnoj Gori i u Sloveniji.
Miroslav Prokopijević:
Praktično sve stranke za koje se očekivalo da će proći su prošle i sve
su imale, sa izuzetkom LDP-a, ekonomski gledano demagošku kampanju. Sve
su davale previše patriotskih obećanja, što je opterećenje za period
posle izbora. Ako mnogo podignete očekivanja da će država sve da uradi
za vas, a vi se mirno izležavajte, ako kažete da Kosovo neće dobiti
nezavistan status, a očigledno je da hoće, vi sebi stvarate probleme.
Sada ćemo da gledamo kako će se vaditi iz svega toga. Bilo je i
grotesknih obećanja, kao što je obećanje stranke koja se poziva na
stručnost, da će davati subvencije za radna mesta od 3000 do 10.000
evra. Potrebno je 10.000 evra da se ovde otvori prosečno radno mesto.
Prema tome, ako država u vidu subvencije da svih 10.000 evra, gde je to
tržište i njegova verifikacija. Svačega smo se nagledali u ovoj
kampanji, od celivanja ovaca do krajnje nerealnih obećanja da će se
prepoloviti nezaposlenost. Znači, samo na to oni su obećali jedno 5
milijardi. Postoji generalno očekivanje da država brine o blagostanju
pojedinca. To vrlo liči na socijalizam, jer tamo se znalo u kojem
porodilištu dete treba da se rodi, u koji vrtić da ide, pa u koju
školu, da li da ide na fakultet ili ne, gde će da se zaposli i tako
dalje. Ostatak ovog mentaliteta oseća se čak i kod Demokratske stranke,
koja je u smislu ekonomskog programa imala jako lošu kampanju.
Ni
LDP se nije najbolje snašao kada su ih ljudi pitali - šta vi obećavate,
a oni odgovarali sa - ništa. Pa, to nije tačno, liberalni program je tu
da vam omogući jeftiniju državu, da vama ostane više sredstava, više
slobode da radite druge stvari. Dobro, oni se još uhodavaju. Pozadina
na kojoj se dešavala ova izborna kampanja je užasno siromaštvo u
Srbiji. Zato radikali imaju toliku podršku. Oni je nemaju zbog Kosova,
Bosne ili Krajine, sve je to koješta. Oni imaju toliku podršku zato što
su govorili o lošoj socijalno-ekonomskoj situaciji. I kada bi narod u
Srbiji bio siguran da radikali neće izazvati neku veliku nesreću,
recimo rat za Kosovo i da neće opet napraviti hiperinflaciju i
nestašice u radnjama – on bi radikalima dao tih 50 odsto plus 1 glas.
Videćemo da li će radikali nastaviti u tom smeru i doneti, na primer,
jednu deklaraciju u kojoj se zalažu za mirno rešavanje sporova i
normalnu ekonomsku politiku. To bi bila jako loša vest za demokratski
kamp, koji se užasno opustio, jer je posle petog oktobra dobio blanko
menicu za upravljanje zemljom. Taj blok još uvek preživljava samo na
strahu od radikala. Ako bi se taj strah umanjio ili nestao, demokratski
kamp bi bio doveden u bednu poziciju. Niko od njih ne razmišlja
ozbiljno o ovome. Oni se bave obaranjem ruku jednih sa drugima u borbi
za sastavljanje vlade.
Počinju igre bez granica, iako je više
nego očito da novi izbori ne odgovaraju demokratskim snagama. Birač im
je dao mandat i ako ga oni protraće na neodgovoran način, birač će da
kaže - čekaj, jesam li ja idiot da ponovo dam glas istim ljudima koji
se sprdaju sa mojom odlukom. Zato demokratski kamp mora relativno brzo
i uljudno da formira vladu. Kako će to da izvedu, znajući ko šta tu
hoće, stvarno ne znam. Ova silna trka za mestima u vladi je nastala ne
zbog potrebe da se poboljšaju pravila, već zato što je izvršna vlast
najbolje mesto za korupciju i lično bogaćenje. Samo zbog toga je ta
trka ovako očajnička i strašna. Da nema mogućnosti za ličnum korist,
ogromna većina tih ljudi se ne bi takmičila za te pozicije i išla bi da
radi negde gde može da se zaradi više. Međutim, budući da u sferi
izvršne vlasti kod nas nema nikakve kontrole kada je u pitanju
korupcija, odgovornost za trošenja sredstava i nameštanje poslova,
naravno da je bavljenje politikom najprofitabilnije. Pogledajte te
likove koji se na kraju skupe u vladi i u skupštini. Ogromna većina
njih nije u stanju da zaradi hiljadu evra mesečno. Ali boraveći u
organima izvršne vlasti, oni su u prilici da mesečno zarađuju i po
nekoliko desetiha hiljada evra. Programi ogromnog broja partija, da ne
pominjem ponovo LDP koji je i tu izuzetak, podrazumevaju da država radi
sve. I onda se kaže - situacija je teška, država mora da se umeša. Pa,
situacija je teška upravo zato što se država toliko meša, a ako se
umeša još više biće još gore, što je odlična vest za radikale, jer će
sutra još lakše moći da preuzmu vlast. Činjenica da bi pod određenim
okolnostima veliki broj ljudi dodatno glasao za radikale, govori koliko
je političko propadanje Srbije odmaklo. Mi smo u stvari u potpunom
bespuću i sve dalje od relativno normalnog načina razmišljanja.
Okretanje radikalima je proizvod očajanja i zato oni već nekoliko puta
dobijaju blanko menicu sa kojom nisu u stanju da bilo šta urade, jer
njihova osnovna preokupacija je takođe lično bogaćenje.
Sve se
odvija u skladu sa logikom korumpirane države. Evo, da se vratimo na
benigni primer, zakon o javnim skijalištima. Tu se stalno naglašava da
će nadležni ministar bliže propisati uslove, jer kada se to ne bi
reklo, nadležni ministar ne bi mogao da se umeša. Ne bi mogao da kaže
onome ko drži stazu na Kopaoniku - slušaj, ako hoćeš dozvolu, uletiš sa
toliko mojoj stranci, a sa toliko meni. Kada bi se sve privatizovalo,
nastala bi jedna skroz drugačija priča. Kada je po ustavu onaj koji je
na vlasti odgovoran za tvoje blagostanje, onda on ima i ustavnu i
zakonsku mogućnost da interveniše u svakoj tački tvoga života, A on to
ne čini u tvom interesu, nego u svom. Kada se pravi ozbiljna država,
takve mogućnosti se polako, jedna za drugom zatvaraju.
Svetlana Lukić:
Postoji jedan akter bez kojeg se ne može, to je Mlađan Dinkić. Proći će
decenija, a jedan čovek će kontrolisati čitavu oblast finansija.
Miroslav Prokopijević:
Jeste, a sve pod devizom - stručnost iznad politike. U tom smislu je
mogao bar da doktorira, da pokaže da je on lično stručan za to što
radi, a ne da ide sa praznom parolom. Da, G17 plus se nekako provukao.
Biće teško rešiti pitanje Koštunicine želje da ponovo bude mandatar
vlade, ali ništa lakši neće biti slučaj Dinkić. Mnogi ljudi imaju
pretenziju da nešto budu doživotno, što je potpuno neverovatno. To
otežava formiranje nove vlade, ali čak i ako G17 uđe u tu vladu i
dobije ministarstvo finansija, neće to biti više ista priča kao što je
bila ranije. Zašto - zato što će Dinkićev konkurent i dojučerašnji
partner verovatno biti premijer, a on vrlo dobro zna gde ovaj hvata
krivine. G17 neće moći da kontroliše finansijski sektor u Srbiji kao
što je to činio do sada čineći verovatno i mnoge prekršaje. Ranije su
pod pretnjom istupanja iz vlade sprečavali istraživanje silnih afera.
Šta je bilo sa Davinićem, ništa, šta je bilo sa Labusom, Eriksonom,
Knjazom Milošem, ništa, šta je bilo sa Nacionalnom štedionicom, ništa.
Dakle, njihov praktični motiv da stalno budu na vlasti je da se zaštite
od odgovornosti, od primene zakona i u njihovom slučaju. Radikali se od
toga štite imunitetom svojih poslanika, što je ovde najčešće
primenjivani oblik zaštite od zakonske odgovornosti.
Evo,
demokrate se ponovo vraćaju u sedlo, a da li su ijednu aferu koja je
ostala iza njih rešili? Ne, nijednu, a mogli su bar da kažu - nezavisno
od suda, mi smatramo da to nije u redu i da taj i taj više ne može da
bude funkcioner u našoj stranci. Mogli su da donesu nekoliko takvih
odluka i pokažu da su spremni da rade drugačije. Jesu li to uradili -
nisu, je l' ih neko pita zašto nisu - ne pita ih, naravno, jer bi onda
i oni mogli to isto da pitaju druge. Postoji prećutna saglasnost unutar
građanskih stranaka, a i generalno, da se ne pita mnogo. Videli ste
kako su, kada se raspustila vlada, krenula hapšenja. Zašto to nije
moglo da se uradi ranije - zato što bi socijalisti ili G17 uskratili
podršku vladi. Tek ovaj trenutak je omogućio da počnu da se istražuju
neki od najurgentnijih slučajeva, i opet ne dovoljno visoko, jer
središte korupcije je izvršna vlast, i to najviša izvršna vlast, a tek
onda dolaze ostali. Sve to je još uvek jedna predstava za narod i tek
kada počnu istrage odozgo, znaćemo da je to prava stvar.
Demokratska
stranka sada ne sme da odustane od mandatara. Ako to mesto ustupe
Koštunici, svojim biračima bi poslali poruku da su glasali za nekog
drugog, a ne za Demokratsku stranku. Demokratski birač bi direktno bio
suočen sa nemilosrdnom činjenicom da je glasao za Koštunicu, a on to
nije hteo, jer da je tako hteo, on bi glasao za Koštunicu. Prema tome,
demokrate to ne smeju da urade, jer se onda, kako klinci kažu,
samodilituju. Deset puta sam i pre izbora ponovio da je šansa da
Koštunica ponovo bude premijer jako mala. U istočnoj Evropi samo je
slovačkom premijeru pošlo za rukom da dobije izbore i ponovo bude
premijer. To je uspeo da uradi i Đukanović, ali on se odrekao drugog
mandata. Dakle, od šezdesetak izbora od 1990. na ovamo, to je uspelo
dva puta. To će, naravno, enormno otežati pregovore, a neće biti mnogo
lakše ni sa trećim partnerom.
