Pol Oster

Bila je to godina nad godinama, godina ludila, godina vatre, krvi i smrti. Tek sam bio napunio 21, i bio sam lud kao i svi ostali.

Pola miliona američkih vojnika bilo je u Vijetnamu, samo što je ubijen Martin Luter King, goreli su gradovi diljem Amerike, i izgledalo je da se svet kretao prema apokaliptičnom raspadu.

Da budem lud izgledalo mi je kao savršeno razuman odgovor na karte koje su mi podeljene – karte koje su podeljene svim mladićima 1968. Čim budem diplomirao, biću poslat da se borim u ratu koji sam prezirao do srži svoga bića, i budući da sam već bio odlučio da odbijem da se borim u tom ratu, znao sam da su u mojoj budućnosti stajale dve opcije: zatvor ili izgnanstvo.

Nisam bio nasilna osoba. Kada se sada setim tih dana, vidim sebe kao tihog mladića, knjiškog moljca, koji se bori da nauči sebe kako da postane pisac i uronjen je u studije književnosti i filozofije na Kolumbiji. Učestvovao sam u antiratnim demonstracijama, ali nisam bio aktivan član nijedne političke organizacije u kampusu. Bliski su mi bili ciljevi S.D.S.-a (jedne od nekoliko radikalnih studentskih grupa, ali ni iz daleka najradikalnije), a ipak nisam otišao ni na jedan njihov sastanak, i nikada nisam podelio nijedan poster ili letak. Želeo sam da čitam svoje knjige, da pišem svoje pesme i da pijem sa prijateljima u baru na Vest endu.

Pre četrdeset godina održan je protestni miting u kampusu Kolumbije. Povod nije imao nikakve veze sa ratom, već sa fiskulturnom salom koju je univerzitet nameravao da izgradi u parku Morningsajd. Park je bio u državnom vlasništvu, i budući da je Kolumbija nameravala da napravi poseban ulaz za lokalno stanovništvo (uglavnom crnačko), procenjeno je da je plan za izgradnju i nepravedan i rasistički. Slagao sam se sa ovom procenom, ali nisam otišao na miting zbog te sale.

Otišao sam zato što sam bio lud, lud od vijetnamskog otrova u mojim plućima, i stotine studenata koje su se tog popodneva okupile oko sunčanog sata u centru kampusa nisu bile tu da protestuju zbog izgradnje sale koliko da daju oduška svom ludilu, da se obruše na nešto, bilo šta, a pošto smo svi bili studenti na Kolumbiji, zašto da ne bacimo cigle na tu Kolumbiju, pošto učestvuje u unosnim istraživačkim projektima sa vojnim preduzimačima i tako doprinosi ratu u Vijetnamu?

Nizali su se vatreni govori, besna masa je odobravajuće urlala, a onda je neko predložio da svi odemo na gradilište i da srušimo ogradu koja je podignuta da spreči ulazak uljeza. Masa je mislila da je to sjajna ideja, i tako smo krenuli, gomila ludih, bučnih studenata koja juriša od kampusa Kolumbije prema parku Morningsajd. Na svoje veliko iznenađenje, bio sam sa njima. Šta se desilo sa onim pitomim dečkom koji je planirao da ostatak svog života provede sedeći sam u sobi i pišući knjige? Pomagao je da se sruši ograda. Cimao je i vukao i gurao zajedno sa još nekoliko desetina drugih i, iskreni da budemo, pronašao je mnogo zadovoljstva u ovom ludačkom, rušilačkom činu.

Nakon izliva u parku, studenti su upali u zgrade u okviru kampusa, zauzeli ih i držali nedelju dana. Završio sam u Holu matematike i ostao sam tamo do kraja demonstracija, Studenti Kolumbije bili su u štrajku. Dok smo mi mirno održavali svoje sastanke unutra, kampus je uzavreo od ratobornih i bučnih utakmica i tuča, jer su oni za i oni protiv štrajka razuzdano kidisali jedni na druge. Do noći 30. aprila, upravi Kolumbije je dozlogrdilo, pa su pozvali policiju. Usledio je krvavi metež. Uhapšen sam sa još 700 ljudi – jedan policajac me je za kosu odvukao do marice, a drugi mi je čizmom nagazio na ruku. Ali, nema kajanja. Bio sam ponosan što sam dao skromni doprinos našoj stvari. I lud i ponosan.

Šta smo postigli? Ništa naročito. Istina je da je projekat izgradnje sale stavljen ad acta, ali pravi povod je bio Vijetnam, a rat se razvukao na još sedam užasnih godina. Ne možete promeniti državnu politiku napadom na privatnu instituciju. Kada su se francuski studenti pobunili u maju te godine nad godinama, oni su se sukobili direktno sa vladom – zato što su njihovi univerziteti bili državni, pod kontrolom Ministarstva obrazovanja, a ono što su uradili izazvalo je promene u francuskom životu. Mi na Kolumbiji smo bili nemoćni, a naša mala revolucija nije bila ništa više od simboličkog gesta. Ali, simbolički gestovi nisu prazni gestovi, a s obzirom na to kakva su bila vremena, učinili smo šta smo mogli.

Oklevam da načinim bilo kakvo poređenje sa sadašnjošću – i stoga neću završiti ovo sećanje rečju „Irak“. Sada imam 61 godinu, ali način razmišljanja mi se nije mnogo promenio od te godine vatre i krvi, i dok sedim sam u ovoj sobi sa perom u ruci, shvatam da sam još uvek lud, možda luđi nego ikad.

Paul Auster, „The Accidental Rebel“, The New York Times, 23. 4. 2008.
Prevela Olja Petronić

Pariz, maj 1968.

«Blaženo je bilo u tu zoru biti živ, ali biti mlad bilo je nebeski!»

Potreban vam je mrtav britanski pesnik da razumete maj 1968. Konvencionalni francuski političari tog vremena nisu imali pojma šta se događa, čak ni levičari. Studentska i radnička pobuna u Francuskoj od pre četrdeset godina bila je kulturna revolucija, čak i seksualna revolucija, pre nego što je bila politička.

