Zaboravili ste lozinku?
Starbucks na Terazijama Štampaj E-pošta
271. emisija   
17.11.2006.

Gosti: Vidan Hadžividanović iz Beogradskog centra za ljudska prava, dramski pisci Biljana Srbljanović i Nenad Prokić, antropolškinja Svetlana Slapšak, novinar Dragan Babić, desetogodišnjica protesta 1996/97.
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Real Audio Stream

MP3 Stream

MP3 Download


Svetlana Lukić: Dobar dan. Napolju je nezasluženo lep prolećni dan, a mi živimo u Srbiji u kojoj je sve naopako. A bune se samo robijaši i Pančevci. Pančevci koji su ove nedelje doživeli pravi užas zagađenja, danas u 11 sati dolaze da protestuju ispred vlade, a robijaši iz opravdanih razloga ne mogu da im se pridruže, pa štrajkuju unutar svojih ćelija. Dakle, trećina Srbije se pre nekoliko nedelja tresla od eksplozije vojnog skladišta u Paraćinu. Ministar za ekologiju, Aleksandar Popović, rekao je da to nije ništa. Ogromna naftna mrlja je nedavno prešla u Rumuniju, ministar za ekologiju se pravio lud. Pre neki dan je eksplodirala u Leskovcu hala fabrike Nevena sa 200 tona sintetičke smole i lakova i opet su nas ubeđivali da nema ni traga zagađenju. Pančevo je samo vrhunac, međutim, ministar za ekologiju je u predizbornoj kampanji i ne može da se bavi glupostima. On svaki radni dan počinje  pozivom Ahtisariju da podnese ostavku i da prestane da se dalje sramoti. Popović je pre neki dan ponovio pretnju svoga šefa Koštunice svima koji priznaju nezavisnost Kosova. Posebno je bio oštar prema zemljama NATO pakta koje su nas bombardovale, jer veli ministar za ekologiju - mogli bismo da pomislimo da su nas bombardovali samo zato da bi nam oteli 15 odsto teritorije. Ako dobro razumem ovog  DSS deliju, ako Kosovu bude priznata nezavisnost, mi ćemo povući naš potpis sa Kumanovskog sporazuma, pa ćemo da vidimo čija majka crnu vunu prede.

Počela je predizborna kampanja, Demokratska stranka Srbije je trku počela najgluplje, što je i razumljivo iz mnogo razloga. Jedan od njih je što su otvoreno počeli da sarađuju sa najvećim političkim primitivcima u ovoj zemlji. Počev od Velimira Ilića, Dragana Markovića-Palme, pa sve do stranke čiju izbornu listu predvodi ratni zločinac. Početak predizborne kampanje Demokratske stranke Srbije obeležili su Ljiljana Čolić i Slobodan Antonić. Hristova nevesta je, to je ona bivša ministarka prosvete što je htela da ukine Darvina, Studio B nazvala antisrpskim medijem. I opet nema problema što je ova gospođa, koja nikako da ode u manastir, to izjavila. Problem je to što je njena stranka, koja vlada ovom zemljom, branila njene stavove. Demokratska stranka, G17 plus, NUNS, nevladine organizacije su osudile ovu idiotsku izjavu i branili Studio B. To je ohrabrujuće, ali ipak, sa Studiom B postoji jedan problem.

Po mom mišljenju, problem je način na koji se oni brane. Mislim tu na saopštenje urednika koji smatraju, prvo, da je potrebno da dokazuju svoje srpstvo, čime legitimizuju vrednovanje TV programa sa stanovišta srpstva i antisrpstva. A drugo, urednici Studija B su onda svoje srpstvo dokazivali time što su nabrajali sve one svoje silne emisije o crkvi, svu onu veronauku koju na Studiju B možemo da gledamo svakoga dana: te Duhovnik, te Agape, pa Vladeta Jerotić, koji kampuje na Studiju B, dok su neki od novinari više u manastirskim odajama nego u studiju. Najzad, glavna urednica Studija B, koja je s pravom najavila tužbu protiv predsednice upravnog odbora svoje kuće, Ljiljane Čolić, treba da se priseti da se javno čudila zašto je, kada je Čolićka postavljena na to mesto, mnogi zovu i zgražaju se nad time.

DSS stvarno stoji iza svake izgovorene reči svoje nestašne devojčice Ljiljane Čolić i time nam pokazuje šta će nam se desiti ako oni dobiju još jednu priliku da vode ovu zemlju. Nekrunisani princ kuvara DSS-ove ideološke kuhinje, Slobodan Antonić, započeo je predizbornu kampanju za svoju stranku svojim najnovijim otkrićem - Srpska radikalna stranka ima licencu prave demokratske stranke zbog podrške koju je dala ustavu. To je stranka, rekao je on, koja se bez obzira na mane zalaže za određene demokratske vrednosti i procedure. Antonić je dovršio posao koji je započeo sa svojim prijateljima odmah posle 5. oktobra i do kraja je oprao stranku, koja je jedna od najsramnijih političkih pojava Srbije XX veka.

Slobodan Antonić, ideolog treće Srbije, još je rekao da mi nemamo svest vrednostima kosovskog kulturno-istorijskog nasleđa. On, Antonić, nam se pohvalio kako svoju decu uspavljuje pesmama o kosovskom boju, jer od njih želi da napravi dobre patriote, kao što je i on. Jedno od njegove dece, hvali se Antonić, toliko je usvojilo govor narodnih pesama da kaže - tata, ostavio sam ruho na ovoj stolici. Babo Slobodan Antonić je, dakle,  daleko otplovio i time sebe izuzeo iz ozbiljne diskusije.

Neki drugi put, recimo sledeće nedelje, govorićemo o kampanjama drugih stranaka, na primer Demokratske stranke. Na čelu njene izborne liste nalazi se gospođa Ružica Đinđić. Ona je ne samo prihvatila to važno mesto, nego je ne trepnuvši izjavila da je spremna da preuzme mesto premijerke, ako joj to mesto bude ponuđeno. Gospođa Đinđić izgleda sebe vidi kao Sonju Gandi. Zanimljivo je njeno objašnjenje tog naglog preokreta od udovice ubijenog premijera do kandidata za buduću premijerku. Ona kaže da bi time dala i svoj doprinos jačanju pozicije žene u Srbiji. To je lepo i to je neophodno, ali zašto to mora da čini sa mesta premijerke? Neka se vežba na manjim poslovima, kao što su to učinile žene u Španiji, koje su se ovih dana izborile za žensku figuru na semaforima u svome gradu.

Na početku ovog Peščanika slušate mladog pravnika, Vidana Hadžividanovića, iz Beogradskog centra za ljudska prava.

Vidan Hadžividanović: Kako je ta DSS kreatura zvana gospođa Čolić nestala, mislio sam da su je sklonili tamo odakle više ne može da se pojavi. Predsednik upravnog odbora jedne gradske televizije ne bi trebalo da bude mesto sa kojeg može da se napravi neka velika šteta, ali očigledno da može. Nije meni problem to što ta uvažena gospođa kritikuje medij čiji je predsednik upravnog odbora, nego mi je problem što njena stranka na to reaguje pozitivno, kao što je reagovala i na njeno ukidanje Darvinove teorije i strah od kompjutera. Nije mi jasno šta je ovim napadom htela da postigne i nije mi jasan taj termin – antisrpski. Mislio sam da smo odavno završili sa tom pričom, a očigledno da nismo. DSS kao da žali za onim Vučićevim zakonom o informisanju i čini mi se da će se Koštunica i ovaj njegov portparol i Nikolić i onaj njegov portparol jako lepo slagati u nekoj budućoj konstelaciji snaga posle ovih izbora.

Ušli smo u drugi mesec predizborne kampanje. Prvi je završen pobedom proustavnih snaga i, pored toga što će Šešelj da umre od gladi u zatvoru, sve teče nekako mirno i predvidivo. Zanimljivo je i ovo cenjkanje oko Evropske unije, oko toga šta će nam odricanje od Kosova doneti. Samardžić je procenio da je Evropska unija spremna da uslovno nastavi razgovore bez potpisivanja sporazuma o pridruživanju kao pokušaj kompenzacije za gubitak Kosova. Neki politički analitičari su čak rekli da, s obzirom na vrednost Kosova za Srbe, to nije dovoljno, Evropa treba više da ponudi. Ono što svi oni zaboravljaju je da mi prosto nismo u poziciji da govorimo šta nama Kosovo znači. Ponovo sve gledamo iz svog ugla, nikako da vidimo naše mesto na toj kugli zemaljskoj i da vidimo koliko je realna naša moć da potežemo argument naših osećanja prema Kosovu.

Neverovatna je ta njihova priča kako bi pobeda demokratskih snaga na ovim izborima ojačala našu poziciju u pregovorima o Kosovu. Pregovora više neće biti, gospodo, jer je posrednik počeo da ide od jednih do drugih vrata i da predstavlja svoj plan. Ne znam zbog čega sami sebe uvaljuju u jednu takvu priču, kao da su se malo poneli tim uveravanjima svih međunarodnih faktora da će plan biti objavljen posle izbora. Hajde da budemo realni i da vidimo šta taj Ahtisari ima u svom planu kada ne želi da ga objavi pre srpskih izbora. Voleo bih da mi na to pitanje odgovori lobi koji toliko zagovara ostanak Kosova u okviru Srbije. Pod pretpostavkom da Kosovo ostane u Srbiji, šta misle da rade na nekim narednim izborima kada apstinencija srpskog birača bude jednaka ovoj, a izlaznost albanskih birača bude uobičajeno stopostotna.