Normalna podela tog kolača bi
bila sledeća: okej, te tri stranke su spremne da idu u koaliciju,
demokrate kao najjači daju mandatara i biraju prvog ministra, sledeći
koji bira ministarstvo je DSS, pa onda još jednom idu DS i DSS, jer su
bar toliko jači od ovog trećeg, i onda u poslednjoj rundi idu redom
uključujući i ovog trećeg. Kada se na ovaj način podele ministarstva,
oni mogu da sednu i razgovaraju o tome da li bi neko nešto nekom
ustupio, da li neko nešto neće, da li nekom nešto bolje leži i tako
dalje. To bi bila normalna procedura za pravljenje vlade, ali sumnjam
da će to tako ići. U stvari, nije mali rizik od toga da formiranje
vlade ne uspe. A kada počne čitava galama oko Kosova biće još mnogo
teže, jer će svako gledati koliko će se odgovornosti za rešavanje tog
pitanja slomiti na njegovim leđima. Cela igra se vrti oko Kosova, ne u
smislu da oni veruju da je Kosovo u Srbiji, nego u smislu ko će biti,
kako kažu seljaci, grbav na slici, odnosno kome će se u pola osam na
vestima natovariti da je odgovoran za ono što se desilo.
Svetlana Lukić: Šta bi moglo da se dogodi ako se na Tadića izvrši pritisak da mesto mandatara ustupi Koštunici?
Miroslav Prokopijević:
Ne, on to ne sme da uradi, nezavisno od toga ko ga pritiska. Da ceo
zapadni svet dođe i kaže mu - slušaj, ti to moraš da uradiš, on to ne
sme da uradi, jer njegov život ne zavisi toliko od zapadnog sveta
koliko zavisi od ovdašnjih birača, koji će mu definitivno okrenuti
leđa. Da ne pominjem kakav bi tada cirkus nastao u samoj stranci. Prema
tome, tu bih mogućnost isključio. Bitno je da se ne propusti šansa za
formiranje vlade. Takođe bi trebalo izbeći da se prilikom formiranja
vlade toliko pokvare međusobni odnosi i politička klima u zemlji da
postane beznačajno to što je vlada formirana. Te dve opasnosti bi
nekako trebalo zaobići. Birači su skoro dve trećine glasova dali
građanskim strankama i ako one ne bi uspele da formiraju vladu, bila bi
poslata poruka da su ljudi džabe izlazili na izbore. U slučaju da se
izbori ponove, sa rizikom da se posle njih ponovo ne formira vlada,
izlaznost bi svakako bila manja. Radikali ovoga puta nisu imali oštru
kampanju, ali sem loše ekonomske situacije, oni imaju par ubitačnih
argumenata protiv građanskih stranaka: da od 2000. ništa ozbiljno nisu
uradili, da su zapadu dali sve, a nisu dobili ništa, da korupcija cveta
i tako dalje. Naravno, cvetaće još više kada dođu radikali, ali to
birač ne zna, a i radikali mogu da spakuju u zatvor dvojicu, trojicu,
čisto da privid dovedu do kraja. Situacija ponovljenih izbora
katalizovana Kosovom, može bitno da pomeri biračko telo i zato
građanske stranke ne bi smele ni da pomišljaju na ponavljanje izbora.
One moraju da pokušaju da nađu rešenje - kako god znaju i umeju.
Posle
ustavnog referenduma u Evropskoj uniji su otprilike rekli - znamo da je
referendum lažiran, ali osim demokratije za normalne zemlje, posroji
demokratija za afričke zemlje i za Srbiju. Ako oni sami žele da se lažu
i da lažiraju, mi ćemo to prihvatiti, nećemo od toga praviti cirkus,
jer je i bez toga cirkus dovoljno veliki. Kada sami dođemo dotle da smo
u stanju da pristojno uredimo svoju kuću, svako će to videti. Onda ćemo
biti na zelenoj grani, ili bar na putu ka tome. Ono što je loše je da
se ovde ne vidi niko ko bi te ozbiljnije radove hteo da počne da izvodi
i zato je ishod neizvestan, Ne postoji ni minimum raspoloženja da se to
uradi i to je takođe indikacija koliko je naša situacija loša. Možda je
2000. i postojala iluzija da će se napraviti prekid sa prošlošću i
bivšim režimom, ali to se nije desilo. Još manje šansi da to urade su
imale kasnije vlade, jer šanse se smanjuju sa protokom vremena. Mi
trošimo vreme izbegavajući najgori scenario, umesto da organizujemo
političku stranku koja bi nas odvela na zelenu granu. Mislim, i ovo
Čedino je prilično nekonzistentno, jer je on krenuo sa liberalnim
programom koji je desni, ali sa strankom čiji ključni funkcioneri teže
levici. Takav stvor ne može dugo da hoda, mada to jeste put ka svetlu,
ka izlasku iz tunela. Kod nas ne postoje levi i desni centar, pa da
kažemo – okej su i jedan i drugi i neka nas svaki od njih polako vodi
ka izlazu iz tunela. Ne, mi samo uspevamo da sprečimo da se tunel
sasvim uruši sa obe strane i ostavi nas u međuprostoru bez izlaza i
vazduha. Znači, borimo se da se ne ugušimo, držimo se za slamku kroz
koju curi vazduh.
Svetlana Lukić: Slušali ste Miroslava Prokopijevića, a sada govori gospođa Sonja Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.
Sonja Biserko:
Dobro, ja ću da krenem vrlo pristrasno i reći ću da su na ovim izborima
najveći pobednici Čeda Jovanović i njegova koalicija. Zašto to tako
kažem? Zato što je po prvi put stvoren politički prostor za one ljude
koji su 15 godina bili protiv rata, protiv mržnje, protiv netolerancije
i ta koalicija je uspela da objedini sve te grupe, pojedince, sve te
ljude koji su 15 godina, eto, istrajavali na tom otporu i on je to sada
prvi put kapitalizovao. Znači, ta koalicija prvi put ulazi u parlament,
vrlo jasno profilisana, kristalno jasnih pozicija o svakom pitanju, pre
svega o Kosovu, o Republici Srpskoj, o unutrašnjem uređenju Srbije, o
manjinama i naravno, o odgovornosti za ono što se desilo. Njihov ulazak
u parlament će biti užasno važan, pre svega kao korektiv za Demokratsku
stranku, koja im je politički najbliža, pogotovo jedan deo te stranke,
i to onaj deo koji je bio oko Đinđića i koji je to vrlo vešto
iskoristio u toku ove kampanje. Što se tiče ostalih rezultata, može se
reći da su oni manje-više u okviru očekivanog. Najviše razočarava to
što je Demokratska partija Srbije uspela da dobije16 odsto zahvaljujući
narodnjačkim partijama. DSS ima dva koaliciona partnera, Partiju
srpskog jedinstva, znači partiju ratnog zločinca Arkana, a drugi
partner im je Velja Ilića, pomo'u kojega su dobijeni glasovi iz
centralne Srbije.
Ulazimo u fazu stvaranja vlade, što će
očigledno ići prema scenariju koji je dogovoren pre izbora. Znači,
kohabitacija se nastavlja, a Koštunica ima najveći koalicioni
potencijal. Važno je da on ne dobije ponovo resore vojske i policije,
jer se preko njih održava kontinuitet sa prethodnom vlašću. Tim
resorima je potrebno temeljno čišćenje, kao i sudstvu. To su bila tri
ministarstva preko kojih je vlada Vojislava Koštunice uspela da vrati
političke snage Miloševićevog vremena i zacementira promene. Vojska je
kroz Partnerstvo možda na putu ka nekoj vrsti reforme pod kontrolom
NATO-a. Tu je i načelnika Ponoš, koji je odlično rešenje i koji je
došao u paketu sa Partnerstvom, uprkos oponiranju konzervativnih
krugova unutar same vojske. Nadam se da će u Srbiji ipak prevladati
proevropska orijentacija, makar ona bila i nategnuta, simulirana i na
mišiće izdejstvovana, zato što mi se čini da Srbija nema alternativu
toj orijentaciji. Čitav ovaj cirkus koji se prezentira kao opcija po
kojoj Srbija sledi put Rusije poguban je za Srbiju, ne zato što ne
treba imati odnose sa Rusijom, već zato što je cela moć Rusije
zasnovana na nafti i energiji, a ne na vrednosnim promenama, koje u
Rusiji teku jednako problematično kao u Srbiji. Međutim, Srbija ima
veće šanse, jer je to mala zemlja, koja je već deo regiona koji je
prikačen na Evropsku uniju i NATO. Srbija je zapravo jedno izolovano
ostrvo, koje ima šansu da postane deo sveta, bez obzira na zlu volju
nekih njenih političkih, crkvenih i intelektualnih elita.
Ivan Kuzminović: Šta bi bilo da alternativa sada nije ušla u parlament?
Sonja Biserko:
Srbija bi u narednih 4-5 godina prolupala u samoizolaciji i bila bi
dezavuisana sva energija koju je pokrenuo Đinđić, a sada nastavlja da
pokreće Čedomir Jovanović i ljudi oko njega. Mladi ljudi mogu biti
razočarani zato što su očekivali više, pa i neki od nas su više
očekivali, ali treba imati u vidu pritisak koji je vršen na građane da
ne glasaju za njih. Jedan od sofisticiranijih načina je bila preporuka
da se glasa za Demokratsku stranku koja je to isto. Oni nisu napadali,
vrlo pametno, LDP za vreme kampanje i sticao se utisak da su oni bliski
partneri, što u suštini i jesu, ali je njihova politika da za vreme
kampanje ne napadaju LDP bila vrlo osmišljena poruka za potencijalne
glasače LDP-a. To je delimično uspelo i izazvalo razočarenje kod nekih
mladih ljudi iz LDP-a. Čak sam čula - eto, i SPS je dobio više,
međutim, SPS je jedna utemeljena stranka u ovom društvu, koja je sa 110
odsto došla na 6 odsto i to je veliki pad. Ne treba potcenjivati
inerciju društva, a sem toga SPS ima značajne pozicije u
adminsitraciji i u privredi. To su ljudi koji su bili tu i za vreme
Miloševića i oni imaju određeni uticaj na građane.
LDP ostaje
u opoziciji. On je uspeo da objedini sve razjedinjene grupe, koje su se
već umorile od svega što su radile 15 godina bez nekog većeg uspeha.