Mladi Vilijam Vordsvort napisao je gornje redove o mnogo krvavijoj Francuskoj buržoaskoj revoluciji. Oni, svejedno, savršeno odražavaju raspoloženje iz maja 1968: idealizam, osebujnost, gorljivost, humor, pravedništvo, uzbuđenje.

Fotografije pričaju priču. Prve noći pobune na pariskoj Levoj obali, 3. maja 1968, policijske snage za razbijanje demonstracija nosile su staromodne uniforme i staromodne šlemove. Izgledali su kao francuski vojnici iz Prvog svetskog rata.

Studenti su nosili jakne i kravate ili fine džempere, kratku kosu i lepo ispeglane pantalone. Studentkinje su imale duge kose, suknje razumne dužine i trake za kosu. Nije bilo mnogo džinsa, sandala ili brada.

Sve ovo je, setite se, bilo više od godinu dana nakon albuma Sgt Pepper's Lonely Hearts Club Band. To je bilo godinu dana nakon što je u San Francisku počela revolucija Moć cveća. Nijedan pobunjeni student koji drži do sebe ne bi u Americi, Britaniji ili Nemačkoj nosio jaknu i kravatu na barikadama u prvim danima maja 1968. Pre kraja studentske pobune početkom juna, francuski studenti su izgledali mnogo revolucionarnije: bili su raščupaniji, zarasliji i psihodeličniji. Izgubili su u političkom, ali su pobedili u kulturnom i možda čak i u duhovnom smislu.

Maj 1968. je u svojim korenima bio pobuna protiv gušećeg tata-najbolje-zna konzervativizma i dosade ekonomski procvetale Francuske generala Šarla de Gola iz šezdesetih godina. Bila je to, na jednom nivou, nadoknađujuća, sveubrzavajuća revolucija za pravo da se nosi duga kosa i ljubičaste pantalone. Počela je u martu, na novom nanterskom univerzitetu zapadno od Pariza, kao zahtev studenata i studentkinja u poznim tinejdžerskim godinama da spavaju zajedno.

Bilo je i drugih studentskih pobuna u Evropi i Americi, pre i posle maja 1968. Ni u jednoj drugoj zemlji nije se dogodilo da studentska pobuna zamalo sruši vladu. Ni u jednoj drugoj zemlji nije studentska pobuna dovela do radničke pobune, pobune koja se podigla iz baze plavih okovratnika i poplavila paternalističko sindikalno rukovodstvo koliko i paternalističku, konzervativnu vladu.

Dve pobune su ostale razdvojene: uprkos naporima eksremističke grupe studenata maoista, uprkos elokventnosti Žan-Pol Sartra, koji je stajao na kutiji ispred fabrike Reno u Bulonj-Bilankuru i govorio radnicima o studentsko-radničko-intelektualnom raju koji će doći. («Budi kratak», neko mu je savetovao a on nije poslušao.)

Radnički zahtevi su bili opipljivi i precizni. Studentski ciljevi su bili nejasni i protivrečni: više filozofski nego politički i često nabijeni seksualnim aluzijama (i frustracijama), «Marksista sam, tendencija Gručo», «Budite realni, tražite nemoguće», «Svoje želje smatrajte realnošću», «Otkopčavajte mozak često kao šlic».

Od ove dve pobune, u to vreme vladu je najviše brinuo generalni štrajk radnika bez odobrenja sindikata. Mladi ministar po imenu Žak Širak tajno je poslat da pripremi način da se povećaju plate, a smanji broj radnih sati, što je dovelo do okončanja štrajka. Stavljao je revolver u unutrašnji džep jakne kada je išao na tajne sastanke. Nije to bila samodramatizacija; bila su to mutna vremena.

A eto, 40 godina kasnije, pamti se studentska pobuna, a radnička je zaboravljena. Razlog je delimično u tome što su mladi ljudi koji su postavljali barikade i prevrtali automobile po pariskom Latinskom kvartu te 1968. u mnogim slučajevima postali važni novinari, pisci, filozofi i političari (uključujući i sadašnjeg ministra spoljnih poslova Bernara Kušnera).

Tako je i zbog toga što je francuska kulturna i seksualna revolucija iz šezdesetih tako nezaboravno zbijena u četiri ili pet nedelja. Drugde su promene bile skrovitije. Filip Larkin (još jedan mrtvi pesnik) rekao je: «Seks je izmišljen 1963, između suđenja Četerli i prvog LP-ja Bitlsa.» U stvarnosti je okončanje starih društvenih i seksualnih izvesnosti i tabua u Britaniji bio postepen proces koji se odvijao od 1963. do 1970, kroz aferu Profjumo, Bitlse, reforme prve vlade Harolda Vilsona i virus pobune koji je na vetru televizije donet iz Vijetnama i Sjedinjenih Država.

U Francuskoj je, tako tipično, isti prelaz izveden kao velika, zgusnuta psihodrama na ulicama. Kao što je rekao francuski novinar i pisac Žak Žilijar, revolucije u Francuskoj su «obredi prelaska». Tiha i mirna društvena tranzicija, pa čak i bučna mirna tranzicija nije u francuskom maniru.

«Da bi stigli od Luja XVI do Luja XVIII, od umerenog apsolutizma do parlamentarne monarhije, smotani stranci bi išli preko Luja XVII», napisao je g. Žilijar. «Mi smo išli preko Robespjera i Napoleona.»

Po istoj logici, Francuskoj je trebalo šest nedelja meteža da pređe sa sivih pantalona na ljubičaste; da od društvene i seksualne represije iz pedesetih stigne do društvene i seksualne slobode, i konfuzije, sedamdesetih (i kasnije).

Francuski studenti koji su postavljali barikade na Levoj obali mislili su – između ostalog – da se bune protiv same francuskosti. U stvari, ponašali su se na klasično francuski način.

Možda zato što je to bila tako francuska prilika, francuski komentari do dana današnjeg teže da se prema maju 1968. postavljaju kao prema čisto francuskom fenomenu. Čitajući neke od francuskih analiza 1968 – i one za i one protiv – čovek bi mogao da stekne utisak da je samo studentska majska pobuna stvorila svet tolerancije i individualizma, slobodnog mišljenja i konzumerizma nakon sedamdesetih.

