Zaboravili ste lozinku?
Tuča pod šljivom Štampaj E-pošta
10.11.2006.

Gosti: publicista Mirko Đorđević, istoričarka Dubravka Stojanović, filozof Nenad Dimitrijević, Dragoljub Stošić iz Unije sindikata, profesorka Srbijanka Turajlić
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Real Audio Stream

MP3 Stream

MP3 Download


Svetlana Lukić: Dakle, parlamentarne izbore ćemo imati 21. januara, a sve ostale krajem iduće godine. Eto, toliko o obećanju lažova da će izbori na svim nivoima biti raspisani na kraju ove godine. Crna trojka u sastavu - Srpska radikalna stranka, Socijalistička partija Srbije i Demokratska stranka Srbije je tako htela i tako će i biti. Demokratska stranka i njen predsednik, ili bolje reći, vođa Boris Tadić, opet su sebi pucali u nogu i podvijenog repa izlaze iz ove bljutave bitke oko datuma raspisivanja izbora.

Kako stvari stoje, mi opet ćemo morati da glasamo za Borisa Tadića na sledećim predsedničkim izborima. Malo je verovatno da će se još koje pristojno ljudsko biće kandidovati za predsednika Srbije. Ali, dajući još jedan mandat Borisu Tadiću kao predsedniku Srbije sahranićemo na duže vreme Demokratsku stranku, koja neće moći da diše od svog moćnog lidera i njegovih zvaničnih i nezvaničnih savetnika.

Jadno je bilo ono svečano proglašenje ustava ničim izazvane nezavisne Srbije. Najpre, to preseljenje u nekadašnju saveznu skupštinu - 250-oro srpskih poslanika i vlada u onom velikom zdanju izgledali su jadno. Ta zgrada je bila dobra za onu veliku Jugoslaviju, koju su ovi ljudi i njihovi ideološki istomišljenici ubili i sada pokušavaju da se rašire po njenoj skupštini. Izgledaju kao uzurpatori prestola koji ubiju svog prethodnika, preuzmu mu ženu, otmu imovinu i svečano odelo koje im je preveliko. Predugi su im rukavi, sapliću se o nogavice, a mač im se vuče po zemlji.
Bilo je nečeg fantomskog i zastrašujućeg u slici na kojoj Koštunica sa stepenica skupštine maše nepostojećem narodu, koji je trebalo da slavi ispunjenje njegovog dečačkog sna o Koštunici Vojislavu  ustavotvorcu. Kraj njega je bio i njegov verni sluga Dejan Mihajlov. Sud je inače juče izdao nalog za privođenje Mihajlova, jer se ovaj 26 puta nije odazvao pozivu suda po tužbi Vladimira Popovića. Prinudno dovođenje Mihajlova je zakazano za 21. decembar, međutim njegov kolega, Milan Parivodić, nam je odmah rekao da gospodin Mihajlov ima imunitet i pravo da postupa kako god hoće. Jednom Dejan Mihajlov i svi Dejani Mihajlovi više neće imati imunitet, pa nisu u međuvremenu proglašeni svecima, a onda će i njega i njegove drugove neko strpati na zadnje sedište policijskog auta i odvesti ih tamo gde nema lepe 'rane i meka dušeka. Možda će se neko setiti da pokrene novo suđenje za atentat na Zorana Đinđića, pa će Dejan Mihajlov morati da odgovori na još neka pitanja.

Sadašnje suđenje za sada poznatim atentatorima na Zorana Đinđića ulazi u mučnu fazu. Zvezdan Jovanović navodno iz  zdravstvenih razloga nije bio u stanju da prati suđenje. Zanimljivo je da je Zvezdan Jovanović svoje navodne tegobe opisao skoro istim rečima kao i Slobodan Milošević pre nego što je otišao pod lipu. Čovek oseća zujanje u glavi, jak pritisak u ušima i čini mu se kao da će mu glava pući. Dakle on, Zvezdan Jovanović, je Slobodan Milošević, vojnik i sluga srpskog naroda, a specijalni sud je Haški tribunal koji hoće da ga ubije. Što da ne, sve može i ova zemlja postaje nepodnošljivo mesto za život. Sve je moguće, pa i da se na dan borbe protiv rasizma i fašizma u centru Novog Sada otkrije spomenik Jaši Tomiću, srpskom političaru s kraja XIX veka, koji je bio poznat po svom antisemitizmu. Maja Gojković je lično otkrila spomenik Jaši Tomiću koji je, kako kaže u svom saopštenju Demokratska stranka, bio osuđen na osam godina zatvora zbog ubistva Miše Dimitrijevića, tadašnjeg urednika liberalnih novina, Branik, nakon čega je Jaša Tomić postao jedan od vodećih ljudi Narodne radikalne stranke. Ustavotvorna i reformisana Srpska radikalna stranka, gle čuda, i dalje se poziva na ubice i na rasiste.

Od sada će se mali Novosađani igrati u parku gde ih gleda čika Jaša Tomić, mali Smederevci gde ih gleda čika Mita Ljotić, a mi ovde ćemo već negde da smestimo Milana Nedića na polzu našeg predsednika vlade. Na početku Peščanika slušate Mirka Đorđevića.

Mirko Đorđević: Koliko god nastojao da izbegnem neku jaču reč, ne mogu da je izbegnem – to mi je izgledalo groteskno. Ustav je donet, kakav je, takav je, možemo o tome razgovarati, oni ga proglašavaju svečano, ali nema ustavnog zakona. Tako da smo mi, barem do danas u dva sata, u nekom ustavno neustavnom stanju. To se retko dešava, ali mi Srbi, ko bi drugi, već smo nažalost imali jedan takav slučaj. To je bilo vreme nesrećnog kralja Aleksandra Obrenovića, koji je, da bi izbegao haos, morao u jednom momentu da stavi ustav van snage i da ga u ponoć istog dana vrati na snagu. Skupština je takva kakva je, iz daleke 1928, simbol jedne države koja je bila velika, simbol imperijalne moći Jugoslavije, a danas je ona preširoko odelo za ove patuljaste koalicije koje se danonoćno dogovaraju, bdiju do ponoći, pa i osvanu i nikako im ne priliči ta skupština. Groteskno deluje i to što su iz svečanosti proglašenja ustava isključili novinare, što je mimo svake logike. Oni su uporno trubili, i sada trube,  da je ovaj ustav lično narod doneo, narod se okupio i svi do jednog, bez i jednog glasa protiv doneli su ovaj ustav. Isključuju novinare, isključuju javnost, a hvale se nekom grupicom ljudi ispred skupštine - evo, narod se okupio da potvrdi ustav. Ali prema svecu i tropar, tako mu to dođe.

Svetlana Lukić: U čuvenu nedelju izašao je da glasa i patrijarh srpski gospodin Pavle. Šta mislite o tom gestu, koliko mislite da je on doprineo da procenat izašlih birača neverovatnom brzinom raste u nedelju popodne?

Mirko Đorđević: Da počnem od toga da tekst ustava u tri člana, 11, 43 i 44 reguliše odnose crkve i države. Po tome što piše u tom tekstu koji je obnarodovan, crkva je gubitnik, međutim, nameštena je ona famozna preambula, koja je poreklom iz crkvenog prava, pa je ta sprega crkve i države funkcionisala preko nje. Nesumnjivo je da je crkva odigrala ključnu ulogu u vezi sa referendumom. Drugoga dana se videlo da izlaznost nije zadovoljavajuća, uhvatila ih je panika i pohitali su kod patrijarha. Patrijarh je ovog puta upotrebljen. Patrijarh je upisan u birački spisak na Kosovu i u mnogim se navratima hvalio da on ne glasa zbog toga što je on žitelj Kosova i da ima legitimaciju, koju rado pokazuje, i na albanskom i srpskom jeziku. Ovoga puta načinjen je izuzetak, doveli su ga da glasa pompezno i on je povukao ogroman deo ljudi i tako su oni nekako namirili dovoljan broj glasova. Koštunica je smislio specijalni model manipulacije crkvom - kada mu je ona potrebna, on metaniše, pa i u lavri studeničkoj i na Svetoj gori organizuje promocije svojih partijskih programa.

Trenutno naša crkva preživljava još jedan mučan trenutak pun neizvesnosti i on stoji u znaku borbe za nasleđe - ko će doći posle patrijarha Pavla. Postaje jasno da je vrlo jaka struja koju zovu bosanski lobi, koju oličava preosvećeni Kačavenda zvorničko-tuzlanski. Imenovana su dvojica mogućih zamenika patrijarha, Kačavenda i mitropolit zagrebačko-ljubljanski i vascele Italije Jovan, ali i u toj borbi prepoznaju se prsti vladajućih političkih struktura.

Pomenuću vam uzgred jedan primer koji se ne tiče naše crkve. Znalo se da na teritoriji Novog Pazara postoji nekolicina mladih ljudi, vehabija, i da oni ne predstavljaju nikakvu naročitu opasnost. Sad odjednom ispada da ih ima na stotine. Tako da dole više nemamo samo napetost na crkveno političkom planu, nego imamo autentične primere verskog nasilja: neki ljudi su ranjeni, upotrebljava se oružje i tako dalje. Nemaju samo braća muslimani vehabije, imamo i mi naše zilote koji to isto rade, ekstremisti, fundamentalisti. Na kraju krajeva, i u Novom Pazaru vidite da iza svih tih grupa stoje tačno se zna koji političari. Svako želi da ima svoje vehabije.

U normalnim prilikama doista bi o Nikolaju Velimiroviću trebalo odavno prestati i govoriti, budući da su istoriografija i istorija književnosti davno odredile njegovu ulogu i vrednovale njegovo delo. Ali u našim prilikama nije tako, pa ću vam navesti jedan neobičan primer. Mi danas znamo sve o Nikolaju, koji je proglašen svetim, ima dva zapovedna dana, koliko nema ni sveti Sava. Mi danas sve znamo o njegovoj delatnosti od septembra meseca 1944. do maja 1945. Sada se jedan čovek, profesor je na policijskoj akademiji, dosetio baveći se istraživanjem da još jedanput pregleda dokumenta objavljena desetak puta do sada. I na temelju tih dokumenata on je potvrdio ono što svi odavno znaju, da je vladika Nikolaj sa patrijarhom Gavrilom bio zaštićeni čovek u rukama Nemaca od septembra 1944. do kraja rata. Kada je taj čovek objavio svoju knjigu, digla se hajka na njega, zaustavili su feljton u Politici, on sam je morao da pristane na to. A on je dokazao prostu stvar. 1944, kada se velika antifašistička snaga, Crvena armija približavala Beogradu, već je bila na Dunavu, u Turn Severinu, Nemci su odlučili, sačuvana je odluka Dankelmana, zapovednika komandanta policije sa urednim pečatima, da patrijarha Gavrila i Nikolaja Velimirovića odvedu na sigurno mesto kao svoje, sigurne ljude koji su im potrebni.