Onda s jedne strane možemo imati dva miliona srpskih birača koji će glasati za srpske partije, a sa druge dva miliona albanskih birača koji će glasati za albanske partije. Onda bismo imali srpski parlament u kojem bi većinu mogli da imaju Albanci. Meni lično to ne smeta, uopšte nemam problem sa tim, baš me briga, naročito ako će da naprave bolju državu od ove, ali baš bih voleo da čujem ove nacionaliste, da li bi voleli da vide takav parlament. DSS očigledno ima nameru da se polupa u predizbornoj kampanji koja je centrirana na pitanje Kosova. Neka se polupaju, baš me briga, ali nadam se da drugi neće da upadnu u istu priču. Eto, čak su i radikali dovoljno pametni da ne baziraju svoju priču na tome nego na Šešeljevom štrajku glađu, šta god im to značilo. Kažem, DSS je upao u zamku, nadam se da drugi neće.

Svima se čini da je omiljeni sistem rada ove vlasti da sve stoji, ali kod njih ništa ne stoji. Kada otvoriš Službeni glasnik, on je prepun uredbi i odluka, jer sada se vlada uredbama. Parlament ne može da se sastane, pa se vlada uredbama. Možda će se sastati da im ne bi izbila pobuna u zatvorima i usvojiti taj zakon o amnestijama. Ali suština je u tome da ne stoji država, stoji naše znanje o tome šta se dešava u državi i to će trajati sve dok traje predizborna kampanja. Mi kao da smo stalno spremni da čekamo - pa ćekaćemo i sada, bože moj. Ispada da smo mi jedan narod koji je temeljan u svemu što radi; bili smo temeljni i u komunizmu i u slobizmu. Hteli smo mi dobro da ispitamo da li je Miloševićeva taktika valjana ili nije, pa smo mu dopuštali da nas prevari tri miliona puta, a ne tri puta. Dobro smo utvrdili to gradivo, a i ovo koje sad utvrđujemo je očligledno to isto gradivo, samo u blažem obliku. I tako, mi smo zaista jedan ozbiljan narod koji ozbiljno pristupa svakom problemu. Đinđić je pokušao da to promeni tokom one tri godine, dao je inicijativu da se prestane sa utvrđivanjem gradiva i krene dalje. Dok je bio živ, ljudima se to nije sviđalo. Hajde da se ne lažemo, kada smo videli milion ljudi na ulicama Beograda za vreme njegove sahrane, prvo što je svakom ozbiljnom čoveku palo na pamet moralo je biti - otkud ovi ljudi ovde.

Znači, diskontinuiteta kojem smo se svi nadali nema, samim tim što je ustav usvojen nekim derivatnim putem, izvedenim iz ovlašćenja skupštine da ga donese po prethodnom ustavu. Potpuno je poštovana procedura prethodnog ustava. Radikali sada konačno mogu da prestanu da pričaju kako je 5. oktobar bio revolucija, jer sada svi, i ja, vidimo da nije. Rešenja iz novog ustava takođe oslikavaju kontinuitet sa starim. I treće, način na koji je on donesen podseća na način na koji je donesen onaj prethodni, pa tako imamo kontinuitet na sva tri fronta koja su bitna kada je ustav u pitanju. Okej, hajde da nađemo svoje mesto u celoj toj priči, da probamo da nešto menjamo iznutra, jer spolja očigledno više ne možemo. Više ne postoji način da se van sistema nešto promeni i svi moraju da uđu u sistem i menjaju ga iznutra bivajući njegov deo. Bojkot u Srbiji nikada nije uspeo, pa nije ni sada. To očigledno nije način borbe. Tako da hajde da probamo drugi metod. Bože moj, čekali smo sto godina, čekaćemo još malo.

Po novom ustavu konačno imamo mogućnost da ispitamo ustavnost nekog zakona. Do sada je radikalska ili DSS-ovska skupština na prečac usvajala zakone uopšte ne konsultujući ustav. Sada možemo da podnesemo zahtev Ustavnom sudu da on preispita ustavnost tog predloženog zakona pre nego što on stupi na snagu. Međutim, ko kontroliše ustavnost? Pa poslanici. A čemu služi predsednik države? Njegovo je da potpiše ili ne potpiše. Pa valjda je bilo logično da predsednik republike dobije nadležnost da pita Ustavni sud - da li je ovaj zakon ustavan. Ne, nego je on opet neka marioneta bezveze. Opet je propuštena mogućnost da se preko predsednika uspostavi jedna dobra kontrola ustavnosti. Po novom ustavu parlament jeste ojačao, ali je još više ojačala vlada i predviđeni su instrumenti za njeno mnogo stabilnije funkcionisanje. Ja ne vidim zašto je tako strašno da vlade padaju, ali naši ustavotvorci su smislili da to nije dobro, pa su potpuno učvrstili položaj vlade. Mi smo onda u rukama poslanika, ali i ta vlada i ti poslanici su odraz nas samih. Prema tome, od nas najviše zavisi kako će ta vlast i te toliko željene institucije da izgledaju. Neka ljudi razmisle da li im je u nedelju lepše da jedu svoje pile na krompiru i gledaju nedeljni program ili da izađu na izbore i kažu šta misle. I neka prestanu da kalkulišu da li će neko preći cenzus. Neka prosto kažu ono što misle na tom listiću, to je bar jednostavno - jedna hemijska, kružić i to je to.

Stvarno mi je već muka od tih priča - jaoj, prevarili su nas, uvalili su nam. Ko nas je prevario? Niko nas nije prevario, sami smo se prevarili. Kako je uopšte smelo da nam se dogodi da se iznenadimo kada smo videli tekst novog ustava. Dokle ćemo više da se iznenađujemo? Ili su oni toliko pametni ili smo mi stvarno glupi.

Za Ratka Mladića im je laknulo, jer su konačno od Evropske unije dobili dozvolu da ne moraju da ga uhapse. Znači, Ratko Mladić ne mora da bude u Hagu da bismo mi nastavili pregovore, samo je bitno da oni vide da se mi stvarno trudimo da sarađujemo sa Tribunalom. Ja stvarno ne znam šta znači stvarna saradnja sa Tribunalom, osim - uhapsi skota i pošalji ga tamo. Stvarno imam utisak da je ova vlada, koliko god izgledala kao sa Koraksovih karikatura, uspela da uradi sve što je sebi zacrtala za ove četiri godine. Uradili su to ispod žita, stalno su nas iznenađivali i mi nismo imali ni jedan odgovor na bilo šta što su oni uradili. I uopšte im nije bilo važno da li je nešto urađeno kvalitetno, samo je bilo važno da bude urađeno. I sada smo dobili i ustavni zakon u kome se kaže da će stručna služba narodne skupštine da uradi redakciju nepismenosti ustava. Neverovatno je kakve su greške ušle u tekst najvišeg pravnog akta. E, ali sada imamo ustavni zakon koji kaže - ali mi ćemo to da ispravimo. Kako, objaviće neki drugi ustav, drugačiji od onog koji smo već usvojili? Tako oni funkcionišu, sve na brzaka.

Sve izgleda tromo, nikakvo, ali to je kao kampanjsko učenje - izađem na ispit da prođem sa šesticom. Tako će i Mladić da ode kada nam budu pripretili uvođenjem sankcija – dajte ga, nema više hoćeš - nećeš u Evropu, nego nećeš, nećemo vam dati ni Mars čokoladicu. E, onda će da kažu - ups, vidi ga, ispao odnekud, probušio se neki plafon i Mladić ispao iz instalacionih cevi. O Mitrovdanu smo dobili ustav, verovatno ćemo o Savindanu da imamo izbore, pa ćemo o Đurđevdanu da biramo predsednika - ova vlada mnogo voli crvena slova u crkvenom kalendaru, ali kako su počeli, plašim se da će nacionalni praznik da nam postanu Zadušnice. Moram da ponovim da sve zavisi od nas, od nas i samo od nas i nikada više ne treba da se zanosimo time da sedimo kod kuće i kažemo - ma oni su budale, ko ih šiša. Sve smo sami sebi umesili i jedino sami sebe možemo da vadimo. Međunarodnu zajednicu mi više ne možemo da uplašimo ni radikalima ni socijalistima. Ušle su velike kompanije u zemlju, pa šta, radikali su blesavi da izbace one koji im donose pare. Ne možemo mi više nikog da naplašimo ničim, samo je pitanje kako ćemo mi da živimo, jer će stranci s nama sasvim fino da rukuju, kako god ovde bilo. Nismo na vreme raskinuli s prošlošću i sada je stvar samo u tome da se pomirimo s prošlošću - gotovo je, ovo je bio poslednji voz. Sada samo možemo da kažemo - okej, to se desilo i haj'mo dalje. Ovaj ustav to simbolizuje i ozvaničava.

Postoje samo dva načina donošenja ustava - originalni i derivativni. Originalni se sprovodi posle revolucije, kada se posle velikih društvenih promena sazove ustavotvorna skupština, koja je svoju ustavnotvoračku moć izvela iz tog revolucionarnog događaja i ona donosi ustav, koji potpuno raskida s prethodnim stanjem. Ovaj ustav je derivativni - Milošević nam je rekao da je potrebna dvotrećinska većina u parlamentu, više od 50 odsto ukupnog broja birača i ustavni zakon. Sve smo to odradili potpuno poštujući sve što se dogodilo od 1990. do 2006. Nije bilo lustracije, nije bilo nikakvog, nikakvog raskida s prošlošću. I to je sada potpuno gotova priča i ako mi neko pomene lustraciju, ko god to bio, ja ću prvi da počnem da ga pljujem, jer sada je gotovo, ende!

Ići ćemo za njima i čistiti kao za kućnim ljubimcima u parku. Moramo da počnemo da čistimo i nema više onoga – neću, zato što je njihovo. To više nije njihovo - naše je, objavljeno je u Službenom glasniku i kraj priče. Hajde samo da vidimo kako da to ispravimo i menjamo. Nemam nameru da na stalno odem iz zemlje, ali idem sigurno, verovatno sledeće godine u septembru, na doškolovavanje, ali vratiću se sigurno ovde. Vreme je da se ode preko i da se saznaju neke nove stvari i da se dobiju te diplome. Od ljudi koje znam, svi su se do jednog vratili ovde i svi do jednog rade na tome da se nekako, na mala vrata ponovo u sistem formalnog obrazovanja uvede normalan akademski rad i normalan akademski život. To je ideja koju smo mi zacrtali.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Vidan Hadžividanović, a u nastavku slušate deo promocije koju je Peščanik imao u Nišu u utorak. Bila je to promocija šeste knjige Peščanik FM i govorili su Biljana Srbljanović i Nenad Prokić. 