Ostale zapadne zemlje su išle istim putem pre Francuske. Većina je imala kratke ili rasute izlive nasilja protiv establišmenta poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih, čak i terorizma u slučaju Nemačke i Italije. Ali nijedna od njih nije imala kratku, intenzivnu, mitologizovanu omladinsku pobunu kao Francuska.

Ubrzavanje događaja načinilo je mit o maju 1968. A mit je, kao što to mitovi rade, počeo da živi sopstvenim životom.

Tokom prošlogodišnje predizborne kampanje Nikola Sarkozi se upustio u niz pogrdnih govora u kojima je obećao da će «likvidirati» nasleđe 1968, koje je krivio za sve, od loših ocena u školi do visoke stope kriminaliteta i opadanja staromodnog patriotizma.

A ipak je g. Sarkozi, dvaput razveden, konzumerista, čovek zbrkanih vrednosti, političar par excellence, takođe dete 1968. U najmanju ruku je dete društvenih promena koje je ta 1968. više simbolizovala nego pokrenula.

Slično tome je na francuskoj levici maj 1968, upravo zato što je tako nezaboravan, postao sveti totem. Nažalost, na sećanje na francusku promašenu revoluciju obično se kače uskogrudi, nemisleći levičari. Slobodnomisleća, vesela, duhovita, nadrealna strana maja 1968 – «tendencija Gručo» – gotovo da je zaboravljena. Postoje i specifični razlozi zašto se «maj 1968» – koji je počeo u martu, a završio se u junu – odigrao u Francuskoj na takav način.

Od 1945. do 1975, koje se još uvek nazivaju «les trentes glorieuses», Francuska je uživala u 30 godina neprekinutog rasta i relativnog prosperiteta. Nakon smenjivanja vlada kao na vrtešci i izgubljenih kolonijalnih ratova pedesetih, Francuska je šezdesetih godina pod generalom Šarlom de Golom ušla u period neuobičajene stabilnosti (uz po koji incident sa prokolonijalnim terorizmom).

U tom periodu je tiho sahranjena jedna stara Francuska, uglavnom poljoprivredna, većinom katolička. U Francuskoj je 1945. bilo sedam miliona farmera i seljaka. Do 1968. bilo ih je tri miliona. Sada ih, uzgred, ima samo oko 500.000.

Ruralno stanovništvo se slilo u gradove i predgrađa i radilo je u kancelarijama i fabrikama. Njihova deca su išla u gradske škole. Mnogo pre 1968, svako ko je položio maturu imao je apsolutno pravo da studira, praktično za džabe.

Francuska je 1938. imala 60.000 sudenata a 1961. ih je imala 240.000. Do 1968. bilo ih je 605.000, isto koliko u Britaniji, Zapadnoj Nemačkoj i Belgiji zajedno. Sagrađeno je nekoliko novih univerzitetskih naselja, a stara su proširena kako bi mogla da prihvate ogroman priliv studenata. Nanterski univerzitet je bio izuzetak.

Uprkos svopštem prosperitetu i porastu nivoa obrazovanja, De Golova Francuska je bila prilično tlačiteljsko mesto. Sećanja na francuski poraz u ratu bila su svuda, ali se o njima retko raspravljalo. General je želeo modernu, dinamičnu Francusku, ukorenjenu u stari, konzervativni i nedinamični društveni sistem.

Studenti su osećali da se prema njima ponašaju kao prema deci i da ih teraju kao stoku u prostrane «amfije» ili amfiteatre da hvataju beleške. Radnike u frabrikama su kao niža bića tretirale i gazde i šefovi sindikata. Takođe su bili ogorčeni zbog toga što se prosperitet iz šezdesetih nije odrazio na njihova primanja.

U proslavljenom, proročkom, ali i tupavom članku u Mondu od 15. marta 1968, Pjer Vianson-Ponte je rekao da Francuska pati od opasne političke bolesti: «dosade». Drugde, rekao je, od Španije do SAD, studenti protestuju zbog ratova ili suštinskih sloboda. «Francuski studenti su uglavnom zainteresovani za to da devojke... mogu da posećuju sobe dečaka, što je prilično ograničena koncepcija ljudskih prava.» Nije tako ograničena ako ste Francuz, 20 vam je godina, a seksualna revolucija se već uveliko odvija u SAD, pa čak i u navodno frigidnoj Britaniji.

Pravo mladih da vode ljubav jedni sa drugima u svojim studentskim sobama bilo je, naime, jedan od prvih zahteva studenata na nanterskom univerzitetu, koji je neposredno doveo do događaja iz maja 1968. Studenti sociologije u Nanteru, predvođeni dvadesetdvogodišnjim, crvenokosim, francuskim Nemcem po imenu Danijel Kon-Bendit, uspešno su iskoristili seksualnu represiju kao simbol za političku i duhovnu represiju.

Do 22. marta 1968. teme su postale mnogo šire, uključujući i rat u Vijetnamu. Kon-Bendit je poveo 300 studenata u okupaciju administrativnog bloka u Nanteru. Nekoliko studenata, uključujući i Kon-Bendita, optuženo je za «agitaciju» i prećeno im je izbacivanjem.

Demonstracije podrške planirane su u dvorištu uvažene Sorbone, na središtu pariske Leve obale, 3. maja. Ekstremno desničarska grupa, Zapad, zapalila je strasti – i napumpala studente levičare pravedničkim adrenalinom – zapretivši da će napasti «manif».

Policija je rasterala «desničare», a onda je počela da udaljuje «levičare» od Sorbone. Demonstrantima je obećano da će moći da odu slobodno. Oko 400 njih je brutalno uhapšeno.

Organizovane su veće demonstracije. Prvi komadi pločnika su bačeni na policiju. Pariska policija je, uz podršku zloglasne policije za rabijanje demonstracija, odgovorila sveobuhvatnom upotrebom palica i suzavca, napadajući studente, novinare, prolaznike, turiste, ljude koji su išli u bioskop i postarije parove koji su sedeli na terasama kafea i posmatrali feštu. Mnoge od mlađih žrtava, a i neke starije, pridružile su se pobuni. Pre nego što je pala noć, bilo je barikada po čitavom petom arondismanu.