Crvena armija samo što nije bila ušla u Beograd, 20. oktobra je oslobođen, 6. oktobra je Nedićeva vlada pobegla iz Beograda. Nemci su ih odveli u Dahau i oni su bili tamo u oficirskom delu kao počasni zarobljenici, to je živa istina, ni govora o maltretiranju, šišanju, zlostavljanju. Ni govora o tome, lično je Dankelman rukovodio operacijom i oni su proveli tamo 28 dana, i slovima - 28 dana. Kad je 30. aprila 1945, kao što znate, u vojnom bunkeru vrhovne komande vođa hiljadugodišnjeg rajha Adolf Hitler izvršio samoubistvo vladika Nikolaj je na terenu Slovenije organizovao četnike i druge gubitnike u ratu u nameri da osnuje štab za borbu protiv saveznika. Tu nema govora o nekom mučeništvu, ni govora. I to zna svako ko je uopšte prelistao dokumenta. I kada je taj profesor sada objavio knjigu dogodilo se nešto stravično. Generalni inspektor srpske policije, najviši činovnik za red i rad u policiji, piše pismo patrijarhu i proziva ministra Jočića - ne dozvolite da se vladika Nikolaj ovako blati. Božović od MUP-a zahteva da ne dopusti, citiram - da takav čovek vaspitava našu decu nakaradnim knjigama.

Ozbiljni ljudi u našoj crkvi su oduvek znali koliko su dana i sati vladika i patrijarh bili u Dahau, oduvek su znali. Međutim danas, u toj sprezi između episkopata i Koštunice i njegovih struktura moći, nekome je potrebno da se vodi hajka protiv ovog čoveka. Onda se u Pravoslavlju pojavljuju tekstovi, piše ih famozni kaluđer Atanasije Jeftić, u svom bahatom i, zašto ne reći, primitivnom stilu, gde se u naslovu bilo kome osim njemu i njegovima zabranjuje da se uopšte bavi Nikolajem. Kada čita ovakve stvari, čovek se pita koliko je sati na sahat kuli balkanskoj, u kom veku mi to živimo.

Svetlana Lukić: Kada ste maločas rekli da se vodi bitka za nasleđe patrijarha Pavla, pominjali ste i vladiku Kačavendu. Sećam se u Gloriji te neverovatne reportaže o njegovom vladičanskom dvoru, koji izgleda bogatije nego kuća Bogoljuba i Milanke Karić.

Mirko Đorđević: I ja sam to našao u Gloriji i objavio u Republici tekst pod naslovom Parče neba na zemlji, srpski Versaj. To je zaista velelepna raskoš. Koja je bila njegova uloga u toku rata istraživači znaju i ne bih rekao da on spada u popularnije vladike, ali spada u one vlastoljubive. On se u novije vreme i sam predstavlja u javnosti kao neka vrsta naslednika. Mi smo izabrali ovog patrijarha pored živog bivšeg patrijarha, ali patrijarh Pavle za to nije bio kriv. Sada neke snage u crkvi, a pominju se Kačavenda, Jovan i nezaobilazni Filaret, zaista nastoje da promene kurs i da još više gurnu crkvu u situaciju koja ni do sada nije bila povoljna po nju. Lično mislim da ako se već vodi neka, stavimo to pod znake navoda, borba za nasleđe, vreme bi bilo porazmisliti o jednoj ličnosti koja bi imala istorijsku ulogu i istorijsku svest i Božije nadahnuće da jedanput podvuče crtu ispod ne mnogo slavne političke uloge naše crkve u čitavom ciklusu Miloševićevih ratova na Balkanu. Svi se sećate da sam ja predložio da nema drugog rešenja nego da patrijarh i vladike, uz zvonjavu zvona krenu pešice prema Zvorniku i Srebrenici na pokajanje, da se izvinimo za veliki zločin. To je jedini mogući put očišćenja i katarze.

Ne jednom smo lutali, i sa Nikolajem smo bili zalutali pod Hitlerov skut sa Nedićem i Ljotićem. On je od početka do kraja bio zvanični ideolog Ljotićevog pronacističkog pokreta Zbor, koji se borio na strani Vermahta, a kada više ni Hitlera nije bilo, kad se II svetski rat završio, kada je i Ljotić poginuo, on je spevao himnu Ljotiću, koju sam objavio u poslednjem broju Republike. Ne jednom je naša crkva zalutala u istoriji i sada je trenutak da ona doista podvuče crtu i započne jedan kopernikanski obrt. Pa ako baš nema snage za to, neka barem prepozna prave znake vremena. Razumni ljudi u crkvi znaju da neće moći još dugo da se živi od kosovskog mita. Nećemo se još dugo napajati iz kondira Kosovke devojke.

U emisiji Ključ, ako se sećate, onoj koja se završila onako kako se kod nas polemike završavaju – kamenicama u moje prozore, u studiju prisutnoj gospodi sveštenicima odrecitovao sam himnu koju je vladika Nikolaj spevao Dimitriju Ljotiću. Ona ima formu akatista, crkvene himne u slavu svetitelja. Centralno mesto glasi - Dimitrije, mudri dobrovoljče, što molitvom nebesa otvaraš. Srbija ide u budućnost, ali nekako natraške. Nedavno je dični predsednik visokog doma, srpskog parlamenta, gos'n Marković, mlad čovek, a sa dvodelnom bradom a la Pašić, rekao - mi se krećemo prema Evropi, ali na jednoj nozi. Pa jeste, mi stojimo kao čaplja na jednoj nozi i nikako da odlučimo. Sve te priče Koštunicine i teorije da mi Srbi imamo put mimo drugih, sve je to zasnovano na citatima iz Nikolaja, koji u svom vremenu nije prepoznao tokove promisla, nego je zalutao.

Svetlana Lukić: Pre neki dan je ministar Drašković bio u Izraelu i izgovorio je tu znamenitu rečenicu - zločin je zaboraviti zločin. Tu je mislio na ovu trojicu ustaških doglavnika, koji su još uvek živi. Helsinški odbor je onda izdao saopštenje u kojem je podsetio ministra Draškovića da ne bi bilo loše pomenuti i Nedića, odnosno to što se događalo sa Jevrejima u Srbiji. Na sajtu B92 se onda razvila užasna polemika, u kojoj su ljudi govorili - sramota je porediti ustaške i Nedićeve zločine, ipak je Srbija bila okupirana i tako dalje. I tu opet dolazimo do predsednika vlade, Koštunice, koji je izgleda simpatizer Milana Nedića.

Mirko Đorđević: Nije to prvi put da se poteže i funkcionalizuje famozna mitologija o tome da na svetu postoje dva mučenička, stradalnička naroda, a to su Srbi i Jevreji. Tom je mitskom sintagmom baratao i gospodin Koštunica prilikom posete sinagogi u Beogradu. Sudbina našeg naroda, koji je mnogo postradao u istoriji, ne može se porediti sa sudbinom Jevreja od kojih je, a to je jedan mali narod, Hitler istrebio šest miliona. Okupirana Srbija sa vladom armijskog generala Milana Nedića bila je kvislinška tvorevina, do te mere dosledna u sprovođenju Hitlerovog nauma o konačnom rešenju jevrejskog pitanja, da je od 14.000 naših Jevreja uništeno 12.000, i slovima – dvanaest hiljada. Za to je počivši general Nedić dobio pohvalu od vođe rajha, koja je objavljena i to nisam izmislio nego pročitao u memoarima patrijarha Gavrila. Predgovori naših učenih teologa kažu - pa dobro, možda je Ljotić bio na strani Nemaca, ali Nedić je svetao lik oca nacije i njenog čuvara. U pitanju je kvisling, srpski Peten i tu nema spora. Nije časno kako su ga komunisti ubili, trebalo mu je suditi, ali njega je i zakonita kraljeva vlada Jugoslavije u Londonu proglasila izdajnikom. Danas veličanje Nedića pothranjuje ostatke fašizma. U Srbiji se danas prodaje na stotine antisemitskih pamfleta, više ih nije štampano ni pod Nedićem. To se u Evropi, gde takođe ima takvih pojava, ne može ni zamisliti.

Javnost ne reaguje dovoljno i to je ono što me brine. U crkvi, u delu episkopata i u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti mi  još uvek imamo ljude koji se zovu nacionalnom elitom, poznate pisce, akademike koji se ne mire sa rezultatima Drugog svetskog rata. Možemo mi o komunistima misliti šta god hoćemo, lično nisam komunista, jer nisam ateista, ali jula meseca 1941. pravi Srbin i pravi pravoslavac bio je sa komunistima. I stotine i stotine sveštenika dalo je svoje živote u borbi protiv fašizma, uključujući i četvoricu vladika naše crkve.

Molim vas, general Milan Nedić sa svojom svitom od 200 ljudi automobilom je pobegao iz Beograda 6. oktobra rano u zoru. Postoje sačuvani zapisi te vlade - mi se moramo povući, izgubili smo. Danas ga prikazuju kao oca nacije, a jutros čitam da u okolini Nišu hoće da podignu spomenik i Dragiši Cvetkoviću. Ispitati ulogu takvih političara trebalo bi da je normalan posao istoričara. I ima  dobrih knjiga o tome. Nedavno se pojavila knjiga naše istoričarke Olivere Milosavljević o Nediću i Ljotiću, Prećutana istina. I imate tamo jedan dokumenat na strani 314, koji će vas zapanjiti. Kaluđeri Svete gore jula 1943. okupili su se iz skitova i manastira svetogorskih, i naši kaluđeri su bili tamo, i imali su zajednički moleban, noćno bdenije za zdravlje Adolfa Hitlera i pobedonosnu snagu nemačkog oružja. Pročitajte taj dokument, pa ćete videti kako i crkva u mutnim vremenima zna da zaluta.