Sada se pokazalo da to ipak nije bilo bez efekta i da objedinjeni oni
zbilja čine jednu posebnu snagu, koja će biti sve značajnija u ovom
društvu. Znači, nije cela Srbija bila u mraku, ipak su postojale grupe,
pojedinci, male partije koje su svih tih 15 godina govorile, činile i
ponašale se drugačije. To će imati vrlo važan efekat na mlade
generacije kada do kraja shvate o kakvom vrednosnom sistemu se tu radi.
Tako da sam ja prosto lično vrlo srećna zbog ovakvog rezultata i mislim
da je to najveća pobeda svih nas koji smo se toliko dugo angažovali na
pitanjima koja nisu bila popularna i zbog kojih smo bili pod
konstantnom represijom i izloženi demonizaciji. Nadam se da će to biti
od šireg značaja za društvo, jer to je prva opcija koja komunicira sa
celim regionom, koji ih doživljava kao na nešto novo u Srbiji. Ceo
region čeka da se Srbija pokrene u pravcu obnavaljanja regionalnih veza
i brže ekonomske obnove.
Srpska elita je vrlo svesna ovih
očekivanja, ali ih koristi vrlo ucenjivački i ponaša se slično kao
Rusija u međunarodnim odnosima ucenjujući svet svojim izvorima
energije. Srbija ucenjuje svet svojim strateškim položajem, činjenicom
da se nalazi na centralnom mestu na Balkanu. Ona je okružena zemljama
koje su donele odluku o svojoj evropskoj orijentaciji, jedino ona još
okleva i to pretvara u argument ucene regiona i Evropske unije. Kao što
vidimo, svi su kriteriji spušteni samo zato da bi se Srbija nekako
privolela toj orijentaciji. Mislim da će nova koalicija koja sada ulazi
u parlament na neki način relativizovati tu ucenjivačku politiku. Posle
15 godina vladavine stereotipa o Srbima, građani koji su podržali ovu
opciju postali su svesni da taj stereotip može da se promeni samo
prihvatanjem prošlosti i normalizacijom odnosa u regionu. Mislim da ova
opcija ima potencijalno veoma veliku snagu. Meni to liči na pokret koji
će se širiti, prvo na lokalnim izborima, a i sve što se dalje bude
dešavalo zavisiće od njihove opredeljenosti i energije.
Kada
govorimo o kombinatorici sastavljanja vlade, treba imati u vidu ne samo
Koštunicu i Borisa Tadića, već i neformalne centre moći, kao što su
delovi Akademije, vojske i policije. Tu je i Evropska unija i njena
ponuda Srbiji da se što pre priključi, da nastavi pregovore. Nije lako
predvideti koliko dugo će trajati pregovori u vezi sa sastavljanjem
vlade i ko će biti mandatar. Koštunica računa na podršku Putina. On je
razgovarao sa ruskim predsednikom dan pre izbora. I svi ostali su imali
podršku iz inostranstva. Tadić je dobio najveću podršku Evropske unije,
koja je bila jako zainteresovana da demokrate osvoje što više
procenata. Nažalost nisu i to je razočarenje za zapad, koji je mnogo
više očekivao od čitavog demokratskog bloka. Koštunica može da dobije
premijersko mesto, ali se nadam da neće dobiti resorna mesta koja
očekuje, jer bi to bilo pogubno za temeljne reforme u represivnim
mehanizmima društva i njihovim službama. Srbija još uvek nije sposobna
da se konstituiše kao država, iako je srpski nacionalizam zasnovan na
ideji svesrpskog ujedinjenja prošle godine doživeo težak udarac
osamostaljenjem Crne Gore. Neki ljudi još uvek očekuju da će na
narednim crnogorskim izborima ponovo ojačati srpska strana i da će se
Crna Gora priključiti Srbiji.
Odlaskom Kosova nestaće jedan
važan potencijal za mobilisanje srpskog nacionalizma. Preostaje još
Haški tribunal kao poslednje njegovo važno izvorište. Srbija će ove
godine proći kroz proces u kojem će nacionalizam ostati bez svojih
referentnih tačaka koje ga održavaju u životu. Tek izlaskom iz te faze,
Srbija će postati sposobna da se bavi pitanjima koja građane najviše
zanimaju. Građani su manje-više svesni da je Kosovo otišlo, a i da je
Republika Srpska još jedna fikcija srpskih nacionalista i veliko
gubljenje vremena. Gubljenje vremena su bile i ove poslednje 3-4
godine, jer Koštunica živi u iluziji da je svesrpsko jedinstvo moguće,
bez obzira na odlazak Crne Gore. Ovo su u stvari bili prvi izbori u
samostalnoj Srbiji, za koju se niko nije zalagao, jer su ambicije i
aspiracije bile šire i veće od toga. Sada neophodnost konstituisanja
srpske države postaje imperativ. Postavlja se veliko pitanje
unutrašnjeg uređenja Srbije, odnosno njene decentralizacije, koje je
zacementirano novim ustavom. To se odnosi na Vojvodinu, ali i na druge
regione, koji imaju izgrađenu istorijsku, političku i kulturnu
posebnost. Taj ustav je bio vrhunac nerazumevanja sveta u kojem živimo.
Koštunica je obećavao taj ustav odmah nakon 5. oktobra, a dao ga je
Srbiji 6 godina potom na najgori mogući način. Ustav neće biti dugog
veka, moraće da se menjaju bar neki njegovi delovi kako bi Srbija
postala kompatibilna u odnosu na proces evropskih integracija i
pregovore koji su pred nama. Srbija, nažalost, nije uspela da se
nametne kao partner koji ide u susret promenama. Ona je partner na
kojega se vrše pritisci spolja, a iznutra se frustracija povećava
odlaskom Crne Gore, sutra Kosova. Postaje vrlo važno ko hendluje tu
frustraciju i na koji način.
Demokratska stranka je objektivno
stranka sa najboljom strukturom i najvećim ljudskim resursom, koja je
mnogo izgubila kohabitacijom sa Koštunicom. Sada je opet dobila
povratkom ljudi koji su bili bliski Đinđiću i oni potencijalno mogu
biti struja koja će se pobuniti protiv takvog žrtvovanja stranke.
Očekujem velike sukobe unutar Demokratske stranke, čiji je jedan deo
blizak LDP-u po svojim nazorima i može biti jako važan za
transformaciju Srbije. Vrh ove stranke jako greši žrtvujući je kroz
razne kompromise. Šteta je da propada takav potencijal bez kojeg Srbija
ne može da se transformiše i bila bi šteta da ova stranka izgubi profil
kakav je stekla za vreme Đinđića. Bilo bi pogubno da oni u novoj vladi
dobiju samo ekonomske resore, jer je mnogo važnija kontrola vojska,
policije i sudstva. Demokratska stranka treba da dobije kontrolu nad
tim ministarstvima.
Ivan Kuzminović: Vladeta Janković je juče na RTS-u, pored toga što je uveo princip da se voditeljkama obraća sa - dušo moja...
Sonja Biserko:
Pa dobro, to je u skladu sa koncertom Cece Ražnatović 13. januara. Oni
su uveli taj narodnjački diskurs, pa me ne čudi što se on sada tako
obraća voditeljkama.
Ivan Kuzminović: On je tada rekao da bi Demokratskoj stranci, koja ima mesto predsednika republike, bilo previše da dobije i mesto premijera.
Sonja Biserko:
U prethodnom sazivu Demokratska stranka Srbije je sa samo jednim
procentom više na izborima dobila dominantnu ulogu u vladi. Sada
Demokratska stranka ima 6-7 odsto više i bio bi red da ovoga puta DSS
podrži vladu u kojoj dominira DS. Ovome se protive neformalni centri
koje sam pominjala, pri čemu se Demokratska stranka neprekidno žrtvuje
kao suviše liberalna. Znači, Vojislav Koštunica je garant da taj blok
neće skrenuti suviše prema zapadu i da će održati neutralnu poziciju
Srbije, koja zapravo živi u nekom vakuumu između Rusije i zapada.
Rusija nikada nije suštinski podržala Srbiju. Kroz ratne godine
devedesetih ona u Savetu bezbednosti nikada nije glasala ni protiv
jedne rezolucije koja je doneta u vezi sa Srbijom. I kada je u pitanju
Kosovo, Rusija ne misli o Srbiji nego o problemima u vlastitom
dvorištu. Fikcija o tome da su Rusi zaštitnici srpskog interesa će, kao
i kosovski mit, kao i mit o svesrpskom jedinstvu, morati nekako da
pukne. I to će biti dobro za otrežnjenje srbijanske elite. Vladeta
Janković svoje poruke još uvek šalje sa pozicije moći koju mu daju
neformalni centri moći u Srbiji.
Ivan Kuzminović:
Ako Demokratska stranka postane stožer nove vlade, da li očekujete da
se napokon pruži ruka nevladinom sektoru, čiji ljudi još uvek važe za
neprijatelje države?
Sonja Biserko:
Taj odnos prema civilnom sektoru, pogotovo onom njegovom delu koji se
bavi ljudskim pravima, počiva na percepciji koja je utemeljena na
narodnjačkim tradicijama. Koncept ljudskih prava narušava tako shvaćeni
srpski identitet, a ljudi iz civilnog sektora postaju eksponenti
angloameričkih imperijalista i tome slično. To je i antitržišna
koncepcija, a budući da je Demokratska stranka ipak jedna moderna
stranka, koja sa nama deli evropske vrednosti, očekujem da će saradnja
sa civilnim društvom narednih godina biti mnogo iskrenija. Ta saradnja
je neophodna za profilisanje novog vrednosnog sistema, jer Srbija je 10
godina živela u varvarizmu, brutalnosti masovnog kršenja ljudskih prava
i zločinima koji nisu sankcionisni. Da bi se izašlo iz zatečene
pozicije, koju je Milošević ostavio za sobom, potrebno je uložiti
užasno mnogo napora u ponovno uspostavljanje neke moralne vertikale i
novog vrednosnog sistema. Otuda je saradnja sa Haškim tribunalom ne
samo isporuka tamo nekog generala, već postavljanje okvira tog novog
sistema vrednosti. Srbiji predstoji period preispitivanja, i to unutar
sebe, ne u odnosu na druge. Energiju potrebnu za taj zadatak vidim u
novoj koaliciji, delovima Demokratske stranke i delu civilnog društva.
Kada
govorimo o rezultatima izbora, najveće iznenađenje je to što je
Demokratska stranka izgubila Beograd. Tim povodom je Đilas dao ostavku,
jer je to najavio i obećao.