Nedelju dana kasnije velika grupa studenata pokušala je da «oslobodi» Sorbonu, koju su okružile specijalne snage. Drveće je čupano iz korena, automobili su prevrtani, a komadi pločnika odlomljeni – otkrivajući ispod pesak, što je dovelo do jedne od najpoznatijih anarholiberalnih izreka iz 1968: «A ispod pločnika, plaža.».

Dana 13. maja sindikati su – suprotno mišljenju sopstvenih vođa – pozvali na jednodnevni štrajk i demonstracije. Vlada je naredila specijalnim jedinicama da se povuku, tako da je ogromna gomila studenata i radnika zagušila Levu obalu. Ali, štrajk se nije završio nakon jednog dana kao što su planirale vođe sindikata. Osam miliona radnika krenulo je u vremenski neograničen štrajk bez odobrenja sindikata, što je najveća obustava rada u francuskoj istoriji.

Demonstracije su se proširile i na gradove u unutrašnjosti. Malodušan pokušaj da se spali Berza načinjen je 24. maja. Premijer Žorž Pompidu je započeo tajne – a zatim i javne – pregovore sa sindikatima. Kon-Bendit je proteran iz Francuske, pa se vratio, pa je ponovo proteran.

Delovi Leve obale su počeli da liče na ogromne debatne klubove, u kojima je svako ko je želeo mogao beskrajno da raspravlja o budućnosti čovečanstva. U pozorištu Odeon iz XVIII veka, pored Luksemburškog vrta, odvijale su se danonoćne konferencije između, među ostalima, Renoovih radnika, studenata, čistačica, turista, slavnih pisaca i umetnika i poslovnih ljudi koji nisu imali šta da rade jer su im fabrike bile u štrajku. U krilima pozorišta, mladići i devojke su izvodili seksualne činove bez ljubavi, što nikada ranije nije viđeno na francuskoj pozornici.

De Gol je 29. maja otišao u Baden-Baden, u Zapadnoj Nemačkoj. Raširile su se ludačke glasine da je podneo ostavku ili da je izveden vojni udar. U stvari, De Gol je razgovarao sa vrhom francuske vojske u želji da se uveri da će ga podržati.

Narednog dana su pažljivo organizovane, ali su ogromne protivdemonstracije De Golovih pristalica blokirale aveniju Jelisejska polja. Predsednik je raspisao prevremene izbore (koje je lako dobio narednog meseca).

Studenti i revolucionarniji radnici su se razbesneli kad su čuli da su sindikati prihvatili velikodušnu ponudu vlade kojom se čuva kapitalizam: deset odsto povećanja svih plata i 35 odsto povećanje minimalca, kraća radna nedelja i obavezne konsultacije poslodavca sa radnicima. Ekonomisti desničari kažu da je francuski posleratni prosperitet zaustavljen toga dana, iako se, u stvari, produžio do sredine sedamdesetih i prvih naftnih kriza.

Početkom juna su se istopili štrajkovi i studentske demonstracije. Francuska je bila spasena. Utopija je otkazana, ili bar odložena.

Šta je ostalo od maja 1968? Neki od levičarskih mislilaca tog vremena – poput Vilijama Vordsvorta pre njih – postali su mrzovoljni i konzervativni u poznijim godinama. Filozof Režis Debre, ne toliko značajan lik 1968, kaže da su umesto levičarske revolucije «les événements de Mai» omogućili individualizam i ultrakapitalizam iz osamdesetih i devedesetih. Ispod pločnika leži plaža; ispod maja 1968. leži Margaret Tačer i Ronald Regan.

Ali, to znači da se ponovo – na francuski način – maj 1968. brka sa čitavim duhom vremena na Zapadu poznih šezdesetih. Ako je nešto preživelo od maja 1968, meseca i mita, to je težnja francuske levice ka romantičnom apsolutizmu. Koja je druga zapadna zemlja mogla da proizvede četiri (ili ih je bilo pet) trockistička kandidata na predsedničkim izborima? Francuska socijaldemokratija još uvek plaća cenu za takav dogmatizam, koji je potpuno tuđ onom najboljem u duhu '68, a to je podsticanje slobodne volje i otvorenosti za sve.

Ovakav argument je izneo šezdesetdvogodišnji nemački poslanik Zelenih u Evropskom parlamentu, koji je igrao izvesnu ulogu u «majskim događanjima» u Parizu. «Kažem da zaboravite maj 1968», rekao je. «S njim je gotovo. Današnje društvo nema nikakve veze sa društvom iz šezdesetih. Kada smo sebe nazivali antiautoritarnim, borili smo se protiv sasvim drugačijeg društva.»

Nemački poslanik u Evropskom parlamenu je sada protržišni, proevropski, slobodnjački liberal. Kao i svim «šezdesetosmašima», njegov um je i dalje otvoren za nove ideje i vremena koja se menjaju. Njegovo ime je Danijel Kon-Bendit.

John Lichfield,«Egalité! Liberté! Sexualité! Paris, May 1968», The Independent, 23. 2 2008.

Prevela Olja Petronić

Graffiti de Mai

Gde je nestao bes

Oluja je prohujala svetom 1968. Počela je u Vijetnamu, onda je dunula preko Azije, prelazeći mora i planine do Evrope i još dalje. Brutalni rat koji su SAD vodile protiv ove siromašne zemlje u jugoistočnoj Aziji mogao se videti na televiziji svake večeri. Gledali smo kako padaju bombe, sela gore, a zemlju spaljuju napalmom i bojnim otrovom «agent orange», i sve to zajedno je pokrenulo talas globalnih pobuna kakve nisu viđene do tada i od tada.

Ako Vijetnamci pobeđuju najmoćniju zemlju na svetu, onda sigurno i mi možemo da pobedimo svoje vladare: takvo je raspoloženje dominiralo među najradikalnijim pripadnicima generacije šezdesetih.

U februaru 1968. vijetnamski komunisti su pokrenuli svoju čuvenu Tet ofanzivu napadima na trupe SAD u svakom većem južnovijetnamskom gradu. Veliko finale je bila slika na kojoj vijetnamska gerila zauzima ambasadu SAD u Sajgomu (Ho Ši Min) i postavlja svoju zastavu na krov. Bila je to bez sumnje samoubilačka, ali neverovatno hrabra misija. A uticaj je bio trenutan. Prvi put je većina stanovnika SAD shvatila da se taj rat ne može dobiti. Siromašniji među njima doneli su Vijetnam kući tog istog leta, kada su crnački getoi eksplodirali u pobuni protiv siromaštva i diskriminacije u svakom većem gradu u SAD, a crni povratnici iz Vijetnama su igrali značajnu ulogu u tome.