Gospodin Koštunica kaže da je i Ljotić nešto drugo, a ne ono što su komunisti o njemu rekli. Savesti i istine radi, ko je pažljivo čitao govore Dimitrija Ljotića, moraće da prizna, hteo ili ne hteo, da su komunisti bili u pravu kada je u pitanju Ljotić. Koštunica hoće da kaže da je Ljotić ipak zagovarao nekakvu značajnu ideju, međutim ne. Ljotić je 1941. objavio i jedan oštar, bestidan napad na Srpsku pravoslavnu crkvu. Pitaćete me - pa o čemu se tu radi, on je bio poznat kao Mita bogomoljac, nije izbijao iz crkve, s Nikolajem je bio nerazdvojan. Taj se njegov pamflet zove Ni vrući ni hladni i u njemu on 1941. poziva naš episkopat da se jasno i odlučno stavi na stranu Milana Nedića i Hitlera. On je gurao crkvu u krilo nacizma, što crkva, hvala Bogu, nije poslušala u celini. Obično se, znate, ponavlja ona famozna pesnička izreka - Srbija je velika tajna. Svaka čast velikoj pesnikinji, ali ja ipak ne bih rekao da je Srbija neka misterija. Srbija je zemlja kao i sve druge zemlje, i mi smo Srbi ljudi kao i drugi, ali nemamo hrabrosti da podvučemo crtu i načinimo raskid s prošlošću. Pogledajte, molim vas, tu skupštinu, pa tu svitu gospodina Koštunice, to metanisanje po manastirima. Mi se ponašamo kao da je ovo XIII ili XV vek, molim vas.

Navešću vam samo još jedan primer, ne želim da budem dosadan. Kada su komunisti došli na vlast, oni su u Politici objavili spisak od 103 građana, koji se streljaju zbog saradnje sa Nemcima. Streljani su ti građani nezakonito, trebalo im je suditi, a ne tako streljati ljude, poznate trgovce i ostale. I danas svi objavljuju taj spisak, a zaboravljaju da objave naslovnu stranu lista Novo vreme od 18. jula 1941. sa spiskom od 122 srpska građanina, po imenu i prezimenu, koje Nemci i Nedić streljaju pod sumnjom da su sa oružjem u ruci ili na drugi način usprotivili okupatoru. Da, da, da, treba objaviti i jedan i drugi spisak, pa videti istinu.

Svetlana Lukić: Pre neki dan sam čula gospođu Sandu Rašković –Ivić, koja je reagujući na posetu Agima Čekua Podgorici, rekla da su Crnogorci - Juda. Kako je vama to zvučalo?

Mirko Đorđević: Zvučalo mi je groteskno, grozno, čudno, ne znam koju još reč da vam nađem. Pitao sam se zna li ona o čemu govori. Ako se njoj ne sviđa gospodin Đukanović i njegova politika, to mi je jasno, ali označiti jednu zakonitu vladu imenom Jude, izdajnika, znači aludirati na ideju da su sve što je zlo i naopako - jevrejska posla. Zazvučalo mi je to, pravo da vam kažem, bolno antisemitski. A da ne govorimo o tome, i nećemo, ima li ona uopšte ikakvu predstavu o Isusu i Judi i o celom tom sakralnom scenariju, i to u godini kada se i na našem jeziku pojavljuje jedno od najvećih naučnih otkrića za poslednjih 1800 godina - Judino jevanđelje. Iz njega se, ako ništa drugo, vidi da je antisemitizam kokošje slepilo, glupost i ludost. Ona bi mogla makar to da zna, ali političari kod nas vole krupne reči. Vi znate naše slabosti.

Svetlana Lukić: Nešto mi se ućutao vladika Amfilohije.

Mirko Đorđević: Verovatno je i sam zbunjen učinkom svojih dugogodišnjih ideoloških tirada. Ipak su stvari krenule drugim putem, pa se verovatno preračunava. Uložio je sve svoje snage da Crna Gora, njegova otadžbina i domovina, ne bude nezavisna. Sada kada je to svršena stvar, on je verovatno zbunjen i sve manje daje otvorenu podršku grupacijama koje i dalje zagovaraju da Crnu Goru treba vratiti u pređašnje stanje i da je i crnogorska i makedonska državna samostalnost prolazna moda na Balkanu, sve će to proći i mi ćemo tamo vratiti. Nećemo se mi nikud vratiti i trebalo bi gledati napred, a ne nazad. Ali mi još uvek bogami patimo od greha žene Lotove, koja se jednako osvrtala, pa ju je Bog pretvorio u stub soli.

I jedni i drugi, i država i crkva jednako ponavljaju - Kosovo je naše i zanavek će ostati naše. Biće, to je tačno, biće naše koliko i tursko i albansko i cincarsko i ne znam čije još. Iako je nemoguće održati sadašnje stanje, oni nekako hoće da ga održe makar formalno, preambulom. Nemoguće je da to bude srpsko i samo srpsko i iz Beograda se vodi jedna pogrešna politika, kojom se tamošnji Srbi podstiču na nešto što neće moći da se desi. Ne vidim ni sa albanske strane neki razumniji pomak, tamo imate preterane, podgrejane nade - biće to jedna država. Ne, ipak to neće biti, naći će se neko srodno rešenje, ali mi se nazad ne možemo vratiti. Pogledajte, molim vas, u ozbiljnim dokumentima koja očekujemo od naše crkve, barata se deseteračkim sloganima i nekim mitološkim frazama o kolevci. Trebalo bi biti realniji. Mislim da ćemo i ovoga puta biti žrtve te mitomanije udružene sa ideologijom, a to ne bi moralo tako biti. Lično verujem da još uvek nije kasno učiniti nešto, pa da konačnu odluku o modelu života na Kosovu ne donose neki moćnici sa strane i nameću nam je svim. Još nije kasno da Srbi i Albanci pokušaju da podvuku crtu, makar i za poslednjih stotinak godina zajedničkog života, pustimo onu raniju istoriju.

Albanci moraju da shvate da će pogubna biti nezavisnost, ako ona bude monoetnička, jer onda to društvo neće funkcionisati. Kosovo je, kao i celi svet, kao i Evropa, multietničko, multikonfesionalno. I oni neće dobiti državu nego će se odrediti jedna mera ograničenog suvereniteta. Ja čak koristim izraz dogovorenog suvereniteta. Na kraju krajeva, pogledajte ovaj režim sa njegovom moćnom propagandom od koje vas boli glava – i oni se boje da priznaju činjenicu da je de jure i de facto Milošević u vojnom šatoru generala Džeksona u Kumanovu predao Kosovo, doveo ga u ovo stanje i da za to ne treba kriviti ni crkvu, ni vladu gospodina Koštunice. Njih treba kriviti zbog toga što ne uvažavaju tu činjenicu, a kada je Milošević to potpisivao, oni su se slagali sa njim i to je ono što mene brine. Kosovo će biti naše onoliko koliko nas tamo bude, ništa drugo neće moći biti. A što se tiče čisto albanske države, pa taj projekat je propao u Bosni i nije Bosna samo islamska i nije samo srpska, nikako.

Svetlana Lukić: Slušali ste na početku Peščanika Mirka Đorđevića. Ostajemo na temi uzajamnog nerazumevanja balkanskih naroda. Centar za mir i razvoj demokratije Vesne Pešić organizovao nedavno raspravu čiji povod su bile četiri knjige-priručnika za nastavnike istorije srednjih škola, koje su zajednički napisali istoričari iz čitavog regiona pokušavajući da uporednim istorijama balkanskih naroda pomognu proces pomirenja među njima. Čućete jednu od autorki ovog velikog i važnog projekta, o kojem smo već govorili u emisiji, Dubravku Stojanović, a onda i Nenada Dimitrijevića, filozofa, koji objašnjava zašto on misli da je nemoguće pomiriti se pre nego što se kaže ona čarobna reč - izvini.

Dubravka Stojanović: Često se može čuti da balkanski narodi proizvode više istorije nego što mogu da svare. Odbijanje da se istorija svari u stvari znači želju da se iz istorije nikada i ne izađe, da se u njoj zauvek ostane, u nekoj vrsti simbioze predaka, savremenika i potomaka. To ostajanje u istoriji znači i večitu mogućnost njene neprestane zloupotrebe. Podsetiću na kasne 80-te, kada se istoričari nisu skidali sa televizijskih ekrana. Oni su tada možda čak odlučujuće doprineli stvaranju psihološke osnove za rat. Stvarali su sliku o nama kao istorijski ispravnoj naciji, nevinoj koja, kao što se najčešće formuliše, nikada nije vodila osvajačke ratove, a pri tom je uvek bila nacija žrtva, kojoj su svi okolni narodi tokom istorije činili zlo, ničim izazvani, kada nam je najteže, s leđa.

Danas sam ovde da bih predstavila jedan pomiriteljski projekat, u kojem je poslednjih sedam godina učestvovalo oko 60 istoričara iz svih 11 zemalja regiona, od Slovenije na severu do Turske i Kipra na jugu. Posle višegodišnjih analiza, priprema i prikupljanja istorijskih izvora stvorili smo 2005. ove knjige koje su pred vama. To je u stvari dopunski materijali za nastavu istorije u srednjim školama, sa veoma ambicioznim ciljem da bude primenjen u svih 11 zemalja. Pri izboru tema odlučili smo se za najkontraverznije: osmansko carstvo, stvaranje nacionalnih država, balkanski ratovi i Drugi svetski rat. Naše prethodno komparativno istraživanje svih balkanskih tumačenja zajedničkih događaja u istoriji pokazalo je da je pamćenje istih istorijskih događaja kod balkanskih naroda toliko međusobno suprotno da često nemate utisak da se radi o istom događaju. Uzmimo na primer 1912. i prvi Balkanski rat i postavimo pitanje Albancima i Srbima šta se tada dogodilo. Po jednima došlo je do oslobođenja Kosova, po drugima desila se okupacija Kosova. Po jednima ostvarena je Lazareva kletva i vraćeno je ono što je istorijski srednjevekovno naše, po drugima je nepravednom odlukom velikih sila polovina albanskog naroda pripojena Srbiji.

Kako pomiriti ta dva međusobno potpuno suprotstavljena viđenja jednog istog događaja? Mi smo pošli od toga da ta istina ne postoji, da ona zavisi od konteksta, od toga kako je ko vidi, da zavisi od tumačenja i pre svega od perspektive i zato je naš princip u ovim knjigama bila - multiperspektivnost. To znači uzeti jedan istorijski događaj i prikazati ga sa tačke gledišta svih zainteresovanih naroda, jer verujemo da već ta informacija da onaj drugi to prosto vidi drugačije, pamti drukčije, misli drukčije o tome - da je to već prvi korak ka razumevanju i pomirenju. Drugi naš princip je bila komparativnost, jer verujemo da kroz poređenje sa drugim susednim narodima možemo da stvorimo realniju sliku o samima sebi, jer tada izlazimo iz paranoične slike o sebi kao samima na svetu.