Biljana Srbljanović: Ja nisam htela da kažem ni da li sam za bojkot niti da li sam protiv bojkota. Smatrala sam da svaki građanin treba da pročita ustav od 60 strana i da sam proceni da li hoće ili neće da glasa za njega. Mene čudi da neko hoće da glasa za to, ali više nemam nameru da ljude vučem za ruku i govorim - da li si to pročitao, da li znaš zašto ideš da glasaš, da li znaš da je glasačko pravo nešto najvažnije, najmoćnije što ti imaš, pa ako ne znaš kako da ga upotrebiš najbolje je da ga ni ne upotrebljavaš. Ali s druge strane, taj ustav se već ovoga trenutka ne primenjuje, pri čemu ne mislim na Kosovo. Meni se dopalo što u tom ustavu piše da je crkva odvojena od države. To znači da ovog trenutka treba da se povuče predstavnik Srpske pravoslavne crkve iz delegacije za pregovore o Kosovu. To znači da iz Radio difuznog saveta Srbije mora da se povuče predstavnik pravoslavne crkve. To znači da je patrijarh Pavle izašao da glasa za ustav kao civilno lice, a ne kao najviši predstavnik Srpske pravoslavne crkve. To znači da iz škole ovog trenutka treba da se izbaci veronauka i tako dalje.

Danas sam videla u nekim novinama kako izgledaju naši novi borbeni helikopteri, za koje nisam znala ni da ih imamo. Ne znam da li ste to videli: vrlo su nam ponosno pokazali maskirne helikoptere od kojih svaki na sebi ima krst. Taj krst je neki srednjevekovni srb-ski model, koji izgleda kao nešto između gvozdenog i malteškog krsta. Znači, posle donošenja ovog ustava, koji kaže da su država i crkva odvojene, odmah mora da padne prefarbavanje tih krstova, jer u suprotnom ti helikopteri postaju neustavni. Smatram da taj dokument ni u kojem smislu neće praktično zaživeti, da je to bila i namera i da je to samo jedna podmetnuta stvar sa kojom se kreće u veliku predizbornu kampanju. To je i burni izgovor da se još jednom prećuti neminovna istina o Kosovu, naročito pred ljudima koji žive tamo.

Nenad Prokić: Šest godina se u Srbiji nisu krali glasovi i najgora tekovina čitave ove gungule oko ustava je to što se oni opet kradu. Od 5. oktobra se zaista ni na jednim izborima nisu krali glasovi, a sada je skoro sigurno da su ovi glasovi pokradeni. Nije igrati se sa krađom glasova, jer jednom smo prešli tu demokratsku stepenicu i prestali da se bojimo toga da će nas neko pokrasti nedeljom prepodne kada se narod pita. Ne bismo smeli da se igramo sa tim, jer kao što znate, od krađe glasova do pucanja na ulici nije tako dalek put. Ja se ne slažem sa tobom, Biljana. Čitao sam ovaj ustav i imam veoma loše mišljenje o njemu i veoma oštro sam ga saopštavao. Mislim da Srbija prva treba da prizna Kosovo i to bi bio jedan veliki obrt i napuštanje jedne politike koja je dovela do ovoga do čega je dovela. To bi značilo da smo sazreli. Izvinite, ali mi smo sto godina, žao mi je, vodili lošu politiku prema tom Kosovu, još od Prizrenske lige. Nikada nismo pružili ruku tom narodu, a ono što se dole dešavalo za vreme Miloševićevog režima bolje da i ne pominjemo.

Svaki izgubljeni rat nosi sa sobom neke posledice. Na mestu ove preambule, koja je pravno neobavezujući deo ustava, vi možete da napišete i pesmu čika Jove Jovanovića Zmaja, to nikoga ni na šta ne obavezuje. Ustav nije spisak želja jedne vlade, ustav je utvrđivanje trase kojom se kreće jedno društvo i anticipira njegov razvoj. I time bi trebalo da se bavi ustav, a ako se ne bavi time, onda on nije doneo ništa novo, a doneo je i mnogo stvari koje su loše. E, takav jedan dokument, donet pod okolnostima koje predstavljaju krivično delo, ne može da usreći nikoga u ovoj zemlji. On je donet za jednokratnu upotrebu ljudi koji su ga pravili. Oni će se pomiriti sa svima, i sa Albancima, zapamtite šta sam rekao. Oni će se pomiriti sa Albancima, kao što su se pomirili sa Slovencima, kao što su se pomirili sa Hrvatima. Oni će se pomiriti sa Albancima, samo se sa nama neće nikad pomiriti, sa drugom Srbijom koja hoće normalnu, evropsku državu.

I sve dok Srbi pre svih i svi ostali srpski građani ne poruče svojim političkim elitama - ako i dalje budete sprečavali modernizaciju Srbije, bolje vam je da potražite neko dobro atomsko sklonište, jer ćemo vas razneti - dotle ćemo dobijati ovakve ustave. U Srbiji se mora sve promeniti, žao mi je, ništa ne valja.

Biljana Srbljanović: Interesantno je da Ljiljana Čolić uopšte ima bilo kakvu funkciju u gradu kojim vlada Demokratska stranka. Tako da je pravo pitanje šta se dogodilo sa Demokratskom strankom. Kako je ona demontirana u tolikoj meri da se sada mnogo lakše sporazumeva sa ljudima koji su jataci Ratka Mladića, nego sa ljudima koji su prva imena antiratne akcije svih ovih godina. Ne razumem kako se lakše nalazi zajednički jezik sa Sandom Rašković-Ivić nego sa Vesnom Pešić.

Ja sam do sada bila glasač Demokratske stranke i to nikada nisam krila, a sada ne znam da li ću uopšte izaći na izbore. Dosta mi je više zastrašivanja nekim gorim zlom i baš me briga ako radikali dođu na vlast, jer ne vidim nikakvu razliku između toga i ovoga stanja kada oni kao nisu na vlasti. Na izborima koji predstoje najvažnija je lična odgovornost svakog građanina koji dobije poziv za glasanje. On mora da se zapita - zašto glasam, kako živim, kako mi žive deca, da li mogu da imam decu u ovom svetu, šta imam da im ostavim, da li me je sramota od te moje dece i ovog sveta, ko mi vlada i kako to mogu da promenim. Ako nisam zadovoljan, onda sam moram jasno da znam, a ne da me neko ubedi u to, šta je moja nasušna potreba u životu, da li me zanima da idem u nove ratove, da li me zanima da se teritorije na kojima žive stanovnici srpske nacionalnosti na Kosovu dovedu na stupanj sigurnosti koji tim ljudima omogućava da žive tamo.

Ali isto tako treba da znam šta je uradila vlada moje demokratske države u zadnjih šest godina za povratak izbeglica u ostale zemlje, na primer u Hrvatsku. Treba da znam da je sve srpske izbeglice koje su se vratile u Hrvatsku tamo vratila Sonja Biserko, a nije ih vratio Koštunica, ni Sanda Rašković-Ivić. Ako postoji neki građanin ove zemlje kojem Bora Čorba može nešto da objasni u životu, nije mi ga ni žao. Predreferendumska kampanja na internetu je izgledala kao rat Delija i Grobara. Sada si pomenula 17. novembar i deset godina od protesta 1996. Ovog čoveka sam tada upoznala vucarajući se po ulicama. Pa zar je moguće da ponovo treba da se vucaram, da nekome ponovo nešto objašnjavam deset godina kasnije. U međuvremenu smo pregrmeli još jedan rat, ubili su Đinđića, pregrmeli smo da nam Velja Ilić asfaltira do sela ovoga i onoga. Sve je to pregrmljeno, a ja i dalje treba da idem negde i da objašnjavam. Neću, uopšte nemam nameru da objašnjavam bilo kome bilo šta. Hajde sada svaki čovek neka uzme svoju odgovornost u svoje ruke. Ako ne znaš za koga glasaš i zašto glasaš, nemoj, brate, ni da glasaš. Samo nemoj da čekaš da neko drugi odluči umesto tebe.  

Evropska unija u ovom trenutku funkcioniše prema principu konsenzusa. Na primer, kada je 1999. čuveni Voker bio predstavnik OEBS-a na Kosovu neposredno pred bombardovanje, Evropska unija je imala 15 zemalja članica. 14 zemalja članica je tražilo njegovu smenu, ali jedna zemlja, koja inače sledi američku politiku u Evropi, bila je protiv i Voker je ostao. Da je on otišao, možda bi istorija opet išla u istom smeru, a možda bi bilo i malo manje mrtvih. Evropski ustav koji nije donet predviđa da se odluke više ne donose konsenzusom nego dvotrećinskom većinom. A te Sjedinjene američke države jesu velika zemlja, koja je u svojoj konstituciji zabeležila da svaki čovek ima pravo da bude srećan, i to jeste multinacionalna zemlja, ali to je i država koja trenutno planira da podigne zid na meksičkoj granici. To je država koja apsolutno ne priznaje više nikakav suverenitet drugih država, to je država koja nelegalno drži zatvorenike, koja ima smrtnu kaznu. To je država koja ovoga trenutka provocira ogromnu odmazdu islamističkih terorističkih organizacija presudom na smrt Sadama Huseina. Amerika je zemlja koja se toliko udaljava od demokratskih principa savremenog sveta da se sada i sama budi iz toga, ali to je druga tema.