Jedna iskra je zapalila svet. U martu 1968. studenti Nanterskog univerziteta izašli su na ulice i tako je rođen Pokret 22. mart, sa dva Danijela (Kon-Benditom i Bensaidom), tada nanterskim studentima a danas političarima (zeleni i levičar), koji prkose francuskom lavu: Šarlu de Golu, uzdržanom predsedniku sa monarhijskim sklonostima koji će, u detinjastom izlivu žuči, kasnije kao chie-en-lit – «govno u krevetu» – opisati događaje u Francuskoj koji umalo nisu doveli do njegovog obaranja s vlasti. Studenti su počeli zahtevom za reformom univerziteta, a nastavili su revolucijom.

Istog toga leta u Londonu su demonstranti protiv rata u Vijetnamu otišli do američke ambasade na Grosvenor skveru. Izbilo je nasilje. I mi smo želeli da zauzmemo ambasadu kao Vijetnamci, ali jake policijske snage su bile razmeštene da štite ovo utvrđenje. Došlo je do sukoba, a američki senator Judžin Makarti je, gledajući te slike, zahtevao da se okonča rat koji je doveo do toga da «ambasada u nama najnaklonjenijem evropskom glavnom gradu» bude neprestano pod opsadom. U poređenju sa previranjima na drugim mestima, Britanija je bila po strani («...in sleepy London Town there's just no place for a street fighting man»[1], pevao je Mik Džeger kasnije te godine): zauzimanje univerzitetâ i demonstracije na Grosvenor skveru nisu predstavljali istinsku pretnju laburističkoj vladi, koja je podržavala SAD, ali je odbila da pošalje trupe u Vijetnam.

U Francuskoj je uticaj egzistencijaliste Žan-Pol Sartra bio na vrhuncu. Suprotno Staljinovim apologetama, tvrdio je da nema razloga da se pripremamo za sreću sutra po cenu nepravde, represije ili bede danas. Poboljšanje je bilo potrebno odmah.

Do maja se pobuna nanterskih studenata proširila na Pariz i na sindikate. Pripremali smo prvi broj časopisa Blek dvorf kada je glavni grad Francuske eksplodirao 10. maja. Žan-Žak Lebel, naš od suzavca zagrcnuti dopisnik iz Pariza, slao je izveštaje svakih nekoliko časova. Rekao nam je: «Poznati francuski fudbalski komentator je poslat u Latinski kvart da pokriva noćne događaje i izvestio je: „Sada snage za razbijanje demonstracije kreću, napadaju barikadu – o moj Bože! Ovde besni bitka. Studenti kreću u protivnapad, čujete buku – policija se povlači. Sada se regrupišu i spremaju se za novi napad. Građani s prozora gađaju policiju svim i svačim – oh! Policija uzvraća, ispaljuje suzavac na prozore stanova...“ Producent ga prekida: „To ne može biti istina, policija ne radi takve stvari!“

„Govorim vam šta vidim...“ Njegov glas zamire. Isekli su ga.»

Policija nije uspela da povrati Latinski kvart, preimenovan u Kvart herojskog Vijetnama. Tri dana kasnije milion ljudi je izašlo na ulice Pariza, tražeći da se zaustavi truljenje države i oblepljući zidove sloganima: «Branite kolektivnu maštu», «Ispod pločnika – plaža», «Trgovanje je opijum za narod, a revolucija je ekstaza istorije».

Erik Hobsbaum je u Blek dvorfu napisao: «Francuska dokazuje da narod može da počne ponovo da dela kada mu neko pokaže da nije nemoćan.»

Planirao sam da krenem u Pariz – o tome smo raspravljali u novinama – ali, onda je kasno jedne noći zazvonio telefon. Otmen glas je rekao: «Ne znaš ko sam ja, ali ne napuštaj zemlju pre nego što se navrši tvojih pet godina. Neće te pustiti da se vratiš.» U to vreme su građani Komonvelta automatski dobijali državljanstvo nakon pet godina. Mojih pet godina se navršavalo tek u oktobru 1968. Neki ministri iz laburističke vlade već su raspravljali u javnosti treba li da budem deportovan. Advokati su potvrdili da ne treba da napuštam zemlju. Klajv Gudvin, izdavač našeg časopisa, stavio je veto na moje putovanje i otputovao.

Otišao sam godinu dana kasnije da pomognem Alenu Krivinu, jednom od vođa pobune iz maja 1968, u njegovoj predsedničkoj kampanji. Kandidovao ga je Revolucionarni savez komunista. Čim smo sleteli na Orli na povratku sa mitinga u Tuluzu, francuska policija je opkolila avion. «Nadam se da je zbog tebe, a ne zbog mene», promrmljao je Krivin. I bilo je. Uručili su mi naređenje kojim mi se zabanjuje ulazak u Francusku i koje je bilo na snazi sve do izbora Fransoa Miterana mnogo godina kasnije.

Nije došlo do revolucije, ali Francusku su duboko potresli ovi događaji. Budući da je imao smisla za istoriju, De Gol je razmotrio i mogućnost državnog udara: početkom juna je iz jedne vojne baze odleteo u Baden-Baden, gde su bile stacionirane francuske trupe, da pita hoće li ga podržati ako Pariz padne u ruke revolucionarima. Pristali su, ali su tražili rehabilitaciju generala ekstremnih desničara koje je De Gol otpustio zbog protivljenja povlačenju iz Alžira. Dogovor je postignut. De Gol je, međutim, zapušio usta svom ministru unutrašnjih poslova kada je ovaj predložio da uhapse Sartra: «Ne možete hapsiti Voltera», presudio je.