Treća stvar, koja je posebno važna za učenje demokratije, jeste da se pokaže da su u istoriji uvek bila moguća različita rešenja, da je svaka istorijska situacija nudila različite puteve izlaza, da nikad nije bilo jednog rešenja i da se nikada čitavo društvo ili čitava elita nisu slagali u vezi sa tim koje rešenje je pravo, što samim tim znači da su odluke za istorijske poteze uvek preuzimale određene grupe ljudi, a ne čitavo društvo. I mi duboko verujemo da je to način učenja o istorijskoj odgovornosti, da time prestajemo da mislimo da je istorija metafizika koja lomi male narode, da se ona svakih 40-50 godina vraća iz čistog mira i čini sve protiv nas. To je način da shvatimo da u istoriji odluke donose konkretni ljudi, koji su za njih odgovorni. U Srbiji su ove knjige objavljene u decembru 2005. i lično je ministar Vuksanović učestvovao u njihovoj promociji. Podrška tim knjigama od strane ministarstva, posle velikih pritisaka nacionalističke elite, ubrzo je otkazana. Seminar za nastavnike istorije, koji je bio zakazan u saradnji sa ministarstvom, otkazan je dva dana pred održavanje, a direktorka Prosvetnog pregleda, koji je bio izdavač ovih knjiga, dobila je otkaz.

Za multiperspektivnost je jedan naš profesor univerziteta i takoreći naučnik izjavio je da je to lažan princip, jer znamo da postoji samo jedna istina, kao što je jedan bog. Za komparativnost je rečeno da je poređenje nemoguće, jer je jasno da je Prvi srpski ustanak najvažniji događaj u istoriji jugoistočne Evrope XIX veka, pa se samim tim ne može porediti ni sa jednim drugim događajem. Slične reakcije bile su u Hrvatskoj i u Bosni, a najdalje je otišao jedan grčki desničarski list koji je ove knjige proglasio, citiram - cionitističkom, angloameričkom zaverom sa ciljem obnove osmanskog carstva. Ne obnove Jugoslavije, nego osmanskog carstva.

Nenad Dimitrijević: Kao svaki dobar Srbin ja sam opsednut prošlošću i kao svaki dobar Srbin ja verujem da znam istinu o prošlosti. Ja verujem da znam što nam je činiti iz perspektive te jedino ispravne interpretacije prošlosti. Stoga, ja sam uveren da je pomirenje pogrešan koncept, a ovu tezu izvodim iz karaktera zločina. Vidite, kada pogledamo na jugoslovenske ratove oni su, bez obzira da li ih vidite kao etničke, građanske, pljačkaško- osvajačke, oni su se bitno odlikovali i masovnim zločinom. Najstrašniji element ovog masovnog zločina bilo je sistematsko ubijanje nevinih ljudi. Ti ljudi su izabrani da budu ubijeni po ideološkom kriterijumu, njihova grupa proglašena je ako ne za oličenje zla, a ono barem za etički manje vrednu. Konsekventno, članovi grupe su manje vredna ljudska bića, te ih se može ubiti bez velikoga moralnog problema. Kada na ove zločinačke poduhvate gledam iz perspektive srpske nacije čiji sam nevoljni pripadnik, ja vidim da su ubice ubijale, da su silovatelji silovali, da su pljačkaši pljačkali sa ciljem da unište svako ljudsko dostojanstvo onih koje su izabrali da im budu žrtve. I kada su srednjevekovne džamije sravnjivane sa zemljom da bi na njihovom mestu bili izgrađeni parkinzi, to se radilo sa idejom da se znanje o postojanju jedne nacije, jedne kulture izbriše iz ljudskog sećanja. Dakle, program je bio doista fascinantan i to što nije uspeo do kraja ne treba da nas dovede u zabludu o njegovom istinskom karakteru.

U jednom preciznijem određenju, ovakav masovni zločin zavređuje da bude nazvan kolektivnim zločinom, koji bih razlikovao od režimskog zločina. Znate, režimski zločin je kada latinoamerički vojni režim izvrši državni udar i počne da progoni neistomišljenike i da ih baca iz helikoptera u more, da vrši razne torture. Ne, ovde je reč o kolektivnom zločinu, znači, to je jedan akt počinjen od strane značajnog broja pripadnika jedne grupe u ime svih pripadnika te grupe, a protiv pojedinaca koji su identifikovani kao neprijatelji po osnovi pripadanja drugoj grupi. I mislim da je ovo važno kada razgovaramo o pomirenju - kolektivni zločin računa sa saglasnošću podanika. Znači, bitno svojstvo Miloševićevog režima nije bila režimska represija nad Srbima, već pokušaj, u značajnoj meri uspešan, njihove integracije u vrednosni institucionalni sustav. Drugim rečima, ovde je impliciran visok nivo ideološke i političke i delatne saglasnosti između režima i podanika u zločinačkom poduhvatu.

Naš problem danas je u tome što je jedan veliki broj Srba saučestvovao ili je barem podržavao zločinački poduhvat misleći da učestvuje u nečemu što je jako dobro i što je jako časno i što je jako važno za očuvanje našeg nacionalnog bića. Moja tvrdnja je jednostavna, dakle, karakter i razmere zločina, te karakter srpskog režima i njegovog odnosa prema podanicima isključuju mogućnost pomirenja, zašto - to je jedan komunikacijski odnos između dve strane i ono potrebuje neku elementarnu ravnopravnost dve strane. Dakle, mi kažemo - dobro, znamo šta se dogodilo, dobro, priznajemo našu ulogu u svemu tome, ali hajde da nađemo neku elementarnu interpretativnu tačku, kao što su ovi udžbenici, oko koje ćemo se složiti i koju ćemo prihvatiti kao osnov za jedan dijalog slobodan od mržnje. I hajde da probamo da na toj tački razumevanja, koje je u ovom slučaju proceduralno razumevanje da postoje različite priče, različiti narativi, haj'mo da na toj tački pokušamo da izgradimo naš suživot. Međutim, nakon zločina koji se kod nas dogodio imate jednu stvar koju stalno treba imati u vidu. Naime, moralna pozicija s jedne strane zločinca, zajednice kojoj pripada zločinac, svakog građanina koji je pripadnik te zajednice, i s druge strane, žrtve, zajednice kojoj pripada žrtva i svakog pripadnika te zajednice - potpuno je različita.

Ne možemo se miriti prosto zato što su moralna opterećenja neuporediva. Ja sam, dakle, slučajno pripadnik nacije zločinaca, ali je zločin svesno i sistematski činjen u moje ime. Ja, dakle, imam nešto sa zločinom, svaki pripadnik zajednice žrtava ima pravo da zahteva izjašnjenje od mene, ima pravo da me pita kakav je moj odnos prema zločinu. U svakom jeziku za koji znam, reč odgovornost ima u korenu glagol odgovoriti, odnosno imenicu odgovor. To je dužnost da se pruži odgovor, a mi pogrešno razumemo odgovornost kao problem koji imamo, jer smo za nešto okrivljeni. Ne, odgovornost je dužnost da se odgovori. Ono što želim da naglasim jeste da mi nismo svi uzročno odgovorni za patnje onih ljudi koji su postali žrtve, ali ponoviću, zlo je naneto i njihov je ljudski integritet narušen u ime svakoga od nas.

Ja sam se možda distancirao ili opirao, ali žrtve i njihovi bližnji to ne znaju. Ako ja danas odem u Srebrenicu niko ne zna da sam ja pošten Srbin ili nepošten Srbin i šta ja smatram pod time biti pošten Srbin. Oni nemaju niti obavezu da to znaju, zločin nad njima i njihovom grupom učinjen je u ime svakoga od nas. Smrt nevinih ljudi je definitivna činjenica. Kada pred tom činjenicom ja kažem -  ali znate, uvek sam se tome opirao - to je moralno pogrešan stav. Ti ljudi su mrtvi, oni su mrtvi zato što nisu bili Srbi, oni su ubijeni u moje ime zato jer sam ja Srbin i to je nešto što od mene stvara moralno odgovornu osobu. Ja nisam kriv, ja ne nosim breme sramote, ali ja sam moralno odgovorna osoba samo zato što sam Srbin. Zato, biti dobar liberal u Srbiji danas znači zalagati se za princip kolektivne moralne odgovornosti. Ne može se biti dobar liberal i pozivati se na individualne liberalne principe. Postoji nešto u zajednici žrtava što je jedna američka profesorka nazvala razumnim strahom ili opravdanim strahom. Njen citat s kojim ću završiti glasi ovako: "Ja mogu da verujem da ti nisi ubijao, ali ja ne mogu da znam kakav je tvoj odnos prema ljudima koji su to činili. Ne znam da li si ih ohrabrivao ili podržavao, ne mogu da znam da li bi i ti u budućnosti bio spreman da učiniš isto. Ja se zato tebe plašim. Ipak, ako se izviniš, ako izraziš žaljenje, ja ću imati manje razloga da se bojim i možda ćemo tada moći da nađemo način da živimo zajedno u miru."

Molim vas, pomirenje je pogrešan koncept i suprotno onome što mnogi ljudi kažu - izvinjenje je nešto formalno, nije istinsko - izvinjenje je moralno važan koncept. Naši političari vele - danas smo se izvinuli muslimanima, sutra Hrvatima, preksutra Albancima. Završićemo izvinjavajući se sopstvenom vodoinstalateru zato što smo ga pozvali da nam popravi puknutu cev. Ne, izvinjenje je jedan mnogo ozbiljniji moralni koncept u ovakvoj situaciji od pomirenja.

Svetlana Lukić: Govori Dragoljub Stošić, još uvek je predsednik Unije sindikata, ali dobio je otkaz u Gradskom saobraćajnom Beograd.

Dragoljub Stošić: Imamo izbore koji će da izmešaju iste karte; imaćeš tri Tadića i dve Koštunice, a do sada si imao tri Koštunice i dva Tadića. To je sve što će se promeniti. Možda bi najbolje bilo da imamo četiri Nikolića, da imamo kvartet Nikolića i da se onda propadne jednom za svagda, jer bismo sa njima u sledećem mandatu verovatno mnogo brže propali nego sa ovima, u agoniji kojoj kao da nema kraja. Stalno nam izmišljaju nekakva pitanja svih pitanja, nacionalne interese, neke specijalne situacije, osetljiva vremena, nikako da dođu na red pitanja kako se lečimo, kako se školujemo, u kakvim uslovima radimo, kakve plate primamo - to nikako da postanu osetljiva pitanja. Te se životne, svakodnevne stvari, od kojih nam ovaj jedan jedini život zavisi, guraju u stranu i daje se prioritet stvarima koje nisu pitanja nego su izgovori. I to traje.