Ivan Kuzminović: I već se kandiduje za novo, isto mesto.
Sonja Biserko:
A, već se kandiduje za isto mesto? To pokazuje da oni potcenjuju ovu
populaciju i drugo, Demokratska stranka nije dobro krenula, pa se
korigovala kada je shvatila da Čeda Jovanović svojom kampanjom dobija
simpatije i da, bez obzira koliko je teška istina, on ima podršku. Onda
je Demokratska stranka krenula sa istom retorikom i na neki način
konkurisala LDP-u. Međutim, ono što ih je diskvalifikovalo jeste
kohabitacija sa Koštunicom i razočarenje mnogih takvim ponašanjem
Demokratske stranke. Ona je stvarno izgubila svoj profil u poslednje
3-4 godine, koliko traje ta kohabitacija, i rezultati ovih izbora u
Beogradu su cena tog preršaja. U ukupnom rezultatu ona jeste dobila 10
odsto više, ali sigurno bi ih dobila i kao jedina stranka koja može da
sprovede promene u Srbiji. Ona je suštinski izgubila tom hibernacijom
koju je Boris Tadić primenio na tu partiju i time što su oterani ljudi,
koji su se, eto, sada vratili preko LDP-a. Znači, mi smo izgubili tri
godine i Demokratska stranka je vrlo odgovorna za to. Ona je pristala
na tu vrstu kompromisa i kalkulacije koja ne dolazi iz te partije, nego
izvan nje. Tadić je prosto pristao na to, da ne ulazimo sada u pitanje
zašto je to učinio. DS će morati vrlo temeljno da preispita svoju
orijentaciju i posledice svoje kohabitacije sa Vojislavom Koštunicom,
jer ukoliko nastavi sa istom politikom, njoj preti da izgubi još
simpatija i može da se desi da Beograd zbilja pređe u ruke radikala.
Videćemo šta će biti na lokalnim izborima. DS ima 3-4 meseca pred sobom
da se pripremi za lokalne izbore i povrati Beograd, ukoliko je to
moguće.
Svim strankama takozvanog demokratskog bloka predstoji
ozbiljno preispitivanje. Oni će biti pod ogromnim pritiskom međunarodne
zajednice, koja, naravno, planira da im omogući kandidaturu za članstvo
u EU. Do tada, međunarodna zajednica je spremna da spusti svoje
kriterije. To je velika ponuda, koja se ne odbija lako i koja će bitno
uticati i na kombinatoriku formiranja vlade. Biće teško objasniti
građanima da se takva ponuda odbija zato što Koštunica ili neko od
mogućih mandatara nije u mogućnosti da sastavi vladu sa ovom ili onom
partijom. Građani to neće prihvatiti kao objašnjenje, jer do sada je
bilo suviše takvih ucena. Eto, Dinkić je recimo juče rekao da neće ući
u vladu u kojoj bi premijer bio Đelić. To je primer manipulacija kakve
su sada u toku, zato što se ima u vidu taj prvobitni dogovor između
DS-a i DSS-a. Još uvek je neizvesno kako će ta vlada izgledati, zbog
centara uticaja iz vojske, policije i Akademije, koji se nalaze iza
partija. Vrlo je važno kako će ti neformalni centri moći percipirati tu
novu ponudu Evropske unije, koja bi Srbiju definitivno vezala za
evropske procese.
Svetlana Lukić:
Do sada ste čuli Miroslava Prokopijevića i Sonju Biserko, a sada ćete
čuti pravnika Vladimira Todorića, koji se pre svega bavi pravom
Evropske unije.
Vladimir Todorić:
Dan posle izbora, u ponedeljak ujutru osećao sam se prilično umorno i
iscrpljeno, jer sam shvatio da ipak nismo dobili ono što smo očekivali,
a to je da ova zemlja ipak nekako reši svoje političke probleme i krene
napred. Nije dovoljno to što ćemo imati više perfomansa u skupštini i
time moći da izrazimo svoj bunt. To je verovatno seme nekakve buduće
promene, ali to, nažalost, nije moj realni cilj. Mislim, to je opet
trošenje vremena na nešto pogrešno i ovo je jedno vreme koje bih nazvao
vremenom između postavljenog pitanja i odgovora koji još nije stigao.
Kako je nastala ova politička konstipacija – tako što kod nas postoji
inercija vođenja politike na osnovu poluge straha, odnosno prikazivanje
političke budućnosti građanima Srbije koja se njima nikako neće
svideti. Strah je postao instrument političke borbe. Samo da ilustrujem
neke od tih strahova koji i dalje funkcionišu. Na primer, bojimo se
saradnje sa Haškim tribunalom, ali eto, želimo da sarađujemo sa njim,
da okončamo tu saradnju - to je jedna kontradiktornost. Druga je -
hoćemo u Evropu, ali je se bojimo, jer će nam ona uništiti ćirilicu,
uzeće nam rakiju i naše prasiće i kajmak i čvarke i kada sve to nestane
više nećemo imati svoj nacionalni identitet. Hoćemo da povratimo
Kosovo, ali ne želimo da povratimo baš sve njegove stanovnike. Mi bismo
hteli celu teritoriju Kosova, ali jedno 10 odsto njegovih stanovnika.
To je rešenje koje bi zadovoljilo većinu građana Srbije. Mi hoćemo da
damo autonomiju Vojvodini, ali se bojimo da će to onda možda tražiti i
drugi delovi Srbije, a onda će se raspasti država.
Kontrateza
je da su u društvu u tranziciji normalna kontradiktorna mišljenja o
pitanjima koja se tiču političke tranzicije i citirao bih našeg
premijera Koštunicu koji je odmah posle izbora izjavio da je Srbija
ipak na dobrom putu, bez obzira što smo mi imali atipičnu tranziciju
opterećenu ucenjivanjem međunarodne zajednice. On je u principu u
pravu. Ta tranzicija jeste atipična, što je drugi naziv za neuspešnu
tranziciju, jer je njegova nastavljačka politika generisala strahove
umesto da ih razrešava. On te strahove tretira kao deo nacionalnog
identiteta i to se na tom njihovom jeziku zove uvažavanje realnosti. Na
drugom delu političkog spektra to uvažavanje realnosti naziva se
društvenom odgovornošću, pod čime se podrazumeva kreiranje novih
socijaldemokratskih partija, koje vode brigu o nesretnijim,
zaostalijim, socijalno ugroženim delovima društva.
Znam da
političar mora da se slika i sa bakicama i sa dekicama i sa decom i da
priča sa đacima u školi i da ode na pijacu i da uđe u štale, pa i da
pomuze malo i tako dalje, ali ako već to radiš, ako to smatraš
komunikacijom sa građanima, onda daj, objasni ljudima malo zbog čega se
nalaze u problemima u kojima se nalaze, objasni im malo, bez udvaranja
njihovim strahovima situaciju u kojoj se nalazimo. To je tvoj posao, ti
si politički lider i ti moraš da trasiraš put vodeći za sobom one koji
možda ne razumeju celu problematiku. Ako to ne radiš, sve se svodi na
prizore implicitne zoofilije po štalama, mahanje parama iz nekakvog
nacionalnog investicionog plana, određivanje prioriteta navodno po
ugledu na Irsku. Mislim, nije Irska ušla u Evropsku uniju tako što je
delila stanove državnoj administraciji i gradila fudbalska igrališta po
selima. Ako izgubite iz vida tu dvosmernu komunikaciju sa građanima,
vaša društvena odgovornost se pretvara u demagogiju. To je bila
Miloševićeva politika, kasnije Koštunicina, da se vlada pomoću plašenja
naroda da će im propasti država - sve dok stvarno nije ni propala.
Najskoriji
primer je ustav. Kada ga je premijer nazvao mitrovdanskim ustavom,
pitao sam se kako će strani novinari da razumeju prevod tog naziva -
Saint Mitar's Day Constitution? Uopšte mi nije bilo prijatno, ja sam
ipak građanin ove zemlje i to se ipak odnosi i na mene. A kako je taj
ustav izglasan, pa upravo iz straha građana da će oni biti krivi za
eventualno gubljenje Kosova, uz pretpostavku da ta dilema kobajagi još
uvek postoji. Vrlo je teško odreći se te poluge straha, jer kada ste na
vlasti baratanje njome postaje deo institucionalnog interesa. Koliko
sam ja razumeo naše državne organe, naša državna platforma o Kosovu
zasniva se na borbi za naš simbolični suverenitet. Kroz floskulu o
suštinskoj autonomiji mi ćemo Kosovu dati sve prerogative države, a
nećemo im dati status međunarodno pravnog subjekta. To je toliko plitko
da vi vidite da nas ne interesuje da primenjujemo naše zakone na
Kosovu, da mi nećemo da se naše institucije tu išta pitaju, da države
Srbije na Kosovu jednostavno nema. To nije naš cilj, naš cilj je
izgleda da se operemo pred istorijom, pred knezom Lazarom, Milošem
Obilićem i drugim kosovskim junacima, da oni vide da mi nismo izgubili
Kosovo, da ga i dalje imamo, a to se dokazuje time što ta država neće
imati stolicu u Ujedinjenim nacijama. Mi vodimo politiku spasavanja
obraza i to nije pežorativni izraz. Spasavanje obraza je zvanična
formulacija, koju je čak i Evropska unija prihvatila sa naše strane, pa
se govori kako se u definisanju budućeg statusa Kosova mora voditi
briga o obrazu Srbije, koja nikako ne sme da baš flagrantno izgubi sve
formalne i neformalne prerogative suverenosti nad Kosovom.