Primer Francuske se proširio, zabrinuvši birokrate u Moskvi koliko i vladajuće elite na Zapadu. Neposlušan i nedisciplinovan narod se morao ukrotiti. Rober Eskarpi, dopisnik Monda, napisao je 23. jula 1968: «Francuz koji putuje u inostranstvo oseća da se prema njemu u neku ruku ponašaju kao prema nekome ko se oporavlja od opasne groznice. A kako se grad osuo barikadama? Kolika je bila temperatura u 5h po podne tog 29. maja? Da li degolistički lek zaista deluje protiv te bolesti? Postoji li opasnost da se bolesti vrati?... Ali, jedno pitanje je postavljano krajnje retko, možda zato što se plašili odgovora. Ali, u dubini duše svako bi želeo da zna, sa strahom ili nadom, da li je bolest zarazna.»

Bila je zarazna. U Pragu su komunistički reformatori – mnogi od njih heroji antifašističkog otpora iz Drugog svetskog rata – već tog proleća bili proglasili «socijalizam sa ljudskim likom». Cilj Aleksandra Dubčeka i njegovih pristalica bio je demokratizacija političkog života u Čehoslovačkoj. Bio je to prvi korak ka socijalističkoj demokratiji i tako je viđen i u Moskvi i u Vašingtonu. Rusi su 21. avgusta poslali tenkove i ugušili su taj reformski pokret.

U svakom zapadnoevropskom glavnom gradu održani su protesti. U Britaniji su tabloidi neprestano napadali levičare kao «agente Moskve» i bili su istinski zapanjeni kada smo otišli do sovjetske ambasade oštro osuđujući invaziju i spaljujući slike naduvenog sovjetskog vođe Leonida Brežnjeva. Aleksandar Solženjicin je kasnije rekao da je invazija SSSR-a na Čehoslovačku za njega bila kap u prepunoj čaši. Tada je shvatio da se sistem nikada ne može reformisati iznutra, već mora da se obori. Nije bio jedini. Moskovske birokrate su zapečatile svoju sudbinu.

U Meksiku su studenti preuzeli svoje univerzitete, zahtevajući okončanje represije i jednopartijskog sistema. Vojska je poslata na univerzitete i tamo je provela mnogo meseci, pa bi se moglo reći da je postala najbolje obrazovana vojska na svetu. Hiljade studenata su izašle na ulice 2. oktobra – a oči sveta su bile uprte u Meksiko Siti, jer su tamo za deset dana počinjale Olimpijske igre. Masakr je počeo u sumrak. Trupe su otvorile vatru na gomilu koja je slušala govore na jednom od glavnih gradskih trgova – na desetine ljudi je ubijeno, a na stotine ranjeno.

A onda je u novembru 1968. eksplodirao Pakistan. Studenti su se obrušili na trulu i korumpiranu diktaruru koja je imala podršku SAD (zvuči poznato?). Pridružili su im se radnici, pravnici, činovnici, prostitutke i drugi slojevi društva, i uprkos užasnoj represiji (na stotine ljudi je ubijeno), borba je bila sve intenzivnija i naredne godine je oboren feldmaršal Ajub Kan.

Kada sam stigao u februaru 1969, u zemlji je vladala radost. Govoreći na mitinzima širom zemlje sa pesnikom Habibom Džalibom, osetio sam mnogo drugačiju atmosferu nego u Evropi. Ovde vlast nije izgledala tako daleko. Pobeda nad Ajubom Kanom dovela je do prvih opštih izbora u istoriji zemlje. Bengalski nacionalisti u istočnom Pakistanu osvojili su većinu koju elita i ključni političari nisu hteli da prihvate. Građanski rat je doveo do vojne intervencije Indije, i to je bio kraj starog Pakistana. Bangladeš se rodio uz pomoć ovog krvavog carskog reza.

Veličanstvena decenija (1965–1975), u kojoj je 1968. bila samo vrhunac, sastojala se od tri istovremene pripovesti. Dominirala je politika, ali tu su bile i druge dve koje su ostavile dublji trag – seksualno oslobođenje i hedonističko preduzetništvo odozdo. Imamo razloga da budemo zahvalni za potonje. Neprestano smo molili čitaoce za priloge dok sam uređivao Blek dvorf 1968–69. Jednog dana je neki lik u pantalonama s tregerima ušetao u našu kancelariju u Sohou, izbrojao 25 musavih novčanica od pet funti, zahvalio nam se što pravimo takve novine i otišao. Radio je to svake dve nedelje. Konačno sam ga jednom upitao ko je i postoji li neki poseban razlog za njegovu velikodušnost. Ispostavilo se da ima tezgu na Portobelo roudu i da je krajnje jednostavan razlog što želi da pomogne. «Kapitalizam je toliko nemoderan, čoveče.» Sada je i previše moderan i mnogo opasniji.

Šezdesete su na neki način bile reakcija na pedesete i na intenziviranje Hladnog rata. U SAD je Makartijev lov na veštice stvorio pustoš pedesetih godina, ali sada su pisci sa crnih lista mogli ponovo da rade; u Rusiji su stotine političkih zatvorenika puštene iz zatvora, gulazi su zatvoreni, a o Staljinovim zločinima je progovorio Hruščov, dok je Istočna Evropa drhtala od uzbuđenja i nade u brze reforme. Nadali su se uzalud.

Duh obnove je zarazio i carstvo kulture: Solženjicinov prvi roman objavljen je u državnom časopisu Novi mir, a filmski novi talas je preplavio veći deo Evrope. U Španiji i Portugalu, u kojima su u to vreme vladali NATO-ovi omiljeni fašisti Franko i Salazar, cenzura se održala, ali je u Britaniji 1960. prvi put objavljen roman D. H. Lorensa Ljubavnik ledi Četerli, napisan 1928. Knjiga je u integralnom izdanju prodata u dva miliona primeraka.

Sledeći pionirski rad Simon de Bovoar u Drugom polu (1949), Džulijet Mičel je ispalila novu salvu 1966. Njen dugački esej Žene: najduža revolucija pojavio se u časopisu Nju left rivju i odmah je postao referentna tačka, budući da je izlagao probleme sa kojima se suočavaju žene: «U naprednom industrijskom društvu rad žene je marginalan u sveukupnoj privredi... Ženama se nudi njihov lični svet: porodica. Poput žene same, porodica se javlja kao prirodni objekat, a u stvari je kulturna kreacija... I jedna i druga se paradoksalno veličaju, kao ideali. «Prava» žena i «prava» porodica su slike mira i obilja; u stvarnosti i jedna i druga mogu da budu poprište nasilja i očaja.»