Živiš u zemlji u kojoj ti predsednik najvećeg sindikata u zemlji vozi službeni auto, koji mu je dao najveći tajkun u zemlji, koji uzgred ne dozvoljava sindikalno organizovanje u svojoj Delti. I opet ćemo tamo u martu da čekamo one koji su ga najviše mrzeli, da polože vence na spomen ploču Zorana Đinđića, pa ćemo onda i mi da stanemo tamo, da žalimo i sebe i njega.

Potrebno nam je da raskrstimo sa Miloševićevom baštinom, ali da li iko normalan veruje da su u tom poslu učestvovali Ivica Dačić i Milorad Vučelić i Tomislav Nikolić i Vojislav Šešelj? I stvarno, da li je moguće da neko ko je sledio Zorana Đinđića sada na poziv, u isto vreme Vojislava Šešelja i Borisa Tadića i Milorada Vučelića i Vojislava Koštunice, treba da ode da uradi nešto na šta ga oni pozivaju? To je potpuno ludilo, to je let iznad kukavičjeg gnezda. Ne zna čovek šta više da kaže, jer ovo prođe, ostarismo. Pogledam sebe, ostario sam nadajući se, a živim sve gore. Kako su isterali to sa referendumom, da li su to pokrali, ne znam. Onako negde u dubini duše se nadam da je ipak bilo pameti u većini naroda, da je preko 50 odsto ljudi mislilo da to nije u redu i da je besmisleno i da nije izašlo i da su oni to morali da pokradu. Ja se stvarno nadam da je tako bilo, jer ako jeste, onda možda ima nade. Nisam hteo da idem da glasam i ne smatram da sam izgubio, smatram da sam dobio, jer neću da odem da podržavam nešto što je besmisleno. Da je neko zaista verovao da će zbog ustavne preambule sačuvati srpsku kolevku. Za njihovu informaciju, srpska kolevka je premeštena u Guču.

U celoj priči najviše sam razočaran CESID-om. CESID je teško prekršio radnu disciplinu, jer su tri sata pred zatvaranje birališta rekli da je mrka kapa, a na kraju uvažili rezultate tog glasanja, jer nemoguće se desilo. Imali su samo blede, manje primedbe, kako stvar ne bi bila baš do kraja sumnjiva: na osam izbornih mesta pronašli su po nekoliko desetina glasova viška i rekli da je to zanemarljivo, nebitno, ali eto, istine radi da i to pomenu. Pa slušaj stvarno, ulazimo u jednu zimu, koja je sama po sebi mračna; počnu neke magle, ustaneš, nešto ti je hladno, imaš slabo grejanje. Ako još imaš slabu nadu, nije ti prijatno. Beščašću stvarno nema kraja. Evo šest godina posle tog 5. oktobra kažem da, ako ponovo budemo imali tih nekih pet minuta, ne bismo smeli da napravimo ovakvu grešku kakvu smo napravili u noći između 5. i 6. oktobra.

I sad ti nekakvo skladište u Paraćinu eksplodira. Pojavi se tamo neki zvaničnik, kaže - mi ćemo pomoći koliko možemo. Pa čoveče, šta ti to pričaš? Kako misliš - pomoći ćeš koliko možeš? Taj narod živi bez plata ili sa platama s kojima ne može ništa da uradi, ne može da plati telefonski račun. I sada mu je država nanela štetu, unesrećila te ljude, a njen službenik kaže - pomoći ćemo koliko možemo. Ma nije valjda. I ništa. Šta treba ovde da se desi da neko izađe i kaže - alo bre, pa dosta stvarno, dosta. Neko ovde nekoga bolje poznaje nego on sam sebe. I tome nema kraja, ne možeš da pratiš koliko kulja ta prljavština i to vređanje i cela ta kanalizacija. Ne znam koji je profil te cevi, ali prosto smo potopljeni. Samo nas se sete pred izbore, onda počne to neukusno povećanje penzija. I nikako da naučimo da je to prevara, koju smo već ko zna koliko puta videli. Probudiš se i kao da nisi ni legao da spavaš, stalno je potpuno isto.

Možda ja nisam neki tipičan primer, ali zaista ne poznajem nikoga ko će glasati za G17, osim njihovih članova, i to ne svih, nego onih koji imaju direktnu korist od toga što su članovi upravnih odbora. Ne samo da ne znam nikog ko će da glasa za njih, nego ne znam nikog ko na njihov pomen ne pravi grimasu, koja pokazuje šta ljudi misle o njima. Dobro, deliće novac, ali on može da podeli novac i oni kojima je on namenjen mogu da ga uzmu, ali opet neće glasati za njih. Čini mi se da oni ovoga puta nemaju šanse. Mada, šta i da prođu i oni pored svih ostalih, šta će se desiti? Ništa naročito, to će biti samo pitanje nijansi. Bio sam u Hrvatskoj pre neki dan, u Šibeniku sam bio. Video sam taj put od Zagreba do Splita koji ima oko 400 kilometara, ranije sam čuo vest da tamo ima 170 mostova i tunela, a sada sam to video. Čovek prosto ostane zaprepašćen poredeći to sa ovim što mi ovde imamo. Tih 150 miliona koji su dati našim strankama za kampanju za referendum, možda je pametnije bilo da su za te pare iznajmili autobuse i odvezli ljude da vide kako izgleda kapitalna investicija, na čelu sa našim ministrom za kapitalne investicije.

Veliki je problem što ljudi ništa ne mogu da vide, nigde ne mogu da odu, nemaju sa čime da uporede stvari. Kada se povede reč o olakšicama za vize i o tome gde je ko putovao, ti saznaš da Ivica Dačić, Nebojša Čović, sva ta banda iz Miloševićevog vremena nema nikakvih problema sa putovanjima. Ovo je teška i ponižavajuća situacija. Evo, imamo izbore, nadamo se da će biti bolje, da će se nešto promeniti. Neće se ništa promeniti, nema šta da se promeni. Nije otvorena nova prodavnica, imamo istu bakalnicu na ćošku i tu robu ćemo opet kupiti sa nadom da kada otvorimo kutiju u njoj neće biti ničeg plesnivog i užeglog. Nadamo se da će stvari biti drugačije. Neće.

Oni se sve vreme kunu da je doneta nepodeljena politička odluka da više nema dileme oko Ratka Mladića. I onda čuješ direktora BIA koji kaže da on nikada nije dobio nikakvu naredbu da ga traži i hapsi. I ne možeš da veruješ, pa to je razlog da svi podnesu ostavke, a oni su čak dozvolili sebi da niko od njih to neće ni da komentariše. Ko ne razume i ne voli Guču, to je njegov problem. Samo što se ti licemeri koji nas pozivaju da razumemo Guču ne voze u Jugu i ne idu peške, nemaju nameru da volovskim kolima putuju od Beograda do Čačka nedelju dana i nemaju nameru da se mrznu zajedno sa tim narodom u Paraćinu, gde se desila eksplozija, nego koriste sve blagodeti onoga što dolazi iz tih prokuženih zemalja, u koje nam ne daju da odemo, ali ne zbog toga što ćemo da se pokvarimo, nego što ćemo da shvatimo da oni lažu. Ne znam dokle će im to uspevati.

Niko se ne izvinjava Čuvarima vatre što su godinu i nešto dana pre oktobra 2000. svakog dana šetali po Beogradu, što su ih gledali kao nekakve polulude tipove koji izgovaraju neke jeretičke stvari. I ponovo će isto to da se desi, ponovo neki ljudi nešto pokušavaju, ponovo su izdajnici i strani plaćenici. Stvarno ne mogu da razumem Borisa Tadića, za njega nisu glasali radikali, za njega nije glasao ni DSS, a on se sada sa njima druži, njima podilazi, a mi se osećamo popišano i odvratno. Na šta to liči? A sada će opet da okrenu priču, uz pomoć svih tih urednika i medija ponovo će nam biti serviran Boris Tadić iz vremena kada smo glasali za njega.

Svetlana Lukić: Oni kažu da oni uvažavaju realnost postojanja radikalskog biračkog tela.

Dragoljub Stošić: Što mi onda nismo uvažili realnost da je Milošević čovek za koga većina Srba misli da treba da bude na vlasti i što smo se uopšte borili protiv njega. A nije, nego je obrnuto, baš zbog te manjine se nešto i dešava. Šta da smo svi rekli - jao, ćuti, opasno je, pogledaj ti, policija, moć, narod je uz njega, ne vredi. Pa zamisli da smo tada tako rekli, šta bi se desilo? Uvažili bi postojeće stanje kao što sada hoćemo da ga uvažimo. To jednostavno nije tačno, to je jedan nezdrav i pokvaren izgovor, to prosto ne bi smelo da prođe.

Svetlana Lukić: Da li ti je žao Demokratske stranke?

Dragoljub Stošić: Meni nije žao Demokratske stranke ovakve kakva je, meni je žao one Demokratske stranke u koju sam se ja učlanio. Prazno mi je u grudima kada pomislim na to vreme, na svo oduševljenje koje smo imali, na sve te ljude koji su bili borbeni, žao mi je kada mi se učini da će teško do tog oduševljenja ponovo doći.

Dok sam dolazio ovamo, idem po lepom danu i gledam taj narod, kojem se događa donošenje ustavnog zakona. Na licima ljudi vidiš da se ništa ne događa, to nikoga ne interesuje i sve više mislim da to nije apatija, sve više sam ubeđen da narod u stvari prezire ovu vlast, od prvog do poslednjeg. Ja očekujem od Tomislava Nikolića da je lud, očekujem da će da zarati sa čitavim svetom izgovarajući se da poštuje ustav. Ne očekujem ništa ni od Koštunice, ali od Borisa Tadića da, ipak je to opcija kojoj sam i kao pojedinac prilično toga dao. On se zaista ovog trenutka ponaša kao korumpirani, kriminalizovani stečejni upravnik u nekoj firmi, kojoj hoće da snizi cenu da bi je neki njegov prijatelj tajkun, u ovom slučaju verovatno Koštunica, kupio. Eto, tako nam izgleda Demokratska stranka i to je nešto što me zaista razdire.

Svetlana Lukić: Da li si video bilbord Demokratske stranke sa citatom Zorana Đinđića?