Možda
neko i ima dobar razlog za takvu politiku, ali meni je to samo trošenje
vremena i energije, dok važnije teme bivaju bačene u zasenak, kao što
su pitanja regionalizacije ili ekonomske decentralizacije zemlje. Mi
više brinemo o onome što nemamo i što smo izgubili, nego o onome što
još uvek imamo. Možda je u pitanju normalan proces razumevanja
činjenice da je izgubljen jedan deo nacionalnog identiteta, jer Kosovo
jeste deo našeg nacionalnog i kulturnog identiteta, ali smo ga mi
izgubili. Proces žaljenja zbog toga može da traje sto godina, proces
neke vrste nepristajanja na istinu, sve dok ne dođe do smene generacija
i ne rode se ljudi spremni da to shvate. Taj proces je već počeo i
jedino što može da ubrza i skrati tu agoniju je politička volja da
narod koji je ostao dole ipak mora više da se zaštititi. Ako vodite
pregovore, vi sebi ne smete reći - pa dobro, ako je nezavisnost
manje-više nezaustavljiva, ja ću odustati od pregovora, više ništa nije
bitno, ja odustajem od razgovora o decenralizaciji i o zaštiti tih
ljudi kroz obrazovanje, lokalnu policiju i lokalnu samoupravu. I baš to
se dešava: mi smo u ustavu rekli da je Kosovo srpsko i onda smo
potpisali CEFT-u, a njen član je i Kosovo. Mi smo ušli u jedan aranžman
kroz koji imamo međunarodne privredne odnose sa Kosovom, što je u
suprotnosti sa našim ustavom. Pa to je licemerna politika, ona nema
budućnost, ona je zasnovana na laži i prevari i to nije vid društvene
odgovornosti, to nije nikakvo uvažavanje realnosti, to je uvažavanje
zabluda i mana za koje će u najvećoj meri platiti građani koji nisu
sposobni da vide više od političara, koji bi trebalo da to mogu.
Svetlana Lukić:
Podsetile smo Vladimira Todorića, evo i vas podsećamo, da je govoreći o
rešenju statusa Kosova, šef Pakta za jugoistočnu Evropu, Erhard Busek,
pre neki dan rekao da nema rešenja s kojim će se neka vlada u Beogradu
složiti, ali ono što se kao rešenje postigne, rekao je on, mora da bude
podnošljivo za Srbiju, jer je to zemlja koja je poslednjih decenija
živela samo s porazima. Zbog toga se s njom, kaže Busek, mora postupati
psihološki ispravno. Zanimljivo je da, kada govore o nama, strane
diplomate se sve češće ponašaju kao doktori za glavu. Vladimir Todorić.
Vladimir Todorić: Erhard Busek je
pametan međunarodni političar, ali on nije izabran od građana Srbije,
on nema nikakvu odgovornost prema građanima Srbije, ja ga nisam birao,
i on jedino može da ima odnose sa političarima koje smo mi birali. On
barata sa njima takvima kakvi su, ne može da postavi nekakve druge.
Jedino što on sada može da uradi je da priprema tle za nekakvo buduće
rešavanje pitanja Kosova i to se očekivalo i od Beograda u zadnjih
dve-tri godine. Zbog toga su i dati pregovori sa Evropskom unijom, zbog
toga je Evropska unija ipak pomagala Srbiji da očuva zajednicu sa Crnom
Gorom, što smatram greškom. Ništa ne može zaustaviti proces koji
neumitno teče i u odnosu prema tome ipak postoji razlika na našoj
političkoj sceni. Jedni sportski priznaju poraz i kažu - eto, borili
smo se i izgubili smo. Drugi primenjuju klasičan princip poricanja - to
se nije desilo, to je krađa, i troše vreme u traženju spoljnog
legitimiteta za našu politiku koja se pokazala pogrešnom. Nisu strani
političari dužni da rešavaju naša pitanja, oni nemaju odgovornost prema
našim građanima, oni su postavljeni kao međunarodni službenici i oni će
otići. Pogrešno je misliti da je međunarodna politika personalizovana.
Kada naši novinari izgovaraju imena Kušnera, Hakerupa ili mrskog
Štajnera, to zvuči kao izgovaranje imena nekih demona. U pitanju je
zamena teza, jer međunarodna politika nije toliko promenljiva kao
domaća i ona je ipak zasnovana na činjenicama, a ne na željama i
ustavima nacionalnih država.
Možda sam previše kritičan, jer
demokratija je stvar iskustva društva i države, a ne sprovođenja neke
norme i možda ćemo 2010, kada povučemo crtu biti zadovoljni sa prvih 10
godina demokratije u Srbiji. Ali znate šta, meni je 10 godina stvarno
puno, a već sam 10 godina izgubio. Nije mi privlačno da idem na Exit i
slušam grupe koje sam slušao devedesetih. Sada ne mogu da nadoknadim
tih izgubljenih 10 godina, kao što od 2010. do 2020. neću moći da
nadoknadim ono što bih sad mogao da radim. Tako da shvatam i dalje kao
svoju dužnost da budem nezadovoljan, mislim da je to moja građanska
obaveza, da se ne smem pomiriti sa time da me neko pravi budalom i da
samo zato što ima više ljudi koji ne prihvataju istinu i realnost,
njihova tlapnja bude proglašena za realnost i cilj. Zanimljivo je to
projektovanje politike prema cilju, bez obzira da li se to zove
očuvanje Kosova, kandidatura za članstvo u Evropskoj uniji ili bela
šengenska lista. Ja mislim da cilj u životu jednog društva ne sme da
postoji, jer onda bi postojao taj kraj istorije, poslednja stanica na
koju stižemo, iskrcavamo se i eto, zemlja dembelija. I tako će svima
nama biti lepo u Evropskoj uniji, koja je jedna nova vrsta komunizma, u
kojem ćemo rešiti sve svoje probleme. Naravno, to nije tačno. Jedino
što bi trebalo da postoji jeste politika koja se rukovodi snagom
argumenata i slobode pojedinaca, odnosno zasnovana je na principima
građanskog društva. Sam sebi zvučim patronizirajuće, ali zaista imamo
još puno posla na najmanje raščišćenim pitanjima, tako da nam postaje
neophodno utvrđivanje jednog principa i metoda, koji će važiti i za
narednu vladu i za vladu posle nje.
Ako se uopšte bude
formirala ova sledeća vlada, to će nažalost biti isključivo zbog
pritiska međunarodne zajednice na jednog ili drugog najvažnijeg igrača
u formiranju te vlade, ali ja mislim da nije dovoljno i nije poželjno
da se oni samo dogovore oko ciljeva. I to će biti jedna obmana da su se
oni dogovorili oko ciljeva koji zvuče lepo. Metodi i principi rada te
vlade moraju biti veoma jasni. Recept za neuspeh svake vlade je taj da
se resori među strankama podele po principu - jednima ekonomija,
drugima politika. Ja mislim da Demokratska stranka jednostavno ne sme
sebi da dozvoli da upadne u takvu zamku, pod pretpostavkom da će imati
premijera i većinu ministarstava, jer prvo što im onda preti je ta
njihova ekspertizacija stranke, pa će oni da se bave inflacijom, jakim
dinarom, većim platama ili jeftinijim veštačkim kukovima. Sve su to
bitne teme, ali ne vredi stvari shvatati fragmentarno i odvojeno od
političke tranzicije, koja mora da odblokira te trombove u
funkcionisanju normalne ekonomije. U tome vidim pravu opasnost, jer taj
DSS-ov blef da će oni ući u koaliciju sa radikalima je provaljen, nema
ništa od toga. Jasno je da će međunarodna zajednica vršiti pritisak na
DSS da uđe u vladu, kao i da bi oni ipak više voleli da mandatar bude
Božidar Đelić nego neko iz Demokratske stranke Srbije.
Koštunica
svesno odugovlači zato da bi trampio to premijersko mesto za
ministarstva sile, kako se ona popularno zovu. Onda bi DSS imao
kontrolu nad policijom, BIA, vojskom, VBA, sudstvom, tužilašvom, a to
njih jedino i zanima, jer svi oni imaju jako izraženu bezbednosnu
kulturu u svojim političkim biografijama. Ako smem da budem toliko
prepotentan, dao bih savet nekome ko odlučuje o ovome citirajući Broj 1
iz Alana Forda - ako kaniš pobjediti, ne smješ izgubiti. Bilo bi
samoubistvo za Demokratsku stranku da dozvoli da se bilo koji od ova
dva scenarija dogodi: da izgube mesto premijera ili da dozvole ponovnu
feudalizaciju ministarstava. Najbolje što mogu da urade je da ponude
ravnomerno, odnosno paritetno učešće stranaka, kako u ministarstvima
sile, tako i u ekonomiji. Tako bi koliko toliko sačuvali energiju, jer
novi izbori su ipak nemogući. E, sada dolazimo na redosled rada te
vlade. Tu ne treba biti genije: ova vlada mora odmah da uhapsi Mladića
i nadam se da neće nametati druge teme za svoju agendu. One mogu biti
veoma nužne, ali ništa nije toliko važno kao njegovo hapšenje i
stvaranje uslova za jednu istorijsku dinstancu. I to ne zbog Evropske
unije, nego da se ne napiše jednoga dana u istoriji da smo zemlja koja
je do kraja njegovog života čuvala čoveka koji je počinio genocid i
time branila to zlodelo.
I sada ću reći nešto što ljudi možda
ne znaju: bilo bi jako pametno to uraditi pre nego što Međunarodni sud
pravde u Hagu donese presudu u slučaju tužbe Bosne i Hercegovine za
genocid protiv Srbije, jer u suprotnom će se desiti da prvi srpski
brend, koji se toliko dugo borimo da stvorimo, bude - genocid. Bili
bismo prva država koja je osuđena po osnovu neprocesuiranja počinioca
genocida i nesprečavanja genocida u tom slučaju. Genocid je već utvrđen
u haškom tribunalu i on kao takav postoji i utvrđeno je i ko su
počinioci, saučesnici i naredbodavci. Najblaža moguća presuda za nas bi
bila da po bosanskoj tužbi budemo krivi po osnovu nesprovođenja
konvencije o genocidu, odnosno neprocesuiranja krivaca za genocid. I
sada, koliko god to zvučalo kao da idem linijom manjeg otpora, ako
bismo ga sada, u zadnji čas, u minut do 12 uhapsili, to nas ne bi
opralo pred istorijom, ali bi mogloda doprinese da ta presuda, zbog
njenog istorijskog značaja i zbog mene i zbog vas, bude malo više u
našu korist. To je ono što je bitno, a ne da pravnim tehnikalijama ili
smicalicama pokušavamo da promenimo pravnu kvalifikaciju onoga što se
desilo. Mi svojim akcijama treba da učinimo sve da tom presudom ne
uđemo u istoriju sa tolikom stigmom. Mislim, ako se taj posao ostavi
Koštunici time što bi to bio njegov resor, to će funkcionisati po
principu - gledaj svoja posla, ćao đaci - neće ga nikad dati, jer bi
time izgubili svoje glasače, a i predsednički izbori će biti ove
godine, možda već u maju, pa zašto da rade za konkurenciju. To je veoma
tržišno razmišljanje i oni neće dopustiti da njihovi glasači, koji nose
te majice i bedževe sa natpisima - Ratko Mladić heroj, budu suočeni sa
srceparajućom slikom svog ministra, koji stavlja lisice na ruke heroja
Mladića i šalje ga u Hag. Jedino na šta bi oni pristali je ta
dobrovoljna predaja, ali jasno je da je to nemoguće.