Vraćam se na Evropu, koja širenjem postaje sve više i više razjedinjena. Pitanje da li Turska ulazi ili ne u Evropsku uniju je pitanje koje odlučuje izbore u zemlji kao što je Nemačka. Nastupila je jedna potpuno nova era. Srbija i zapadni Balkan dolaze na red tek ako Evropska unija uopšte preživi u ovom obliku taj sledeći korak koji dolazi verovatno 2010. S druge strane, vizni režim je nešto sasvim drugo. Zanima me, na primer, koje tačno garantno pismo o stalnom zaposlenju pokaže Svetlana Ražnatović kada odlazi da peva u Ljubljani. A, na primer, Janku Baljku nisu dali vizu da ide u maribor na promociju filma Vukovar jedna priča. Zanima me odnos evropskih ambasada prema nama. Tu ima i našeg udela. Nije u pitanju samo Ratko Mladić, nego mi uporno, od 2000-e odbijamo da potpišemo sporazum o readmisiji. To znači da mi treba da se obavežemo da o našem trošku prihvatimo stotine hiljada ljudi raseljenih iz ove zemlje, a koji žive tamo bez papira, koji imaju raznorazne dosijee i tako dalje. To odbijanje se graniči sa rasizmom, jer među tim ljudima ima jako mnogo onih koji nisu Srbi.

Rezultat je da ja dođem danas pred svoje studente i prepričavam im predstave koje sam gledala, koje oni nikada ne mogu da vide. To su ljudi koji imaju 18, 19, 20 godina, koji nemaju pasoš i koji kada kažu – rat, misle na NATO bombardovanje. Moja mama kada kaže – rat, misli na Drugi svetski, a ja kada kažem – rat, mislim na četiri rata devedesetih. Došlo je do smene generacija, ta deca su živela u potpuno drugim okolnostima od nas. Oni čak i nisu neki nacionalisti, ali oni ne znaju čega sve ima tamo preko, nemaju para i nemaju pasoše. Sa druge strane, kada tamo kažem da moji studenti odavde imaju problem da dođu na taj i taj festival, jer ne mogu da dobiju vize, stranci me pitaju - pa zar je vama još uvek potrebna dozvola za izlazak iz zemlje. Oni misle da mi ne možemo da izađemo iz naše zemlje kao nekada Nemci iz Istočne Nemačke. Smatram da je ovo vrhunska nepravda, kojom se naša spoljna politika uopšte ne bavi. Zašto za studente, lekare, profesore, penzionere važi režim čekanja u redu, plaćanja osiguranja, garantnih pisama, originala, a to ne važi za elitu koja je nastala na krvi i kostima devedesetih. Zašto niko ne postavi to pitanje? Šta me briga šta radi Oli Ren na Exitu i što se naši hvale Gučom. Zanima me jedino to da prestane restriktivna politika prema građanima Srbije i da se naša vlada i država bave time.

Nenad Prokić: Sećate se one krize u Evropi sa zemnim gasom iz Rusije. Sada svaka evropska država ima zakon da iz najmanje tri izvora mora dopremati zemni gas. I shodno tome se intenzivno razmišlja o iranskoj i katarskoj varijanti. E sad, ako u jednoj varijanti gasovod bude prelazio preko naše teritorije, ući ćemo mi u Evropu i bez predavanja Ratka Mladića. A ako nas taj nesrećni gasovod zaobiđe, moraćemo mnogo više toga da ponudimo osim jednog ratnog zločinca koji je ubio 8.000 ljudi, zakopao ih, pa otkopao, pa pomešao kosti, pa ponovo zakopao, a mi se mislimo da li da ga predamo međunarodnoj pravdi. Nije hrabro reći to što ja govorim, hrabro je ono što su Tadić i Koštunica uradili u parlamentu onomad, hrabro je to što su zajedno išli u referendumsku kampanju sa slikom ratnog zločinca na plakatu Radikalne stranke, to je hrabro.

Posle 15 godina užasa, Tadić ide u kampanju za novi ustav sa Šešeljem. On time preuzima veliku odgovornost, jer posle svih propasti, svi oni su spremni da i dalje rizikuju na isti način, koji je dokazano pogrešan. Pa oni ne žele da mi putujemo, što da putujemo. Ja pitam svog studenta - gde si putovao, on kaže - do Novog Sada. Zašto da putuju, pa da vide koliko je tamo bolje. I to je eho Miloševićeve politike, one koja ga je rodila, koja ga je srušila i koja je ubila Đinđića. To je put u propast. Prema tome, umivanje hladnom vodom, pa da vidimo gde smo i šta smo, da polako počnemo da pravimo institucije, koje su potpuno drugačije od ovoga čime Srbija danas raspolaže.

Biljana Srbljanović: 2050. godine će na svetu biti 4 milijardi ljudi više nego danas i ljudski vek u razvijenim zemljama će biti 100 godina, što znači da će današnji studenti 2050. započinjati svoju starost, koju će jako dugo živeti. E sad, u čemu se sastoji naša odgovornost prema toj deci. Za početak, treba da se opredeljujemo prema programima stranaka, a ne prema ličnim animozitetima, afinitetima ili maglovitim obećanjima. U vezi sa Kosovom nema sumnje, o  tome već govore i vrapci na grani uključujući verovatno i Srbe na Kosovu. I njima je potpuno jasno da to nije nikakav život. Ljudi kojima je iskreno stalo do Kosova treba da zahtevaju od stranke za koju će da glasaju da u svom programu ima deo koji s bavi pitanjem kojim sredstvima će se obezbediti ostanak ljudima koji žele da ostanu na Kosovu, povratak onima koji žele da se tamo vrate, na koje teritorije će se vratiti i kojim sredstvima. Da li nas ovaj Ustav obavezuje da mi raskinemo diplomatske odnose sa svim zemljama koje će imati odnose sa Albancima uključujući i Crnu Goru. Da li je to put ili je put saradnja?

Da li znate da na Kosovu 60 odsto stanovništva ima manje od 22 godine? Da li vi shvatate koja je to snaga? Meni su godine i godine i godine života prošle u ovome i čitavoj mojoj okolini i ne vidim da iko oko mene ima neku decu. Mi godinama kritikujemo ovo društvo ne bi li se ono približilo našim uzusima i postalo bolje, pa ćemo onda kao da započnemo svoj lični i privatni život. Tamo su se narađali ljudi, oni žive, to je njihovo, to je snaga protiv koje se ne može ništa učiniti. Nema tog topa, nema tih crvenih beretki koji protiv snage te mladosti može nešto da uradi.

Mama mi je zabranila da budem vulgarna, ali ima onaj vic kada skaču iz aviona papagaj i lav. I onda papagaj zamaše krilima i kaže lavu - što se praviš važan kad ne znaš da letiš. Tako i mi, zašto smo ulazili u rat sa najvećom velesilom kada ne možemo da ga dobijemo. E, kada smo ga izgubili, mi hoćemo da se vratimo na vreme pre pregovora u Rambujeu. Ma nemoj, pa gde to ima. Na nama je da vršimo pritisak na političke elite da nam konkretno kažu šta su njihovi programi od sada pa za godinu dana, pet godina, deset godina, i to u vrlo konkretnim oblastima: u međunarodnim integracijama, pravosudnom i socijalnom sistemu, u ekonomiji. Znači, ne zanima me ideologija, zanima me konkretno kakav je njihov program. E, kad se prema tome budemo počeli opredeljivati, mislim da će svima nekako da nam krene.

Svetlana Lukić: U nastavku Peščanika slušate antropološkinju Svetlanu Slapšak, koja već 15-20 godina živi  u Ljubljani. Ona je dekanka fakulteta humanističkih studija, a sa njom je razgovarao Ivan Kuzminović.

Svetlana Slapšak: Potpuno slučajno sam videla jednu naslovnicu Poltiike, koja govori apsolutno sve o toj zemlji, naročito o tome na koji se način tamo misli i kako se formira javno mišljenje. Na naslovnoj strani je bila vest u kojoj je u prvom redu napisano kako Sjedinjene države sada slede Srbiju u svom odnosu prema Karli del Ponte. To je taj potpuni iskrivljeni pogled koji više, bojim se, ne može da se ispravi, naročito ne u medijima, naročito ne u Politici. I na toj istoj strani je bila druga vest, kako su majka i sin u blizini Subotice umrli od gladi. To kondenzuje sve što ima da se misli o Srbiji u današnjem trenutku i to je prilično zastrašujuća slika. Nešto tako strašno još od ratnih dana nisam videla.

Ivan Kuzminović: Kako je vama delovalo 2,5 miliona ljudi koji su izašli u razmaku od šest sati poslednjeg dana referenduma?

Svetlana Slapšak: Čujte, to su čuda koja se uvek dešavaju za vreme izbora, zato je u normalnim, koliko toliko demokratskim atmosferama dan izbora poseban dan. Na dan izbora se ne sme piti, ne sme se nositi oružje, da biste bili razumni i pri sebi. Dan izbora je onaj dan kada se odlučuje tehnička većina koja će sprovoditi demokratiju. To je detalj koji je izmakao svima. Posledica je još jedna javna sramota za Srbiju, koja u nizu drugih sramota više nikoga ne može da začudi, ali referendum je bio - joke. Kad govorimo o šalama, mnogo veći joke su bili oni prvi američki izbori, kada je Buš prvi put došao na vlast pre šest godina. Eho srpskih izbora zaista nije naročito pozitivno odjeknuo u Evropi i Srbija je definitivno ispala iz onog kruga kandidata za Evropu u kojem je bila pre samo dva meseca. Sada više nije tamo.

Ja sam strašno razočarana nad evropskom i svetskom politikom koja se prema Kosovu ponaša, upotrebiću radikalan izraz - rasistički. Nema drugog objašnjenja. Kosovo već odavno treba da bude samostalno i nema drugog rešenja osim tog. Oni koji su u Srbiji to shvatili su prilično tiha manjina zahvaljujući pritisku srpskih medija i pritisku proizvođača važećih naracija, ali mislim da je to jedini realan put. Pogledajte, svi su bivši u Jugoslaviji dobili neki novi položaj, samostalnost i ostalo. Zašto bi Kosovo imalo manje pravo. Zato što nije bilo država? So what? Gde vidite dobre argumente, ko se još poziva na ustav Jugoslavije, o čemu govorimo? Kosovo mora da postane nezavisno, jer nema drugoga izlaza. Na evropskom nivou, nažalost, još nisam videla nekoga ko bi veoma dobro razumeo Kosovo i Balkan. I naglašavam, kada kažem da Kosovo treba da bude nezavisno, ne mislim na nezavisnost u jako nacionalističnom i romantičnom smislu, kakav je zapravo prevladao u konceptu stvaranja nezavisnih država posle raspada Jugoslavije, mada se većina njih posle otreznila. Govorim o nezavisnosti u novom, otrežnjenom smislu.