Dragoljub Stošić: To izgleda tako bljutavo. Znaš šta, ne mogu da ih ne uporedim sa Zoranom Živkovićem. On je čovek imao priliku da se sa puno više razloga poziva na Zorana Đinđića. I posle tog nesrećnog ubistva i za vreme Sablje, mnogi su mu hladno i pragmatično govorili - raspišite sad izbore, dobićete ih glatko, Demokratska stranka će imati apsolutnu vlast. On to nije uradio. Poneo se časno. Šta sada ovi rade? Pa oni su Zorana Đinđića maltene isključili iz stranke, isto kao i mnoge druge i zna se ko sada tom strankom vlada: ili zaverenici protiv Đinđića ili ljudi koji su čekali priliku da se ogrebu, kao i u svim drugim strankama. Oni nam sa tog bilborda, preko Zorana Đinđića poručuju - ljudi, samo jedan život imamo. Da nije onog potpisa Zorana Đinđića, prosto možeš da pomisliš da oni tu ne kažu nama da imamo samo jedan život i da treba da ga učinimo kvalitetnijim, nego da oni imaju samo jedan mandat i da se za njega bore na svaki način.

Boris Tadić je koliko juče, onako namešteno namršten, ozbiljan, skoro ljut, rekao da nema nikakvih pogađanja niti razloga da predsednički i parlamentarni izbori ne budu zajedno. Rekao je da od toga neće odstupiti i da u vezi s tim nema nikakve diskusije. Dva dana kasnije, podmeće veselog Dušana Petrovića da objasni kako su pristali na kompromis zarad zajedničkog interesa. Ma nije nego. To nije tačno, nego su sebe doveli u poziciju da budu poniženi od radikala i da radikali sada u ovoj zemlji seire i skupljaju poene. Ne moramo ništa da uradimo, ne moramo da palimo skupštinu, ali bi možda trebalo da se okupi sav onaj narod, koji je 5. oktobra bio ispred te skupštine - i da ćutimo jedno pet minuta. Valjda bi tim idiotima koji silaze niz one stepenice i kao ludaci mašu praznim ulicama - kome mašu, valjda kamerama, oni se kao nešto nekom javljaju - valjda bi u toj pretećoj ćutnji shvatili da ipak nešto nije u redu. Šta treba da radimo, da mirno posmatramo kako klizimo u građanski rat koji će biti izazvan socijalnom bedom.

Svetlana Lukić: Ne, vrlo je zanimljivo to kako se oni zapravo plaše. Rekli su da će, kada se svekoliki srpski narod bude okupio da pozdravi ljude koji su doneli ustav, policijske kamere pojedinačno snimati svakoga ko bude došao ispred skupštine.

Dragoljub Stošić: Oni se boje i onih koje su oni pozvali tamo. A ko je bio pozvan? Pa zar nije bilo normalno da pozovu ljude koji su bili u vladi pre njih? Pa taj Ustav je, kažu, razmatran godinama unazad, pa Vladan Batić je bio predsednik nekakve ustavne komisije, pa gde su ministri iz bivše vlade, gde je Zoran Živković kao predsednik te vlade? Valjda je trebalo da svi oni budu pozvani tamo da bi ta slika, ako im je već stalo do nekog pozorišta, bila kompletna, a ne da Lepa Brena bude zaslužnija za donošenje ustava od prve demokratske vlade koju je Srbija imala posle Drugog svetskog rata. To zaista izgleda potpuno beznadežno. Malopre si pomenula te pretnje da će nas policija snimati ako dođemo tamo, pa da slučajno nekom ne padne na pamet da se izleti. Miloševića su gađali cipelama na proglašenju ustava, valjda se toga još neko seća. A sada ti ne smeš ni da kažeš da nešto nije u redu, da ga mrko pogledaš, jer će odmah našim parama kupljene kamere da te snimaju, pa će onda da te 'vataju. Užas jedan. Koštunica kaže da ćemo prekinuti diplomatske odnose sa svima koji priznaju Kosovo. Zar to nismo već radili, pa čekaj, što smo onda dirali Miloševića, on je to bolje radio od njih.

Svetlana Lukić: Šta misliš o politici koju vodi Liberalno demokratska partija?

Dragoljub Stošić: Tja, sklon sam da kažem da alternativa uopšte ne postoji. Možda preterujem, iako mene optužuju za suprotni stav, da sam preliberalan kada su sindikati u pitanju. Ali po prirodi stvari oni bi morali da imaju jaču socijalnu temu nego što je imaju. Većina ljudi koja treba da glasa za njih trebalo bi da ih doživi kao one koji će im popraviti standard ili ispraviti neku malu nepravdu, koja je tim malim ljudima velika nepravda, koja im se godinama čini.

Svetlana Lukić: Jeste, ovo je još uvek Peščanik. Pre nego što nastavimo, samo dve-tri reči. Ima ozbiljnih indicija da slušalaca ove emisije ima mnogo više od 100.000, pa kada budemo znale tačne podatke, mi ćemo vam ih reći. Među tih 100.000 ljudi ima nekih koji nas slušaju po službenoj ili partijskoj dužnosti, pa ih ovom prilikom molim da prenesu svojim aktivistima na lokalu da prestanu da sprečavaju promocije Peščanika po unutrašnjosti zemlje. I još nešto. Imamo ozbiljan problem ometanja slušanja ove emisije i drugih delova programa Radija B92. Uvek postoje trgovi, imamo megafone, prisetićemo se šta smo radili onih petnaestak godina, pa ćemo nešto od toga da ponovimo, ako bude bilo potrebno. A vi u nastavku Peščanika slušate profesorku Srbijanku Turajlić.

Srbijanka Turajlić: Srbija je danas više partijska država nego što je bila u vreme moje mladosti, kada je postojala samo jedna partija. Vi ne možete više ništa uraditi bez podrške partije koja je na vlasti u opštini, u gradu, u republici, zavisi gde želite da uradite bilo šta. U tako zamišljenoj državi oni prosto više ne priznaju da narod postoji. To me u stvari potpuno fascinira u celoj priči u vezi sa ustavom: oni su seli i dogovorili se i zaključili da naroda i nema. Oni donose ustav sebe radi. Možda je najbolji komentar koji sam pročitala na sajtu B92 onaj u kojem je neko rekao - zašto bi iz poreza plaćali 250 poslanika, ako će se pet šefova partija dogovoriti šta treba da se radi. I onda je zaista verovatno najbolje da Srbija ima skupštinu od tih pet ljudi, pa neka se oni dogovaraju. Uopšte ne ulazim u to kakav je ustav, ali način na koji je on donet je poniženje, vređanje naroda, koji bi po preambuli trebalo da bude taj koji je doneo ustav. I što je najlepše, narod je razumeo da je doveden u stanje apsolutnog nipodaštavanja i na taj način je i reagovao.

Ja mogu čak i da razumem, ne da pravdam, da vi zbog partijske discipline glasate za nešto s čim se intimno ne slažete, ali ne mogu da razumem da vi glasate za nešto što niste ni videli. Niko nije pitao te poslanike - šta vi mislite o sebi posle toga, kako se osećate kada idete ulicom i neko zna da ste vi poslanik i čovek koji do te mere ne drži do sebe da pristaje da diže ruku za nešto što uopšte nije video. Drugi nivo primedbi se odnosi na to kada vi pogledate ko vas je sve sa plakata pozivao da glasate za taj ustav. S jedne strane vas poziva Evropa, a s druge strane vas gledaju likovi haških optuženika. Je l' nas oni vode u tu Evropu? Dakle, to je jedna potpuna konfuzija, koja je naravno svesno izazvana. I onda dolazi poslednji čin, referendum. Nemam ništa protiv toga što je referendum uspeo, ali mislim da je poruka preneta. Da li je ZA glasalo 52 ili 48 odsto, ja mislim da je 48, ali svejedno, poruka je preneta: većina građana Srbije ne pristaje svojom voljom na tu vrstu poniženja i tu vrstu ponašanja.

E sad, minimum pristojnosti, ako se već odlučite na tu vrstu manipulacije s izborima, nalaže vam da počnete da povećavate procente u 11 pre podne, pa da se oni do 8 uveče prirodno dignu na 52 ili 53. Moglo bi da se sumnja da referendum nije bio regularan, ali ljudi ne bi bili dodatno uvređeni tim činom. Onog momenta kad se vama saopšti da je u 3 sata glasalo 10 odsto biračkog tela, što je nekih 600.000 ljudi, a i vi savršeno dobro znate da nigde nije bilo gužve, onda ste vi dodatno uvređeni što neko vređa vašu inteligenciju. Par dana po izglasavanju ustava bila sam u Banjaluci i kolege su me dočekale - jao, kakva je bila gužva, evo, mi smo u zadnja tri sata glasanja videli redove preko Drine. To je pitanje čiste igre brojeva: ako je 600.000 ljudi izašlo u 3 sata, onda su uveče redovi zaista morali da budu preko Drine. A redova nije bilo, svi to znamo.

Priznajem da tu imam velikih problema i sa ulogom koju su odigrali naši prijatelji iz CESID-a. Jedna po jedna institucija nestaje. Srbija je jedna velika zabluda. Prvi počeci bunta protiv Miloševića su zahtevali da ljudi sednu i kažu - čekaj, za šta mi jesmo, a ne za šta nismo. Dakle, jedan broj se bunio protiv Miloševića zato što nije želeo rat, nije želeo nasilje, nije želeo ubistva, nije želeo pljačke, nije želeo sve ono što je po njima Milošević donosio. I to se njima činilo toliko logičnim da, ko god je bio protiv Miloševića, podrazumevalo se da deli te iste vrednosti. Drugi deo ljudi, nažalost, ja se plašim i veći, bio je protiv Miloševića zato što je mislio da Milošević nema snage ni kvaliteta da sprovede to što se paradigmatično zove velikosrpskom politikom. I kada se to sve završilo, vi u stvari ustanovite da smo mi na potpuno suprotnim polovima. Onda vi imate jedan kompletan rascep u društvu, ne samo u institucijama, vi imate rascep i na NVO sceni, koja takođe nije preispitivala gde se ona nalazi i šta hoće u nekakvoj novoj i drugačijoj Srbiji.

Prosto imam utisak da se Srbija nalazi u jednom potpunom haosu. Vi imate bivšeg predsednika ustavnog suda, koji nam saopštava da ustav nije donet, jer on ne može da se donese bez ustavnog zakona. Imate, o tragedije, juče u Politici izjavu uglednog pravnika koji je želeo da ostane anoniman - pazite, ugledni pravnik koji želi da ostane anoniman - i koji nam saopštava da se ustav može doneti pre ustavnog zakona, ali bi ustavni zakon morao da se donese najkasnije par dana posle ustava, inače ulazimo u duboku ustavnu krizu. Sad zamislite uglednog pravnika, koji po tom pitanju hoće da ostane anoniman. Najbolje je biti ugledan i anoniman, onda su vam sva vrata otvorena. Narod je pokazao šta misli o ovoj vlasti na dan referenduma. I da sam na mestu svih ovih stranaka koje treba da idu na izbore, ja bih bila ozbiljno zabrinuta.