To je
politika pat pozicije zasnovane na korelaciji međusobnog ograničavanja.
I ona će potrajati sve dok se ne dobije odgovor na pitanje kuda možemo
da odemo s takvom politikom. Oni vremenom moraju da padnu, mada kod nas
zaista ništa ne mora i oni mogu da ostanu na vlasti još 100, 200
godina, sve dok čitav svet ne odustane od nas, ili se ne desi nešto
neplanirano kao što je bio mart 2003. Tek tada jezičak na vagi može da
pretegne na jednu stranu i onda će se definisati smer u kojem će Srbija
krenuti. Problemi koje sam naveo mogu promeniti svoju formu i svoje ime
i zato će ova vlada, ako se formira, imati najteži zadatak, a to je da
se napokon završi politička tranzicija i da se Srbiji obezbedi da bude
na putu ka Evropi i Evropi da bude na putu ka Srbiji.
Jako je teško braniti Srebrenicu, pa se onda pažnja
posvećuje
proizvodnji druge političke teme. Insistira se na proizvodnji politike
koja pogrešno naziva probleme, jer postoji inercija u glasačkom telu,
koje nije u stanju da brzo promeni svoj kurs. tako se dobijaju glasovi.
Pogledajte koliko je dugo Koštunica pričao o ustavu, a onda je njegovo
donošenje prolongirao do kraja. Isto važi i za problem saradnje sa
Hagom. Kada je donet, zakon o saradnji se nije sprovodio, pa smo imali
tehničke probleme, pa pitanje koja služba preuzima odgovornost, a onda
je sve to stavljeno u stranu i krenulo se u proces donošenja ustava. To
je bila nova dimna zavesa, iza koje su sledili izbori, a do formiranja
vlade sve stoji. Većina stranaka ne govori o pitanju ratnih zločina i
zločinaca, već o okončanju saradnje sa Haškim tribunalom u stilu - ma
neka već jednom sjaše ta Karla del Ponte. I opet se govori - možda će
Karla del Ponte da ode u septembru, haj'mo da izdržimo do septembra,
čuvaćemo ga, pravićemo mu lazanje, pevati uspavanke da izdrži do
septembra. Onda će na njeno mesto doći neko od naših, jer Rusija će
sigurno insistirati da to bude neko povoljniji po Srbiju. Uostalom,
zatvoriće se i taj Haški tribunal, ne može ni on zauvek da radi. I tako
se vrtimo u krug, zavodimo narod pogrešno imenujući političke probleme.
Oni bi možda i promenili svoju politiku zbog sebe samih, ali to ne rade
zbog svog kredibiliteta pred glasačima. DSS je bio na rubu promene,
početka promene svog identiteta, dok su trajali pregovori sa Evropskom
unijom, pa su stavljali one bilborde sa zvezdicama i suncem koje se
pomalja iza brda. Ali kada je došlo do referenduma u Crnoj Gori, osuli
smo drvlje i kamenje po Evropskoj uniji koja nam više nije saveznik i
sve je vraćeno na stari politički kurs.
Mnogi spekulišu da već
postoji jedan prethodni dogovor o formiranju vlade. Nadam se da to nije
tačno, mada postoji jedna vrsta indirektnog dokaza da je postignut
prethodni dogovor. Građani o tome nisu obavešteni, ali sve stranke
znaju da su u svim ministarstvima, odnosno državnoj upravi u decembru
bili raspisani konkursi. Predizborna kampanja je već uveliko bila
započela, a raspisani su konkursi za državne sekretare, pomoćnike
ministara i direktore državnih agencija. Vlada koja odlazi ne moža da
raspiše konkurse za rukovodeća mesta u državnoj upravi, a da joj barem
opozicija koja pretenduje da dođe na vlast ne uputi svoj komentar. Meni
je to bilo frapantno. Kako je dopušteno da u jednom takvom periodu, ne
znam, domar iz Veljine zgrade u Čačku postane pomoćnik ministra na
sledećih pet godina, a da Demokratska stranka i druge stranke ne upute
primedbu na tako nešto. Postoji još jedna svinjarija koju su uradili u
odlasku. Na jednoj od poslednjih sednica vlade doneli su predlog zakona
o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije bez ikakve javne
rasprave. Predsednik konferencije gradova i opština saznao je za to u
poslednjem momentu. Niko nije pitao lokalnu samoupravu šta misli o tome
da se poveća broj gradova. Pri tome, nije proglašen ni jedan novi grad
u multietničkoj sredini kao što je Novi Pazar. Konačno, uopšte nije u
pitanju sadržina tog zakona. Vlada koja odlazi jednostavno ne radi
takve stvari, sem u slučaju da ima garancije da će njeni ljudi tu
ostati. Morao sam ovo da pomenem, jer će nam možda neko odgovoriti kako
se sve to smelo desiti u prelaznom peirodu.
Svetlana Lukić:
Bio je ovo Vladimir Todorić, a za kraj Peščanika slušate pisca Marka
Vidojkovića. Ko ima nežne uši, neka ih malo zapuši - Marko ima malo
grublji jezik.
Marko Vidojković:
Pre izbora sam bio u velikim dilemama šta da radim, za koga glasati i
sve to i na kraju sam odlučio da javno saopštavam da je po meni
podjednako okej glasati za DS i za LDP. Dva ključna cilja ovih izbora
bila su da DS postane vodeća stranka takozvanog demokratskog bloka,
kakav god on bio, a druga bitna stvar je bila da LDP uđe u parlament.
Desile su se obe stvari, i Demokratska stranka je dobila skoro duplo
više poslanika nego što je imala i dobili smo goste Peščanika u
parlamentu, što je napredak za ovu zemlju. Niko od nas nije budala, pa
se nismo ni zavaravali time da radikali neće dobiti najviše, ali opet
su dobili manje nego pre. Kada se pogleda šema parlamenta u novinama,
broj kockica Demokratske stranke i Srpske radikalne stranke sada je
mnogo bliži nego pre, a to je bolje nego da DSS i SRS imaju blizak broj
kockica, kako je bilo posle Đinđićevog ubistva. Ako se ne desi nešto
zaista nepredviđeno, mislim da ćemo na republičkom nivou imati nešto
slično kao u Beogradu: relativno mirnu DS-DSS-G17 vladu i imaćemo
opoziciju, u kojoj će sada srećom, pored radikala, biti i LDP. Čini mi
se da su pred nama četiri mirnije godine, a usudio bih se da kažem da
je ovo konačno kraj 5. oktobra, onakav kakav niko od nas nije želeo.
Treba
imati u vidu da su sledeći izbori 2011. Svakako više ne možemo ni da
sanjamo o lustraciji, niti o tome da će neki ljudi završiti u zatvoru.
Očigledno je da radikalne promene definitivno neće biti, ni u jednu ni
u drugu stranu. Sada smo ušli u klasično tranziciono mrtvo more i prvi
put ćemo se naći u situaciji da glumimo državu bez političkih tenzija.
Ovo je možda prvi put da ova zemlja ima relativno stabilnu vladu, jer
ni Đinđićeva vlada nije bila stabilna, a kamoli vlada Koštunjavog. U
Beogradu postoji stabilna gradska vlada, sve izgleda ujednačeno i
uopšte ne primećuješ da li je to DSS ili G17 plus ili DS. Baš me zanima
da li će uspeti da tako nešto naprave na nivou države, a ako uspeju,
onda me baš zanima da vidim kako će se narodu to dopasti. Da vidimo
kako izgleda država bez politike kao estrade. Šta ja znam, osećam se
prilično mlako, ne mogu čak ni da budem ostrašćen, što znači da će ovo
morati da ide u neki prednji deo Peščanika, jer nemam snage, moraćemo
da se dotaknemo neke druge teme da bih počeo da divljam.
Naravno
da me nervira što je ova mačorčina opet u situaciji da bude glavna
mlada i da se svo otimaju oko njega. Slušao sam pre neki dan, Solana je
izjavio kako mu je Koštunica rekao da će ući u vladu sa prodemokratskim
snagama. Odmah se pojavio onaj Đurić da kaže kako u razgovoru sa
Solanom nije bilo ni pomena o vladi. Ja sam sad u fazonu - svi smo sve
provalili, jebote, pa ako i mala beba zna za dil Tadić - Koštunica,
hajde molim te, nemoj da se foliraš. Znači, svi znamo da imate dil i
sad kao skratite sranje i dogovorite se na brzinu, nema više potrebe za
tim foliranjem. Ja bih onom što demantuje opalio dva šamara, da sam bio
tamo - halo, brate, dečko smiri se. Činjenica je da me Koštunica kao
ličnost malo plaši sa onim svojim trzanjem i onim svojim čitanjem svega
što izgovori. Deluje mi kao golem, kao da mu neko drugi ono napiše, pa
on samo čita. Ali ne vidim više prostor da se bilo gde zatalasa. Pa i
da napravi vladu sa radikalima, ta vlada bi užasno ličila na ovu sad.
Eto, samo da prođe to Koštuničino uspijanje i femkanje. O Kosovu još
uvek ne smem ni da razmišljam, ali što se tiče unutrašnje situacije,
logično je da se na pola osećamo kao posrani, a na pola - pa, nije ni
toliko strašno.
On je uvek u poziciji da ucenjuje, a on je
jedan od onih najgorih ucenjivača. To je kao kad te ucenjuje dete od 4
godine, kojem ne znaš kako da priđeš, jer nekad deluje potpuno
nerazumno. Šta ako ta budala kaže - neću, a on vrlo redovno tako kaže -
e, neću. To je nešto s čim treba da se računa. Ja ne znam koji bi lek
za to mogao da bude, lobotomija? Ne znam, uvek treba računati da imaš
Koštunjavog i Velju tu negde u sredini, na njih moraš da računaš, jer
je to takva zemlja. I koliko god on bio dosadan, koliko god bio smrad,
koliko god izgledao pokvareno, koliko god bio ludak, on ti je jedina
opcija. Mislim da smo ovim izborima potpuno izgubili onu opciju - e,
opet ćemo mi da izađemo na ulicu i opet ćemo da im jebemo majku.