Ivan Kuzminović: Ali oni kažu - mi imamo Leona Koena, Slobodana Samardžića, oni su profesionalne diplomate, to su učeni ljudi koji se bave tim temama.

Svetlana Slapšak: Koji se bave nacionalizmom. Sorry, izvinite molim vas, učenost nema nikakve veze sa tim.

Ivan Kuzminović: Kako vama zvuče izjave našeg pregovaračkog tima o Kosovu?

Svetlana Slapšak: Naduto. Naduto, bez ikakve mere, smisla za realnost, bez ikakvog upućivanja drugih, obrazovanja drugih koji bi mogli nešto da saznaju o toj temi, ničega od toga nema.

Ivan Kuzminović: Ne mogu da verujem kada se Leon Koen pojavi i kaže - Putin je rekao da je njihov veto izvestan.

Svetlana Slapšak: Pa čujte, samoizdaja je uobičajeni put srpskog intelektualca, je li to nešto neobično? Jeste li u grupi takozvanih srpskih intelektualaca možda videli nekoga ko se nije samoizdao u poslednjih 15 godina?

Ivan Kuzminović: Kako vam izgleda položaj predsednika republike?

Svetlana Slapšak: Oni obojica imaju jedan mali problem, koji u izvesnom smislu mogu da razumem, jer su moja generacija, znam odakle dolaze i sve ostalo. Previše su vezani za svoje starce. Ni jedan ni drugi ne mogu da se oslobode svojih staraca i da im kažu - dosta, brate, nećemo više tako. I nije stvar u tome što oni ne misle tako, ali ih starci sprečavaju, ne, oni misle kao i starci, u tome je osnovni problem. E, kada se metaforički oslobode celokupne starosti nacionalističke Srbije, moći će nešto drugo da se radi. U Hrvatskoj su ti zli starci izronili kada se stvar već uveliko zakuvala, kada je nacionalizam postao nešto javno, prihvatljivo i sveopšte. Nije bilo savetovanja pre toga. Međutim, u Srbiji su starci direktno pripremali stvar i mnogi mladi ljudi su u toj pedagoškoj gibanici bili pripremljeni za to da sebe izdaju u određenom trenutku. Oni su bili pripremani za taj gest samoizdaje i većina ga je i učinila.

Ivan Kuzminović: Ali Boris Tadić pripada sledećoj generaciji.

Svetlana Slapšak: Tačno, ali on uporno odlazi po mišljenje kod ovog ili onog čike i to se onda reflektuje na sve ostale u zajednici, zato što je njegov položaj takav.

Ivan Kuzminović: Gde je tu Demokratska stranka?

Svetlana Slapšak: U pitanju je proces koji postaje vidljiv u dobrom delu Evrope. Tekstovi stranaka i njihovih vođa počinju da se ozbiljno razilaze sa tekstom populacije stranaka. Mislim da je krajnje vreme da se na horizontu pojave neke potpuno nove stranke. U Sloveniji postaje evidentno da stranke prosto više ne vode politiku, da se to dešava ne nekom drugom terenu. Ako pogledate poslednje izbore u Bosni, jasno vam je da stranke više ne izražavaju volju stanovništva. I u Srbiji je taj proces dosta očigledan. Mogućnost da se napravi dobra stranka, koja je dobro organizovana, koja ima dobre tekstove, koja se tih tekstova drži, nikad nije izgubljena, to se uvek može desiti. To se obično jednostavno desi jedne noći u nekom stanu.

Ivan Kuzminović: Kako vam deluje teza da je moguće od Srpske radikalne stranke napraviti HDZ, a od Tomislava Nikolića Sanadera?

Svetlana Slapšak: Koješta, to je potpuno nerealna stvar, razlika u diskursu i obrazovanju je tolika da to jednostavno ne ide, žao mi je. Neverovatan napredak hrvatske politike dugujemo pre svega Mesićevom političkom nosu i nekoj osnovnoj učtivosti Sanaderovoj. Stvari su se zaista na tom nivou popravile, toliko da vam se čini da su strukturne, ali nisu. U tom smislu verovati da Radikalna stranka može da izvede takav preobrat potpuno je nerealno. Ne zato što gospodin Nikolić ne bi mogao da postane savršen džentlmen i intelektualac za šest meseci, naravno da bi mogao, ali on to neće, jer više moći ima ovako. Biti učtiv, biti tolerantan, to je ustupanje terena drugome, tako se to razume u Srbiji. Tako da tu apsolutno nema nikakve šanse, a što se tiče toga da će radikali doći na vlast, to su čuvena proročanstva - što gore, to bolje, suviše sam stara da bih u njih verovala, tako da ih ne bih uzimala ozbiljno.

Ivan Kuzminović: Da li smem da vam ispričam nešto? Odem na neku međunarodnu konferenciju i zapenim kako postoji mogućnost da radikali dođu na vlast, našta mi svi kažu - ali to je vaš problem. Onda ih podsetim da je Srbija sledeće godine predsedavajući Saveta Evrope i da može da im se desi da im tamo sede radikali.  Odmah su promenili izraz lica i pristup.

Svetlana Slapšak: Uvek je dosta efikasno da se čoveku predoče realne opcije. Razlika između Evrope, koja je jedno simpatično i krajnje neuredno čudovište, i Srbije upravo je  u tome što kada u Srbiji kažete takvu pretpostavku, koja unosi ledeni val realnosti u sobu, u Srbiji to prosto ne deluje, a u Evropi se svi zabrinu. To je jedina prava razlika između Srbije i Evrope.

Ivan Kuzminović: Oni već imaju brdo problema sa zemljama novim članicama. Naše šanse su zaista smanjene.

Svetlana Slapšak: Ne, to nije dobro razmišljanje, jer podrazumeva skalu vrednosti koja ne bi trebalo da postoji u Evropi. Drugo, Evropa je, za razliku od Amerike, prazan prostor za mitologiju. Nažalost, sem jako desnih partija niko u Evropi ne koristi tu mogućnost. Znate ono kada se za vreme filma raznim Amerikancima, poštenim, nepoštenim, malim, velikim, starim, mladim, ovlaže oči zbog nečega, to u Evropi ne postoji, nismo obradili tu stvar. Imamo ustav, koji je do te mere konzervativna bljuvotina, da mi je drago što još nije prihvaćen. Demokratski tekstovi nisu dovoljno jaki u Evropi. Svi zaboravljamo da je Evropska unija nastala zato što se nekoliko jevrejskih intelektualaca setilo kako da smisli organizaciju koja će u budućnosti sprečiti svaku pojavu holokausta, istrebljenja - to je smisao Evrope. Evropa ima razloga da pravi svoju veoma uspešnu naraciju, mitologiju, svoje pesme, svoju dekoraciju, svoje simbole nad kojima ćemo pustiti suzicu kada ih čujemo i vidimo. To je nešto što Evropa nije obradila. Niko nije zaštićen od fenomena Srbije. Niko ne može da računa na bolje mesto u Evropi, to je nacionalistička iluzija. U tom smislu, Evropu treba da misli nova generacija na potpuno nov način, ne zaboravljajući istoriju, ali imaginirajući, zamišljajući novu Evropu.

Ivan Kuzminović: Kako je moguće da se usred civilizovane i razvijene Slovenije desi ovo sa Romima?

Svetlana Slapšak: Desilo se to da smo pali pod desnicu pre dve godine, koja je uništila 15 godina stepenastog, koliko- toliko razumnog i razumljivog razvoja i takozvane tranzicije u Sloveniji. Za samo nekoliko meseci pali smo u turbo tranziciju koja je svuda unaokolo. To samo pokazuje koliko je fragilna takozvana demokratija, koliko je to veoma nežno biće koje pada od prve bakterije. Slovenački primer pokazuje koliko je lako posejati zlo seme netolerancije, necivilnog ponašanja, koliko je lako vratiti se na nasilje. To može da se desi svuda i na svakome mestu uz veoma mali napor. Ta strahota koja se sada dešava u Ambrusu sa Romima je direktna posledica politike koja je dovela desnicu na vlast. To je izborno područje desnice, to su glasači desnice, ti sa bakljama i sa oružjem. To je zadnji proizvod psihologije koja je pobedila pre dve godine - treba raseliti sve što je drugo.

Beograd je velegrad od dva miliona, veći od Berlina u ovome trenutku. To je velika balkanska prestonica koja bi morala da ima neuporedivo više različitosti nego što ih ima danas. To je za mene tragično. Ako imate malu Ljubljanu od 300.000 ljudi koja ima panoramu najrazličitijih mišljenja, od Beograda bi čovek očekivao neuporedivo više, barem onoliko koliko je toga bilo početkom devedesetih, pre rata. I žalosna pouka koju izvlačimo iz prizora ovog svakidašnjeg fašizma, kada krenu pijani kreteni sa bakljama i oružjem, a policija zaštiti njih, ne oduzme im oružje nego preseli Rome, je da to može da se desi bilo gde. Do Beograda nisu stigle vesti o neviđenim čistkama na početku vlasti desnice u Sloveniji, ne zna se koliko je rukovodećih ljudi, direktora, uspešnih menadžera, bogatoga sveta otišlo zato što nisu politički odgovarali novoj vlasti. Tako je otišao i Zoran Janković, koga su besni Ljubljančani onda izabrali za gradonačelnika.