Mi idemo u sunovrat, rasprodajemo poslednje delove svoje dedovine i gledamo kako se ona troši u predizborne svrhe. Mi kao opremamo škole nekakvim računarima, ali ne pitamo šta je njima od opreme stvarno potrebno. Srbija je otvorena za FP7 projekte koji će kreirati buduću naučnu elitu Evrope. FP7 projekti zahtevaju ozbiljnu infrastrukturu, koju Srbija nema niti se neko stara o tome da je Srbija dobije. Na univerzitetu u Ljubljani je otvoren poseban ofis za FP7, koji prati šta se dešava i počinje da okuplja ljude. Nije to neka velika mudrost, potrebno je samo čvrsto opredeljenje da ova zemlja ima neku budućnost i potrebna je vizija o toj budućnosti. Ja naravno ne mislim da prošlost treba zaboraviti, ali ne možete ni celu zemlju zaustaviti zato što ona nije raščistila sa svojom prošlošću. Zemlja mora da ide napred. Taj deo scene koji sebe voli da zove Drugom Srbijom pravi vrlo ozbiljnu grešku u tome što ne vidi jasan smer, ne vidi put - vidi samo prošlost, ne vidi budućnost. Nedavno je jedna naša koleginica rekla - ovog momenta nije ni važno da li ćemo mi sutra ili prekosutra ući u Evropu, hajde mi da radimo na evropeizaciji Srbije. Ja mislim da je to najznačajnija rečenica koju sam čula u poslednjih nekoliko godina - hajde zajedno da radimo na evropeizaciji Srbije. Pa ako uspemo da je evropeizujemo, vrlo ćemo lako na kraju srediti sve te papire.

Imam utisak da druga Srbija paradigmatično ne razmišlja dovoljno o tome, ona je u sukobu sa prvom i ona je u sukobu sa prošlošću. Dakle, kada vi imate dve sukobljene strane i neki prilično zbunjen narod između i sada već priličnu masu mladog sveta koji ne zna šta se desilo i koji po prirodi stvari, kao svi mladi ljudi, nije ni zainteresovan za prošlost - njih interesuje budućnost - onda vi imate jednu scenu na kojoj je jako mnogo ljudi neopredeljeno. Oni gledaju neku tuču i nisu sigurni šta se od njih u toj tuči očekuje. Kada biste vi umesto tuče povukli snažno napred i rekli - tući ćemo se usput, ali hajde da vidimo gde idemo, imam utisak da biste mogli da privučete daleko više sveta, a onda bi tom svetu daleko lakše objasnili i koji problem Srbija ima sa prošlošću.

Naš ministar finansija je paradigma toga kako političar na vlasti u ovoj zemlji razume vlast. On drži nekakvu kasu i on uživa da iz te kase deli novac, a deli ga kao da deli sopstveni, zarađeni novac. Obratite pažnju na činjenicu da, gde god da se deli novac, on je lično prisutan; stipendije deli on, žičare otvara on. On se zaista ponaša kao da drži svoju privatnu kasicu prasicu iz koje udeljuje novac. I mislim da je to problem svih naših političara. Možda bi oni i povukli neki drugačiji potez, kada taj potez ne bi sa sobom nosio rizik silaska s vlasti, a silazak s vlasti se u ovoj zemlji doživljava pad sa Ajfelove kule, koji se ne može preživeti. Dakle, šta je to što ljude drži grčevito, zubima, uz sva poniženja, uz sve malverzacije kojih su svesni, šta je to što ljude drži na vlasti, šta je to što našeg premijera tera da drži tu vladu na okupu. Ja stvarno ne znam, volela bih da neko stavi tog čoveka privatno na stolicu i da ga pita - u čemu je tvoj problem. Odnosno, on nema nikakvih problema, ako je njegov koncept da nas postavi u radikalsko-SPS-ovsku Srbiju, da sve vrati na nultu tačku i da vidi da li sa te nulte tačke on može da sprovede bolji projekat od onoga koji je Milošević sprovodio. Ako mu je to bio koncept, onda čoveku treba čestitati, on je u tome u velikoj meri uspeo, a mi smo beskrajno odgovorni što ga u tome nismo sprečili.

I dalje mi je malo teško da poverujem da mu je to bio koncept, ima ljudi koji tvrde da sam ja ograničena kada ne vidim da je to njegov koncept. Evo, skrušeno priznajem, možda sam ograničena, ali je fantastično da je to čovek koji je uspeo da nas vrati u 1987, uz dobranu pomoć ljudi okupljenih oko stranke G17 plus, koja je na isti način na koji je Milošević 1987, 86. kreirao i digao nacionalizam, digla skandale, jedino što je ona histerija imala dalekosežnije negativne posledice. Volela bih da nađete nekoga ko bi nam popisao skandale smo otvorili u poslednje tri godine ove vlade. Pristojan čovek, koji je grmeo sa svih televizora o Janjuševiću i Kolesaru, o Miletu Dragiću, o satelitima, o stečajnoj mafiji, pošto ništa od toga nije urađeno, jednog dana bi izašao i rekao - ljudi, ja se vama izvinjavam. Ne, on se pravi lud, kao da se sve to njega ne tiče - ja sam vam otvorio aferu, pa je vi dalje rešavajte. Prateći izbore u Americi ovih dana jednog momenta ugledala sam Džordža Buša koji kaže - obaveštajna služba je pogrešila, u Iraku ipak nije bilo oružja za hemijsko uništenje. Dakle, čak i on ponešto prizna, pričemu nemam nameru da bilo šta pozitivno kažem o Džordžu Bušu, posebno ne posle smrtne presude Sadamu Huseinu. Vi čoveka osudite na smrt zato da biste bolje prošli na izborima. Čekala sam rekacije i nešto ih nisam videla. Razumete, to je problem sveukupne svetske scene, svi su taoci nekakvih donatora, državnih budžeta, glasača, sasvim svejedno, a izostaje unisoni krik do neba - ljudi, možda je čovek kriv, ali ne možete ga osuditi zato što su vam potrebni glasovi u predizbornoj kampanji. Mirnoća s kojom civilizovan svet prelazi preko takvih stvari predskazuje još crnje dane.

Ajmo o obrazovanju, jer smo usred studentskog protesta. Evo šta se desilo, neko je rekao u Evropi - treba da imamo bačelor, sa idejom da su dosadašnje studije dugačke i jako nabijene teorijom i da to može da bude master, koji može i treba da školuje istraživače. Potreba za istraživačima je srazmerno mala, najviše 30, 40 odsto, pa to dovodi do toga da jedan broj ljudi koji ne želi da postane istraživač nikada ne završi studije, jer su teške, a jedan broj ljudi koji završi studije i ne može da nađe posao u istraživanju, pa se  prekvalifikovan, ostane na kraju nezadovoljan, jer se školovao za nešto što ne može da radi, a vidi da mu nedostaju neka aktivna znanja za ono što on zapravo radi. I onda je rečeno - hajde da mi pogledamo koja to vrsta poslova postoji u Evropi, pa da popišemo one poslove za koje je potrebna drugačija vrsta visokog obrazovanja. Znači, manje teorije, više prakse, više razuđene prakse, pa da tome damo diplomu posle tri godine, da to nazovemo bačelor, a ovo posle četiri godine da nazovemo master i tako je to počelo da se radi u Evropi.

E sad, ta vrsta reforme je zahtevala da akademska javnost u Srbiji sedne i prvo razgovara sama sa sobom šta ona misli da je bačelor, da pozove privrednu komoru, mala, srednja, velika preduzeća, da sa njima razgovara o tome šta je bačelor. A pošto mi nemamo dovoljno razvijenu privredu, da se malo pogleda po Evropi šta su oni zaključili da je bačelor, jer ako dođe do evropeizacije Srbije mi ćemo po logici stvari imati tu istu vrstu poslova. To se nije desilo zato što akademska javnost Srbije uvek misli da je najpametnija i sve najbolje zna i neće valjda neko sa strane nama da govori šta mi da radimo. To je prvi razlog, drugi razlog je strah za novac. Pošto smo mi javnost koja ne želi da se komfrontira sa vlašću, onda su ljudi odlučili da budu oprezni i da kažu - ne, mi ćemo da napravimo četvorogodišnje bačelor studije, time ćemo obezbediti četiri godine finansiranja, i mi smo napravili četvorogodišnje bačelor studije. Dakle, one su vrlo bliske onome što su imali naši diplomirani studenti pre toga i mi smo svi toga svesni, i sad ne znamo šta da radimo. Ako mi to nazovemo bačelor, onda bi trebalo i ove prethodne da nazovemo bačelor. Ako ih sve nazovemo bačelor, onda ćemo imati beskrajnu količinu nekvalifikovanih ljudi, nećemo imati više ni jednog profesora u srednjim školama, nećemo imati sudija. Znači, mi ne možemo to da nazovemo bačelorom. Ali ako to nazovemo masterom, onda su ovi koji su sad bačelor stvarno oštećeni, jer oni praktično znaju to isto. I sad je nastala neopevana gužva oko toga i ja se plašim da li ćemo mi za godinu dana zaključiti da ta reforma nije imala nikakvog smisla i vratiti se na nultu poziciju.