Mislim, meni je prilično fantastičan scenario da DSS i radikali naprave
vladu, koja će da pokrene rat za Kosovo. Čak i da mu daju nezavisnost,
ta vlada će da kaže kako nikad neće priznati nezavisno Kosovo i da će
sa svima koji ga priznaju raskinuti diplomatske odnose i onda smo u
situaciji kakva postoji oko Kipra. A u stvari, nećemo mi ništa uraditi,
jedino ga nećemo priznati. Mislim da ljudi koji su ostrašćeno gledali
na politiku, uključujući i mene, sad moraju da sednu i razmisle - šta
ako se politička scena Srbije pretvori u jedno mrtvo more. Dočekali smo
i da LDP i Čeda postanu deo sistema i da imaju 15 poslanika. Čak i
Peščanik ima nekoliko ljudi u parlamentu, pa kad ste se već premestile
u parlament, onda je nužna posledica da oko parlamenta bude ipak malo
mirnije.
Demokratska stranka Srbije i Koštunica se ponašaju
kao četvorogodišnji retard koji mora da drži sve konce u rukama, ali on
ne ume ni da drži konce, nego ti stalno moraš da ga guraš. Oni su jadni
više kao neka lopta koju šutneš, pa ona ode radikalima u gol ili
demokratama u gol. Evo, sad su trenutno radikalima u golu, čak se ovaj
iz DSS-a zamalo nije pobio sa radikalom u izbornoj komisiji, to mi je
onako bilo slatko kad sam čitao. Oni misle da je vrlo zahvalna pozicija
nemati stav. Vladeta Janković je klasičan DSS-ovac, kakvih se sećam od
početka devedesetih, kao užasno je na oko prijatan, očigledno je
obrazovan, Beograđanin je i sve to, ali opet, niti smrdi, niti miriše.
A Koštunica sebe drži u političkom vrhu ove zemlje 11 godina, što je
isto koliko je Milošević bio u političkom vrhu ove zemlje. Znači ono,
uboli su desetku, jer su oni jedini uspeli da plivaju u svakom mulju, u
svakom blatu, u svakoj bari ovoj srpskoj do sad, a i do 2011. Znači,
moramo da znamo da je Kosovo retorika, moramo da znamo da su srpske
zemlje retorika, moramo da znamo da je ta stranka firma, kao što su
očigledno i sve ostale stranke. I ti sad moraš da gledaš koja firma
tebi kao građaninu Srbije najviše odgovara. Naravno da će svakom
normalnom više da odgovara firma pod imenom Demokratska stranka, pa i
firma LDP, jer i LDP sad postaje firma, nego DSS. Ali očigledno je da
je ta firma najuspešnija, jer oni su uspeli, ne znam koliko neposredno,
ali posredno su dosta kumovali tome da Đinđić završi tako kako je
završio. Pa su onda sa SPS-om vladali jedno izvesno vreme, pa su onda
namamili Legiju, pa je Legija otišao u zatvor. Nema koga nisu zajebali,
a i dalje ih neko na zapadu smatra prodemokratskom strankom. Ti
radikali možda i nisu najveći igrač zapada ovde. Bilo mi je smešno kad
sam gledao Grobara posle izbora kako po ko zna koji put priča istu
priču kako oni imaju najviše glasova i kako Koštunica i Tadić treba da
daju ostavke i daju radikalima da vladaju. On je izgovorio svoj tekst i
otišao. Naravno da svi znaju uključujući i njega da to neće da se desi
i mi i dalje imamo taj nacionalistički, ludački korpus koji ceo staje u
SRS, koja nema apsolutno nikakvu vlast niti ikakvu realnu moć, već
postoji samo kao neka deponija u parlamentu. Ispostavilo se da je i SPS
opasniji od Srpske radikalne stranke, jer SPS je makar imao svoje ljude
u upravnim odborima. Čitao sam juče spisak upravnih odbora, vidim da je
svugde bio SPS, čoveče, a u kojim upravnim odborima su bili radikali -
ni u jednom. Znači, radikali uporno i sasvim dobro igraju svoju ulogu
jednog psa koji laje, ali nikako, od Miloševićeve smene, da ujede, ne
računajući ono što su petljali sa zemunskim klanom, ne znam dovoljno o
tome, ali mi izgleda logično da su oni tu nešto petljali, tako da nisam
siguran koliko su i radikali umešani u ubistvo Zorana Đinđića. Ukoliko
jesu, onda su, eto, i oni opasni. Svako ko se bavi politikom u Srbiji
je manje-više opasan.
Koncert za Srpsku novu godinu, to je
stvarno bilo jezivo, tad mi je u stvari bilo jasno da je svemu kraj.
Ako će da dođe jedan Rambo Amadeus, ako će da dođe Eyesburn - koje god
pare da ti ponudi onaj asimetrični Koštunica, jebote, zašto bi uopšte
svirao njemu. Znači, Rambo Amadeus - ćao, Eyesburn - ćao. S Kojotom sam
išao u osnovnu školu, otkud znam, i on i Alek su rekli da im je bio
okej keš. Pa jebote, mislim, sa tim neuspelim incidentom na kraju, u
2-3 ujutru. Niko se neće sećati incidenta, svi će se sećati da su oni
za neke pare hteli da sviraju DSS-u. Posle Cece, koja je povampirila 5.
oktobar brojem ljudi ispred skupštine. Nikad nisam video odvratniju
scenu. Tad se to možda desilo u meni da sam, ne mogu da kažem priznao
poraz, nego da sam zaključio da neke stvari jednostavno ne zavise od
nas, jer upravo DSS možda liči najviše na Srbiju kakva ona jeste.
Nemamo dovoljno informacija, mislim da je to naš osnovni problem,
nemamo pojma, kad oni odu u Francusku ili Ameriku ili Englesku ili
Nemačku, šta oni zapravo tamo pričaju. Evidentno je da ti ljudi
dobijaju odande instrukcije, evidentno je da i Koštunica odande prima
instrukcije, ali ne mogu ni da pretpostavim šta se iza svega krije. Ako
se iza svega krilo to da oni u 2007. dobiju jednu relativno stabilnu
vladu u Srbiji, koja će vladati do 2011, onda im je to uspelo, ali to
opet i nije tako strašno za sve nas.
Gledao sam pre neki dan
na RTS-u Božu Prelevića. Zapravo, kad pogledaš i to suđenje za ubistvo
Zorana Đinđića, niko iz tužilaštva ne ume da odgovori zašto nije
proširena ta istraga. Postoje neke bukvalno jezive stvari, kao što je
ovaj zatureni transkript razgovora Bagzija i Kajganićke. To je bizarno
i onda čuješ da je to dato Marku Kljajeviću, a Marko Kljajević je bio
predsednik sudskog veća, koji je sad otišao da brani svog brata, koji
je optužen da je deo stečajne mafije. Ko je tu ispravan? Da li je tu
iko ispravan? Ili smo mi svi budale. Ko zna koliko je dilova
napravljeno u međuvremenu, od tog razgovora Kajganićke sa Bagzijem do
danas. Mi pojma nemamo šta se dešava.
Svetlana Lukić:
Biće nemoguće da, ako hoćeš da napraviš tu koalicionu vladu, kažeč -
čekaj da vidimo šta je radio taj Tomić, kojem je Koštunica pisao
ljubavna pisma u zatvor. Ponovo imaš situaciju u kojoj je politički
nepraktično da jedan partner prozove drugoga za neku vrstu odgovornosti
za ubistvo Đinđića.
Marko Vidojković:
Očigledno postoji politički dil da se to tako završi. Sve stranke koje
su sad ušle u parlament imaju svoj prljav veš - uključujući i LDP. Meni
to izgleda kao da svi sve drže za jaja i oni se bukvalno tako i
ponašaju, kao da stoje u jednom krugu i prete - budeš li malo glasniji
glasniji, ja ću tebe da stisnem, pa ćeš da zaplačeš, a ovaj njemu kaže
- dobro, ali i ja tebe držim, pazi šta radiš. U tom bizarnom
pornografsko-političkom-sadomazohističkom kružooku, ja ne vidim šta
normalni ljudi ima da traže. I taj Boža Prelević je na RTS-u samo
postavljao pitanja. Daj neka neko nešto kaže, čovek je ubijen pre
četiri godine! To što niko ništa ne govori, to što suđenje teče tako,
pa to meni samo jednu stvar kaže - oni koji su krivi za to ubistvo su i
dalje veoma opasni i veoma su tu negde uticajni, čim se to tako radi.
Odvratna je situacija, užasno je odvratna i stvarno su svi toliko
prljavi i svi su toliko odvratni. Kad zagrebeš malo u DSS, usereš se od
muke, kad zagrebeš malo u DS, pa i tu se usereš od muke. A o radikalima
i SPS-u da ne pričam, o G17 da ne pričam. Ovaj je, jebote, tokom cele
kampanje kenjao kako političari ne treba da se svađaju. Pa to izgleda
kao kad imaš lopužu, koja počne da priča kako ne treba da se krade, jer
je to jako loše, a ti znaš da je on pokrao ne znam koliko banaka. Tako
se ponaša ovaj, koji je šampion u svađanju. On uhvati i mrtav hladan
kaže kako neće u vladu s Đelićem. Pa jebem ti bre mater ludu, kako
nećeš u vladu sa Đelićem, šta ćeš sad da radiš - sad će morati da
pojede govno.
Znači, treba da shvatiš političare kao firme i
kao nekoga ko tebi lično kao građaninu treba da donese neku korist. I
dobro je da postoji LDP, jer sad ćemo da vidimo kakva je LDP firma. I
još mislim da je Čeda u strava poziciji. Naredne četiri godine ovi neka
gledaju šta će da rade sa svojom vladom, a on je već rekao da neće sa
DSS-om, jer mu nije politički pametno. Poslovno gledano, on ima sjajnu
poziciju. On će sad četiri godine da upire prstom u sve što ta buduća
vlada loše uradi, verovatno će imati podršku i od nekog iz inostranstva
i mislim da je Čedomir Jovanović ovim ulaskom u parlament produžio svoj
politički život za osam godina, ne za ove četiri. Ne vidim način kako
LDP neće ući u parlament 2011. Ali, hajde sad da vidimo kakva je to
firma i nikad više niko ne treba da shvata politiku ideološki, pa čak
ni mi koji smo, pod znacima navoda, na ispravnoj strani. To su firme
koje upravljaju zemljom i očigledno je da su firme DS i DSS i G17 plus
došle do nekog dogovora i naravno da firma DS neće sad firmu DSS da
jebe za nekog Acu Tomića, što je užas, jer je njihov predsednik stranke
mrtav! Ali, jebote, ako se oni tako ponašaju, pa šta mi treba da
radimo, da se iselimo ili da jednostavno počnemo da posmatramo stvari
mnogo manje ostrašćeno i mnogo više surovo, onakvima kakve one i jesu.