U pitanju je jedan božanstven paradoks. Ljudi koji su preživeli komunizam ćuteći, bez nekih velikih problema, provlačeći se, saginjući se, dok su se drugi nešto kao bunili i trpeli, ti ljudi sada progone one koji su doprineli padu komunizma otvoreno se boreći protiv njega - optužujući ih za šta - za komunizam, pa za šta drugo, sasvim je logično. Nije to daleko od situacije u Srbiji, i u Srbiji se događaju vrlo slične stvari, samo što u Srbiji imate još dodatnog pjevanja, te retorike kroz koju je jako teško plivati - a i smrdi, tako da je u Srbiji teško probiti se do osnovnog, a osnovno je to da se ljudi koji su se pokoravali bivšem režimu sada svete onima koji su se protiv tog režima borili. Mogli bismo se pitati koji je njihov motiv. Pa, najjednostavniji odgovor jeste: zato što im je tada bilo dobro.

Ivan Kuzminović: Da li iz tog stanja poricanja postoji izlaz?

Svetlana Slapšak: Ne, ne, stalno poricanje vodi, kao u poljskom slučaju, samo tome da se otvore novi kanali za netoleranciju, za nepoštovanje drugoga, za uništavanje civilnih vrednosti i tako dalje, sve do rata.

Ivan Kuzminović: Sanjao sam da sedim u Starbucks Coffee Shop-u na Terazijama, gde on ne postoji, i pijem espreso s mlekom. Onda mi je neko dodao knjigu, udžbenik istorije za VIII razred osnovne škole, na kojem je kao autor potpisan Radoš Ljušić, a na naslovnoj strani je slika Legije. I onda otvorim knjigu i čitam da je Legija naš novi Apis. Da li je taj moj san potpuno lud?

Svetlana Slapšak: Ne, pa to može sutra da se desi. Danas neko može da uđe na RTS, zauzme ga i objavi preko televizije - ovo je puč, i da narednog jutra imate dekrete koji objavljuju upravo takve stvari. Sada ću ja vama ispričati nešto iz moje slovenačke realnosti, a to je da je državna televizija počela da prikazuje ciklus filmova Koste Gavrasa. Prvi u seriji je bio film Z, koji sam 1969. gledala jedno 25 puta, ponekad i po dva puta dnevno. Tada je to bila neka potpuno neverovatna metafora totalitarizma, odnosno fašizma u maloj kapitalističkoj državi, koja veoma liči na balkanske države. Taj film je tada, kažem, bio bajka, ali istovremeno i pouka. Sada je to čista realnost. Gledajte ponovo taj film iz 1969, koji vam kazuje kako reagovati kada u vašoj maloj demokratskoj kapitalističkoj državi dođe do fašizma. Sada je to direktan udžbenik, ne više film, ne više metafora, bajka, nego udžbenik.

Ivan Kuzminović: Totalna noćna mora je to da imamo jednu malu demokratsku zemlju, u kojoj je došlo do fašizma, pa će Evropa na kraju reći – okej, spuštamo standarde za Srbiju.

Svetlana Slapšak: Ista ta Evropa je bila takoreći gologuza, da prostite, u slučaju Berluskoni. Strašno je kada se setimo šta se tada dešavalo u Italiji, a obaška slizavanje Berluskonija sa Bušem u sred Evrope. Ako je Evropa mogla to da trpi, može vala i mnogo gore stvari.

Radikalno tumačenje bolonjske reforme, koje bih najviše volela da vidim kod svojih kolega sa evropskih univerzitetskih jeste da bolonjska reforma na kraju znači to da svi građani Evropske zajednice mogu da dođu do doktorata besplatno. To je moje tumačenje bolonjskog procesa. Nažalost, na većini konzervativnih univerziteta stvari se rešavaju tako što se diplomski rad proglasi masterom. To je jedna neobično glupava politika koja će sniziti nivo znanja i ništa drugo, a neće Evropu načiniti konkurentnom prema Americi i neće milioni indijsko-korejsko-japansko-kineskih studenata pohrliti u Evropu, nego će i dalje hrliti u Ameriku. Prema tome, ta početna ideja bolonjskog procesa nije uspela, to nije bilo dobro predviđanje. Međutim, ima aspekata bolonjskog procesa koji se može okrenuti u korist univerziteta, odnosno škole koja pazi na kvalitet. Bolonjski proces će u mojoj školi značiti pre svega povećanje nivoa znanja potrebnog za magisterij, a samim tim će i doktorska teza postati još ozbiljnija. Na nivou magisterijuma mi ćemo od studenata zahtevati mnogo više znanja nego pre. Nažalost, ono što vidim u Srbiji je upravo suprotno, ide se na najjednostavnije rešenje: diploma se proglasi mastersom i idemo dalje.

Ivan Kuzminović: U poslednje dve-tri godine desila se diferencijacija na one studente koji sebi mogu da plate studije i one koji to ne mogu.

Svetlana Slapšak: Tako je, biće to još gore.

Ivan Kuzminović: Zaista nije u redu da masters dobijete automatski diplomom, ali jezivo je ako možete da ga dobijete ukoliko možete da platite 1.500 evra.

Svetlana Slapšak: To je najgore što se moglo izvući iz bolonjskog procesa, da vam prodaju ugovor sa đavolom. Za boga miloga, Srbija nije u Evropskoj zajednici i nije obavezna da sprovede bolonjski proces. Oprostite, ali tu je jedino rešenje studentska pobuna.

Ivan Kuzminović: Ponekad mi se čini da je to poslednja osveta staraca: učiniti sve da što više studenata ode iz zemlje.

Svetlana Slapšak: U nekom smislu da, ali oni uvek mogu da se vrate. To je pokretni kapital, koji odlazi na jednu ili na drugu stranu. Ništa tu nije izgubljeno.

Ivan Kuzminović: Juče sam dao jednoj svojoj drugarici iz Ljubljane da pročita vaš tekst o Kusturici i devojka se zapanjila.

Svetlana Slapšak: Jezikom prosvetiteljstva rečeno, on je opasan za narod. On zaista održava tu ideju ludosti kao kvaliteta - mi smo ludi, ha-ha-ha, to je naš šarm, to je naša glavna prednost. S druge strane, jako malo ljudi koji bi ponudili racionalne modele ponašanja ima pristup spskim medijima. Zaista mislim da je on opasan za srpsku kulturu.

Ivan Kuzminović: Mi imamo dosta takvih likova, nije on jedini.

Svetlana Slapšak: Naravno, mada ne možete negirati da ima gradova u Evropi, recimo Barcelona, gde se njegovi filmovi bez prestanka prikazuju svakoga dana u nekom bioskopu već tri godine, zato što je to jedna egzotična vizija drugoga koja svima strašno odgovara i svi vrlo srećni i nasmejani izađu iz bioskopa, jer vide koliko su neki drugi ludi. To onda potvrđuje, betonira standarde i stereotipe koje Srbi sami o sebi izmišljaju putem Kusturice i još su na to ponosni. A sa druge strane, svaki put kada ga čujem da govori, za boga miloga, to nikada nije bilo pametnije, niti je postalo pametnije, to je zaista zastrašujući nivo vulgarnosti. Ali tu nema pomoći.

Ivan Kuzminović: Jedna moja poznanica iz Ljubljane svake godine dolazi u Guču. Ti mladi Slovenci na tom festivalu dožive neku katarzu i kažu - čoveče, fantastično je živeti u Srbiji.

Svetlana Slapšak: Naravno, platiš lepo, dođeš u Guču, opiješ se kao svinja, najedeš se vrlo masne hrane, pustiš sve ventile, kako fizičke tako i mentalne, i vratiš se nazad u svoj mali, uredni, provincijalni svet. To je savršena katarza koja se plaća, svetski turizam zavisi od tačno tog mentaliteta. Problem nastaje kada visoko lice u državi izjavi kako je etika i estetika Guče nešto što stranci treba da razumeju da bi razumeli našu dušu. E, tu se onda graničimo sa dosta ozbiljnim stvarima koje ne bih pominjala. Znate, sa Gučom je stvar zaista došla do nekog paroksizma, u čijoj srži je intimna, duboka zloba nekih srpskih nacionalista koji misle da zaista mogu sve da prodaju tom nesrećnom, opijenom, ludom narodu koji umire od gladi. Nisam sigurna da stvar nije izvedena samo zato da bi se videlo kolika je moć nekog nacionalnog proroka. Govorimo o psihološkim stanjima koja jako dobro prepoznajemo iz XX veka, samo što tada nije bilo televizije pa se nije moglo tako dobro delovati. Sada možete delovati mnogo dublje, mnogo ozbiljnije, radikalnije na ljude. Sa jedne strane ih vaspitate raznim reality show-ima da je mera njihovog postojanja idiotska, banalna, svakodnevna, glupava. Vi ih učite da ne čitaju ništa, na univerzitetu ih poučavate da su pare važnije od znanja i tako dalje, a onda vam još dođe poeta, odnosno predsednik da vam potvrde da tako treba da izgleda uzdizanje vaše duše i šta treba da radite sa onim svojim nukleusom, gde da ga nosite da bi vam bilo lepo.

Ivan Kuzminović: Da se pokupimo, pa sa nukleusom na Kosovo.

Svetlana Slapšak: Da, da, a pre toga potopite svoj nukleus u svinjskoj masti u Rači Kragujevačkoj. I to je nekako to.

Svetlana Lukić: Slušate novinara Dragana Babića. Glavni junak njegove priče je Nikola Vitas, mladi astrofizičar koji je pre nekoliko dana napustio zemlju. Nikola je, ako se sećate, govorio u pretprošlom Peščaniku. Ali najpre da čujete šta Dragan Babić misli o pančevačkoj ekološkoj katastrofi.