Kad razgovarate s ljudima na univerzitetu u Beogradu, svi će vam reći - ali više od ovoga se nije moglo kompromisno postići. Rektor će takođe reći da je on učinio najviše što je mogao, eto, i kako je velika stvar što nije doveo univerzitet u blokadu i svađu oko reforme. Ja moram da priznam, ja se ne slažem s tim mišljenjem. Fakulteti su i pre i posle ovoga radili šta im je palo na pamet, oni to rade i danas, dakle, s te strane se ništa nije promenilo, jedino što svi fakulteti veruju da su izvršili reformu, a nisu je izvršili. Ja istinski ne vidim pomake, već sam matori skeptik, to naravno priznajem, ali plašim se da ćete za par godina s nekim drugim voditi ovu vrstu razgovora, kada ćemo ustanoviti, Makedoncima se to već i desilo, da smo se vratili potpuno na početak. Studenti su naravno u poziciji - pogni glavu i slušaj, da završim to, da se rešim bede. Studentima se čini da će kad izađu s fakulteta preći iz carstva nužnosti u carstvo slobode, pa hajde samo da izađemo iz tog carstva nužnosti, koliko košta da košta. Igrom slučaja sam imala prilike da razgovaram sa asistentima sa više fakulteta o tome kako oni vide fakultet i kako oni vide nas, svoje profesore. To je porazna slika, prezir i nepoštovanje sa kojima oni nas gledaju su zabrinjavajući i mene prosto čudi da to nikog ne uzbuđuje, a onda, naravno, studenti nas vide veoma slično. Oni nas zaista vide, a mi smo se u to i pretvorili, kao ljude koji na dnevnoj bazi smišljaju na koji način da im otmemo još neki dinar. Ministarstvo prosvete se oglasilo nenadležnim i reklo - dogovorite se. Činjenica da studenti tako masovno plaćaju i ne pitaju ništa govori mnogo više o nama nego o njima. Oni su prosto naučeni - dajte da se rešimo tih ljudi, daj još i te pare, daj da mi daju taj papir, da više nikada sa tim ljudima nemam nikakvog posla.

Moja ćerka se jako uzbudila gledajući rezultate referenduma, ja nisam, a ona se strašno nervirala što ja sa nedovoljnom ozbiljnošću tome pristupam. Ja sam naravno probala da joj objasnim da mi to nije prvi put, ali ona je bila užasno uzbuđena, povređena, uvređena i rekla je prvi put u životu - možda stvarno nema smisla živeti u ovoj zemlji, možda je to stvarno izgubilo svaki smisao. A zaista nikad tu rečenicu nije izgovorila i to je ono što takođe treba da nas brine. Da li mi stvarno pravimo zemlju u kojoj ćemo ogaditi sve što se može ogaditi. Hoćemo li mi napraviti bilo šta što zaslužuje poštovanje. Imamo karikaturu od grba, koja je nekim čudom stigla na indekse. Novi indeksi u Srbiji izgledaju kao da su nastali pod nekom šljivom, u nekom socrealizmu, ne znam više kojih godina. Mene bi sigurno kao studenta bilo sramota da držim takav indeks u džepu i da ga bilo kome pokažem. Pri tome, on liči na knjigu, sa nekom gomilom strana, ne zna se uopšte čemu one služe u vreme informatike. Smislilo ga je ministarstvo, nametnulo svim univerzitetima, ne može se više kupiti ni u knjižari nego se mora naručiti, i svi su to prihvatili.

Imamo neke nakaradne diplome uniformisane za celu Srbiju, svi su to prihvatili. Imate parlament kome se svi smeju, imate predsednika države, ne bih htela da on ostane pošteđen, koji se stalno nešto izvinjava. On je jako nezadovoljan što je ustav donet tako kako je donet, ali on ipak misli da je on trebalo da bude donet. Kako da vam kažem, ja hoću predsednika države sa stavom, pa ja onda znam da imam instituciju predsednika, pa ja mogu da se složim ili da se ne složim s njim, ali on je čovek sa stavom. Ovde se taj stav nije video, a to nije prvi put - ne slažem se sa ovim, ali mi to tako moramo. Pa, ne moramo. Dakle, to je slanje modela sa najvišeg mesta - ljudi, najbolje vam je u životu da budete i na jednoj i na drugoj strani, najbolje vam je da nemate stav. Pa tako ne možemo vaspitavati nikoga. Mi stvarno nemamo ni jednu instituciju, o pravoslavnoj crkvi ne bih ni govorila, nemamo ni jedan model koji bi mogli da pokažete mlađim ljudima i kažete im - vidite, ovo je ozbiljno u ovoj zemlji, hajde oko ovog ozbiljnog da se uhvatimo, pa da nešto napravimo. Ja prosto ne znam šta je to, ne znam šta mi nudimo.

Vraćam se na početak same priče, ova zemlja je izgubila svaki cilj, svi koji su na vlasti u ovoj zemlji se trude da stvore što veći haos, doprinose svesno tom haosu. Ja ne vidim da mi imamo neku veliku opoziciju, ako se izuzme LDP - nema potrebe reći da ih zaista podržavam. Ne mislim da su apsolutno dobri, ali mislim da su  trenutno jedina snaga koja, ako uspe da uz prošlost nacrta i budućnost, može negde da nas u ovom momentu povede, a ako ostane zagledana u prošlost i ostane zagledana u svoj sukob sa sadašnjom vlašću, plašim se da ni oni neće bog zna šta da urade. Prema tome, ne znam, Ceco, stvar je jako, jako ružna.

Maločas sam vam pričala o tome kako nas vide naši asistenti. Odlično, ako nas već vide tako, neka se skupe i kažu - gospodo, bilo je dosta, vi ste i onako pred penzijom, pa je vama možda svejedno šta će od ovoga biti, nama nije, pa ćemo mi nešto uraditi. Ali oni moraju da prepoznaju da se to može napraviti. I tako je na čitavom nizu drugih mesta, to bi verovatno mogle da urade i mlađe sudije i mladi pripravnici u sudu koji to isto misle i koji bi rekli - e pa sad, stvarno hajde da stanemo. Ali prosto imam utisak da je ovog momenta još uvek lakše pogledati oko sebe i reći - gospodo, možda je vama dobro u ovom brlogu, ali meni nije, ja idem. Još uvek je svet dovoljno veliki, a ovo je sve manja i manja zemlja, pa ne morate više ni daleko da odete da biste se spasili ovog brloga i otišli da živite negde gde makar postoji neki minimum pristojnosti. U krajnjoj liniji, zašto bi neko ko ima 22 ili 23 ili 25 godina sada krenuo da gradi osećaj pristojnosti od nule, a kvalifikovan je, može da nađe posao u inostranstvu.

Razumete, mi smo brod ludaka, mi smo svi matori ljudi i sedimo na brodu ludaka i on pluta negde. Mi se na njemu tučemo, pa se još i otimamo i pljačkamo, pa malo izbacujemo jedni druge s tog broda ili guramo pod palubu. Pa je glavna stvar stići na gornju palubu, ne biti u potpalublju i sesti za bolji sto, uzeti bolju hranu. I sad vi imate neku grupu ljudi koja to gleda, ima čamce i kaže - čekaj, šta ja ovde radim, je l' stvarno treba da vaspitavam sve ove ludake, šta se od mene očekuje. Idem ja, sednem u svoj čamac i odem ka horizontu, zalazi sunce, galebovi lete, talasi su lepi, šta ja imam sa tim brodom, sem što sam se slučajno na njemu zatekla. Nisam ga pravila, nisam u tome učestvovala, oni nemaju ozbiljnost da to srede. Teško je ponuditi. E sad, vi možete da kažete - ne, ovo je moj brod, on je meni dat i ja ću da skupim snage da taj brod dovedem u red. Nema tu saveta, tu apsolutno nema više saveta. Ja sam jako mnogo savetovala, tamo 1993-94, pa nemojte, pa hajde, pa skupićemo se, verujući naivno da mi svi želimo isto. Danas mi je jasno da se mi fundamentalno nismo dogovorili šta želimo i ne bih se više usudila da savetujem ikoga. Valjda pri kraju života i shvatite da je život jako, jako kratak i samo jedan i da čovek treba sam da izabere kako će da ga odživi. Hoće li da ga živi kroz borbu, može i tako, ali mora da bude svestan da je to izabrao. Ne, nema više saveta ni za koga.

Svetlana Lukić: Bila je ovo Srbijanka Turajlić. Sinoć smo dobili novi ustavni zakon, veselo je što se samo nekoliko sati posle toga oglašavaju ljudi koji su ćutali sve dok je trajala ova farsa od donošenja ustava i referenduma, a sada se čude i žale što ustavni zakon svojim rešenjima u startu onemogućava nezavisnost nekih veoma važnih institucija, kao što su sudstvo i Narodna banka. Dakle, prvi u redu za žalbe stali su guverner Jelašić i predsednik Društva sudija, Hadžiomerović. Biće to jedan veoma, veoma dugačak red pred šalterom nepostojećeg Boga pravde, red koji će se, što bi rekla Srbijanka Turajlić, protezati preko Drine i dalje, do Srebrenice. Poslednji u tom redu biće đeneral Ratko Mladić sa zahtevom da ga amandmanom na ustavni zakon Koštunica zvanično proglasi mrtvim i time okonča našu uspešnu saradnju sa Haškim tribunalom. Ovo je bio Peščanik, doviđenja.


Povezani članci:

  • 102. emisija

    Gosti: Don Branko Sbutega, Mirko Đorđević, publicista, Kosta Čavoški, profesor na Pravnom fakultetu, Momo Kapor, književnik, Srbijanka Turajlić, profesorka na ETF-u, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Nenad Prokić, dramski pisac, Biljana Srbljanović, dramska spisateljica, Dušan Kovačević, dramski pisac, Laslo Vegel, književnik, Drinka Gojković, prevodilac, Petar Luković, novinar i Bogdan Denić, sociolog
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 104. emisija

    Gosti: Jovan Teokarević iz Instituta za evropske studije, Mirko Đorđević, publicista i Vedrana Rudan, književnica
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 110. emisija

    Gosti: Mirko Đorđević, sociolog religije, Slaviša Perić, potpredsednik DSS, Todor Kuljić, profesor na Filozofskom fakultetu, Jelena Čelebonović, slušateljka, Olivera Milosavljević, istoričarka i Teofil Pančić, novinar
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

  • 112. emisija

    Gosti: Stojan Stamenković iz Ekonomskog instituta, Vladimir Vodinelić, direktor Centra za unapređivanje pravnih studija, Nebojša Šarkić, pomoćnik saveznog ministra pravde, Vojislav Voki Kostić, kompozitor, Milan Nikolić, pesnik, Momčilo Pavlović iz Instituta za savremenu istoriju, Marija Zelić-Popović, glavna islednica na Svetom Grguru, Olivera Milosavljević, istoričarka, Mirko Đorđević, publicista i pisac Filip David
    Domaćica: Svetlana Lukić

  • 127. emisija
    Gosti: Mirko Tepavac, Dobrica Ćosić, pisac, Svetozar Stojanović, etičar, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Mihajlo Mihajlov, publicista, Zoran Lutovac, politički analitičar, Vladimir Cvetković sa Filozofskog fakulteta, Mirko Đorđević, sociolog religije, Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava i Dragan Babić, novinar
    Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
 
< Prethodno   Sledeće >
[ Nazad ]
VELIČINA SLOVA: A | A | A

Emisije