U septembru 1968. američke feministkinje su omele održavanje izbora za Mis sveta u Atlantik Sitiju, što su bili pucnji upozorenja iz kojih je nastao pokret za oslobođnje žena koji će ženama promeniti živote zahtevajući priznanje, nezavisnost i jednakost u svetu kojim dominiraju muškarci. Naslovna strana našeg časopisa iz januara 1969. posvetila je tu godinu ženama. Unutra smo objavili odvažni feministički poziv na oružje Šile Robotam. (Dok ovo pišem, posao profesorke Robotam, sada cenjene intelektualke, ugrožavaju odvratne, sive knjigovođe koje rukovode Mačesterskim univerzitetom. Živimo u eri univerziteta kao pokretnih traka, na kojima se zvezdama daje silan novac da predaju osam sati nedeljno, a istinski intelektualci se bacaju u kantu za đubre.)

I, da, u svemu tome je postojalo i načelo uživanja. Nesporno je da su šezdesete bile hedonističke, ali su se razlikovale od današnje korporativizovane verzije. U to vreme se radilo o raskidu sa licemernim putiranizmom četrdesetih i pedesetih, kada su cenzori zabranjivali da se na ekranu prikažu bračni parovi u krevetu, a pidžame su bile obavezne. Radikalni potresi prkose svim društvenim restrikcijama. Uvek je bilo tako.

U proročkom Londonu iz XVIII veka seksualni eksperimenti su zahtevali su pokriće raskolničkih crkava, kao što su moravci ili nadrealni svedenborzi (za koje se «ljubav prema svetom» najbolje izražava «izbacivanjem semena»): i jedni i drugi su propovedali vrline kojima se kombinuje religijska i seksualna ekstaza. Seksualne orgije su bile redovno obeležje moravskih rituala, u kojima je penetracija predstavlja prodor u ranu na Hristovoj slabini. Vilijem Blejk i njegovo okruženje bili su duboko umešani u sve ovo i neke njegove slike na kojima je prikazan ovaj svet bile su cenzurisane u to vreme. Nadam se da ovo nije preveliki šok za mog starog prijatelja Tonija Bena i ostale koji pevaju Jerusalim nesvesni skrivenog značenja stihova:

Donesi mi moj luk od vrelog zlata!
Donesi mi moje strele želje!
Donesi mi moje koplje!

U Britaniji je homoseksualnost dekriminalizovana tek 1967. Došlo je do erupcije pokreta za oslobođenje homoseksualaca, a njihovi aktivisti su zahtevali da se ukinu svi homofobični zakoni. Pokrenuta su manifestacije Gej ponos, nadahnute afroameričkom borbom za jednakost i crnačkim ponosom. Svi pokreti su učili jedni od drugih. Za unapređenje građanskih prava, ženske i gej pokrete, koje sada uzimamo zdravo za gotovo, moralo je da se bori na ulici protiv neprijatelja koji su vodili «rat protiv horora».

Istorija se retko ponavlja, ali njeni odjeci nikad ne nestaju. U jesen 2004, kada sam bio u SAD na predavačkoj turneji koja se poklopila sa Bušovom predizbornom kampanjom, na velikom antiratnom mitingu u Medisonu primetio sam veoma neposredan odjek istorije u jednoj utopijskoj nalepnici, na kojoj je pisalo: «Irak je arapska reč za Vijetnam». Inženjer zvuka u sali, američki Meksikanac, ponosno mi je šapnuo na uvo da se njegov sin, dvadesetpetogodišnji marinac, upravo vratio iz opsednutog iračkog grada Faludže, pozornice pokolja koje su počilinili američki vojnici, i da će možda doći na ovaj miting. Nije došao, ali nam se kasnije pridružio sa nekoliko prijatelja civila. Mogao je da vidi da je prostorija puna antiratnih, antibušovskih aktivista.

Mladi, kratko podšišani marinac G. pričao nam je priče o dužnosti i hrabrosti. Upitao sam ga zašto je otišao u marince. «Nije bilo izbora za ljude poput mene. Da sam ostao ovde, bio bih ubijen na ulici ili bih završio u zatvoru na doživotnoj robiji. Mornarica mi je spasla život. Obučili su me, brinuli su o meni i potpuno su me promenili. Da sam poginuo u Iraku, bar bih pao od neprijateljske ruke. U Faludži sam razmišljao samo o tome da ljudi pod mojom komandom budu bezbedni. To je sve. Većina dece koja demonstriraju protiv rata nema nikakve probleme ovde. Idu na koledž, demonstriraju i uskoro će sve zaboraviti, čim budu stupili na dobro plaćene poslove. Ljudima poput mene nije tako lako. Mislim da bi trebalo da postoji vojna obaveza. Zašto bi samo siromašni klinci morali da idu tamo? Od svih marinaca sa kojima radim, samo je četiri ili pet procenata zaista zagriženih. Mi ostali samo radimo svoj posao, radimo ga dobro i nadamo se da nećemo poginuti ili biti ranjeni.»

Kasnije je G. sedeo na sofi između dva postarija muškarca – obojica su bili bivši borci. S leve strane mu je sedeo Vil Vilijams, 60 godina, rođen u Misisipiju, koji je stupio u vojsku sa 17 godina. Bio je uveren da će ga Kju kluks klan ili neka druga rasistička banda ubiti ako ne ode iz Misisipija. I on mi je rekao da mu je vojska «spasla život». Nakon nekog vremena provedenog u Nemačkoj, poslat je u Vijetnam. Ranjen je na zadatku, dobio je orden «Purpurno srce» i dve bronzane zvezde; takođe je počeo da se menja nakon što su se crne trupe u zalivu Kamran pobunile protiv rasizma u vojsci SAD.

Nakon teškog perioda prilagođavanja, Vilijams je duboko uronio u politiku i istoriju. Budući da su osetili da laž ponovo hara zemljom, on i Dot, koji mu je prijatelj već 43 godine, priključili su se pokretu protiv rata u Iraku, donoseći svoje gospel glasove na mitinge i demonstracije.