Dragan Babić: Čitavog dana gledao sam izvršavanje zločina u Pančevu. To bi mogao da bude još jedan od srpskih doprinosa evropskom i svetskom pravu. Mogli bismo da ga definišemo kao permanentni zločin. Kada bi se ovde pojavio Green peace, oni bi bili upakovani i ekspeditivno izbačeni iz Srbije zato što su, prvo, antisrpski nastrojeni i drugo, zato što se mešaju u poslove jedne suverene zemlje koja, kako mi to zamišljamo, te probleme rešava sama. Dakle, čak i ono što ne znam i pouzdano ne umem i nisam sposoban ili neću da rešim, ne želim da prepustim nikome drugom. A sada da pređemo na našeg heroja koji se pojavio u vašoj emisiji, koji se zove Nikola Vitas. Nikola je, kao i Kopernik, odjedanput postao svestan tog kopernikanskog obrta, i rekao - ne okreće se svet oko Srbije, nego se Srbija okreće oko sveta, ne okreće se sve oko Kosova, ne okreće se sve oko nas, oko te okoštale svesti, nego se, naprotiv, u jednom velikom svetskom sistemu ta mala Srbija okreće oko sveta. Među stvarima koje je izgovorio naravno da je bila i nepismenost. Sve što se zbiva, sve o čemu govorimo, sve što je muka, zapravo je muka jedne velike nepismenosti. Nikola Vitas je to odlično razumeo. U trenutku kad više nije bio sposoban da učestvuje u toj neograničenoj količini nepismenosti koja se valja Srbijom stotinama godina, on je rekao da je izgubio i ono što je osnovni princip života, izgubio je nadu da će ovde moći nešto da uradi, i rekao je - otići ću tamo gde je to na većoj ceni.

Voleo bih da uporedim ono šta se meni desilo, meni koji sam dvostruko stariji od Nikole Vitasa Kopernika, sa onim šta se desilo njemu. Ja sam bolje prošao u onom vremenu koje se zvalo samoupravni socijalizam, nego što se on proveo u takozvanom demokratskom društvu. Uz onaj pasoš, imao sam mnogo ventila, mnogo profesionalnih prilika da ono što sam mislio da je važno da treba da uradim i uradim i izborim se da to dođe na TV program. Izigrana nada da će se, dakle, posle završetka tih velikih autoritarnih režima odjedanput u demokratiji rascvetati jedan potpuno drugi život, vam daje pravo da pravite takva poređenja. Na onom bilbordu sa Đinđićevim citatom, koji je mnogima zazvučao banalno piše – imamo, zaboga, samo jedan život. Jeste, imamo ga, ali to je pitanje interpretacije. Da je neko dodao - da vidimo kako ga imamo, bilo bi to još mnogo zdravije. Dakle, Nikola Vitas ga je imao nekako do pola u ruci, onoliko koliko je bilo dovoljno da izgradi sebe kao astrofizičara, a da potom ne završi ovde ništa što bi bilo plod njegovog vaspitavanja i obrazovanja, da ovde postane astrofizičar. To ovde nije na ceni.

Ta eksploatacija narodnjaštva, mitova i nacionalizma, to je život od rente koju je car Lazar uložio na Kosovu 1389, ni ne sanjajući da će ta minorna evropska bitka da se prenese kroz vekove i posluži kao moto. Kao što je moj moto zločin u Pančevu, tako je njihov moto zločin na Kosovu, oni ga tako zamišljaju. Međutim, Nikola Vitas nije hteo da mitologizuje svoj život. Rekao je da neće da izađe na referendum, jer je u tom tekstu pročitao samo jednu novu ideologizaciju, osetio je da postoji jedna brana, jedan štit, koji zaklanja taj ustav i prenosi ga u područje mitologizacije, narodnjaštva i gole politike. I on je rekao - ja to ne mogu da prihvatim.

Pre neko veče gledao sam reportera, koji je izašao pred jednu od ambasada pred kojima su višegodišnji, vekovni redovi za odlazak iz ove zemlje koju toliko svi vole, u kojoj ogromna većina glasa za ovo što je lajt motiv srpske istorije i politike, a to je Kosovo - i pitao te ljude u redu šta misle o predlogu Evropske unije da se mladim ljudima omogući da što više i što češće odlaze u inostranstvo. Oni su sa jednom zavišću i kiselim osmehom rekli - e, pa ne bi bilo dobro da svi odemo. Ako na svakom od tih lica u tom redu pred ambasadom možete da pročitate da bi on rado uživao tu privilegiju da ode odavde, onda možete da se pitate do kog je stepena taj svet debilan da glasa upravo za ono što mu donosi loš život, pa onda mora da očajnički stoji po 24, 48 sati, koliko već treba, stoji u tim redovima da bi otišao iz te zemlje koju toliko voli. Taj paradoks ne možete da rešavate na narodnjačkom nivou, možete da ga rešavate samo na onom nivou na kojem ga je rešio vaš gost, Nikolas  Vitas.

On je čovek otišao i rekao je na kraju još jednu krupnu stvar - pomalo se osećam kao da bežim, nadao sam se da ću odavde otići tek kada mi bude dobro, što je zaista vrhunac jedne socijalne velikodušnosti koju čovek može da ima kada odlazi iz rođene zemlje, ako taj izraz još uopšte nešto znači. Znači da on nije ni zao, ni ciničan, nije kukavica. Istrpeo je koliko je trebalo da istrpi, a ako se vratimo na onaj bilbord, da on zaista ima samo jedan život, onda je on imao pravo da kaže - pa čini mi se da mogu nekako kvalitetnije da ga potrošim, a ne na ovaj svinjac ovde. Više mi nije lako da tu reč svinjac izgovaram. I rekao je - vratiću se samo usput, to će biti jedna stanica, posle koje ću otići negde drugde. On je, u stvari, rekao - svet je globalan, ja već više nisam od onih ukorenjenih, nego sam selica u potrazi za kvalitetom i ne sedim ovde samo zato što sam tu rođen. I u globalnom selo ima jezivih zaselaka i on se našao u jednome od njih. Dakle, ponudio je na globalnom nivou svoju pamet, radinost, znanje, iskustvo, jer ovde nije imao kome da ga da.

Nikola je u Peščaniku ispričao čitav jedan program koji je utoliko važniji što ga, za razliku od mene, on nije rekao u afektu, rekao ga je vrlo spokojno, razmišljeno, pobrojao je sve što je važno u društvenom životu ove male nesrećne zemlje. Međutim, to niko neće uzeti kao prilog stvaranju kalendara datuma važnih za ovu zemlju koji, za razliku od crkvenog, obeležava datume kada je neko otišao odavde. Kada bismo usvojili taj kalendar, crkveni kalendar bi postao potpuno neupotrebljiv. Ni jedna od onih ultra modernih, važnih, katastrofalnih tema koje će tištiti svet u idućih 30 godina, kao što je činjenica da će tada nestati ribe u moru, to ovde nikoga mnogo ne brine, jer more je daleko i ribe su daleko, naročito sada kada je otišla Crna Gora. Šta će nama sve to. Nikoga uopšte nije briga za Nikolu Vitasa.

Kako je beše glasila Nikolina poslednja rečenica - odoh ja, a vi ostadoste u vojsci. A da, preskočili smo nešto govoreći o tim svakodnevnim eksplozijama u Srbiji. Ovde svakoga dana nešto eksplodira. Pre neki dan je pored moje kuće gorela neka fabrika, gorelo je u Leskovcu, gorele su u Paraćinu te umobolne rezerve nekakve blesave municije, a taj narod, onaj narod od malopre, trpi i ćuti. Evo našao sam, kaže Nikola Vitas: „Kada odeš u vojsku, odlaziš u nešto grozno, ideš tamo gde nikako ne bi voleo da budeš, a ostavljaš ljude u nečemu što ti izgleda lepo i prijatno. U ovom trenutku ja odlazim na godinu dana, ali vas ostavljam u nekom haosu i u nečemu što mi deluje neprijatno i ružno. Vi ostajete tu, a ja odlazim u nešto bolje. Vi ostajete u vojsci, a ja izlazim iz neprijatne situacije.“ Čovek ima pravo na to, je l' da? Ostavio nas je da živimo u ovoj vojsci koja svakog časa eksplodira, a on je otišao u nešto prijatnije.

Svetlana Lukić: Nikola je sazrevao uz proteste 1996/97, on je čovek koji je pokušavao da nešto uradi, za razliku od mnogih koji koji sede i čekaju da im država život učini lepšim. Nikola se jako trudio, ali je na kraju primio poruku koja se njemu i njegovoj generaciji stalno šalje - deco, niste nam potrebni.

Dragan Babić: Vi ste na zapadu oslonjeni na samog sebe, to što uradite uradili ste. Vaspitavani ste tako da ne očekujete nagradu, nego da je sami ščepate svojim rukama. Ovde su iškolovane armije poluidiota, ružno je ovo što kažem, ali je nažalost tačno, koji se zaklanjaju iza zvanja, kako je to neko lepo rekao - a ne iza znanja. Pogledajte samo Akademiju nauka. Mislim da je kod generacije našega Nikole Vitasa već odavno sazrela svest o tome šta se ovde ne može dobiti. Ja mislim da su mladi ljudi to potpuno raščačkali i nije nimalo slučajno što sada odlaze mnogo mirnije, što su sa olakšanjem dočekali to razbijanje vojske kao jedne mitološke ustanove, koja je srž srpske istorije. Zamislite istoriju koja počiva na militarizmu i sada se nalazi u svojoj poslednjoj fazi, u kojoj troši svoju poslednju utopiju, utopiju nacionalizma, kojom zaluđuje toliko mnogo ljudi. To pokazuju izbori, to pokazuje jačina Radikalne stranke, to pokazuje toliko mnoštvo nerešenih permanentnih zločina.

Osećam se baš dobro što sam u naš razgovor uveo tu sintagmu - permanentni zločin. Gde to još ima na svetu, zločin koji traje. Beograd se zabrine za Pančevo kad se doseti da je to svega 20 kilometara odavde, pa kaže - ući će i u moju kuhinju. Bez svesti da je potpuno nevažno da li je to od mene udaljeno 560 kilometara ili 2 metra, tu se ništa neće menjati. I ništa se neće događati, dokle god se ne rodi onaj prvi građanin i dok pod pritiskom tih jezivih eksplozija i zala ne bude simbolično umro onaj poslednji predstavnik takozvanog naroda.