Politika je ovde najsuroviji biznis od svih i najunosniji od svih.
Svi
oni jašu ka Evropskoj uniji i dok Koštunicin konj ide sporo, konj
Demokratske stranke kaska. Niko tu ne galopira, kao da su videli kakav
je narod i onda u skladu sa tim napravili političku scenu koja izgleda
seljačko estradno, kao španska serija. Kad sam posle izbora pisao za
sajt Zamisli Srbiju, rekao sam u tom tekstu s kim ću se družiti i posle
izbora, pa sam napisao - sa onima koji glasaju za DS, za LDP, za
manjine, za Vuka, zato što mi je Vuk kad je bezopasan simpatičan. U
slučaju stvarno uže porodice, nastaviću da se družim i sa ljidima koji
su glasali za G17 plus - i sa apstinentima, jer sad mogu da ih shvatim.
Ponekad te ovde prave budalom čak i ovi naši, pod znacima navoda. To je
negde i bio razlog da na kraju prelomim i glasam za DS, zato što uživam
u činjenici da ću naredne četiri godine moći da serem po svačemu što
vlada uradi pogrešno. Zato što ću moći da kažem - evo, pederi, opet sam
vam dao glas i sad vi treba da vladate tom zemljom i ako nešto ne bude
u redu, ja ću da serem na sva usta o tome. Mi njih treba da držimo za
jaja, bre, a ne oni jedni druge, mi njih treba da kontrolišemo, da ih
pogledamo u oči i da im kažemo - ej bre, ja sam za tebe glasao, daj
radi nešto. DS, DSS, G17 mi ne deluje kao neka vlada čvrste ruke,
deluje mi kao neki puding od vanile, u stvari možda je mnogo lep puding
od vanile, nego kao neki puding koji manje volim. Deluju mi kao nešto
po čemu će moći da se jaše, tako da okej, ova vlada će čak moći da bude
kontrolisana, za razliku od ove užasne, užasne, užasne vlade sa
Koštunicom na čelu i SPS-om kao manjinskom podrškom.
Svetlana Lukić: Šta ako Tadić popusti pod pritiskom i prepusti Koštunici mesto predsednika vlade?
Marko Vidojković:
Ja znam ko je Koštunica, znam da je idiot, znam da treba da budemo
spremni na sve. Ovo što će sad da se dešava je opet predizborna
kampanja, jer njima svima idu lokalni, pa predsednički izbori, tako da
će oni sad malo da se kurče, verovatno će da se natežu, da glume neke
svađe. Iskreno mislim da je mogućnost za nove izbore na nuli i mislim
da je dil postignut još mnogo pre ovih izbora i mislim da su ti koji su
pravili dil tačno znali ko će koliko da dobije u parlamentu. Imali su
oni vremena da se dogovore, kada niko nije ni pomišljao na izbore, a
sad će samo da odrade i taj teatralni deo. Mislim da će u stvari taj
dogovor najviše zavisiti od dogovora vezanih za Kosovo, ali me toliko
mrzi da se smaram time. Sad ću ja da sedim i da kalkulišem. Ja znam da
će Kosovo da se reši onako kako je neko drugi odlučio, a ovi će da
sastave vladu onako kako su se dogovorili, a sad, šminke radi, da li će
da sastave vladu pre statusa Kosova, posle statusa Kosova, nebitno je.
Što se mene tiče, daj što pre. I ako budem čuo nekog da pominje Kosovo
2011. pred izbore, ne znam šta ću da mu uradim. Borba za Kosovo se ne
vodi u Beogradu, niti se vodi između Prištine i Beograda, nego se vodi
između Rusa i Amerikanaca i Evropljana, i to nije čak ni borba, nego su
Rusi jedan svetski Koštunica i uvek je tako i bilo, uvek. Kad god su
oni nešto zatezali, na kraju su ipak popustili. Isti su kao Milošević,
isti su kao Koštunica, sve se samo prolongira.
Čoveče, prođe
nam ceo život u učestvovanju u političkim zajebancijama. Pišem romane,
radim u nekim novinama, sviram u bendu, četiri-pet stvari radim koje
nemaju nikakve veze s politikom i neću više da učestvujem u tuđim
političkim igrama, jer nam na to ode ceo život. Od nas ništa, bre, ne
zavisi. Od 200.000 ljudi je zavisilo samo to da li će LDP da uđe u
parlament, a ne da li će nešto bitno da se promeni u ovoj zemlji. Od
nas zavisi da edukujemo ove ostale, da im pričamo šta su prave
vrednosti, da se non stop fokusiramo na to šta je dobro, šta je loše, a
ne da igramo igre za političare. Za političare treba da glasamo, a igru
igramo samo za sebe. I jedino to od nas zavisi - kakvu ćeš igru da
igraš za svoj život. Super je što smo mi iz Peščanika užasno mnogo
pomogli LDP-u da uđe u parlament, do jaja je to i okej, to je to. Čeda
je sad politički faktor i na sledećim izborima sve od njih zavisi, a
onda ćemo mi da vidimo za koga ćemo da glasamo. To je jedna od stranaka
koja će mi svakako biti u najužem krugu za glasanje, kao i na ovim sad
izborima. Tako da, eto. Samo se okrećeš oko tog govneta koje se zove
politika i sve gledaš kako da mu priđeš, a ono uvek smrdi. I ti na
kraju kažeš - pa, ovo govno smrdi, a ono će uvek da smrdi.
Tinejdžerima
je uvek isto, rasli u Srbiji devedesetih, rasli u Srbiji 2000-ih, rasli
u Srbiji 80-ih. Oni se kreću u hormonalnim kategorijama, ali nekome ko
je već zrela osoba i u najboljim je godinama da od svog života napravi
nešto, to je ono 30 plus - kad se njemu desi Milošević, mogu da
zamislim kako mu je 2007-e. Moja generacija ulazi u te najbolje godine
i mislim da sa puding-vladom: DS, DSS, G17, moja generacija ima veoma
veliku šansu da se razmaše i pokaže šta ume, ali ne tako što će da ide
da se bavi politikom, nego da pokaže šta ume zaista. Mi smo prvi put u
istoriji ove zemlje u situaciji da imamo stabilnu demokratsku vladu, sa
zadrškom na DSS-u, ali ne moram to ni da govorim, podrazumeva se da o
DSS-u mislim sve najgore. U skladu sa ovom zemljom i sa narodom koji
ovde živi i sa svime šta nam se dešavalo u XX veku, još smo i dobro
prošli na ovim izborima. A to, ko je sve platio, ko je sve živeo i umro
u tom XX veku, a nije ni video normalnog života, to je druga priča. Sad
prvi put možeš da kažeš - u, jebote, tri stranke prave vladu i sve tri
su makar formalno demokratske. Pitanje je kako mi možemo da nekog
klinca koji sad ima 16 ili 17 godina, koji je rođen 1990, bilo čemu da
naučimo kada je Milošević u pitanju. Njemu su to španska sela, kao meni
Tito. Ja nemam rešenje za to, ja nemam rešenje ni za nekoga ko je
godište mog ćaleta. Kako da se on sad toga da se otarasi. Ne može, to
su verovatno pečati s kojim ćemo svi mi da živimo do kraja života i
svakog 5. oktobra mene će nešto da secne i svakog 9. marta opet će
nešto da me secne i svakog 12. marta opet će nešto da me secne. Stvar
je samo u tome što prirodnom selekcijom naše vreme prolazi, a nečije
drugo dolazi.
U Beogradu je danas moguće imati platu od
hiljadu evra i to je već znak da možda neko, ako se fokusira na sebe i
na ono što treba da postane, može doći do dobre plate. Ja danas sebe
uhvatim, jebote, kako uvek sipam samo 10 litara benzina, ali to vreme
je prošlo, taj idiot je mrtav. I nije bilo revolucije, nije bilo
lustracije, niti će je biti - to je završetak te rečenice. A imao si
još i ubistvo Đinđića, pa je i to izgaženo do temelja. Sad se ni toga
ne sećamo, a u pičku materinu, bilo je pre samo četiri godine. Aco
Tomić, gresi iz mladosti, šta Rade Bulatović, zaneo se malo, pa je
šurovao sa zemunskim klanom. Ali kad se gleda s druge strane, malo mi
je miliji moj život i od Radeta Bulatovića i od Ace Tomića i od Legije
i od Koštunice. Jednom moraš da priznaš poraz, a kao svaki pravi
sportista i pametan čovek, kada priznaš poraz, treba da gledaš kako ćeš
u tome da igraš. Ja sam sad, eto, doživeo ove izbore nekako duplo, i
kao pobedu, zato što su se dve stvari koje sam očekivao desile, i kao
poraz, zato što pravljenje vlade sa Koštunicom zauvek zatvara vrata
lustraciji i mogućnosti da kriminalci budu u zatvoru. Eto, to je to.
Život nije film, a mi se stalno ubacujemo u holivudske filmove, u
kojima mora da se desi neki smislen, rezonski kraj. Očigledno da u
životu stvari idu malo drugačije i očigledno je da ovaj kraj koji smo
mi dočekali niti je rezonski, niti je fer, niti je pošten, niti je
dobar, niti je loš, to je samo kraj.
Svetlana Lukić:
Bio je ovo Marko Vidojković, a u emisiji su govorili i Miroslav
Prokopijević, Vladimir Todorić i Sonja Biserko. Sa Sonjom Biserko je
razgovarao Ivan Kuzminović. Hvala što ste slušali Peščanik, Svetlana
Vuković i Svetlana Lukić vam žele doviđenja.
Povezani članci:
- Patriotska ucena
Gosti:
delovi govora učesnika skupa U potrazi za Srbijom: Dragoljub Mićunović,
Aleksandar Molnar, Nenad Dimitrijević, Nebojša Popov, Nenad Prokić.
Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, pisac Marko Vidojković
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- Vrzići uveoci
Gosti: tribina Nomokanona Haška pravda, skup o suđenju
Miloševiću: Mirko Klarin iz agencije Sense, advokat Srđa Popović, Sonja
Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava i antropološkinja
Svetlana Slapšak, dramski pisac Biljana Srbljanović, stručnjak za
marketing Nadežda Milenković
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
|