Sa G.-ove desne strane sedeo je Klarens Kailin, koji je tog leta napunio 90 godina i bio je jedan od malobrojnih preživelih pripadnika brigade Abraham Linkoln koja se borila na strani republikanaca u Španskom građanskom ratu. I on je bio aktivan u pokretu protiv rata u Iraku. «Naše putovanje je izvedeno u velikoj tajnosti – nisu znale čak ni naše porodice. Bio sam vozač kamiona, zatim pešadinac, a nakratko i sanitetlija. Izbliza sam video brutalnost rata. Od pet Viskonsinaca koji su otišli u Španiju sa mnom, dvojica su poginula... kasnije je došao Vijetnam i ovog puta su deca koja su ginula bila na pogrešnoj strani. Sada imamo Irak. To je zaista loše, ali ja još uvek verujem da su ljudi u duši dobri, i zbog toga je toliko njih u stanju da raskine sa nedoličnom prošlošću.»

Nakon još jedne smene u Iraku 2006, G. više nije mogao da prihvati nikakvo opravdanje za rat. Divio se Sindi Šihen i Porodicama vojnika protiv rata, najaktivnijoj i najuticajnijoj antiratnoj grupi u SAD.

Deset godina pre Francuske buržoaske revolucije Volter je primetio da je «istorija laž oko koje se složimo». Nakon toga nije bilo sloge ni oko čega. Debatu o 1968. nedavno je oživeo Nikola Sarkozi, koji se hvalisao da je njegova pobeda na prošlogodišnjim predsedničkim izborima poslednji ekser u kovčegu '68. Odgovor filozofa Alena Badjua je bilo poređenje novog predsednika sa Burbonima iz 1815. ili maršalom Petenom tokom rata. I oni su govorili o ekserima i kovčezima.

«Maj 1968. je svima nama nametnuo intelektualni i moralni relativizam», izjavio je Sarkozi.  «Baštinici maja '68. nametnuli su ideju da više ne postoji razlika između dobra i zla, istine i laži, lepote i ružnoće. Nasleđe maja '68. uvelo je cinizam u društvo i politiku.»

Čak je okrivio nasleđe maja '68. za pohlephe i otrcane poslovne prakse. Napad maja '68 na etičke standarde pomogao je da se «oslabi moralnost kapitalizma, da se pripremi teren za beskrupulozni kapitalizam zlatnih padobrana za hulje od gazda». Stoga je generacija šezdesetih odgovorna za Enron, Konrada Bleka[2], za hipotekranu krizu, Northern Rock[3], korumpirane političare, deregulaciju, diktaturu «slobodnog tržišta» i za to što je kulturu zadavio bestidni oportunizam.

Borba protiv rata u Vijetnamu trajala je deset godina. Ljudi su 2003. ponovo izašli na ulice u Evropi i Americi, i to masovnije čak, kako bi pokušali da zaustave rat u Iraku. Preventivni udarac je porpao. Pokretu je nedostajalo izdržljivosti i zvučnosti njegovih prethodnika. Za 48 sati je praktično nestao, pravdajući se promenjenim vremenima.

Da li su snovi i nade iz 1968. bili samo uzaludne sanjarije? Ili je okrutna istorija pobacila nešto novo, što je upravo trebalo da se rodi? Revolucionari – anarhisti utopisti, fidelisti, trockisti svih vrsta, maoisti do srži – želeli su čitavu šumu. Liberali i socijaldemokrati su se usredsredili na pojedinačna stabla. Šuma je, upozorili su nas, bila tu da nam odvrati pažnju, prevelika je, nemoguće ju je definisati, dok je stablo komad drveta koji se može identifikovati, poboljšati i pretvoriti u stolicu ili sto. Sada je i drvo nestalo.

«Vi ste poput ribe koja vidi samo mamac, a ne i silk», rugali smo im se. Zato što smo verovali – i još uvek verujemo – da ljude ne treba odmeravati prema tome šta poseduju, već prema sposobnosti da promene živote drugih – siromašnih i nerazvijenih; da se privreda mora reorganizovati u interesu mnogih, a ne malobrojnih; i da socijalizam ne može da uspe bez demokratije.

Veliki deo toga sada deluje kao utopija, a neki, za koje 1968. nije u to vreme bila dovoljno radikalna, sada su prigrlili sadašnjost i, poput pripadnika drevnih sekti koji su lako prešli sa razvratništva na smernost, sada svaki oblik socijalizma vide kao zmiju koja je iskušavala Evu u Rajskom vrtu.

Propast «komunizma» iz 1989. stvorio je osnovu za novi društveni ugovor, Vašingtonski konsenzus, pomoću čega će deregulacija i ulazak privatnog kapitala u do sada sveti domen javnih nabavki svuda postati norma, praveći višak od tradicionalne socijaldemokratije i ugrožavajući i sam demokratski proces.

Neki, koji su nekada sanjali o boljoj budućnosti, jednostavno su odustali. Drugi su usvojili gorku maksimu: ponavljanje je majka nauke. Francuska inteligencija, koja je od Prosvetiteljstva naovamo pravila od Pariza političku radionicu sveta, sada se povlači na svim frontovima. Odmetnici zauzimaju položaje u svim zapadnoevropskim vladama i brane eksploataciju, ratove, državni terorizam i neokolonijalne okupacije; drugi, koji su se povukli iz akademske zajednice, specijalizuju se za proizvodnju reakcionarnih koještarija u blogosferi, pokazujući istu onu gorljivost sa kojom su nekada oštro kritikovali suparnike na ekstremnoj levici. Ni to nije ništa novo. Šelijev prekor Vordsvortu koji se, nakon što je veličao Francusku buržoasku revoluciju, povukao u pastoralni konzervativizam, dobro je to izrazio:

U časnoj bedi tvoj nam istka glas
Pesme o istini i slobodi,
Napustiv ih, ti sad ostavi nas,
I neka si, kad se tako zgodi.

[1] «U pospanom gradu Londonu prosto nema mesta za uličnog borca».
[2] Konrad Blek je bivši medijski magnat koji je osuđen za niz nezakonitih radnji procenjenih na više od 60 miliona dolara, prim. prev.
[3] Norther Rock je jedna od najvećih britanskih hipotekarnih banaka, koja je došla do ivice stečaja, ali ju je spasla vlada tako što ju je nacionalizovala, prim. prev.