Ovde je život još uvek strašno jeftin, ne košta gotovo ništa. Koliko puta ste gledali to nesretno Pančevo? I onda sednete i zapitate se kako to da se jednoga dana ispred svih tih grdnih fabrika ne okupi 100.000 ljudi. Pa eto tako, zato što još uvek nisu građani, još uvek nemaju tu svest o skupocenosti sopstvenoga života. To je ovde samo fraza, ovde je život skupocen samo na političkim tribinama, a u stvarnom životu je strašno jeftin. Sve dok politika ne počne da svesno stvara svoje protivnike, dotle ni protivnik neće biti zreo. Ali ovde politika to ne želi, nije luda da neguje protivnike. Ona vrlo dobro zna da je za nju najbolji onaj koji joj je podanik, jer on je pokoran. Sve dok ljude definišete kolektivno, kao masu, dotle možete s njima da radite šta god hoćete, kao sa fudbalskom loptom.

Ja sam služio vojsku u Gospiću, to se zvalo Sibir, osam meseci sneg do pojasa. Jednog dana se pojavio jedan izuzetno slikovit lik, stariji vodnik koji je, bez obzira na mene koji tu sedim kao socijalistički građanin iz Beograda, rekao tom nekom potpukovniku - slušaj, hoćete li vi da pucate ili će ona municija tamo da se ubajati. Brdo koje tada nije eksplodiralo zvalo se Podoštra. Ono je bilo tako krcato municijom, da je on rekao - ako vi sada ne počnete to da trošite, to će da se ubuđa ili će da eksplodira. Dok se troši mit o snazi srpske vojske, ne troši se municija, troši se samo mit, a municije ima mnogo više nego mita. Potom, ako ste pažljivo pratili, vi ste videli da u ovim našim skladištima postoji municija za koju uopšte ne postoji naoružanje. Drugim rečima, imamo municiju za nekakve topove, koji uopšte više ne postoje.

Valjda smo i mi neki predmet bezbednosti, nismo samo za špijuniranje, batinjanje i ubijanje, teranje u zatvor, nego valjda neko treba da se pobrine i za naš goli život. Nema javnosti, nema onog čuvenog Green peace-a, nema građanina koji će da kaže - šta držiš, bre, tu municiju pored moje kuće. To niko nije rekao, a vidim da su svi građani Paraćina, Ćuprije, i Jagodine znali šta se nalazi u njihovoj blizini. I lep završetak te priče je upravo ona trgovačka reakcija, gogoljevska. To su takozvani posteksplozivni događaji, kada su nagrnuli maroderi koji su uz neke strašne cene, korupcijom, vezama, obezbeđivali ono što je trebalo da obezbedi država i tamo su se neki strašno obogatili. Vi ćete reći - na onoj nesreći. Pa u tome je jedan od bitnih atributa srpske istorije - bogaćenje na nesreći. Ovde je jedan deo naroda rešio da orobi drugi deo naroda. Obogatio se onaj deo naroda koji je znao kako da se dokopa onih sitnih ekserčića, gita i stakla. To je bila jedna velika i važna operacija, dakle, da vidimo ko će to umeti, to je veština. Naravno da su mnogi umeli.

Mislite da se to razlikuje od ovoga što se zbiva na tržištu, mislite da se to razlikuje od Pančeva - ne, to nije neka velika ljubav prema nafti, nije to zato što ćemo mi da crknemo ako toga nema tu, to su laži, to su gluposti. Ne, nego je to zato što nekome nije u interesu da se taj proces rafinira toliko da ti ljudi dobiju neku čistu industriju, ako ona uopšte mora da stoji u Pančevu. Šta je iza svega toga? Interes. Čiji interes? Interes nekih grupa. Koje su te grupe? One grupe koje teže da imaju ogromnu materijalnu korist od toga.

Niko neće zabeležiti da je otišao Nikola Vitas, nego će reći – ono je bio sretenjski ustav, a ovaj ćemo da donesemo na Mitrovdan, na Kukoljdan. Što ne uzeše američki ustav? Ko bi dao tu slobodu, ona je opasna. Ovde se Amerika vrednuje parametrima koje je odredio Homeini kada se vratio u Iran kao veliki ajatolah.To je toliko nepromišljeno. Zašto ne pogledamo kako izgleda američki Vrhovni sud, kako izgleda Kongres, kako izgleda Senat i kako izgleda američki način obrazovanja, koji je dao najviše nobelovaca u istoriji te nagrade. To šta se ovih dana na kablovskoj televiziji  prikazuje, to je da vam pamet stane, od istorije srednjeg veka do nemogućih poduhvata u građevinarstvu. To se zbiva u nekim drugim svetovima, to je nešto što je ovde potpuno nezamislivo, jer je ovde potrebno sto godina da se uradi 20 kilometara puta od Beške do Novog Sada. Na šta će pre desetak dana, sa ljupkim osmehom Dinkić da kaže - ima para, projekat je davno urađen, a to što nije završen je posledica našeg mentaliteta.

Neko mi je objasnio da građevinari sa sadašnjom mehanizacijom mogu da završe 10 kilometara puta dnevno. Pa u čemu je stvar, što bi rekao Pera Luković, u čemu je stvar? Pa u politici, sve se odigrava u njenu korist i biće tako sve dok ona bude imala s kim da takvu politiku isteruje.

Ono što me je fasciniralo ovih meseci su ovi veliki tržni centri. To je krcato dan i noć, ima robe kao bilo gde u svetu. S jedne strane, to može izgledati kao prevara, s druge strane, jeste li to hteli – hteli ste i naravno, dobili ste. Uza svu tu strašnu nezaposlenost i bezmerno bogaćenje koje je dobilo legitimitet prihvatanjem koncepta sa zapada - nikada me ne pitaj za prvi milion, a posle ćemo da vidimo šta ćemo sa porezom, monopolom i sličnim stvarima.

Gledam Beograd u kojem sam porastao i mogao da igram fudbal u Kosovskoj ulici, pa kad prođe neki auto mi smo jako ljuti što treba da se sklonimo. Danas u Beogradu ima oko sedam ili osam stotina hiljada automobila. Taj grad će jednoga dana stati i to je politička tema. I konačno, moj politički program, to je ekologija. Mislim da je ekologija sudbina Srbije, nije Kosovo. Ja mislim da će đubreta biti toliko da će ono u nekom futurističkom scenariju najedanput da se pretvori u suštu realnost. U kom će vidu to tačno da eksplodira ne znam, ali uzvratiće nam udarac kad-tad.

Voda je moja omiljena tema i te Morave koje se izlivaju stotinama godina i planovi koji postoje još iz doba kralja Milana. Pa šta će biti sa Vojvodinom, da li će ponovo Tisa da se izlije. Gledajući, čitajući i živeći svakodnevno ovde, meni se čini da su to najveće opasnosti koje su visoko iznad politike i koje kao korozija nagrizaju to malo, tvrdoglavo društvo i koje zaista mogu da dovedu do velikih katastrofa.

To su svakodnevne stvari koje nam promiču pred očima. Dok vi i ja pričamo, dole na ulici neki trube. Šta će da trube kroz pet godina, kako ćete im reći, kao što su Holanđani rekli svojim građanima koji su pitomi, civilizovani - ostavite bicikl kod Banjice i uđite u Beograd na biciklu. Ko će to da vam prihvati? Šta ste učinili da on to shvati? Ništa. Ubiće vas iz pištolja. I treba, jer mu ništa niste objasnili. Kome se ne sviđa, kao što se nije svidelo Nikoli Vitasu, astrofizičaru, taj će otići. Ne znam više ni koliko je to nešto dramatično - svi su već otišli. Taj softver je izgubljen, to je sigurno. Ne verujem da će se oni vratiti, zašto bi se vratili? Da li će se neko zabrinuti? Pa ne znam, ne znam da li će se neko zabrinuti, ta briga košta, skupa je briga. Ovde gluma dobro i lako prolazi. Jedna strahovito dobro uhodana skupština koja radi kao neki izolovani endemski organizam. Ona jedva da prima neke impulse spolja, ona živi unutra, endemski. Zamislite da u tu baruštinu tresne neka stranka, da dune neki vetar, da neki cunami krene. Ja ne mogu da zamislim nešto što bi to razvuklo, razmaklo, pročistilo, desetkovalo, vojnički rečeno, i dovelo neki uzbuđen svet koga sve to boli. Privilegija, vlast i novac - danas je tako.

Svetlana Lukić: Danas je 10 godina od početka šetnji 1996/97. Većina nas još uvek negde čuva po fiokama pištaljke. Čuvajte ih i dalje, možda nam opet zatrebaju. Čućete delove naše dokumentarne reportaže o tim protestima i glasove nekih ljudi koji više nisu među nama - Miću Popovića, Ljubu Tadića i Zorana Đinđića.


Povezani članci:

  • 102. emisija

    Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik, Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik, Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić, sociolog
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 50. emisija

    Gosti: Aleksandar Ilić, profesor i ambasador u Češkoj i Nenad Prokić, dramski pisac
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 103. emisija

    Gosti: Vera Marković iz SDU, ekonomista Miroslav Prokopijević, novinar Dragan Babić, građani Novog Sada, Požarevca, Zrenjanina i Kuršumlije
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 105. emisija

    Gosti: Stjepan Gredelj, sociolog, Mladen Lazić, profesor Filozofskog fakulteta, Petar Luković, novinar i Svetlana Slapšak, antropološkinja
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 109. emisija

    Gosti: Nikola Barović i Srđa Popović, advokati, Svetlana Slapšak, antropološkinja, Milan Nikolić iz Centra za proučavanje alternativa, dečak Vasa i Drago Pilsel, kolumnista riječkog "Novog lista"
    Domaćice: SvetlanaLukić, Svetlana Vuković
 
< Prethodno   Sledeće >
[ Nazad ]

Emisije